"Vreme reci" III deo

Gradjanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona zivi u svim institucij koje vladaju nasim zivotima. Ona zivi u nasem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije zivi u neunistivom osecanju da ziveti znaci posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh gradjanske klase nije umro.
*****
Koliko jedna knjiga koja raspravlja o idejama uopste moze da bude jasna - s obzirom da reci jedva nesto izrazavaju od onoga sto mislimo, a nase misli jedva nesto od onoga sto osecamo, a nasa osecanja gotovo nista od onoga sto zivimo.
*****
Da bih izrazio svoj otpor prema nasilju i dogmi, a takodje da bih izrazio ubedjenje da je sama svest po svojoj konstituciji dogmatska i da tezi dogmi, nisu mi bile potrebne nikakve sifre. Takodje sloboda koju izrazavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa merom slobode u ovom drustvu, jer meru slobode u njima odredjujem ja.

Sasvim je drugo pitanje moje slobode kao gradjanina i coveka. Tu meru odredjuje drustvo, bolje receno, ona proizlazi iz sukoba mere propisane slobode od strane drustva i mere koju mi nalaze moja savest, stepen mog saznanja o svetu, moja licnost uopste.

Nasilje je postalo odlucujuci oblik u kojem se ispoljava i nas privatni i drustveni zivot. To se nasilje, recimo u istoriji, ispoljava podjednako, mada s razlicitih razloga, i u uzrocima koji dovode do dzinovskih drustvenih preokreta – revolucija i u samim revolucijama.

Ti uzroci dovode do promena, te promene do novih uzroka, a ovi do promena, i to mahom silom. Ocigledno je da promene zasnovane iskljucivo na drustvenim i ekonomskim doktrinama, ma kako te doctrine bile racionalno zasnovane, a humanisticki usmerene, nisu dovoljne.

Potrebno je, konacno, i mi da se promenimo, da revolucionarno izmenimo sve tradicionalne oblike misljenja i ponasanja, da razorimo one duboke uzroke koji svaku promenu, ako nisu uklonjeni, cine besmislenom i privremenom.

Sliku toga mozemo videti kod jedne vrste gresnika. Umesto da se pokaju, da iznadju stvarne uzroke svog greha, oni ga usavrsavaju. Ekspanzija nasilja takodje potice od preuvelicavanja privremene covekove pozicije na ovom svetu.
*****
Moje je uverenje da malih kompromisa nema, da su u krajnjem bilansu najmanji, jer iz njih svi izviru, upravo i najopasniji.
*****
Mislim da se o moralu uvek i pod svim okolnostima i moze i mora govoriti. Usudio bih se reci da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o cemu bi se uopste govorilo, odnosno sta bi jos drugo zadrzalo svoj smisao da bi se o njemu govorilo? (Raspravljamo, naravno, o moralu u njegovom sirem smislu, mozda i u najsirem, kao sumi svih uticaja naseg zivota na tudje.)
*****
Spoljne okolnosti mogu, ali ne moraju uticati na nasu sposobnost opredeljenja, na nas samoizbor. Neprestano se susrecemo s primerima zrtvovanja sopstvene srece, egzistencije, pa i zivota necemu sto se, iz ovog ili onog razloga, smatra vrednijim i od srece, i od egzistencije i od zivota. U protivnom dosli bismo u poziciju da stvarni samoizbor dopustamo samo Kaligulama.

Covekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj vezi s kolicinom vlasti, moci i mogucnosti koje pritezava, vec s licnoscu kakva je u datom trenutku. Odgovornost se sastoji u spoznavanju pravog izbora, a ne u mogucnostima za njega. Onaj ko spozna vaznost izbora, umece i da bira.

"Vreme reči" II deo

Uprkos prividnoj složenosti sveta, pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija uvidjamo izvesnu monotoniju oblika, kao da se uvek iste ljudske sudbine skupljaju oko istih modela stvarnosti kao oko nekog magneta. Uvek isti ili zanemarljivo različit kostur dešavanja ispunjen je mesom uvek istih ili zanemarljivo različitih pojedinačnih sudbina.

Ove jednake modele stvarnosti, ove magnetske kosture dešavanja, koji reprodukuju uvek jednake ili zanemarljivo različite ljudske situacije, u nedostatku boljeg izraza, nazovimo nekom vrstom arhetipskih formula.
*****
Zlo se ne može ni uništiti, niti iz nečega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenljiva. Tako bi mogla da glasi neka vrsta zakona održanja zla.
*****
Mit je jedan od oblika otudjenja. Kroz mit se otudjujemo od svoje vlastite istorije, ili od sebe otudjujemo svoju istoriju. Predavanje dela volje – vodji, dela ljubavi – predmetima posedovanja i tako dalje, sve su to oblici otudjenja.

S druge strane, alijenacija je jedan od najbitnijih oblika realizovanja ličnosti. To je jedan od razloga koji me primorava da se bavim mitom u jednom svetu koji je mitološki.

Bavljenje mitom je, osim toga, za mene i bavljenje istorijom. To zahteva izvestan istrazivački napor u kojem uživam često više nego u pisanju. Uostalom, nikada se ne bih bavio literaturom ako bi se ona sastojala samo u prepričavanju onoga što sam lično doživeo.
*****
Doba u kojem živimo je doba apsolutne prevlasti politike nad svim drugim oblicima ispoljavanja ljudskog duha i volje. Ma koliko, inače, dramatičan, tehnički napredak je samo orudje u borbi političkih ideja i političke realnosti. Književnost je, takodje, svojevrsna politika.

Da parafraziram Klauzevica: književnost je produženje politike drugim sredstvima. Pri tome politiku shvatam u znatno širem smislu nego što se ona, po prirodi posla, shvata u nekom profesionalnom političkom telu. I takodje, naravno, sa znatno bezazlenijim posledicama po ljude.

Naime, pogreške književnosti plaća ograničen broj njenih ljubitelja koji, povrh toga, nisu prisiljeni da prihvate smisao i poruku nekog književnog dela, dok posledice jedne rdjave politike trpe svi gradjani najčešće bez ikakve mogućnosti da ih izbegnu, pozivajući se na svoju nevinost.

U toj relativnoj nedejstvenosti književnosti krije se i njena ograničenost. Njome se ništa bitno ne menja, ona čak i ne upućuje u načine kojima bi se nešto menjalo. Ona samo može da konstatuje čovekovu poziciju, eventualno da kuka nad njom. Ona najbolja može možda da revoltira.

Ali, opis neke nepravde njikada ne može imati isto mobilno dejstvo kao nepravda na delu. Zato je sve što mi pisci radimo, na neki način, iz druge ruke. Tražiti isuviše od pisca, znači zahtevati od njega nešto što on nije u stanju da učini po prirodi sredstava koja mu stoje na raspolaganju.

Dejstvo književne reči je ograničeno, same su reči ograničene, višeizvesne, a povrh toga one vrlo često u konačnom ishodu nemaju ono značenje koje smo želeli da im damo.
*****
Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu. Ako, medjutim, ono sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati.

Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.

“Vremena reči” I deo

Izbegavam razgovore, jer kod mene postoji strah od definitivnosti koju predstavlja ispovest, pod uslovom da je iskrena. Pre nje živite bez obzira kako, bar mirno. U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.

Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često dogadja, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom glavnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje. Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi bezobrazno guraju.
*****
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbedjuje minimalnu gradjansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.

Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi gradjanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u medjuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.

Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poredjani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. (…)

Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.

A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti. …
*****
Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
*****
U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše gradjanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem s drugima ostanemo neprimetni, pa dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene.
*****
Kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.
*****
Politika i hedonizam, zašto da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kada se sve sporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tudju sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepcije sreće.) Svaki drugi put dovodi do tiranije.
*****
Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom “narodne medicine”.

Ja, naravno, nisam neki patetični apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odrekne. Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rodjenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, iako sam već onda morao znati šta to znači.
*****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu …
*****
Bitku sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Izmedju “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Džems Džojsa prostor je beskonačan.

"Zlatno runo" VII knjiga

Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku srtminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.

Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti.

Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti. Principi su, u medjuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
*****
Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.
*****
Leonid je imao pravo. Niko ovde ni za koga glavu ne bi dao. A nekmoli za opštiji cilj, pa ma taj i njima, u poslednjoj istorijskoj konzekvenciji, profit doneo. Suština sveta koji su kreirali, poretka što su ga ustanovili, bila je u takmičarskoj konkurenciji jakih, jednih naspram drugih postavljenih individual – porodica je bila samo biološki razvučena individual – a ne u konkurenciji svih tih individua i prirode.

Pobede su zadobijane nad ljudima, ne nad stvarima. Stvari su dobijane iz pobede nad ljudima. One su bile plen, a ne – otkriće. Na drevnom maternjem jeziku ktima (posed) ne – orudje. Umesto pravog nerijatelja, kojeg je, u zajednici s ljudima, valjalo savladati i potčiniti, priroda je postala mračan i ravnodušan saveznik u njihovom pokoravanju.
*****
Leonid je imao pravo. Na takvim premisama mogle su se organizovati moćne razbojničke bande, pa i one privremeno, mogli su se upriličiti konkistadorski pohodi na kratak rok ili ostvarivati temporalni savezi s ograničenim hajdučkim ciljevima, ali ne i otporne ljudske zajednice, pa zvale se one porodice, klase, stranke ili države, kadre da nadžive iole teže udarce sudbine.
*****
Priče iz starina vele da ce iz ljudskih stopa u pesku ponovo izrasti Heroji koji su ih utisnuli kad su se na naše obale iskrcavali, da će tragovi u vodi vratiti svoje iščezle ladje koje su ih do nas dovele, i da ništa ne iščezava, ništa se što u Knjigu Života udje ne briše.

Zlatno runo VI

Šta je život? Života nema. Ima samo mojih, tvojih, njihovih dela.
Šta je sloboda? Sloboda je biti u savezu sa sobom.
*****
Hrisomalon Deras. Zlatno runo. Simeonski san. Nije da ga nadješ, nego da ga tražiš. Nije da ga imaš, nego da ga želiš.
*****
Sve same rupe. Život je rupa, iz koje u drugu silaziš. Jedna te na drugu mora priviknuti. Znaš, umrećeš. Ali ne znaš da će umreti i oni koje voliš.

Rupe ispred tebe, rupe iza tebe, rupa gde stojiš.

