"Besnilo" i "Vreme čuda"

Pekićeva Facebook stranica

Iz knjige intevjua Borislava Pekića “Vreme reči”, BIGZ 1993, (str. 147-150). “Nisam Japanac izgubljen u džungli ” – deo razgovora koji je vodio Aleksandar Arsenijević, “Vidici”, Beograd, 1984.

(…) Meni je, iznimno ovoga puta, [reč je o romanu “Besnilo”] trebala i šira publika. Ona, koja bi, čini se, rado i dalje živela, ali ne mari mnogo da se oko toga angažuje. (Ta publika bi mahom sve rado, ali da stvari neko drugi umesto nje obavi. A to ne može niko drugi. Ako nekome smeta da pre vremena umre, mora pokušati da ne umre, mora za svet i sebe učiniti i nešto više od prosečnog engleskog gradjanina, koga Vlada savetuje da je dovoljno da na znak poslednjeg alarma, ili Nebeske trube, strči u podrum sa termosom i ogradi se jastucim.)


(…) sukob je izmedju Hamiltona, koji u medicini vidi samo nauku, kome nije važno hoće li nekog pojedinca izlečiti, već hoće li bolest na vreme shvatiti, i eliminisati, i Komarovskog, lekara, kome je čovek važniji od bolesti. Hamiltona interesuje bolest, Komarovskog bolesnik. Prvi je učenjak, drugi je vidar. Hamiltonu je nauka cilj, čovek zamorče. Komarovskom nauka sredstvo, cilj čovek. A Lieberman je samo do kraja realizovan Hamilton. Negativnija varijanta jednog do izvesne mere pozitivnog Hamiltona.

“Pa i Lieberman je pozitivan u odnosu na Mengelea”.

Naravno, preda to nije naporno. Problem je, medjutim, u finim granicama, bar početnim, izmedju tipa Hamiltona, Liebermana, i Mengelea. Kada će i pod kojim uslovima Hamilton postati Lieberman, čak i Mengele. Da li će uopšte postati? Nismo sigurni da neće. Ni pod kakvim uslovima, zar ne? Dajte mu logor na raspolaganje, dajte mu uistinu veličanstvenu ideju biološkog preporoda čovečanstva, nije neverovatna mogućnost da razmišlja ovako:

“Pa dobro, šta je stotinka ljudi (kao sekundarni alibi može poslužiti i to što su terminalni slučajevi, podobni za humanističku eutanaziju) prema milijardama, prema šansi da se oslobodimo svojih genetičkih ograničenosti? Zar istorija upravo takve stvari ne čini, žrtvujući, s malo ili nimalo obzira, stotine hiljada aktuelnih ljudi zbog potencijalne sreće nekih drugih potencijalnih sto hiljada?”

Argument nalazim valjanim. Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao. Ideologije i koncepti civilizacije uredjuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke, dr Teller, otac američke hidrogenske bombe, sir Sinclaer, čarobnjak sintetičke inteligencije, dr Edwards, demijurg veštačke inkubacije života. Pitanje je hoće li se Hamilton u njih pretvoriti, ili u Saharova, oca ruske bombe, koji je znao kada i zašto da se zaustavi. (…)

“(…) ljudi su više-manje gnostički shvatili tu knjigu [misli se na “Vreme čuda”].”

Shvatili su je, bojim se, i kao bezbožničku. Ja, medjutim, nisam nevernik, ja sam heretik. Ja na Hristovu ličnost gledam gnostički, to je istina, ali sa neograničenim divljenjem. A od toga nema u knjizi ništa. Tamo se Mesija ismejava. Sama ideja spasenja, takodje, agnostički odbacuje. Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam. Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom. I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije. (…)