Zlatno runo V - Borislav Pekić

Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 193, 200-205, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005

1/V

Račun četvrti, u kome se izračunava koliko je slavna grečeska mudrost "Pan metron ariston" ili "Sve sos mera" kalirala u Kir-Simeonovom stidnom poslu sa tjelodvižućom cirkuzantkinjom i angeloobraznom konjokrotiteljkom Julijanom Tolnaj, prilikom vilinskog jahanja serbskih državnih staleža petog oktombrija godine 1915.

(...)
Ne srđi se na mene, Tomanijo. Ja to vreme da projde. A i da se znaje... Nije Simeon uvek bio ofako batalanj. Ej, kaki su bio u dvadesetoj. Pa i poslek. Tek od očevu saranju počeo da se strunjujem. Unutri. A otkako napustio Upravnji odbor od našu industrinjsku branjšu, i iznapolju. Samo se to do moje suđenje devetnajste nije moglo okom notirati. Poslek suđenje, i kad tebe vido na krefet, ujeđanput sve u trunje otišlo. Ko da si mumiju jegipatske na vozduh izno...

Znaješ ti, znaješ kaki sum bio. Ne prafi se sađ. Onoliko si oko na mene bacila... Ne osporivljem, i moja Firma na tebe bacila oko. Najzad i nas dvoje u soglašenjije došli. Gubitak i dobitak se u zbir izravno. I nije nam bilo lošo, jel' da nije? Šta je sad važno je li smo se u bračnju kumpanjiju uortačili zbog radi strast ili da se zloslutnjo razmirenjije među naše Firme i familije jednom sanjira?... (...)

Dobro, de, nije samo to. Narafski. Ko s psima uspomenjama leže, sa grizodušnjim bufama ustaje ... Kosno me i spomenj na tejatar. Otkad sum se sazno, volo sam predstavljenjija. Bilo mi, pored računjanja, jedino predofoljstvo. To, i putujušče menjažerije. Ne ko ove današnje sa zverad, već sa prafi akteri i akterke ... "Vertep", pa "Karađoz", pa "Đosbojadžiluk" i ostala sočinjenija, više se i ne sećam koja ...

Osobito bilo kad otvorili na Safamali "Tejatar u Đumrukanju" ili Carinjarnicu, kako se sada viče. I to Cincar. Onaj Sterija što ga deda Lupus mrzeo kao kugu i nikad ga drukčije nije pominjo nego ko "onog prdizveka". A Cincar i zdanjije podigo. Hadži Nikola iz Voden. 294 742 groša egzaktnjo. Durašnjo ko kastel, na boj i sa arkađe. Bilo defet arkađa gdi smo se jureli kao deca.

Aromat, međtim, Bože saklonji! Nečufen bazd na kožu koju držali u drugi del od magazu. Asortimanj hudožestvenih sila nikaki. I hudožestvo, dabome, na dram. Ko da ga Simeon Grk merio. Apotekarski. Nisu mogli da se poduhvatu Sofokleta i Geteta, al' se rvali, pa i na kraj izilazili sa "Jenglezki espap". I što ono bi još?... Agošesku, bre, sve zaboravljam... Jeste, bio fin i potresnjut "Nefini stid iliti Fedor i Marija".

Uz mene, pak, najvećma prijanjale žife slike, gdi se glumci duševnjo ponamestu u neki istoričeski datum. Glafoodsecanje ili Glafokrunisanje, svejedno, meni bilo prafo... Sećam se još "Potonje večere pred Kosovo iliti Muratove pogibije", u sedam stojanja. Zatim i narodnjih pesama obučenih u odnoseću se nošnju i sa raznim licima u pozi i osećanju. Švaba svira, a neko tolmači ko je i šta se na sliku zbifa ...

Gdi je otađ teatar odmako? Kakve sum sve pokore upozno u Beč, Pešti, Bukurestiju, pa i kod nas... A ipak mi ona Đumrukana iz pamet ne izlazi. Podetinjilo se, Tomanijo, pa to ti je. Vidim ja i po jezik na koji mislim. Došo ko škarat, sve od neki jezičnji restlofi skrpljen ... Tu sum prvi put gledo i "Kir Janju", što ga sačinjio onaj prdizvek Sterija.

Po Čaršiji se svašta pronosi, niki ne znaje o čem se radi. A deda Lupus zna. Akikosesku! Ja znajem, veli! O čemu, Kir-Simeone? Sami vam titel kazuje, objašnjafa deda. O tome kako prosperuje i bogati se trgovac Cincar! ... Pa jeste! O čemu bi drugome pošten Romej mogao da piše? O čemu bi drugo i vredno bilo pisati pogotofu se troškofima izlagati?

On platio ceo cesarski dukat za ložu, pa svi Njegovani što nas se na popisu našlo prafo u tejatar. Odelo crkveno. Da se auktor grečeski i pripofest o grečeskoj mudrosti ispoštuje. Jedva u ona drvena kutija stali. Ko roba u maloprodaja ... Deda računjo da se deca nauče kako se trguje i ćemeriše ... Da vide od koju smo sortu. I da nema čega da se pred Srbima hodrokefalosima stidu ...

Ali se već na "Pan metron ariston" smrko. Šta onaj mufluzis Janja na daske sere? Kako, bre, sve sos mera? Je li, bre, Janjo, viko iz ložu, koji te gumari tome naučio? Kaka crna mera u bogaćenju? Da je ima, ne bi bilo bogaćenja! Unjaokolo vikaju na nas! Će se objasnimo posle dejstva, u odmor, moli sa binju Kir Janja! Pokor. Jok. Deda ne haje: ima l' mera u vlast kad je čovek zajmi? Nema! Ima l' mera u strast kad ona njega zajmi? Nema! Što samo u profit da ima? ...

Jedva ga umirismo, te sede hukćući ... Više mu se svidelo ono: "Ama prokleto sadašnje svet oći sve visoko: oći mamuzu, oći bal, oći kafana, oći svilena kadifa. O tis anankis! Oćiš moda! Kamo aspri? Gledaš na baron, gledaš na gospoda? Kaimeno! Ne znaiš da će da propadni svet? Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? - bađava; pošto pamvuk? – bađava. Sad je došlo vreme da čovek ide bez čizmu ... "

Ili "Srpsko hondrokefalos, ne znaiš gramatiki? Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao?" ... U to vreme još se nije poevropio, ko posle u Beč, ni kesu politici otvorio. Još nije mario da pokazuje šta ima u džep i gazdinjski da žifi. Ko može da ti kesu probuši ako ne znaje šta u njoj držiš? ... Uglamnom, stalno nešto meljo. Ništa nismo čuli šta Kir Janja na binju zbori. Samo parčad.