Rupa gde genos ide, rupa odakle dodje. Mnogi ne mare. Iza sebe nemaju što ih koči; kuda idu, ako znaju, nemaju što ih ograničava. Slobodni su. Mrtvi i slobodni. A ja hteo živ biti. Ma i u ropstvu.

Zalud sloboda ako nisi slobodan rodjen. Ako i svet u kome si rodjen, pre tebe nije slobodan.

Kao rob sam rodjen, rob galiot. Kao galiot ću umreti. Hoću li patiti, ne pitam se. Pita se klupa za koju sam prikovan. Hoću li igde da vredi stići? Ne pitam se ni za to. Pita se pravac koji je Argo uzeo.
*****
Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
*****
Čudo je to, Simeone, sine. Meni nije bilo lako. Ja se nisam rodio Srbinom kao ti i tvoj brat. Niti se Srbinom stvarno osećao. Po duši bio trgovac, po imenu Cincarin, po rodu Romej, po poreklu - konj. Tu za Srbe mesta, osim domicilnog, nije bilo. Ali, živelo se, trgovalo se medju njima. Umiralo i radjalo ponovo. Stranac, tudjin, nisi večno mogao ostati. Morao si se praviti da se posrbljuješ, da nacionalno osećaš, da si i ti rodoljub, jer to se ovde oduvek cenilo više nego da si bogat i pametan, što je i sada za mene najveće rodoljublje do kojeg živ čovek može dospeti. Ti, Stefan i braća vam niste morali svoje srpstvo dokazivati. Ja, bogami, jesam. Još i danas.
*****
Ni onda nisi, sine, razumeo da eksploatacije nema kad se udruže dobar kapitalist i dobar radnik. Pamet i veština s vrednoćom i umećem. Eksploatacija nastaje kad jedno od dvoga omane. Kad kapitalist ili radnik ne valjaju. A eksploatacija, o kojoj po Marksovoj notaciji homerski poju razni Markovići, Tucovići, Lapčevići, Pelagići, Keclerovići i Manojlovići, u oba smera ide. Ako kapitalist ne valja, eksploatiše se radnik. Ali rdjav radnik eksploatiše dobrog kapitalistu. Ko to ne razume, neka se ekonomije mane.
*****
Danas mladi ljudi misle jedino u smeru baleganja očeva. Naslednici ste carstva koje i prezirete i ne poznajete. Prezirete zato što ne poznajete. Radosno otkrivajući mane očeva, kojih se ne odričem, jer bez nekih ne bismo preživeli, niti bi se vi sada savešću i čovečanskim obzirima mogli luksuzirati, ne priznaste nam nijednu vrlinu.

Kao da biste najradije sve srušili i počeli iz početka, onako kako je srpsko gradjanstvo nekoliko puta iz početka počinjalo, a prvi put još 1521, kad je ono staro, sve do poslednjeg vojnika, trgovca, zanatlije, opštinara, učitelja i sveštenika, sultan Sulejman iz Beograda odveo u okolinu Carigrada, da od njih danas ostane samo ime jedne šume.

Ova zemlja znala je jedino kako se umire u ratu, a mi smo je naučili kako će živeti u miru, kad se stvari ne rešavaju jurišima, zasedama i noževima, nego radom, pameću i strpljenjem.

Ova je zemlja znala samo braniti svoja dobra, a mi smo je naučili kako će ih sticati. Ova je zemlja umela živeti samo od prošlosti, a mi smo je naučili kako će živeti za budućnost. Mi smo, sine, bili graditelji po umu i volji, osvajači po pozvanju, tragači za Zlatnim runom po nagonu, pregaoci po vaspitanju, a iznad svega, očevi po srcu, jer smo uvek samo na vas, sinove i unuke, mislili, kako ćemo vam i koliko nasledstvo ostaviti, a ne kako ćemo i svoju očevinu rasturiti.

I kad biste to razumeli, ne biste u nama videli samo nečovečne, korumpirane, egoistične i anacionalne ljude, koji su, uz to, najčešće i magarci, već svoju prošlošt od koje se ima štošta naučiti, pa šta vam je raditi, ne biste morali doznavati od Mišića i Keclerovića, glavoseka i trboseka te prošlosti.
*****
Nije dobro da trgovina ide mimo ili protiv nacionalnih interesa, jer će, u krajnjoj konzekvenci, sa svakim nacionalnim padom i trgovina gubiti. Ali, ako se s nacionalnim interesom usaglasi, ne vidim da ne treba da zaradi koliko može. Ne bi, inače, bila trgovina i nikome ne bi koristila.
*****
Gde je mnogo istorije, malo je sreće.
*****
Prošlost je grob budućnosti.
*****
Za prošlost ključa nema.
*****
Naša je štampa slobodna. Koliko je štampa slobodna, gospodo sudije, vredi samo koliko je pametna. Ako nije, sloboda odmaže kaogod i neposlušnome detetu preterano razumevanje. Ako se osvrnete, svaka je revolucija izašla iz slobode udružene s nepameću, koje na drugoj bandi nisu udarile na pamet udruženu s teškom kavaljerijom, no na tzv. tanano poimanje vremena. I svaka je, čim je nadvladala, zadržavajući nepamet, iz koje je nikla, najpre uškopila slobodu koju je proklamovala.

"Zlatno runo"-V

Neke ideje iz knjige Zlatno runo V.

SIMEON GRK: Život ti je, Simeonulo, jedno golem parnic, s mlozini rocista, u kojoj si, ma ih sve dobio, na kraju uvek u gubitak.
****
Sve što je kod tih komunista uistinu vredno – religioznog je porekla. Posvećenost cilju, fanatična ubedjenost da su u pravu, ekskluzivno oni, i niko drugi, na svakom pojedinom polju, nijedno ne prepuštajući tudjoj istini, uz svest o mističnom pozvanju da to pravo milom ili silom na svet primenjuju;

njihovo misionarstvo, isključivost, beskrupuloznost kad je u pitanju viša svrha, njihova samozatajnost, asketizam, pripravnost na bespogovorno pokoravanje hijerarhiji, a naročito permanentno osećanje grize savesti, proisteklo iz mazohističkog programski sprovodjenog samoproveravanja, odmeravanjem vlastitog ponašanja s načelima komunističkog Simvola vere i Uzornog života – sve je to, u stvari, kaludjerski materijal.

Gradivo od koga se prave božji zaverenici, krstaši, eremiti. Oni nisu stranka. Nisu ni organizacija. Čak ni verska sekta nisu. Oni su jedan kult. Kult čiji je demon Marks, prorok Lenjin, prvosveštenik Staljin …

A sve je to, zapravo, ono što naše, profiterskim zdravim razumom iscrpljene intelektualce Filipovog kova, omamljuje i privlači. Iracionalizam odeven u racionalne ideje. Verovanje u nemoguće, nemoguće izmalano u blistavu sliku i obešeno negde na zalascima istorije vrste …
*****
Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i djuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo? …
*****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijanskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu! …
*****
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i progradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u medjuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubedjenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni …

Iz knjige Zlatno runo IV

DR MIHAJLO: Umetnička argonautika. Traganje za Hrisomalon derasom, Zlatnim runom lepote. Naši su Simeoni obavili trgovačku argonautiku, bez koje ni umetnička ne bi bila moguća, ali kao genos, kao rod, nas tek čeka prava: argonautika svrhe, smisla, cilja …

Slušao sam te kada si pričao o Firenci. Firenca – sama čipka. I uopšte, Toskana. Tamo ispod Poa, koji je, žalosna mu majka, posle onako slavne prošlosti, postao tek “prvi taktički cilj desnog bočnog udara” u okviru Djordjevog strateškog plana za osvajanje Apeninskog poluostrva – svako je selo sidrište argonautike. Mrtvo, na žalost, i tu si u pravu, Martine.

Sve je to, u stvari, golemo groblje olupina potonulih Arga umetnosti koje su sve tragale za Zlatnim runom FORME. Mikelandjelo je, razume se, našao svoju. Ali za sebe. Kao što su ga Fidija, Skopas, Praksitel našli za sebe.

Našim životima drndaju danas novi majstori – pneumatične bušilice, koje su, takodje, u traganju za svojom večnom formom, svojim mrtvilom – našom formom, formom našeg sveta – nalazeći njene začetke u kanalizacionim sistemima, komplikovanim drumskim petljama, oblakoderima, betonskim pustarama parkinga …

MARTIN: Pneumatične bušilice imam i ispod prozora. Nisam se zbog toga morao lomatati po Italiji.

DR MIHAJLO: Čovek mora sam otkriti da se od forme ovog sveta ne može pobeći.

MARTIN: Šta sam ja, u stvari, otkrio? Mimo bušilica, mislim? Saznao sam KAKO, ali ne i ŠTA. Manijačka rešenost, koncentracija, dobar materijal, bez predaha lupati po kamenu i ne osvrtati se na to što te smatraju budalom …

U redu. Ja to mogu. Izdržljiv sam kao konj. Naći će se i rešenost i koncentracije. Čak i novac za dobar kamen. Ali ČEMU sve to? Kažes da nema dovoljno samouverenosti, da je talenat bez jemstva samouverenosti – ček bez pokrića …

Ali, kako možeš biti samouveren ako ne znaš ČEMU. Šta, u stvari, ja hoću od kamena?

DR MIHAJLO: SVOJU formu onoga što ispod tvog prozora pneumatična bušilica pronalazi za sebe, pretpostavljam. Bez te naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tudjih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji.

Čvor je, medjutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka. Prosečan svet je odbijao sirrealizam kao viziju bande ludaka. A sirrealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka. Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirrealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave.

Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atina iskočila iz Zevsove glave. NEMOGUĆE NISMO MI OTKRILI. NEMOGUĆE JE NAJSTARIJE DUHOVNO ISKUSTVO ČOVEKA …

Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogresnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu, Martine. Neko nam je podmetnuo rdjavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane …

Da čovek u stvarima OKO sebe može nešto ZA SEBE da nadje, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je Zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio.

Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Ubedjen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike.

I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.

