Živa stolica Henry Moore-a

(Skica za novelu “Metastaza”). Odabrana dela Borislava Pekića, tom 12, Tamo gde loze plaču, eseji, dnevnici (str. 103-105); Partizanska knjiga, Beograd, 1984.

Izložba crteža H. M. Tate Galery, leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krejon, vodena boja. (Kao i većina iz tog perioda, i u istoj tehnici.) Anticipacija smrti. To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površinu, to su MRTVACI zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da sočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona. Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini…
SLEDEĆA FIGURA IZ 1948. KREDA, PERO, VODENA BOJA. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni nasloni stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija…
(Dnevnik, 1978)

Zamislite da ste prvi put u životu seli u fotelju. Udobno vam je. Verujete da uživanje nikad neće prestati, da će vam prijatno biti ma koliko dugo u njoj sedeli. Uzmimo sada da ste, zaista prinudjeni dugo da sedite. Prvih, pa i narednih dvanaest sati, ništa se ne dešava, osim što osećate laku nelagodnost. Ona je toliko beznačajna da i ne znate odakle potiče. Pogotovu ne sumnjate da je za nju kriva udobna fotelja, napravljena po obličju vašeg tela i postavljena najmekšim jastucima.

Sati prolaze, nelagodnost raste. Postajete sve nervozniji, jer nikako ne uspevate da razaznate razloge pogoršavanju svoga stanja. Kad osetite prvo bolno žiganje u krstima, optužićete najpre sebe, svoje telo, pa ćete tek potom – znajući da ste zdravi – pomisliti najzad da nevolja potiče možda i od fotelje. Najednom će vam biti mnogo gore nego ranije kad to niste znali. A najgore od svega biće saznanje da će bolovi uskoro postati još jači i da se protiv toga ništa ozbiljno, ništa definitivno, ne može preduzeti. Jer sa stolice se ne može ustati, ne sme se, dakle, učiniti ono jedino što bi vas spaslo muka.

Kad do toga dodje, kad bolovi ojačaju, branićete se promenom položaja tela. Meškoljićete se, izvijati, sedeti na sve moguće načine. Postizaćete privremena olakšanja. Ali posle daljih dvanaest ili dvadeset četiri sata, neće više biti položaja koji bi vas odmorio. Svi će biti podjednako bolni. Tegobe će postati žestoke, nepodnošljive. Podusparićete se, ukočiti, iskriviti. Mišići će trnuti, kosti sevati, koža svrbeti. Obuzeće vas silna razdraženost. Vrištaćete, kleti I udarati po stolici, koja vas ovako mučki kinji. A i malodušnost će vas, izmedju besova obuzimati.

Sve će vam biti svejedno. Živećete u paklenom košmaru. Medju fazmama i fantazmama. Kao da to mučenje u fotelji sanjate, a ne da se zaista u njoj mučite. Dani će proleziti telo će vam postati živa rana, a čula prijemčiva samo za muku. Misao će znati samo za stolicu, isključivo se njome baviti i za nju brinuti – razgovarajući sa njom kao da je živo biće – sve dok se od vas ne odmetne i postane krvnik u službi stolice, zadužen da vas maltretira divotnim mogućnostima kretanja, koje vam ne stoje na raspolaganju. Ona će vas – vaša sopstvena misao – zamišljati kako stojite, koračate, trčite, predstavljajući vašem izmučenom telu svu lepotu tih nedostižnih stanja.

Padaćete u nesvest, buditi se, i opet obeznanjivati. Protiv stolice više ništa nećete preduzimati, niti se na ma koji način boriti da vam bude bolje. Ali kad se probudite iz jedne od tih košmarnih nesvestica, ustanovićete da se u vašem opštem stanju nešto bitno izmenilo. Bolova, ukočenosti, svraba je nestalo. Ne mučite se više. Ne osećate ni da sedite. Ništa ne osećate. Ni sopstveno telo. Kao da ga nemate. PA I NEMATE GA VIŠE.

U medjuvremenu, ono je sraslo sa stolicom. Pojednačilo se sa materijom. Nije više vaše telo, nije telo uopšte, nego deo stolice. Kao noga, ručka, naslon, sedište. POSTALI STE – STOLICA. I opet vam je udobno i lepo. Toliko udobno, lepo, toliko prirodno, kao da ste s tom stolicom rodjeni, toliko dobro da nijedno drugo do STOLIČNO STANJE ČOVEKA, nijedan drugi položaj do STOLIČNOG POLOŽAJA, i nijedan drugi oblik do OBLIKA STOLICE, ne možete zamisliti kao savršeniji i ljudima primereniji. Panika vas obuzima i na pomisao da bi vas nešto od nje moglo razdvojiti, nešto iz nje iščupati i naterati da živite kao primitivno stvorenje – bez sopstvenog naslona za glavu, ruke i stražnjicu.