Ne može ništa da se od njegofo mumlinje pofata: Sve sos mera, pa ćeš da dođiš do velika slava! Moj tur, oćiš!Će dođiš do ćepenak u ciganjska mala! ... Drugi put je drekom prekinuo predstavljenije već u četvrtom pozorju. Janja zabrafio vrata iza Jucu i broji pare u kemeru: "Moji krasni život! Kako mi rasti srcu kad vidim moi lepi dukati, kad gledim moi krasni taliri i kad pazim veliki pakli sos banku!

Što ću da mu dam? Ovo kaži: Nemoj mene, gospodar! Ovo opet viče: Nemoj mene, ja sum lepa! Škilji mali, nećem da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, dovdi. Pak onda da legnim, da spavam slatko! Odite vi. Mia hiljada: ekaton, dio, tria, tesera, pendi, eksi, epta, okto, inja, deka; dijes hiljades; tris hiljades; teseres hinjades. Teseres hiljades to – i deset hiljadi u banku. Zbogom, vi dragi moji srci!

Oćim da vas zatvorim da vas niki ne dira. E sad da nosim na Kir-Dimu i da ištim obligacija. O-ho! Ima više banku! E, ja sum dobro trgofac. Ne može da fali Grku..." Mlogo se bio rasrđio. Pozeljeneo. Samo što ga šlog nije strefio:

Kako je to skotsko rasuždenjije? viko. Gdi to ima u romejski trgovac? Kad je to tvrdica pravio veliku špekulaciju? Tvrdice, Janjo, pijačne tezge drže, a ne kumpanije! Da je taj vaš jebeni Sterija ikada dinar na čaršijsku pamet zaradio, ne bi take besmislice sozdavo! Pare se po glavi, Janjo, a ne po kemeru maze i prebiraju! Ne stoji svetska trgovina dok se Janja prebroji!...

I sve tako. Bruka! ... Najgorče mu bilo, zacelo, što će sutra srpska čaršija seiriti. Svi ima da povtoravaju Kir Janjine ajmanaste ideje o trgofanju i da viču "škilji" i "o tis anankis", "kirie imon" i "dulos sas", sprdajući se sa lepa grečeska jezika ... A kad u trećem dejstvu srpska pamet nadvlada grečesku, više ga niko zaustafiti nije mogo. Svi smo navrat-nanos, iz lože morali.

Baka kukala: Lele! Lele! Ode dukać zabađava! ... Mari taj! Dao bi on i stotinju da je pre predstavljenija dokučio o čem se radi u tom "Šaljivom pozorištu u tri dejstva". Dočepo bi se tih Sterijinih posranjstava, makar mu personjom u kvartilj profaljivo. Ovako mu ostalo samo da pcuje dok smo izilazili kroz smej i podbadanje publikuma:

Gdi je taj kusorepi Sterija, ja da mu zube izbrojim?! Gdi je zveroobrazni auktor? Prdizvek! Hondrokefalos! Porkopulos! Pasji sin! Pangalos! Antikrist! Bankrotirac! ...

Gore da smisli nije umeo. To je bilo najcrnje što u ljutini stigo da skuje ... I uopšte, tih dana prek bio. Godine 1842. U kostima, kanjda, nofu bežanjiju osećo. Ko revmatizam. A ja se naslaždavo. Smejati se, naravski, nisum mogo. Glafu bi mi deda sa čibuk na licu lože odvalio. Tek kad Lupus u Beč odbego, odreših ti ja stras za tejatar. Išo sum na "Kir Janju" i pre i posle ratofa. Sve dok se nisum zafezo.

Ali uvek ostanem samo dok mi udesno. Najviše mi se dopado baš onaj pojetični epizod – nema ga ni kod Omira – kad Janja broji i celifa dukati ... Mada je to sa trgofačko stanovište, priznajem, koješta. To čuvstvo sprama ležeći kapitalj. Međutim, kad Janju počnu za nos vući, štrikle mu preko nosa prevlačiti, ja iziđem. Ma koliko biljetu platio. Preko toga, Tomanijo, nisum mogao da prejdem.

Šta, jesum li Srbin? Dabom da jesum. Pa što, oćimo li zbog toga u oči da se gledamo i lažimo? da Srbin Grku štrikla preko nos prefuče, na ovaj svet nije bifalo. A za onaj, gdi nema trgofine, den ksero, ne znajem, biće kako bude... A u pofod auktora Sterije, Lupus prafo imo. Deda, ispada uvek prafo ima. Pre ili docnjije. Kao što Simeon Grk uvek prafo imo, samo se kod njega to nikad načisto videlo nije.

Sterija, slafoljubac, hteo da se podrepi srpskoj čaršiji. Računjo: opisanija radi serbskih kačestava, mogu jali da ih hvalim i mazim, jali da ih kudim, karam i kritiziram. Prvo ću posvršafam lasno sa "Miloš Obilić", "Kraljović Marko", "Stefan Dečanski" i ostali istoričeski smrtofi, koji su, po sreći, puni.

Da ih grdim, mogu takođe, tako mi ustrojenje taljenta, a u tome nekako i jeste sva otečestvenoljupstvena objeznost pisca, ali nije pribitačnjo. Kaki su drčni, će me u gomna zavaljadu. Će mi blagodarnjo otečestvo od gomana mesto od broncu statuju erektuje. Ali da kudiš, moraš. Ako ne umeš da pcuješ, karaš i kudiš, nisi pisac nego pisar. Istoričeski ćata, Kir-Sterijo! U najbolji slučaj, orator za groblje, Kir-Sterijo!

A okrom, kao učefan čovek, gramatikoi, racijonjalac, znaješ da je svakome ispravnome rodoljubu milije ako se drugi nacijoni ponizuju nego da se njegov sopstveni uzdiže. Teknjiku znaješ, svakojako. Od Odadžije nema boljeg Gomnadžije. Sad je samo u pitanje – koga? Koji nacijon, koji etnik nagrditi?