MARTIN: Konzekventno, sve što ti treba možeš i u sebi naći. Izvan sebe naći ćeš što si tamo ostavio. Konzekventno, ja sam izgubio pet godina u fatamorganama, umesto po sebi da kopam, ja sam prekopavao jednu italijansku provinciju …

DR MIHAJLO: “Jedno italijansko groblje” bio bi bolji termin …

MARTIN: Da sam nešto i našao, bio bi to privid, lažno Zlatno runo – koža divljeg magarca! (…) To znači da je svako pitanje izokrenuta projekcija odgovora koji u sebi nosimo. Svaka tajna, s čijim se odgonetanjem mučimo, samo je fotografski izokrenuta projekcija neke naše unutrašnjeistine?

DR MIHAJLO: Inace, nikad ništa ne bismo ni saznali. Sve što ne znamo, negativna je projekčija naših znanja. Sve što iz sveta dobijamo, ravno je onome što smo u svet uneli … Još Platon …

MARTIN: Ja ništa nisam dobio. Znači – i nemam ništa.

DR MIHAJLO: To se nikad ne može znati. Možda si tražio na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme … a možda, i nešto što je nemoguće, što je u protivrečnosti s mogućnostima odgovora koji u sebi nosiš …

Ti, na primer, težiš monumentalnosti, zar ne? … Ali faraonska forma danas je jednostavno nemoguća. Oblakoderi su samo prividno monumentalni. Duhovno, to su hiljade kućica slepljenih, manje-više srećno. Individualizam ne može biti monumentalan. Ćelijski sistemi uvek će proizvoditi samo sitne kaverne, čak i kad su po dimenzijama velike.

Nijedan kamen ne možeš naterati da postane veliki u dobu koje je malo. Samo civilizacije u radikalnim krajnostima daju monumentalnu umetnost, sve ostale produkuju analitičke minijature, projekcije sopstvene ništavnosti …

MARTIN: Figure za kamin gospodje Jelene Njegovan-Georgijević? …

DR MIHAJLO: Možeš ti praviti i džinovske nadgrobne spomenike, ako ispod njih ne leže Ahil i Herakle, nego takozvani neznani junak, nekoliko zbrda-zdola skupljenih kostiju – to će biti maskarada! Živimo u doba krhotina, piljaka, kamenčića, olupina.

Konfuzan mozaik, ćak i od otpadaka sa djubrišta, izražava ga bolje od svake čiste forme. Za monumentalnu umetnost nužan je apsolutan mir ili apsolutan pokret. Ili da se civilizacija skameni u egipatski totalitet, što će se, jamačno, ponoviti kad u svom apsolutnom obliku socijalizam počne da zida hramove svog doba, ili da se obremo u kataklizmi u kojoj će neki novi Robespijer promovisati Novu umetnost javnim uspostavljanjem bežične veze s Najvišim bićem, obučen u plavi fraki uredan kao provincijski apotekar.

Ta umetnost će biti živa, promenljiva, stvarna. Kao Igre u rimskim arenama. A zatim, kad se kataklizma u istoriju povuče, kad od religije postane crkva, od ideje administracija, a od inspiracije tehnika, možete se vi, vajari, nadati da ćete joj podizati piramide …

Ali ja ne verujem da ćeš to dočekati. Možda Isidor, ako ga graditeljski žar još bude držao …

Iz knjige "Zlatno runo" -III

Činjenica da su Mara, Danton, Robespijer revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući neprijatelji. Da se najpre proglase “Očevima otadžbine”, a zatim pogube kao njeni grobari. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu sposobni, odani, neporočni, nepogrešivi, a kad padnu, postanu neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve …
*****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?

Ako je diktatura proletarijata vlast jedne klase koja nikakvim zakonima nije ograničena, onda i borba druge protiv nje ne može i ne sme imati nikakvih zakonskih ograničenja …
*****
Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubedjenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu …

"Zlatno runo" II knjiga

Neke ideje iz »Zlatnog runa«

Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje …
*****
Sva mudrost slavnog kentaura Hirona poticala je od njegove dvojne, dimorfne prirode, ljudske i konjske suštine, od sposobnosti da o svemu razmišlja na dva načina i da jednim ispravlja isključivost drugog. Onaj ko nikada nije osetio dve neprijateljske prirode u sebi nikada neće razumeti ni onu jednu po čijoj volji živi …

U svakom socijalnom feljtonu buržuj se definiše isključivo nagonom za sticanjem i posedovanjem. Jačina nagona meri se bezobzirnošću s kojom se u zaradjivanju ispoljava. A izražava, naravno, veličinom poseda. Budući da je taj posed tokom feljtona sve veći i veći, jer u protivnom ni beda drugih, u ime kojih se feljton piše, ne bi bila dovoljno istaknuta, recipročno i logično su i sva sredstva bogaćenja sve prljavija i bezočnija. Čovek koji deli opšti nagon za posedovanjem postaje monstrum, samo što ga srećnije i pametnije upotrebljava od drugih. Ali neka djavo nosi feljtone. Mi takvu sociologiju sprovodimo i po školskim čitankama. Ja još ni na jednu nisam naišao u kojoj Gazda ne bi bio debeo i zao, a siromašan čovek mršav i pošten …
*****
Malter istorije je laž, krv i znoj …
*****
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom učinio je Despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrdjenja da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrdjenje, umesto da plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrdjenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali …
*****
Svaki narod poseduje sve moguće osobine, i u tom se pogledu mi Srbi ni od jednog ne razlikujemo. Razlikujemo se, na žalost, u pogledu mere u kojoj pojedine od tih osobina učestvuju u tom amalgamu što se zove narodno biće …
*****
Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo, da smo, da smo … Mi smo, bogamu, stalno u nekom kondicionalu …
*****
Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu … U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrdjeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbedjuje pamet svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja …
*****
Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. … Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem…
*****
Da, gospodo, književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije medju ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.
*****
U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju medjusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem odredjenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć.
*****
Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam. Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema …
*****
Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao. Pisac bi, medjutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa …
*****
Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične medjusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane … Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagodjavati. Kod imitacija se umetnik prilagodjava opštem modelu mišljenja … Ovde je to obrnuto … Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zardjalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja …

Neke ideje iz »Zlatnog runa« II

Neke ideje iz »Zlatnog runa« II knjiga

Tek kada sav novac, užegao na periferiji prometa, bude iz čarapa naših malogradjana izvučen, tek onda možemo govoriti o prosperitetnom kapitalizmu u Jugoslaviji …
*****
Država je veliko akcionarsko preduzeće. Svi moraju ponešto da ulože, ali i svi da dobiju. Svaki gradjanin ima pravo na dividende. Srazmerno uloženom kapitalu, naravno. Eto, to ja nazivam trezvenom državničkom formulom …
*****
Uspavanu lepoticu domaće industrije može probuditi samo jedan zaista strasan poljubac princa Kapitala …
*****
Tek onda kada na djubrište budemo bacili kuću pošto u njoj prenoćimo, automobil pošto se njime negde odvezemo, slike pošto nas oduševe, tek kad materijalni svet bude sveden na funkciju papirnog ubrusa, čija se svrha iscrpljuje jednom upotrebom, tek onda ćemo početi da se oslobadjamo posedničkog instinkta. A da bi se dotle uopšte dospelo, potrebno je što više proizvoditi i trošiti, dakle posedovati …
*****
Za Srbina je u životu još uvek najvažnija vera u Boga i suv barut …
*****
Kapitalizam nije ekonomski režim, nego stanje duha. Sve dok to ne postane jasno, za njega nema leka …
*****
Naša jedina istorijska šansa je u tome što mi Srbi ni sami ne verujemo u sposobnosti kojima se hvalimo. I ako nas išta može sačuvati, to je smisao za smešno. Ja mislim da smo to dobili od Grka, pa i od Cincara, i da tom smislu za smešno, a ne Crkvi, imamo da zahvalimo što smo preživeli sopstvenu istoriju …

U toku tri veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da izostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak …
*****
Vlade uvek očekuju neprilike. Ništa drugo i ne predvidjaju. Svaka vlada najveći deo mandata i provodi u savladavanju neprilika. Vladanje i nije drugo nego beskonačno i iscrpljujuće uklanjanje jednih neprilika da bi se napravilo mesto za druge …
*****
Mi smo jedini posednici Beograda koji su ga, osim 1806, dabome, dobijali na poklon, a ne na snagu. Jer sve do konačne Predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: sa Dragutinom od 1284. do 1319. i sa Stefanom Lazarevićem od 1404. do 1427. I oba puta ga nismo dobili na mač, nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno 58 godina …

Neke ideje iz »Zlatnog runa«

»Zlatno runo« I knjiga

Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči …
*****
Istorija ponekad može da ubija, vrlo, vrlo dugo. Istorijske agonije ne mere se kalendarom nego našim osećanjima …

Bogatstvo sveta je ograničeno. Ako je država bogata, gradjanin neizbežno mora biti siromašan. I obratno, naravno …
*****
Dosta, za ime sveta, sa tim glupostima o srpskom ratničkom duhu! Narodi se poznaju po veličini svog mira, a ne po svojim ratovima. Da su nam samo bitke ostavili, danas bismo Grke smatrali najobičnijim drumskim razbojnicima! …
*****
Ako jedan čovek postigne sjajno vreme na sto metara, šta ćeš za njega reći? Da je sjajan trkač, pretpostavljam. Šta bi drugo, zar ne? Dobro, a šta ako tog momka goni divlji bik i ako je on, kad iza sebe nema bika, sasvim prosečan, čak i bedan trkač? Upravo takvi smo i mi Srbi. Samo smrtonosne motivacije mogu da pokrenu naše orijentalno učmale prekrštene noge …
*****
U istoriji osećanja nemaju posla. Oseća se glad, zima, bol. Revolucija se misli. Stvar nije u osećanjma, već u načinu mišljenja …

Razmisljanja u “Zlatnom runu”

Imamo mi građane. Ono što nemamo je građanska klasa. Srpski građanin je realan. Fantomska je samo srpska građanska klasa. U ideološkom smislu, naime, za klasu nije dovoljno da jedan sloj ljudi ima identične eksploatatorske interese, ni da poseduje državnu organizaciju za njihovu odbranu, već da sve to objedinjuje neki viši, makar i lažni cilj, u koje veruje ne samo eksploatatorska klasa, nego i ona koja se eksploatiše … Ukratko, sve što ima jedna dobro organizovana razbojnička banda, osim, dabome, tog višeg cilja, koji ionako služi za opseniti prostotu.

Ako smo mi zaista materijalnog porekla, i ako smo zaista samo prašina koja se prašini vraća, čitava naša duhovna istorija nije ništa drugo do uzaludan i očajnički protest protivu ove kosmičke špekulacije …
*****
U istoriji se od istorijskog kredita ništa brže ne iscrpljuje …
Bez vojske ćemo možda biti izgubljeni, bez političke mašte, verovatno, ali bez morala svakako …
*****
Mi neprestano govorimo o vrlinama našeg nacionalnog bića, nikad o njegovim manama. A istoriju, onu suštinsku povest i sudbinu jednog naroda, ne predodredjuju njegove vrline, nego njegove mane …
*****
Naša je nacionalna strategija puki politički tropizam …
*****
Epski ne može biti ni čovek ni narod. Epska može biti isključivo jedna njegova osobina, pod uslovom da se ispoljava s ludačkom upornošću. Sama osobina pri tome nema značaja …

Borislav Pekić – razmišljanja

Iz knjige Zlatno runo I

Ma kako gorko i beznadežno zvučalo, i ma koliko ponižavalo našu žudnju za kontinuitetom i večnosću, porodice nemaju budućnost. Porodice imaju samo prošlost...
*****
Jednom se i čovek, i porodica, i narod moraju zaustaviti, osvrnuti i odvagati svoju prošlost, ne bi li došli do saznanja da li je uopšte bilo svrhe prevaljivati je...
*****
Ono što nepobitno i definitivno dokazuje da je Beograd deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute ništa gore od pariskih ili londonskih. Kasnije smo, naravski, nešto malo zaostali...
*****
Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament …
*****
Kukamo što Beograd nije pomorska luka, a da smo ostali u donjem pliocenu, u kome smo bili pre osam miliona godina, Bog bi nas video. Imali bismo ovde Paratetis, i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali luka …
*****
Engleskom privredom su vladali španski Jevreji a francuskom lombardski bankari. Nemačku čaršiju su osnovali Jevreji, hrvatsku Nemci, a našu Cincari, božanski neodređenog porekla, romanskog jezika i grčke kulture. Trgovina je internacionalnija od svake internacionalne religije i svake internacionalne doktrine, i Kapital je pored smrti, jedina pojava na svetu bez predrasuda, osim prema rđavom ulaganju …

Komentar za dramu

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 11, U Edenu na istoku, (str. 7-9). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Poslom, bez važnosti za priču, otputovao sam u jedan provincijski grad na ivici neba i iščezavanja. Izgledao je sumorno i bespomoćno, kao zaboravljena iskopina neke civilizacije, zasute prašinom našeg vremena, na kojoj su arheolozi prestali da rade pošto su ustanovili da je vez vrednosti.

I žitelji, ukoliko ih je imao, behu zarasli u čamotinju i zaborav. Čovek ispod sedamdeset godina nije se mogao videti. A ni dece nije bilo. Grad je izdisao. Znao sam to i po praznom nebu iznad njega. Ptice ga nisu preletale, a životinje su ga zaobilazile u luku, koji je obeležavao kružne granice smrti.

Odseo sam u mesnom svratištu, zdanju većem i lepšem od ostalih kuća, koliko je grobljanska kapela veća i lepša od okolnih grobova.

Imao sam u mestu da provedem nedelju dana, i pošto je vreme bilo ružno, najveći deo slobodnog vremena boravio sam u polumračnoj prostoriji za obede, uz čašu i nesnosan osećaj besmislenosti što ga imamo kraj ležaja samrtnika čije se umiranje oteglo.

Prostorija je uvek bila prazna, osim što je, takođe uvek, jedan stariji čovek sam pio za jednim stolom u uglu.

Sećam se, zamišljao sam da je ovo kafana „Pod kestenom“, da je u čaši ispred njega džin začinjen karanfilićem, da se odnekud, iz mračnih jama memorije, čuje pesma:

Pod kestenom senke duge,
Prodadosmo jedni druge,
Jedni druge bez kapare,
Prodadosmo za dve pare,

da se niz njegovo lice sliva jedna suza, i da se, ne brišući je, pita:

JASNO MI JE KAKO, NIJE MI JASNO – ZAŠTO?

Već idućeg dana sam ga upoznao. Nije se od poznanstva branio, ali mu se nije ni radovao. Bio je odsutan i ravnodušan. Uspeo sam da doznam da je bio policajac, ali da je otpušten. Kako, ne zašto. Pod takvim okolnostima nisam se osećao obaveznim da ga obavestim kako i sam s policijom imam izvesna iskustava.

Ja sa, naime, bio ona druga, tamna strana njegovog posla. Ali bila je to prošlost, koju sam već bio gotovo i zaboravio. Nisam očekivao da zanima nekoga, ko je, očigledno, tako duboko bio posvećen svojoj.

Sutradan nam se pridružio neki trgovački putnik – ako mu je verovati – na proputovanju kroz grad.

Čim je saznao ko je moj znanac, bez ustezanja je, pa i s nekom vrstom slavoljublja, u svakom slučaju s upadljivim očekivanjem policajčevog razumevanja, priznao da je u zatvoru bio već nekoliko puta – ja lično, ne bih se čudio da ga čekaju još nekoliko – i da je njemu sve što se tiče „policijskih stvari“ dobro poznato.

Od toga časa ja sam zaboravljen. Trajno, i bez priziva. Za njih više jednostavno nisam postojao. Potpuno su se posvetili jedan drugom.

U njihovom odnosu bilo je čudne pažnje, pa i neke nežnosti, izmešane s drugarskom grubošću i povremenim ispadima netrpeljivosti, koja se, izgleda, među njima podrazumevala, i umesto da ih razdvaja, samo pojačavala njihovu vezu.

Kad sam idućeg popodneva sišao, zatekao sam ih za drugim stolom. Shvatio sam. Smetao sam im, dovodio u nepriliku, kao što slepac dovodi u neprilike ljude koji vide. Nisam pripadao njihovo svetu, njihovom iskustvu, njihovoj sudbini, zajedničkoj, rekao bih istoj, kako su je oni shvatali.

Zadubljeni jedan u drugog, kao da jedan u drugome vide tek neostvareni deo samih sebe, ne verujem ni da su primetili kad sam otputovao.

Ne znam da li je ova epizoda potajno inspirisala farsu „U Edenu, na istoku“, ili sam se doživljaja u umirućem gradu, s kafanom koja je sećala na Orwell-ovu kafanu izgubljenih, setio tek kad sam komad već počeo pisati, podstaknut nečim sasvim drugim.

Takođe ne znam kako da dešifrujem lično iskustvo u tom pogledu. Kasnije sam se, naime, i sam upoznao sa sličnim ljudima, i uprkos razumu, ili baš njemu zahvaljujući, počeo prema njima, ukoliko sam ih dublje poznavao, ukolio smo se jedni drugima dublje ispovedali, osećali saučešće, pa i neku vrstu saučesništva.

Naša razumevanja potiču od naših saznanja, a naša osećanja od naših razumevanja, premda, istini za volju, neka od naših najdubljih osećanja sve duguju najdubljim nerazumevanjima. Živo bih hteo, u stvari, da je takvo stanje posledica mojih profesionalnih interesa, a ne deo moje stvarne ličnosti. Ali ako nije? Ako je to ipak ONO?

Jer, i mene muči što znam KAKO, a ne znam – ZAŠTO?

Problem ideologije

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Smatram svojom osobitom srećom što u mladosti nisam pripadao nekoj čvrstoj, obavezujućoj ideologiji, što sam pre se može reći njome bio okružen i bio prema njoj u konstantnom otporu, jer bih sada morao svoju starost da trošim na objašnjenja i izvinjenja.

Znam slučajeve u kojima je tek nekoliko godina u toj meri ljude obavezivalo, pa skoro i programiralo, da su sve do smrti, sve inače ideološko odbacujući, nisu se mogli odreći te svoje mladosti koju je ideologija nadahnjivala.

Odrekli su se samo posledica svojih postupaka, ali ne i te mladosti, suštinski ne i svojih postupaka.

Nauka odbacuje metode koji ne daju rezultate; ideologija odbacuje rezultate, a metode zadržava.

Nauka ne može, ideologija može, živeti od svojih neuspeha. Čini se čoveku, u stvari, da većina ideologija i žive upravo od svojih neuspeha.

Nauka se zasniva na faktima, ideologija na prividima. Prva je stvar spoznaje, druga je – nade. Nauka započinje spoznajom, a završava nadom u nove spoznaje. Ideologija započinje nadom, a završava spoznajom redovno svojih zabluda.

Izvesne ideologije bi želele da budu naučne, ali i izvesne nauke da postanu ideologije. Za prvu žudnju primer je makrsizam, za drugu neke eugeničke teorije.

Značenje umetničkog dela, ono konačno, suštinsko, unutrašnje, uvek izmiče i totalnom shvatanju i interpretaciji. I u tome je misterija umetnosti. To značenje izmiče i tvorcu. On ga ne kontroliše. Marksizam kao i svaka redukcionistička teorija ne priznaje taj iracionalni momenat značenja umetničkog dela. On mu miriše po tamnjanu i pretpostavlja da je između dela i razuma uvek transcendetalan zid. Marksizam kao krajnje uprošćen racionalizam hteo bi da je umetnost nužno shvatljiva ne zato što ona to stvarno jeste, nego što je ona samo kao takva potrebna njegovom političkom instrumentu – revolucionarnoj partiji. On želi u umetnosti sluškinju. A sluškinja koja ne sme ništa da radi, nikome ne treba.

Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.

Totalitarizam je postao skriven. U svakoj novoj instituciji jugoslovenskog socijalizma vi sa lakoćom otkrivate njegov suštinski totalitaristički nacrt.

Ideologije XX veka i politika do te mere su zatvorile i zamutile naše vidike da mi živimo u apsolutnoj magli. Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost.

Socijalizam je naličje kapitalizma. Kapitalizam i socijalizam su rezultat jedne iste duhovne zablude i greške u istorijskom kretanju, pa se socijalizam ne suprostavlja kapitalizmu, nego ga razvija sve do njegove najdublje i najradikalnije faze, vlasti apsolutne, despotske vlasti materije nad čovekovim duhom.

Socijalizam je izdanak kapitalizma večno vezan za njegova ograničenja, time što pokušava da na drugi način postigne njegove ideale, i to ideale jednog materijalnog blaženstva na zemlji.

Materijalistička kriza je u stvari samo duhovna kriza u svom vidljivom i pojavnom obliku, duhovna kriza koja traje većviše hiljada godina, zapravo od početka istorije.