Šta bi Srbima bilo najmilije? Ugra, Bugara, Švabu, Turčinja, Arbanjasa? Naroda mlogo, netrpljenija sabranjog još više, šta da se čini? – Ci s fak? ... Tako se to mučilo dok se nije opsetilo rodnog Vršca i gospodina oca – Greka. Eureka! Eto koga ću – toga! Oca Paterasa.

To je nekako i najbrže i najbezbednjije. A i, s obzirom na srpsko grkožderstvo, na biljetarnjicu najunosnije ... Tako je to bilo, gospođo. Sprindžur, kunem se. Neka sum banjkrot ako nije!... I onjdak, ta fama da smo mi Cincari tvrdice! Mi samo nismo prosuti. Mi smo za meru. Sve sos mera. PAN METRON ARISTON. Da računjaš i da brineš. To je naše, kiria. MERA.

U svemu, osim narafski, u kapitalisanje. U tome ne može biti mere. Ako se zaustafiš i kažeš "dosta", gotov si. Padaš, ne stojiš u mesto. Ko i kad dijaš. Ne možeš reći "sad mi dosta vozduha". Deponofo sum ga dovoljno. Ću sad malo odmorim od dijanje. Ću se pofučem, penjsioniram. Pluća moradu stalno u radu da budu, čist profitnji vozduh da akumuljiradu, a kvaranj i iskorišćen da eliminjiradu.

Zlatno runo IV - Borislav Pekić

Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 141-149, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005

1/IV

Račun treći, u kome se špekulira o Njegovanima u omči serpsko-rosijskih istoričeskih trgovanja, tera spor sa kumbarosom Emilijanom Josimovićem oko Regulacionog načertanija Beograda koji leži u Šancu, gde Kir-Simeona počinju da brinu poslovni izgledi porodične Firme.

(...)
Jeste, Tomanijo, kiria: Den zume apo ijus, ala apo timisis – Ne živi se od sinofi nego od uspomenje. Spomenji su vazda sa tobom, a sinofi te u kaljkulaciju uzimadu samo dok ne parafiraš testamenjat... Ajde da reknemo, i dokle se prenos sudski ne rejalizuje. Do štampilja – zaključno. Onjdak te zapakuju u starovremenu ambaljažu – misle voliš – pa za ognjište zakuju. Ko gođ vampira. U društvo sa sramljene fotografije familijarnjih mrtvaka i porculanjske patuljce iz alpinjsku faunju.

Zatutkuju te i nalifaju sa nekakvi čajofi, to je istina. Nikađ ništo jebenjije u vek nisum kusno. Kamilja mokraća je, gospođo, sproću njih – nektar! Popere te ko gođ panj uz vatru i smetnju s um. Što se tiče ljucko obraćanje, mislim. Saobraćadu sa tobom samo preko špricofi... Sve bih reko, dušu ne bih pređ kraj da grešim, da su i Špartanjci sa svoji mreljci solidnije poslofali od naših graždanskih kuća i Firmi.

Tučak u glafu i: Kalembar! – Sreken put! Spokoj obema stranjkama! A ne ofako, medecinjski i naučnjo, a računj šantav. Ovde u fotelj povazdanj nekakvo prekonosiranje i mrndžanje. Tamo za trpezom grizodušje i dosada. Jeste, Tomanijo, dosada golema. Afto ine, to je to... Gnjafimo ih, brate. Ne moramo ništo da iskamo i zanofetamo. Dosta što smo im na oči. Ko rabatni kilim ispod nofa garnjitura.

A još je i gore ako ne žvanjkamo. Mislu: uvredilo se to, zabrafilo, zapečatilo. Umuje u onaj fotelj šta je sve za decu poradilo, a ona ga na raf prepela. Međ aljbume, spomenjare i familijarnje relikvije iz Moskopolja... A zar si ti, Simeone, bolje gledo na pradedu Grka dok je na dunafski čardak mreo' ... Ehete dikeo – nisum! Još dok je bio pri priči o razorenju slavnog Moskopolja, i kojekako. Posle, kad se čofek stiso, gledo sum u njega maljne ko u grobnika.

Srpska konjkurencija pronela da je vampir. Tobože je to razlog što smo iz Aljbaniju u Serbiju prebegli. Nije turski zulum. Prepali se kao vatre, za koju u ove krajofe drže da je glamni vampirov dušmanj. Primirio se neko vreme i bafio trgofanjem turskom robom, koja je, ko što se takođe znaje, omiljena vampirska i vukodlačka profesija.

Za bolje krvopije, narafski. Za vjedogonje iz uglednijih genosa. A za zlodušnju fukaru, u kasape da ide. I niki – spljetkarila pakosnja konjkurenjcija – ne bi ni znao za te njegofe moskopoljske noćne profodnje da mu, pred Karageorgijevu bunju, pamet ne pomuti krv srpskih nahijskih knezova koje je, nafodno, izdo daijama. Tako se objafio... Dabom da nisum verofo.

Nama Srbima je uvek neko drugi kriv. Ako već ne možemo da se na neku istoričesku zaferu izvadimo, će izmislimo i nečastifu ujdurmu samo da se opravdamo. U sasvim naročit smisao gledo ja u Grku vampira. U mrtvom smislu. Kad ga deda Lupus i babamaćuha Kosara oblačili da gi kaikom prate za abdikofanim Knjazom Milošom u vlaški Černjec, premda je još uvek žvanjko, razbacifo se sa onim svojim sigmama i predlagao skretoumnje špekulacije, meni se pričinjafalo da se to mrtvak za grob pakuje.

I da je trebalo od žalosti beli dulben da prifežemo... Tako i bilo. Što se još u isti dan u Dunafo udafio, meni bilo ko štempilj na već izdatu umreljicu. Božja Tuga... Kad mi pripofedali šta je taj u svoj vek posvršafo , meni se Tomanijo, učinilo da je to nemoguće. Zar ta vreća kostiju što kljopara nekakvim šištećim, gušternjim jezikom i iz koju reči veju svaka na svoju stranju?

Taj što je od mišljenje naprafio labirinjat da se u njega ni Tezejos ne bi snašao, pa da ga tri Arijadnje konjcima ispomažu? I kojeg ni pamtio drukčije nisum nego da sedi u fotelji i kunja. Ko ja večeraske. Tako utvarnjo... Posle, kad sum već Gazda bio i o stvar seriozno porazmislio, vidim gdi sum grešio. Što se tiče poslofi i špekulacije, pa i političeske rabote, sve je taj bio kadar dok ga je držala snjaga.