Dijalektički materijalizam je svakako jedan od najispraznijih misaonih sistema koje stvorio ovaj svet tokom svoje kulturne istorije.

Što se tiče duhova, odnosno sila, koje se bore u svetu, ostaje da je to bitka između materijalnog i duhovnog principa i u toj neprestanoj borbi nalazi se sva suština istorije. Jasno je da materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije bićei uzrok njegove propasti.

Čovekova sloboda

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Govoriti o čovekovoj slobodi volje posle toliko hiljada godina istorije, isto je što i tražiti od krokodila da napusti močvaru i da se nastani na Trafalgar Square-u, pošto je kao vrsta milione godina proveo srećno u vodi i mulju.

Znači da ono što nazivamo svojom prokletom sudbinom zapravo je neka vrsta dugotrajnog modeliranja naše ličnosti upravo u uslovima koji nisu u nadležnosti naše volje. Mi smo ukratko programirani kao i svaki kompjuter samo je razlika između nas i računara u tome što je on brži.

Čovek koji je naviknut da ne gazi travu, čak i ako nije Nemac, može upropastiti revoluciju zato što se ne usuđuje da pregazi travnjak isped predsedništva vlade.

Ništa tuđu imovinu više ne štiti nego višegodišnje usklađivanje našeg moralnog osećanja sa svim sumnjivim načelima da je ono što je tuđe – nepovredivo.

U kapitalističkom svetu samo duševni bolesnici uspevaju da se uistinu oslobode tog uslovnog refleksa, svi ostali imaju grižu savesti koja se savlađuje na razne načine, pre svega bekstvom od policije.

Ljudi umiru u penziji brže ne zato što su stariji, pa je na njih došao red, već zato što je ono zašta su celog života programirani postalo besmisleno, neprimenljivo, uzaludno.

Svaki deo je ostao isti, a zadatak se promenio. Računar koji je programiran da rešava saobraćajne probleme u velikom gradu, ne može vam dati nikakav pametan odgovor kad od njega tražite da vam dekodira hijeroglife.

Čovek koji je programiran za rad ne može nikad uistinu da se odmara. Sve su naše navike, običaji, pa i mnogi od našeg mišljenja specijani programi kojima smo nahranjeni ne samo od vlastitog detinjstva ili detinjstva humanog sveta kroz njegovu znanu istoriju već od biološke istorije koja nam nije dokučiva.

U nama ima više, daleko više, robotskog nego slobodnog, a slobodno najčešćedolazi na svoje kad se ono što je robotsko u nama pokvari u vremenu krize, preokreta, straha i duboke patnje.

Samo živeti u stalnom paklu da bi čovek bio uistinu slobodan, cena je koju bi malo ko platio. I naš strah od robotske budućnosti i civilizacije, ne potiče od susreta s nečim nepoznatim i nepredvidljvim, već od podsvesnog prepoznavanja nečega što i sami s velikim uspehom praktikujemo.

Dijalog

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Ne umem da govorim, samo da razgovaram. Ja nisam čovek monologa, ja sam čovek dijaloga. Kao pisac moram biti jednako dobar slušalac kao i rečit.

Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.

Naravno nerazumljivost je do izvesne mere alibi, ali ne zavaravajmo se, većinom je to čista glupost. Život u laži i s laži nosi sam sebi svoju odmazdu.

Život u laži koja prelazi nužnost civilizovanih kompromisa, ostavlja trajne tragove na duh i moral čoveka, bez obzira koliko je osoba u pitanju nastojala sebe da zaštiti, da se izdvoji iz laži koje čini ili laži koje govori.

Ko je navikao da laže bez obzira čini li to svojevoljno ili prisilno, bez obzira kakvo ima opravdanje za tako nešto, izgubiće najzad sve kriterijume istine jednim prirodnim putem, putem samoodbrane, jer ne mogavši da opstane u toj permanentnoj laži i sa tom laži, koja ga razara, on će je najzad morati prihvatiti kao istinu, saglasiti se sa njom, sroditi, stopiti sa njom i postati jedno drugo biće i ne htejući to, inače mora propasti.

U ovakvom dvopolnom, janusovskom životu jedna strana uvek mora biti na gubitku, a to je nažalost naša prava priroda, naša strana, naša lična istina.

Zamenjuje je jedna opšta i mi sa njom iskreno sarađujemo kao da smo je slobodno izabrali, a zapravo nam je naturena onog momenta kad smo pristali da se pravimo kao da sa njom sarađujemo.

Ne primam mudrost rezignacije i ravnodušnosti, ne pristajem da budem izvan stvari da bih mislio kako sam iznad, jer u duhovnim predelima u kojima nastojim da se krećem nema kao ni u svemiru pravaca, ne postoji gore i dole, nema naših zemaljskih perspektiva i naših ograničenih dimenzija koje nas teraju da stvari posmatramo uvek u nekom odnosu i da uspevamo da taj odnos izbegnemo samo onda ako se stavimo iznad njih.

O revoluciji

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Revolucija je sistem spojenih sudova sličan našem krvnom sistemu. Razbiti jedan od njih znači istočiti tečnost iz svih. U tom smislu opravdan je strah dogme od svake revizije i kazne čekaju svakog komunistu koji samo i jedan korak iskorači sa jednom zauvek trasiranog puta.

Revolucije fasciniraju ljude upravo zato što nosimo u sebi duboko trag pračoveka. Nasilje je ostalo našom jedinom relacijom sa svetom. Tako se revolucionarni idealizam vrlo često javlja kao maskarada najnižih instikata.

Revolucija je, čak i kada brani stvari koje izgledaju idealne, dokaz naše ukupne neinteligencije, jer ako je potrebna revolucija, ako je smrt potrebna, ako je nasilje potrebno, ako je opresija potrebna, rat, da bismo mi nabolje izmenili svoje institucije, onda te institucije zajedno sa nama ne zaslužuju ni da postoje.

O smrtnoj kazni

Pekićeva Facebook stranica

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983-1984. godine. © Borislav Pekić.

Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.

Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.

Smrtna kazna je i logički protivurečna, jer osuđuje na nešto što je potpuno izvan sfere onoga što se njome štiti, da se ne govori o protivurečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima.

Prava kazna bila bi na život. Smrtna kazna je i duhovno nedelatna onemogućuje okajavanje greha. Samo život krivicu iskupljuje, smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je samo terminološka.

Čak i da je smisao smrtne kazne isključivo u odmazdi, ona je besmislena. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada.

Ako bismo izmenili svoje varvarsko antropocentrično shvatanje smrti, ako bismo poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli.

Ako bismo uistinu hteli da smrtna kazna ima zastrašujući uticaj morali bismo je vršiti javno, čerečenjem, ispred suda ili parlamenta, u nekom parku ili na tržnici, kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, već da ih odseče.

Vest o njoj potopljena u močvaru informacija što ih dnevno primamo, smeštena između vesti o poskupljenju ili nekom gostovanju, ako je uopšte zapazimo, pre ima obrnut karakter. Uverava nas da stvar nije ozbiljna.

Jedino opravdanje za ubistvo moglo bi se naći u kanibalizmu. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homicidu obezbeđuje – čovečnost. Tako bi posle smrtne kazne, u ime zajednice, sud, uz svečani obred, morao da pojede osuđenika.

Hrišćanska civilizacija počiva na Dvomisli. Nema nijedne od deset zapovesti kojih se stvarno držimo, iako ih verno propovedamo.

Ako je smisao savremene penalne politike i njenih načela u korekciji, onda je smrtna kazna besmislena, jer odriče okrivljenom mogućnost popravke što mu ga i pravno osećanje ove civilizacije i zakoni na njemu zasnovani garantuju.

Ako za izvesne ljude, međutim, kažemo da su nepopravljivi, ubijajući ih povređujemo načelo nauke koja tu vrstu ljudi smatra bolesnim. Ubijanje bolesnih ljudi je eutanazija, koju u međuvremenu , sa gnušanjem odbijamo.

Tako se Dvomisao, kao i svuda, ovaj bazični mehanizam čovekovog mišljenja i njegove istorije, učvrstila i u našu pravnu nauku.

Načela su jedno, praksis sasvim drugo. Kako onda poštovati zakone, koji se donose izneveravanjem tih načela? Kako svoje potomstvo vaspitavati u poštovanju ikakvog zakona?

Pogubljenje sve više postaje eutanazija. Injekcija i formalno čini smrtnu kaznu eutanazijom. Eutanazija pretpostavlja nepopravljivost forme koja se uklanja iz života, a ova bolest koja je neizlečiva.

Ako osuđenika na smrt smatramo neizlečivim bolesnikom, zašto ga onda ubijamo? Ili ako ga ubijamo, zašto smo to pravo odricali nemačkim nacističkim lekarima kad su ga sprovodili nad duševno bolesnim ljudima? Ne svakako zato što su eutanaziju vršili da bi usavršili biološkozdravlja rase, jer ovom našom eutanazijom mi se nadamo da usavršavamo moralno zdravlje ljudi, pa smo na istom.

Statistike pokazuju da smrtna kazna ne služi ni za kakvu preventivu i da su apsolutno besmisleni argumenti koji se na tu preventivu pozivaju.

Bilo bi zaista najpravednije da smrtnu kaznu izvršavaju oni nad kojima je zločin izvršen ili njihovi najbliži rođaci.

Ako mi se kaže da mnoge argumente upotrebljavam tamo gde bi bio dovoljan jedan, odgovoriću - moj bi bio jedan jedini, i on glasi: „Ne ubij!“

Intervju za "Vijesti" CG

Nezavisni dnevnik
VIJESTI, izdanje 18. 11. 2006
http://www.vijesti.cg.yu
ART
O NOVOM IZDANJU SEDMOTOMNOG ROMANA “ZLATNO RUNO” BORISLAVA PEKIĆA, ZA “VIJESTI” GOVORI LJILJANA PEKIĆ, PIŠČEVA UDOVICA I REDAKTOR NOVOG IZDANJA

Pekić je napisao toliko knjiga kao da je živio bar 200 godina.

Novo izdanje sedmotomnog romana “Zlatno runo” Borislava Pekića (Podgorica, 1930 - London, 1992) nedavno je objavio “Dereta”. To je roman-saga o porodici Njegovan-Turjaški posmatrana od 1361. do 1941. godine, na prostoru Jedrena, Carigrada, Tivaja, Janjine, Moskopolja, Kragujevca, Beograda do Turjaka u Sloveniji.

U prvih pet knjiga unijete su ispravke i sugestije Borislava Pekića, dok je šestu i sedmu knjigu redigovala arhitekta Ljiljana Pekić, piščeva supruga, koja već godinama brižno njeguje Pekićevu književnu zaostavštinu. Za “Vijesti” ona je govorila o “Zlatnom runu” i Pekićevim knjigama.

Po riječima gospođe Pekić, njen suprug je počeo da razmišlja i oblikuje “Zlatno runo” još u zatvoru 1952. godine. To je bio prapočetak sa malim brojem ličnosti i mnogo skromnijim idejama. Već tad se rađala ona čuvena genealogija porodice Njegovan-Turjaški. Godinama je proširivana dok na kraju nije dostigla obim od oko 100 likova.

Nastale su i one poznate table od plute na kojima je Pekić detaljno komponovao konstrukciju epizoda, određivao mjesta na kojima će se pojaviti dijalozi, odnosno glasovi sa Badnje večeri iz 1941. godine, a gdje djelovi iz istorije Beograda. Sve je bilo tačno sračunato: koliko će kome dati prostora i u koje vrjeme će se koja ličnost pojavljivati, sa kim će razgovarati, gdje će biti koji monolozi, kao i teme događanja.

Pekić je uvijek bio izvanredno sistematičan u svemu pa i u pisanju, ali tako je i jedino moguće napisati knjigu od 3260 stranica, koja predstavlja i najobimniji roman južnoslovenskih književnosti.

“Zlatno runo” je posljednji put objavljeno 1991. godine, kod sarajevske “Svjetlosti”, a knjige je uredio Ivan Lovrenović. O tome zašto se toliko čekalo na novo izdanje, Ljiljana Pekić objašnjava:

- To djelo je veliki poduhvat za svakog izdavača, naročito sada sa ovom našom smanjenom teritorijom, i naravno umanjenim brojem čitalaca. Pored toga niko nije bio spreman da pomogne izdavanje, ni Ministarstvo za kulturu, ni Ministarstvo prosvjete, niti Gradska skupština Beograda. Izgovor - da bi to bilo ponovljeno izdanje - neuvjerljiv je, jer se radi o kapitalnom djelu jednog od naših najvećih književnika.

Izdavač “Dereta” i glavni urednik Petar Arbutina, smatrajući da ovo djelo mora da se objavi, preuzeli su taj gigantski zadatak, shvatajući neprocjenjivu vrijednost “Zlatnog runa” za našu kulturu i književnost, a koje istovremeno predstavlja i krunu Pekićevog opusa. Zahvalna sam im u ime brojnih čitalaca kojima će konačno opet biti dostupna ova epopeja.

Novo, “Deretino” izdanje “Zlatnog runa” se razlikuje od prethodnog. Na redakciji romana radila je Ljiljana Pekić:

- Postojao je veliki vremenski razmak između objavljivanja prvih pet knjiga i šeste i sedme knjige “Zlatnog runa” - objašnjava naša sagovornica i dodaje: - Da bi se podsjetio i mogao da nastavi, Pekić je morao ponovo da pročita prvih pet knjiga. Iskoristio je priliku i sve korekcije je izdiktirao i bilježio na magnetofonskim trakama.

Snimio je istovremeno i ideje koje su mu padale na pamet u vezi pisanja nastavka, dopunjavao likove, razrađivao fabulu. Te bilješke sam djelimično objavila u knjizi “U traganju za Zlatnim runom”. Štampan je prvi dio u izdanju BIGZ-a, dok drugi i treći tom čekaju kod izdavača “Stylos” iz Novog Sada već tri godine. Njihov direktor Franjo Petrinović svake godine obećava objavljivanje, ali se to nikako ne ostvaruje.

Među tim komentarima nalazile su se ispravke, koje sam ja prije dvije godine unijela u primjerak romana, u očekivanju ponovnog štampanja. Kada se ukazala prilika da se djelo objavi, imala sam gotov rukopis sa svim Pekićevim ispravkama. Na osnovu i u skladu sa njegovim intencijama ja sam te korekcije prenijela u sljedeće dvije knjige. Pored toga bilo je i grešaka u transkripciji stranih riječi kako grčkih tako i njemačkih i francuskih, pa je i to sada ispravljeno.

Mislim da bi Pekić bio veoma zadovoljan kako luksuznom opremom knjige, tako i izvršenom revizijom.

U godišnjaku “Anali Borislava Pekića”, prije nekoliko godina objavljena je iz Pekićeve zaostavštine “Slikovnica Njegovana, Turjaških i istorijskih ličnosti iz fantazmagorije Zlatno runo od I do VII knjige”. Riječ je o 45 fotografija koje je Pekić isijecao iz štampe i davao im imena svojih junaka. Objašnjavajući piščev postupak, kao svojevrsno oživljavanje književnih junaka naša sagovornica je istakla:

- Da bi se potpuno uživio u doba i likove “Zlatnog runa”, jer bez toga ne bi bilo moguće stvoriti takav roman, Pekić je nalazio slike iz Beograda i Srbije odgovarajućeg vremena, pa ih je imenovao prema svom viđenju ličnosti iz sage o Njegovan-Turjaškima. Sačinio je album njihovih fotografija, koje su objavljene u “Analima”. U kući smo stalno pričali o Simeonima i drugim osobama iz romana, i tako su oni postali naša porodica, naši prijatelji.

Sa Njegovanima smo ručavali i spavali, oni su se uselili u naš život i tu i ostali. O njima smo diskutovali i pretresali njihove doživljaje, smijali se njihovim reakcijama, tretirali ih kao ljude od krvi i mesa.

Poznato je da je Borislav Pekić predano radio na svakoj svojoj knjizi, na primjer, za dramu “Generali” proučavao je strategije i vještine ratovanja, u romanu “Hodočašće Arsenija Njegovana” vidi se da je posjedovao i znanje iz oblasti arhitekture. Pošto su likovi u Pekićevim romanima uvijek imali određena zanimanja, on je želio da se detaljno upozna s profesijama kojima su se bavili njegovi junaci.

- Smatrao je da za to treba da temeljno prouči literaturu, makar od toga upotrijebio samo deseti dio - objašnjava Ljiljana Pekić.

- Za “Zlatno runo”, pošto su ličnosti živjele u razna doba i imali razna interesovanja i zanimanja, bilo je potrebno prikupiti ogroman broj knjiga iz specifičnih oblasti. Kada sam prije nekoliko godina popisala knjige koje imamo, shvatila sam tek onda šta je sve pročitao, mada to nije obuhvatilo i mnoge knjige koje je uzimao iz raznih biblioteka i arhiva.

Bilo je tu knjiga iz najrazličitijih i najnevjerovatnijih oblasti kao što su: berzanski izvještaji iz XIX i XX vijeka, statistički dokumenti, transkripti sa sjednica Narodne skupštine, opisi narodnih običaja, knjige o istoriji novca, zbornici raznih zakona, knjige o privrednom razvoju, pa knjige o narodnim ljekovima, čak i o grnčarstvu i šminkanju. Detaljno je proučavao istoriju Beograda i Srbije preko mnoštva izvora i dokumenata, da bi mogao o tome kompetentno da piše.

Građa je bila izuzetno obimna, pa je Pekić uvijek pravio biljeleške prilikom čitanja, a pored toga je imao i izvanredno pamćenje. Obične, svakodnevne stvari nije pamtio, ali je volio istoriju i tu je znao najnevjerovatnije detalje, ne samo iz naše već i iz antičke grčke, cincarske, francuske i engleske istorije.

Borislav Pekić nikada nije mislio da će “Zlatno runo” biti prevedeno na bilo koji strani jezik. Ne samo zbog obimnosti djela nego i zbog specifičnosti jezika, koji je bio različit za razna doba u kojima su se radnje odvijale. Međutim, ističe naša sagovornica, desilo se čudo:

- Francuska vlada ima poseban fond iz koga se finansiraju kapitalna djela vrhunskih pisaca strane književnosti, pa je njihova komisija odabrala “Zlatno runo” za prevođenje i štampanje, što je veliki uspjeh i čast. Izdavač “Agone” na taj način dobija dotaciju za izdavanje po jednog toma “Zlatnog runa “ svake godine. Do sada su se pojavila tri toma, ove godine izlazi četvrti, a do 2009. će biti završeno cijelo “Zlatno runo”.

Blagodareći talentovanoj prevoditeljki Mirej Roben ovo čudo se ostvarilo. Ona je maestralno prevela i nekoliko drugih djela Pekića kao što su: “Vreme čuda”, “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, “Čovek koji je jeo smrt”. Ovo posljednje je doživjelo da bude od kritičara nominovana kao najbolje djelo (u izboru od oko 600) prevedeno u Francuskoj prošle godine, zaključuje Ljiljana Pekić.

Novosadski “Solaris” već nekoliko godina objavljuje Izabrana djela Borislava Pekića, među kojima su i pet knjiga iz zaostavštine: “Sentimentalna povest Britanskog carstva”, “Filosofske sveske”, “Političke sveske”, “Korespondencija kao život: prepiska sa prijateljima: 1965-1986”, “Korespondencija kao život: pisma Ljiljani”.

- Sada se pripremaju izabrane drame i knjiga eseja - dodaje naša sagovornica.

- Biće to na kraju jedna lijepa i obimna edicija izvanredno dizajnirana. Pekić je godinama pisao dnevnik i to je povremeno štampano u časopisima. Ima još oko 3500 strana, koje nigdje nijesu objavljene. Postoje skice za romane (“Srebrna ruka”, “Crveni i beli”), ali taj materijal treba još sređivati, jer je obiman i doseže i po nekoliko stotina stranica. Pored toga ima mnogo bilježaka, grafikona i studija koje još čekaju.

O nekim periodima njihovog života mogli smo saznati i iz dvije knjige pisama “Korespondencija kao život”. Saznajemo da je Borislav Pekić sva svoja pisma pisao u duplikatu. Objavljene knjige su samo dio te prepiske.

- Postoje još obimna korespondencija sa drugim prijateljima, pisma roditeljima, rođacima, pa i meni, ali to nijesam još sredila. Pekić je radio neumorno, napisao toliko kao da je živio 200 godina, a sada treba sređivati ono što on nije stigao.