Priča se da je za Velike Čume 1794. smislio siguran lek i all grosso ga prodafao, te da je blagodareći tome samo pola Bijograda stradalo. Da je još u Kragujefac bio na putu da u govnima otkrije tajnju misirske nege lica... Ali da bude mlad, to posigurnjo nije mogo. Čak i iz ovo moje staračko iskustvo ne verujem da je moj Simeon ikađa u svoj vek imao manje od stotinju godina.

Da je ikađa imao jednu, deset ili dvadeset... Oriste? šta pitaš? Da l' je ikađa voleo?... Žensko, misliš?... Den nomizo, ne verujem. Ne se čini. Da si ga videla, ne bi me ni pitala. Otkude matorom Grku, Gogi, tako fina čuvstva? Nego, Firma mu iz kataljog izabrala i Teodoru i Kosaru. Prvu iz cincarsko konsignjacijono slagališće zanatlijskih žena u Moskopolje; drugu iz srpske trgofačke magaze ženske manjufakture u Bijogradu.

Nefeste istofarivali pred radnju – franko. Simeon raspakofo tofar, prokonjtroliso i potpiso prijem. Zatim odno robu u kujnja... Eto kako bilo... Bun! U svaka familija, pored peć, ima jedan takav starac. Antropos apo alo kozmo – čofek iz drugi svet. Fanjtom. Jednjako ćuti i sa mrgodno uprepašćenje motri stranjce oko sebe.

Nema ništo teže nego zamisliti da je on ikoga iz naš svet mogao da ljubi. Pogotofu kako sum ja bio srasto za Julijanju – da Tomanija ne čuje, ima ušesa ko kvartovski špijoni – tako manito i netrgofački... Što to mrnđaš, dedo? Šta ti znaješ? Nije više ONO vreme!Ne amlaišeš ti to, papauš! Ne mešaj se! Šta će ti i da znaješ? Samo da se sekiraš!

Sedi u ćoše da te ne ufati promaj! Pazi na vatru da te ne oprlji! Gledaj da opet ne ispuštiš tacnju! I što ne ideš da spafaš, dedo? Će nam padniš sa fotelj! Ajde, papauš, u krefet! Laku noć! – Kali nihta!... Slušaš kako starca muštradu, a ne znaješ ko u fotelj sedi. Misliš, niko, Goga. U fotelj, međutim, papauš Napolejon Bunjaparta, personalnjo. Jal' papauš Aristoteljo. Herkuljes. Sofoklo. Lesanjdar Macedonski. Svejedno. Šta to mrnđaš, Napolejone? Šta ti znaješ, Aristoteljo? Ne mešaj se, bre Sofoklo! Će te ufati promaj, Herkuljesu! Će nam padniš sa prestol, Lesandru, ajd' u krefet, dedo! Kali nihta!...

Što, bre, Tomanijo, ženo, ljudi tako naopako računjaju? Koj im je pamet zafezo pa ne vidu istinu? Nije naš žifot još od kolevke vreća, sa misao i čuvstvo vršnja. Dok žifiš misliš i osećaš, vreću prazniš. Kađ se uz ognjište i vatra sam najdeš, a ti šupalj. Nit misliš, nit osećaš. Sve iz žifotnu vreću utrošio. Zabunjenim mozgom po dnu ispražnjene životne sake pipkaš poslednjo trunje misli i čuvstva. Sufe i nevidljive troške življenja. A nije tako, Tomanijo. Anditetos.

U kolevku smo praznje vreće. Tek se žifotom punimo. I kađ se svako pored svoje vatre najde, prepunj je. Vršanj. Ostaje samo da naiđe argatin Tanatos, zafeže vreću i snese je niz dedin oluk. Ili je na nebesnji rafovi prepne... Eto, ja se dobro spominjem kad sum te prvi put upozno i reko: Hero poli!... Kako nisum reko? Den ehete dikeo – ne sećaš se ti! Mala bila. A ja se u farbama spominjem.

Još ne prispeo tjelodvižući cirkus osiječkog gospon Tota. Nisum ni znao za Julijanju... Ama ne pominjem ja akrobatkinju što mi mila nego u datume da se snajdemo. Ni tu aproke! Ne primiči se! Vidi je! Šta oćiš? Odmah za oči!... Dotrčo ćirica Cvetko. Ajde, mladi Gazdo, dopratili veliki boljari preko Zemun! Tražu te. Koji boljari? Kir Sina i još, ne znam. doveli i devojku Tomaniju...

U maj znao šta je. Porodičnja pomiriteljna špekulacija. Sa mnom deda Lupus ima da je zapečati. I sa tobom, Tomanijo, naravski. Ima da nas na venčanji kontract, kad mu ora dojde, ko voštanj pečat pričvrlju. Meni sedamnajsta. Rano. Za Cincara je 35 ženidbeno vreme. Triandapendi. Baš došo karafan iz Basru. Začinji, dufan, pomasti, jesenjcije, svila, emalj, svašta. 234 kamile.

Istofarivalo se naveličko. Ja robu knjižio. U mene se ufuko smertoubistveni bazd. Teo filaksi!... Znaješ i sama kako dromedari smrdu kad se uležu. Ko gođ svinjska crkotinja. Mater i jaja – baka me četkali, škropili ružinjom vodicom, očiš kamilji bazd svejednjako probifa. Muka. Samo nema da fali. Da mrtav i beo budem, ima za mene da pojdeš. Tako prafilo igre. Što onjdak da se za utisak brinjem?

Utisak je u trgofačke knjige i teftere. Venčaće se tefteri konjta, računji – Firme. Venčafa se mladoženja "Turska roba" sa nefestom "Austrijanskom manjufakturom". Eksporat za Imporat. Istok za Zapad. A mi mu dojdemo ko opunomoćnici za sklapanje poslofi izmeđ "Njegovan & Sinovi" i "Sina & Sinovi"...

Jesum te zamišljo? Kako misliš? U sliku?... Pravo reći, nisum. Što da unapredak nešto modelujem kad mi kao mustra nipođkako ne može poslužiti? Ne odi se na pazar sa svoj kanjtar... Da ti kažem kad si nafalila, kakva mi bila mera. Milile su mi se bele, žilafe, tanjke. Ko ždrebad – pilaria. Ako može, sa plafu kosu i povisočije.

Predstafili te Knjeginji Juliji Ziči-Obrenović, znaješ na što mislim. I ova Dejana od te je ždrebaste, plaforunje sorte. Jerokino, labud božji! Zapadnja forma i kvaljiteta. A ti si, sama znaješ, istočnjačka roba. Tamnjo i pojače. I to sađ. A kađ sum te sreo, bila ko koštica od višnju. Defojčurak... Uđem, dakle, u turski salunj. Otac, deda Lupus i tvoj pateras Kir Aristofanos Sina sedu na sofu i pušu. Tebe nigde. Deda me predstavlja.

Ne reklamira, samo deklariše ko na đumruku. Roba neka za sebe gofori. To je uglamnome, ono što on na pijac može da iznese. Moj otac, ko i uvek, ništa. Fata mislima zjalja. Mušterija me, Kir Sina, kroz monjokl rezgledafa. Ko gođ crva. Vičan sam tom načinju. I okom i ufetom zaista osobinje s kojima bi mi cenju oborio kad počne kupoprodajno pogađanje.

Progoforimo maljko i na grčkome. Nije sad važno šta. O zagraničenjim konjtima nešto. Oći da vidi koljko me se pamet u trgofina etablirala. Ne hajim baš preterano. Znajem da su najpretežniji Firmini tefteri. I da ja uz Knjige dođem jedva ko svilenja panjtlika za gdi si stao. Ajde da se upoznaš sa Tomanijom, Kir-Sininom ćerkom. Gdi je ćerka? U osmanjluku sa sestrama ti, vele. Endaksi. Dobro. Odem da te sretnjem...

Sećaš li se kako je bilo? Nismo ni reč progoforili. Ni "herete" jedno drugom rekli. Ti od smej, ja od upropašćenje i ljutnju. Multu draku, mnogo ljut sum bio, da znaš... Posle tek čuo što si se onoljko kikotala. Hristina mi poverila.Kazala da si joj čim sum naišao rekla: Alimono, vromai pandote etsi? – Joj, je li on uvek tako smrdi? ...

Posle zaredalo, moj nesretnji škandal sa Julijanjom, odbegafanje, Beč, Refoljucija Četrdeset osme. Događale se nefiđene stvari u romejskom panmetronaristonskom svetu... Na jedvite se jade uzesmo. Protokoljarno. Ali te deset godina nisum konjsumiro. Žifeli ko brat i sestra. Iz injat. A ondak se sve samo od sebe saljdiralo. Rodio se i naš Simeon. Namah pojmim Grkovu posloficu:

Dok nemas svoj Simeon, jedan je sivot. Kad ga dobijes, drugi. Bres Simeon si samo "ENIKIAZETE" – sa isdavanje. Sa Simeon si "POLITE" – na prodaju ...

Jednom se karucama izvezli na izlet u Košutnjak. Da se friška lufta nafatamo. Utaborili se blizu česme gdi nam ubili Knjaza Mihajla i Anku Obrenović. Ja se po trafi prostro. U nekakvom sum neobuzdanjom, srećnom, slobodnjom konjskom sostojanjiju. Ti klekla na prostirak i užinju prepravljaš. Gledam ti profil spram onu bezdanu prazninju nad Biogradom, i najednom mi dođe mlogo žao.

Mal se nisam rasplako. A znaješ li zašto? Koce? Zašto? Zafoleo te... Eto, zafolim te ujedaređ. Uno ši uno. I poljubim. Onako, znaješ. Kogođ da smo u krefetu pa se posle krefetsku prepirku mirimo... Ti me pitaš da l' sum zdrav. Šta mi je naspelo? A znaješ. Oma znala. Samo pazar tvrdila... Posle ležimo na trafu ko na zemljana postelja i pričamo. Kažem pušući:

Mnogo mi lepo, Tomanijo, i mnogo sam tužan.
Što, Simeone, koce?
Uvek sam tužan kad na travi ležim nauznak i gledam kako se nebo okreće.
Mene majom vata nesvest.
A mene miso na smrt.
Ajde, Simeone, pomeri se!

Ležim i mislim...
Ksero – znam. O porudžbini koju sutra iz Beča očekuješ.
I o tome, svakojako, grdna je para u pitanju, ali i o tebi mislim.
Stvarno?
Vidim, miljo ti. Od onaj malopređašnji poljubac načisto procvetala. Na javnjost zaboravila, za ruku me uzimaš:

Stvarno?
Ašin boneadzo tata! – Živ mi otac!
A šta misliš?
Mislim: Moje Tomanije jednom neće biti, a neba će biti...
Ti se, sećaš se, ljubomorno štrecnju:

A šta, ma ton teon, tebe će kao biti uvek?
Ne uvek, dabome, ali dugo.
Ni da pojmiš ne možeš koliko dugo.
Svi Cincari žive dugo. Priča se da je neka Marija Tika u starom kraju živela sto trinajst, dunđer Kosta Pik stotinu, a sestra mu i više...

Ksero, ksero, znam... Papa Jan i Dimitru Sina su imali po sto petnajest kad su umrli, kalajdžija Andreu Stanka sto deset, ali je to ništa spram nas Simeona.
Ima jedan kasapin na Dorćolu čiji je otac napunio sto trideset, a još ispomaže kod klanja...

Ni to nije prineti nama Simeonima...
Pa koliko vi to, Simeoni, ma ton teon, računate da živite?
Ja mislim, kiria, dok ne ostanemo sasvim sami na svetu i nemamo više za koga da brinemo, za koga da stičemo ... a možda, drakul će znati, možda i preko toga. Sve dok imamo šta da kupujemo i prodajemo ...(...)

Zlatno runo III - Borislav Pekić

Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 89-95, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005

1/III

(...) Dobošarenje se smuljuje sa lagumskim mirom dedinog kontoara. Dve se utvare snevaju uporedo. U dojakošnjoj, unazad oturenoj i ubledeloj, mlađarija se još tiska oko dobošara Janka. U prednjoj kroz koju se, kao kroz šarenu, prozračnu prevezaču, ućutkani telal jedva razaznaje, zamomčeni Simeon prinosi poslužavnik sa džezvom i fildžanima minderluku – katani ovde nemaju pristupa – na kome, izukrštanih nogu po turski, sede Kir Simeon Lupus, veleboltadžija bijogradski i nastajašči Upravitelj grada, gospodin Petar Jorakević.