Ja sam počela krajem marta “blog” Borislava Pekića u cilju upoznavanja šire publike s njegovim opusom. Objavljujem naizmjenično na srpskom i engleskom. Ažuriram ga konstantno, no radim to s puno ljubavi što i zaslužuje čovjek kalibra Borislava Pekića (adresa je: http//borislavpekic.blogspot.com). Tu se objavljuju i događaji u vezi “Fonda Borislava Pekića” (koje pomaže već nekoliko godina “Telekom Srbije”), eseji, djelovi priča ili romana, kao i nešto iz zaostavštine.

- Biće posla za cio moj vijek, zaključuje Ljiljana Pekić.

NJEGOŠEVA NAGRADA KAO VRHUNAC

Crna Gora mu je mnogo značila i bila uvijek u najlepšoj uspomeni - svjedoči piščeva supruga.
- Često je posjećivao, bilo poslovno (radio je godinama za “Lovćen film”), bilo privatno. Imao je divnih i iskrenih prijatelja, do kojih mu je posebno bilo stalo i na koje je mogao uvijek i u svako doba da se osloni.

U časopisu “Stvaranje” objavljivao je godinama i održavao stalne veze sa Crnom Gorom. Na kraju je dobio i najveću nagradu - Njegoševu - koja je za njega predstavljala vrhunac i izuzetno priznanje. Uručenjem ove nagrade bio je duboko ganut i počastvovan.

Vujica OGNJENOVIĆ
________________________________________

Copyright © 2003 Vijesti . All rights reserved.

Ogled o dijalogu

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 4. decembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Simposion ili ogled o dijalogu

Pretežan deo naših odnosa je gubitak vremena kako sa gledišta saznanja tako i u smislu sticanja životnog iskustva. Ponekad je istina moguće čak i iz najneobećavajućeg odnosa izvući neku inspiraciju, ili se ponadati da ćete u biločemu – osim u nagonskom otporu – obogatiti sagovornika, ali je prava duhovna interakcija retka.

Pogotovo je nemoguć neki duhovni simposion koji neće započeti u međusobnom neslušanju, a završiti u istrebljenju čim počnemo jedan drugog slušati. I ne zavaravajmo se, laskajući sebi, nije to tako zbog našeg temperamenta sa čijom se živošću ponosimo čak i kada ga ukorevamo.

To je zbog toga što ga nismo kadri kultivisati, što mi ne možemo zadržati duhovnu radoznalost i živost kome bi on bio dobra podloga, a staviti pod kontrolu njegovu agresivnost, egzotičnost i bezobzirnost.

Takvi simposioni su mogući samo kad se slučajno sastavi nekoliko umova ravnopravnih ličnosti od velikog ali raznovrsnog znanja, disciplinovane misli, originalnog suda i ne samo načelnih poštovalaca prava na različita mišljenja nego i ljubitelja različitih mišljenja koja inspirišu. Ali povrh svega oni moraju biti dobri poznavaoci “tehnike dijaloga” i imati “ovaj dar”.

Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorija ubeđuje, dijalo saznaje. Umetnička konverzacija učesnika je koliko i učiteljska, jer ko ne ume dobro slušati, stvarno ne ume dobro ni govoriti.

Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.

Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.

U dobrom dijalogu uvek je važnije šta ćete čuti, nego šta kazati, a od onoga što kažete skoro isto toliko kako ćete to reći, i šta ćete reći.

Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.

Dobar sagovornik uvek misli najpre na vas, pa onda na sebe. On se trudi da neupadljivom pomoći obogati vašu argumentaciju, da svojim kontra-argumentima inspiriše vaš um na nove perspektive, da vaše istine putem njegovih primedaba dobiju nove puteve koje do tada, razvijajući se same za sebe, nisu mogle imati, jer dobar sagovornik zna da se snaga koju on upotrebljava za vašu istinu vraća njegovoj.

Ukoliko je vaša istina iskazana na bolji način on će o njoj morati da misli takođe dublje, pa će njegovi argumenti za vlastitu istinu time postati jači. Ako to ne postanu onda će morati posumnjati u svoju istinu, moraće se možda nje i odreći.

Međutim, upravo u takvom odricanju je snaga spoznaje i snaga intelektualnog poštenja. Makako nepristrasno razmišljao, čovek sam nije kadar svoju istinu provesti kroz sva iskušenja koja su joj nužna da bi se proverila. Zato nam je potrebna kontrola drugih umova.

Samo u zajednici sa njima, bili oni antagonistički ili protagoniostički, mi svojoj istini možemo dati pravi život.

Katihizis moći

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 25. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Ako današnji teror u načelu vodi sutrašnjoj sreći, onda se u praksi, što je teror žešći, nemilosrdniji i sveobuhvatniji ta sreća ostvarljivija i bliža. Ko se danas od terora usteže, moraće ga udvostručiti sutra, ko se terora odriče, odriče čoveku sreću i neprijatelj je humaniteta.

Ne verujte kad vam se kaže da je naše načelo: cilj opravdava sva sredstva. To je laž naših neprijatelja. To bi značilo da SVAKI cilj opravdava sva sredstva. Mi SAMO tvrdimo da sva sredstva opravdavaju samo NAŠ cilj. Svi ih drugi zloupotrebljavaju.

I ovo je zakon. Nikad se ne stavljajte u tuđ položaj, ne gledajte nikad stvari drugim očima od svojih, nikad ne podlegnite iskušenju da razumete tuđe stanovište, nikad ne prihvatajte paralelnu logiku, niti priznajte nekome do sebi da je u pravu i da postoji ma i najsporednija istina izvan vaše volje. U tome je ključ moći, jer moć koja razume ne mođe da se vrši.

Prema tuđij logici ponašajte se kao prema nečemu što se primećuje ali ne shvata. Shvatanje je početak prihvatanja a prihvatanje svršetak vaše moći.

Moć mora posedovati svu istinu. Svaka istina izvan moći, laž je samim tim što je izvan nje. Ne određuje istinu njena sadržina nego njen položaj u sistemu moći. Zato je ona promenljiva. Nije promenljiva zato što se menja saznanje nego što se menja moć. Laž koja ulazi u sferu moći postaje istina, istina koje se moć odriče automatski postaje laž. Ako praksa diktira istinitost i lažnost naših pojmova, a praksa je ekskluzivno zona vršenja moći, onda samo moć ima kriterijum i za istinu i za laž. Najjednostavniji kriterijum, koji sadrži sve ostale, jeste: šta moći koristi, istinito je, što joj šteti – lažno je.

Moć je kao Bog. Jedina je i nedeljiva. Kao što je logički protivurečno postojanje više svemoćnih bogova, nemoguće je zamisliti više od jedne svemoćne moći. Zato je težnja moći ka svemoći – moćna i prirodna.

Moć je iznad razloga. Razlozi su sredstvo nemoći. Čim su za nešto suvišni razlozi, izvan same moći, znači da je ona nepotrebna. Moć se obavlja ili objašnjava. Oboje istovremeno – nemoguće je. Uostalom objasniti moć nemoguće je. Ako je objašnjavate dok je vršite – izgubićete je, jer ona ne počiva na dobrim razlozima već na pogodnim uslovima od kojih je najbitniji – nepotrebnost razloga. Ako je objašnjavate pošto ste je izgubili, ni onda ne objašnjavate moć, nego kako ste je izgubili, kako ste je izgubili objašnjavajući je.

Moć je izvan razuma. Ne pokušavajte da je razumom shvatite ako je imate, jer ćete je izgubiti. Ne pokušavajte da joj razumom služite ako je nemate, jer ćete biti izgubljeni.

Klasične desne moći vrše se u interesu jedne manjine čija je definicija promenljiva. Pri tome se teror vrši nad inferiornom većinom. Leve moći vrše se u interesu većine čija je definicija stalna (čovečanstva) pri čemu se teror vrši nad superiornom manjinom. Tako to izgleda u teoriji. U praksi razlike nema. Uništavaju se uvek isti ljudi, samo se menja motiv. U prvom slučaju ubija se u interesu ubica, u drugom u interesu žrtava. U prvom slučaju teror nad čovečanstvom vrši se da bi bolje bilo izabranima u drugom da bi bolje bilo čovečanstvu. Da bi se moć, međutim, oslobodila razloga koji je unižavaju i ometaju na njenom putu ka svemoći, da bi se uzvisila do svojih idealnih mogućnosti tih razmera, potrebno je da se ona ne vrši zbog nečega što je izvan nje, nego isključivo zbog same sebe, zbog usavršavanja svoje sopstvene prirode.

Sve dok cilj moći uistinu ne postane sama moć, ona će ostati tek jedan od neprimetnijih i savršenijih stanja naše nemoći.

U modernoj istoriji, na sreću, osetno je osvešćenje moći. Ona sve više sama otkriva svoju pravu prirodu i svoje prave ciljeve. Moć postaje svesna zašto postoji i zašto do sada nije uspela da se domogne svemoći. Ona lagano i postupno oslobađa sebe obaveze što ih je tokom istorije naturio joj ljudski um. Oslobađajući se razloga, lišava se ona poslednjeg humanog balasta, i od onoga što je stvoreno istorijom, postaje ono što istoriju stvara.

Ali to više neće biti istorija ljudi, već istorija same moći. Istorija će tako postati ono što i treba da jeste – izmet što ga moć luči pukim življenjem. Čovek u njoj biće jedinica ideje, ali ne ideje što ga moć ima o svetu, nego ideje što ga moć ima o samoj sebi. Upotrebljiva jedinica biće hrana moći, neupotrebljiva - njen izmet.

Dvomisao i pojam socijalističke slobode

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 23. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Protivrečnosti socijalističke slobode ili dvomisao na delu.

U socijalizmu se politička sloboda treba da meri mogućnošću izražavanja antisocijalističkih ubeđenja. Kao što je mera demokratije u demokratijama određena obimom slobode u kritici ne samo njene prakse već i njenih načela.

Ako je moja sloboda određena mojim odnosom prema socijalizmu, ako zavisi od mere u kome ga ja prihvatam ili odbijam, ja sam uslovno – slobodan, isto onako kao što osuđenik na uslovnoj slobodi svako novo prekoračenje uslova plaća novim zatvorom.