I opet je govor o dobošima i dobošarenju. Kao da avdes pred molitvu uzima, Upravitelj potanko ispreda kako su Srblji odvajkada imali običaj carske zakone tim
načinom narodu na znanjije davati:
"U doboše se, moj Kir-Simeone, još za Dušana Silnog gruvalo!"
"Tha!" – odseca se Lupus diplomatičkom uzrečicom Simeona Grka, koja ništa nije značila.
"Malista! Malista! Al' ondak je imao ko i da gruva, Efendi-Upravitelju".
Tursko "Efendi" je tanano, nežno naglašeno. Tek toliko da se drčni Srbin podseti gde živi i u doboše gruva.

Iza drvenog pulta, na formu crkvenog nalonja, Simeon sređuje poslovnu korespondenciju, novčane hartije, menice, račune i fakture. Krivo mu je na starca što ge god može, tura čaršijsku grčku ili kućnu aromunsku namesto srpske reči. Gde maternju ne može, za turskom posegne. Tvrdoglav je kao živina. Ne ide mu u pamet da bi ovo zapetljano dvovlastije dugo moglo potrajati i ne mari da se priuspodobljuje nečemu od čega ga Turčin posle može batinom odvikavati. Otac bi mu se prilagodio.

Sa slašću. Simeon Grk je najveštije krmanio po magli neodređenosti, u plićaku između podvodnih hridova. Ovaj ne. O, umeo je on to. Svi su se Simeoni u takvu kurvinsku navigaciju razumevali. Ne bi se održali da vizantinci nisu bili. Ali voleo nije. Zaobilazio je što mora, a ne kao Grk, što prečicu mrzi. Druga narav, drugi način – isti profit.

I da je samo to. Simeon strepi neće li starac, poganština, darnuti u još pozategnutu heterijsku žicu, koja se kod unuka već poprilično istanjila, te i kad – zaveden pominjanjem njihovog tuđinskog porekla – posegne za njom, ne rezonuje ona više nikakvim filogrečeskim peanom. Druga narav, drugi način...

Dabome između dva lenja gutljaja kafe izjavljuje Lupus da za takvo barabansko i zastavničko izazivanje moćne Porte još nije vakat: "Nije isto, moj Efendi-Kodžabašo, kad u doboš gruva slavno Dušanovo Vizantinsko Carstvo i kad se o njega češka vaš kukavni Srpski pašaluk!"
"Oćeš reći Srpsko carstvo, gospodine Simeone?"

Sad je i srpsko "gospodine" naglašeno. Hajdučki, na nož. Nema se kad za jelinisanje. I ovaj cincarski kurjak, ovaj Goga, treba najzad da shvati gde živi. Tako nekako mora da umuje Upravitelj. A deda? Simeon i to zna. A kako i ne bi. Njegova je, simeonska, to krv. Ko da mu se u mozak zabušio, sluša matorog kako psuje: Kaimeno, sve što se bude izreklo, srpski će mufluzis, ovo činovničko kurvište, dojaviti Knjazu! A Miloš, putana, kuga ga izela, baš i ne mari za nas Grke i Cincare, ako bez nas i ne može, pa zvali se Kir-Njagoi ili samo gospoda Njegovani!

"Ti ipa ego, gaiduri, pu ime?"
"Molim?"
"A šta to ja, magare, rekoh?"
"Prikazalo mi se nešto da si reko: vizantinsko?"
"Tja, vizantinsko, srpsko, koja razlika kad se u turskom dobuje?"

Upravitelj učtivno alali ovo reteriranje. Ali, onamo za pultom, Simeon ga prozire. Srbin, zacelo, čvrsto veruje – a i pravo ima- da bi za svaku ušljivu grčku selendru, na onaj isti jebeni doboš, licitacijom, deda vascelu Srbiju rasprodo. Zajedno sa slavjansko doseljavanje na Balkan, dičnom kosovskom katastrofom i Ustancima. Ustancima pogotovu.

Simeon je kivan na dedu što je starovremen i ne svojata nove vetrove. Doveka bi da kroz carigradski mušebek u širok svet, ko gladan pas u kosku, zire. Isprobana je to simeonska zemunska računica: Pistevo, pistevo, nemas politiceska sloboda, nemas svoja Firma, nemas militarni muzik, to je istin. Nemas sloboda, nemas omca na vrat, i to je istin. Sta imas, Elinas? Imas trgovacka prifilegija na dokle padi zelen lad od Strizu. Ti aksia ehi afto? Se bogatis, ukemerujes. Turkos nema kad od rat za Islam. Srb nema kad od rat za sloboda. Grek si ima kad. Nekom Rasa, nekom Kasa.

Međutim, Simeon se dušom već opredelio. Ne ispuštajući Kasu, da promeni Rasu. Radi Kase opet, razume se. Upinjao se i govor prilikama da saobrazi. Nije bilo baš kao po loju. Nesavitljiv i sirotinjski jezik raje nije mogao da prati sve stranputice njegovih mladalačkih špekulacija. A onda, i ono njegovo izdajničko "F" namesto "V" i, još gore, "NJ" namesto "N"! Niodakle i ni iz čega! Svakojako, ponajmanje iz grčkog. Nikako da ga se otrese. I od sviju slova alfabeta, baš da mu se rusko na jeziku ugnezdi! Simeon Grk se bar s jednim čuvenim slovom nosio. Govorio je "S" umesto odvratnog, živinarskog "Š", ali "SIGMA" je, najzad, bila jedno od najčešćih i najnužnijih grečeskih slova, jedno od pet od kojih je sazdato grčko ime. Pored "KAPE", dabome, od koje su napravljeni svi trgovački brojevi.Ali, Simeon se bio usićio. Naučiće srpski, pa kud puklo da puklo. Makar i s tim "anatemnjim NJ". Deda mu, začudo, nije branio. Hteo je, valjda, da se u svakoj patriotičeskoj vatri po jedan porodični ražanj obrće.

"U svakom slučaju, Kir-Simeone, taj posrani doboš je izgovor. Ne da Turčin da se na svome svoji osetimo, pa to ti je."
"Tja, a vele li što stambolski ćitabi za te vaše doboše?"
"Ne vele. Ako ih mi ne smemo po srpski čitati."

I opet se kafa srče. Gospodski se glođe vreme. Simeon se šilje po šerbe.
"A Knjaz?"
"Koje Knjaz?"
"Ti ipe o Prikipas s'ola afta? Šta na sve to Knjaz?"

Sad će Upravitelj progovoriti. Neće Srbin, za materu Božju, izdržati da ne lane. Napolak bi prepuko. Ničemu ga Istok naučio nije. Simeon to unapredak zna. Toliko je puta i sam, u čaršiji, isprobao taj simeonski način. I nikada da omane. Uvek bi upalio.

"Knjaz bi" seva Upravitelj, "da prostiš, i gr'ocem u jagode, i guzicom u berbernicu. Za Boga ne bi da se s Portom svadi, a bi da svoje tera. Samo, za taku evropejsku politiku nemamo mi ni lufta ni pušaka."

Lupus saosećajno izmahuje glavom, upiljuje se u Upravitelja, duhovno ga pripravlja na važnu izjavu, a zatim, podvalačeći reči štriklom, kaže: "Arovdare, Kodžabašo! Ako je daleko Bagdat, blizo je aršin!"

Šta li mu sad to znači, za Bogorodicu? Na svu priliku, ništa. Diplomatičesku petlju naučenu od oca Simeona. Svakog sahata kaže nešto da izgleda mudro, ali s tematom nikakvog spoja da nema i pusti sabesednika da se pod tim rečima udavi. Dok onaj poslovice odgoneta, ti ćeš dete, svršiti posao. Upravitelj je ozbiljno odgoneta, žile mu na vratu od naprezanja nabrekle. Simeon je posramljen. Posmatra gradskog poglavara, preko Firminog Glavnog protokola; šta li Srbin o njima, Njegovanima, misli; kakva li su oni dvomišljena marva? Ovaj, najzad, diže oznojani mozak sa Bagdada i vraća ga u Beograd.

"Eto, i noćaske" priča, "pobile se naše koldžije i njihove erlije. Ršum se sokacima napravio, pa smo nekolicinu najutučenijih hećimu u hospital, a resto, što se povezati dalo, u apsu."

Tu je, daklem, jadac! Već i kad su gospodina Prefekta najavili, dosetio se Simeon da ga je neko u onaj sinoćni metež prepozno i Magistratu prošpijo. Aroš, špojon neki policajni. A Upravitelj bi sada uslužan da se načini, kao navalice da dedi na polzu propustio, pa da što od Firme zakuči.

Kijamet-dan će svanuti ako stari Lupus sazna da mu unuče, na koga je, megdan ata genosa Njago, meto ceo tovar porodičnih ambicija, jer se u sina Simeona slabo uzdo, baza sokacima sa srpskom fukarom i zapodeva kavgu sa samom Visokom portom u licu spaijskih seiza, namesto da se nad Omirom i Sofokletom svija, u najmanju ruku, za protestovanje dospele menice ustrojava.

Jer, mada su još od pradede Simeona Grka, koji kunja na dunavskom čardaku, posle šurovanja s Turcima i diplomatičeskog provlačenja između tri kontre, srpske, turske i austrijske za daijskih zuluma, prekovoljna i prazna srca, još u zemunskom azilumu, uz raju pristali, ipak je taj prinudni srpsko-cincarski sojuz, bar što se dede tiče, još bio sav u kondicionalu, i pripravan da se u svako udo vreme, kakos keros, opozove.

Ma kako se istorija posuvratila, neće taj Turčina praznih šaka dočekati. A sa slavjanskom ezelom, Obrenovići li su, Karađorđevići, svejednako, on će već lasno. Obrenovići su već u torbi, a Simeonov ženidbeni kontrakt s Tomanijom treba da im donese, pored živodavnog postojanstva mira sa bratskidušmanskom Kućom Sina, i oproštenije od onih svinjarskih pretendenata Karađorđevića, ako se, u ovo prevrtljivo doba, aratos ga bilo, počem vrnu. Ima Lupus u svakoj vatrici svoju glavnju.

A evo gde mu na ponajveću mladi Simeon iz sve snage piša!

Sad kad mu je glava provetrena od sinoćnje lincure i rodoljupstvenih beseda, Simeon i sam uviđa da bi, dok tas nečiji ne pretegne, navući omrazu gradske Turadije značilo, u slučaju Sultanove vojene intervencije, ponavljanje Moskopolja, nove kolčeve u porodičnom rabošu i najmanje još jednu bežaniju, potucanje od nemila do nedraga, za koje, ukoliko su bili sve imovniji i kemerniji, Njegovani behu sve manje orni. Ako se mora umreti ne mora se, valah, ona i grob kopati! Ne, valah!

Izgleda da može odahnuti. Upravitelju varoši je očevidno drugo na umu. Sopstvena muka. Još jedared se nasipaju fildžani. Na ovećem sahanu unose se urmašice. Pali se i uljara. Jedna. Za dva čoveka, od kojih je gost čak i Srbin, dosta. Amiresku – carski. Uostalom, Lupusu smeta živa svetlost. (A i jeftinije je.) Simeon Grk, na primer, nije trpeo sunce. Da se moglo, i trgovačke i političke razgovore vodio bi pod zemljom, u tmuši. Znalo se da je izbegavao dnevne izlaske. Osim kad bi baš morao. U Čaršiji se viđao u smiraj. Pa ni ostali Simeoni nisu za svetlost dana marili. Simeon Moshopolit je svoje ćupove i amfore radio samo posle zalaska, i u njegovom je tavniku, nalik drevnom mikenskom tolosu,vladalo večno gluvo doba noći. Bio je umetnik, pa je strahovao da mu ne pokradu način. Simeon lično još nije načisto. Sve mu se pričinjava da je i on za mračnu stranu sveta sveden.

"Gospodar Miloš je kefalo," zaključuje deda.
"Ne branim," odobrava gost. "Samo, jedno je mudrovanje na svetlu Divana, a drugo noćom po abisni sokaci."
"Akikosesku, akikosesku," sve kao deda razume. Ali ne razume Upravitelj. Ni cincarski ni taj bezobrazluk da se domaćin njime, mimo običaja, izvan familije služi.
"A znaš li ti, uvažejšči Kir-Simeone, da su onomadne Turci, i malo i veliko, bili na puški, pak po sokaci, gdi trijes, gdi pedeset, pak svu noć po sokaci?"