Pojam socijalističke slobode zasnovan je na tipično orvelovskoj DVOMISLI. S jedne strane tvrdi se da je socijalistička sloboda najsavršeniji oblik slobode, a s druge da se ona, da bi ostala savršena, mora neprestano ograničavati.

Geslo: „Za neprijatelje slobode – nema slobode“ – je operativni zaključak takvog shvatanja. Na prvi pogled može se on razumeti kao legitimna odbrana slobode od svih onih koji je ugrožavaju iz načela.

U praksi, međutim, geslo ima drugi oblik i on glasi:

“Za neprijatelje socijalizma – nema slobode“.

Izvršena je proizvoljna zamena opšteg pojma slobode posebnim pojmom socijalizma i tim putem, u praksi, uskraćene su slobode koje se, u međuvremenu, u teoriji obilno nude.

Trebalo bi, dakle, da geslo glasi: „Za neprijatelje socijalizma – nema socijalizma“.

Ali, dabome, njega ima. Naprotiv. Za neprijatelje socijalizma, ima ga najviše. Tako se ono što bi po prirodi stvari trebalo da bude nagrada – pretvara u kaznu.

DVOMISAO je obavila posao.

O usamljenosti i slobodi stvaralaštva

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 10. septembar, 29 oktobar i 13. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.

Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.

Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.

Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.

Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.
*****
Lično držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice.

Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delo građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

Orwell veli da sve slobode slede iz one koja nam dopušta da kažemo kako su dva i dva četiri, dakle da ispovedamo očiglednosti. Ali ako ona ne obuhvata i slobodu da verujemo kako su dva i dva ipak pet, dakle da im pretpostavimo neočiglednosti, slobode nema. Nju samo obe čine.

Sloboda nije u tome da nam se dopusti da verujemo u očiglednosti, nego da nam se dopusti da po njima postupamo. Kao što nema slobode tamo gde možemo u neočiglednosti verovati, ali prema toj veri ne možemo postupati.

„Zlatno runo“ - nagrada

Preneto i lista NIN od 9. 11. 2006. godine.

„Zlatno runo“, predstava Beogradskog dramskog pozorišta rađenoj prema istoimenom romanu Borislava Pekića, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Zlatni vitez“ na međunarodnom pozorišnom festivalu u Moskvi.

Nebojša Bradić je istovremeno proglašen za najboljeg reditelja, a Nebojša Dugalić, koji igra glavnu ulogu – Simeona - u toj predstavi, dobio je nagradu za najbolju glumu.

Povodom nagrade Nebojša Bradić je dao sledeću izjavu:

„Izuzetna je čast da na tako respektabilnom i značajnom festivalu dobijete nagradu za najbolju predstavu, režiju i glumu. Lepo je bilo samo se pojaviti i učestvovati na ovakvom festivalu, a još lepše osvojiti nagradu. Svaka nagrada osvojena u inostranstvu ima posebno značenje.

Nama, koji radimo i učestvujemo u predstavi ’Zlatno runo’, ovo je potvrda da smo napravili dobru predstavu, koja će se i dalje izvoditi, iako je u proteklih šest godina igrana preko 200 puta, kako na domaćim scenama, tako i na gostovanjima u Beču, Kijevu, Pragu, Atini i Istambulu“.

Na upravo završenom pozorišnom festivalu u Moskvi takmičilo se tridesetak pozorišnih predstava iz Rusije, Ukrajine, Belorusije i još nekoliko susednih zemalja, koje su uglavnom rađene po delima klasika: Šekspira, Kafke, Čehova i Dostojevskog.

Pekićevi dani u Kragujevcu

Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“ u Kragujevcu organizuje tokom novembra 2006 godine niz predavanja o Borislavu Pekiću i njegovim delima sa raznih aspekata i u raznim vidovima.

Na dan 8. novembra 2006 održana je promocija najnovijeg izdanja „Zlatnog runa“ u izdanju „Derete“. Posle velike pauze od 15 godina ponovo se našlao pred čitaocima komplet ovog Pekićevog dela, koga nije bilo na tržištu više od decenije.

Pred punom svečanom salom u predstavlju ovog sedmotomnog dela učestvovali su: Petar Arbutina, glavni urednik preduzeća „Dereta“, Gojko Božović, kritičar, Ljiljana Pekić, supruga pisca, a svečani skup otvorio je Mirko Demić, upravnik biblioteke.

Bilo je govora o značaju „Zlatnog runa“ u našoj književnosti, o pripremi i izdavanju ovog kapitalnog dela, kao i o svim ispravkama koje su izvršene na osnovu primedaba i željama Pekića, koje je on diktirao i ostavio na magnetofonskim trakama, kao amanet budućem izdavaču.

Nijedna državna ustanova nije bila voljna da pomogne štampanje iako je to bio ne samo veliki zahvat za svakog izdavača, već i po značaju jedno od remek dela naše književnosti. No ipak je preduzeće „Dereta“ uzelo na sebe taj gigantski teret i time se odužilo brojnim čitaocima Pekićevih knjiga, a naročito mlađoj genetaciji koja nije imala prilike da ga čita u prvobitnim izdanjima.

Gojko Božović je između ostalog govorio i o „Analima Borislava Pekića“ koji izlaze svake godine od 2004, tako da su do sada izašla tri broja. Takođe je pomenuo i stipendije koje „Fond Borislava Pekića“ dodeljuje već 14 godina. Ovo je jedinstvena nagrada, jer se daje za dva književna projekta u nastajanju, i do sada su je dobijali mlađi pisci koji se prijavljuju na konkurs, a prema odluci žirija.

Na kraju je pročitano pismo Borislava Mihajlovića-Mihiza upućeno svojevremeno Pekiću, a štampano u knjizi „Korespondencija kao život“, pošto ono verno opisuje i dočarava svima ovog velikog pisca.

Gospođa Pekić je tom prilikom dala i kratke izjave za TV Kragujevac povodom njenog rada na novom izdanju.

Nastavak ciklusa predavanja je predviđen za 16. novembar kada će o Pekiću govoriti dr Jasmina Ahmetagić koja će se baviti biblijskim potekstom u Pekićevoj prozi.

Potom je zakazano predavanje dr Dobrivoja Stanojevića za 22. novembar. Njegova tema će biti stilistika i retorika u „Zlatnom runu“.

Na kraju ove serije sećanja i analiziranja Pekićevih dela u Kragujevcu govoriće mr. Lidija Mustedanagić o grotesknim elementima u Pekićevoj prozi.

Apsurd kao alibi

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 15. april i 17. april 1983. godine. © Borislav Pekić.

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije.

Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropozentrizma. Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda ubek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna.

Dakle, u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.

Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda.

Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofija apsurda napravi neka druga filosofija. Dakle, da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oruđe, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. Kamijev „Sizif“ tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno.

Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifofskog takođe su tragikomični. Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekata još više nasmejati.

Ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaliti, a videli ste čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud. I u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje, koje ubija smeh. I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.

Gladijatorske intelektualne igre

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 31. mart 1983. godine. © Borislav Pekić.

Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti, koja se razlikovala od rimskog doba i rimske stvarnosti.

Što se tiče borbenih pravila, pravila igara, ona su, osim osnovnog, da se mora pobediti, izmenjena u toliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi. Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini.

Publika vam je mogla dati znak palcem gore i zahtevati da ga poštedite što ste vi bili obavezni da učinite. Ili, što je bilo češće, znakom palca dole određivala je da ga morate dotući, što ste opet morali činiti.

Danas, bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se nije kao u rimsko doba odnosio isključivo na onoga koji je pobeđen, koji je pao, on se može odnositi i na vas, ili protivnik može dobiti znak da, ako mu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.

Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv, sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku, neke sporedne uličice. Nauk bi dakle bio – ne učestvovati. Međutim, po neki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu.

Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost po kojoj važi pravilo da se ne borite, i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa carskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje, i da budete svesni da vas mora on pobediti, da vi morate biti pobeđeni, i da samo ako ste pobeđeni možete eventualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.

Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite iako imate trozubac na primer ili mrežu, borite samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje. Dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako pobeđeni da publika ne vidi kako je sve to namešteno.

Vaš protivnik naravno niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebi svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede.

Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti, ili vam može biti rečeno da ćete kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posla sa recimo jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim okruglim štitom i kratkim mačem. I tako će u početku biti.

Međutim, vi ćete otkriti, pošto budete priterali Tračanina uza zid, pa čak i ako ste toliko smeli nabaciti mu mrežu na telo, otkrićete da su pravila igre izneverena, jer će u tom trenutku pojaviti se iza vaših leđa jedan drugi Tračanin koji uopšte nije dogovoren i koji će vas napasti, a zatim treći, četvrti i peti i vi ćete se na kraju te igre naći opkoljeni sa pet Tračana sa kojima svakako nećete moći izaći na kraj.

Carska loža će otvoreno navijati za vaše protivnike, pa premda je to bilo i u rimsko doba, nikada nije bilo dopušteno da se u areni bore slobodni građani, a to znači nije se moglo očekivati da pošto izađete i pošto se vidi da ćete izaći i sa pet Tračana na kraj, biti dozvoljeno gardistima, pretorijancima da uskoče u arenu i da vas i oni napadnu.

U međuvremenu publika sa izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu, možda će u duši biti za vas, možda to pokazati i glasnim navijanjem, ali ništa neće ućiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko, dakle, taj vaš nepravedan položaj njima daje mogućnost da za vas navijaju i da na taj način stiču neki duhovni alibi.

Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao i dok vaš krvav leš bude čakljama vučen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni.

Odnosno kad ste već ušli morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna.

Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelno, danas i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovog doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda uskraćena.

Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata. Što se mene tiče ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno, to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.

Međutim, ja ću pokušati koliko mogu da izbegnem tu arenu, ne samo da ne bih pružao zadovoljstvo publici i više od zadovoljstva da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni.

Jer evidentno je da za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstava, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao. Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijskim, grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti.

Jedna grupa zastupa vašeg protivnika glasnije od druge grupe, a druga grupa iz vlastitih razloga (vi ste opet manipulisani), ima prema vama blagonakloni stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati. Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju to su oni koji se na vas klade.

U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu, u našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike. Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traži od vas u areni da mu donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist. Da nakon vaše borbe ili niza ovakvih borbi on dobije mesto u carskoj loži.

Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko se rimski car direktno usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprostavi odlukama naroda.

Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod, koji posmatra cirkusku predstavu. A to je i prirodno. Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.