"Ahara, ahara, moj Kodžabašo! Golemo zlo! Međtim, 'Kare s akaco u kor, lipseašte so džoako' ili, ako ti je, štovani, po srpski milije: 'Mora džipati koj se u šejtansko kolo uhvati!'"
"Zlo dabome! I da se naši policaji, koji idu pazvante kasirati, nisu davranisali, pukla bi puška gospodine..."

"Ma ton teon," uprepašćuje se bajagi deda. "Šta mi to, za Boga milog, pričate gospodine?"
"A ja, odnekude, očekivo da ti o tome znaš? Zar ti Gospodar nije pokazao referadu koju sam mu povodom škandala, izvoleo podneti?"
"Teos filaksi!" odbiva deda. "Bože sakloni!"

Gospodin Upravitelj varoši pouzdano zna da je njegovo, Lupusovo otnošenije sproću Konaka rigurozno poslovno i da se tiče zagranične trgovine sa Karavlaškom, Karabogdanskom, Ćesarijom, Turskom i inim zemljama. Jevropom uopšte. Devlet, svaka mu čast, oblast je u koju Njegovan stupa samo kad dacije plaća. Inače, nikako.

Politikom se oni ne bave. To nipošto. I to je, e edosen o Teos, bio adet još oca mu, Simeona zvanog Grka, a biće nada se, pozicija i onog zelembaća, tamo za kontoarskim pultom.

Laže pas, misli Simeon, sasvim je na menice zaboravio. Ako i kumovo nije, kroz plot je, svakojako gledao. Ta on mu je Upraviteljevo izvešće Knjazu u rukama video. Samo, zašto vara stari farmazon? Da li to, duši za ranu, Upravitelja maltretuje, državi se u pokunjenom službeniku sveti? Jedva. Za beskorisna predovoljstva nema taj naklonjenije. Jal' pazar tvrdi? Pazar, biće.

A biće da i Upravitelj za ovaj diplomatičeski jadac zna, nije ni taj avetinja. Najzad, i deda zna da Upravitelj zna, on da zna. Svi, dakle, znaju sve. Farmazonska posla. A opet, slušaš ih iz prikrajka, reko bi da su sve sami božji agneci. Ova orijentalna zavrzlama podseća Simeona na priču o famoznom ZEMUNSKOM DIVANU SIMEONA GRKA na kome se, uz kafu, rakiju, šećerleme, a pokatkad i tokajer, onako uz reč, kovala i prekivala mukotrpna sudbina Pašaluka. (...)

Zlatno runo II - Borislav Pekić

Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 75, 79-81, 83-87, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005

1/II

Račun drugi, iz kojeg se vidi kako je Kir Simeon, podstaknut jednom užasavajućom bankroterskom utvarom počeo da svodi troškove porodične Argonautike, od Carigrada godine 1453. do Turjaka godine 1941, i doznaje, uzgred, od kakve je vune načinjeno Zlatno runo genosa Njegovana.
(...)
I svaljuje Simeona ta mučka obes i ozgo i sastrag. Ne može se opreti. Tocilja se niz drveni oluk, kojim se u dedine lagume uteruju džakovi sa espapom. A oluk, anatema ga, ko da nije onaj iz detinjstva, zakvačen za ragastov podrumske badže i uprt u glineni pod. Ni o čemu taj visi, u zagušljivoj jušnoj pomrčini, iz koje, e profundis, tu i tamo, crven moskopoljski plamen pirka nad lokvama crne turjačke nafte.

Dobro poznaje taj plamen, testamentarni naslednik carigradskog. Plamen dušmanskih požara. Turskog bombardovanja Tvrđave. Bakljade u čast Predaje gradova Srbima i Njegove Svetlosti Knjaza Mihajla. Očeve Nebeske skitije, koja se grejala njegovom poslovnom korespondencijom, tefterima i menicama. Bečke Četrdeset osme. Žara austrijskih ugaraka ispaljenih 1915, na njegovu imovinu s vode, zemlje i neba.

Sve je sad opet tu, u buktanju oko njega. Ne vidi, zna. Požari su ga uvek pratili. I vavek bi im za korak izmakao. A sad im, eto, u zagrljaj pada. Šta je to, ma ton teon? Ne stiže ni da se zgrane otkuda se, mator, još i uzet, sulja. Ko da mu je deseta. A možda on i nema godina. Ni tela, premda šakama stiska karliban, štap moskopoljac a uz prsa nekakvu kontoarsku knjigu, šta li?

Naizmenice ga obuzimaju vrelina i groza. Daška nigde, a njemu ni da je u mećavi, ledenije ne bi bilo. Pa opet, ko da kroza samo užareno ognjište u abonosnu zemlju slazi. Učini mu se, najedared, da oluk nije drven. Sad da je čeličan. Čeličnim šavovima, ko plitkim pragovima, ispredvajan. Unaokolo kloparaju grdne mašine, perpetumi nekakvi.

Poluge se propinju i saobaljuju, klinasti se zamajci ukolovrt obrću, sajle ciče, i on raspoznaje, u tunelu, niz koji se sunovraćuje, džinovsku cev kojom se ruda šilje gde će je u farbu preparirati. Industrija je pomalko starinska. Na formu one što je, pre Balkanskih, iz Beča dovukao i na Čukarici erektiro. Posvude, i tu, gori petrolej ili mazivo, ulje neko svakojako.

A ono šta je, vo imja oca i sina, o is to onoma tu patros? Duboko dole, u tavnoj nedođiji, eno ga glavom deda, Simeon Lupus. Prevaća, izgleda, što olukom slazi. Lice mu je čas čovečije, čas vučje. Samo fes sa crnom kićankom rumeni se jednako. I čibuk se puši, dabome. Kud bi taj bez skiptra. Rukama-vilama grabi, džakove li, bale li, pa iza sebe dodaje. Kome, Gazda ne vidi.

Ubrzo, međutim, razaznaje balabansku trupinu pradede, Simeona Grka, onog što je pamtio razorenje Moskopolja i o njemu umeo žalosno da pripoveda. I on maje rukama-vilama, što zavati, za leđa baca nepoznatom Cincarinu, koji ne može biti niko drugi do Simeon Moshopolit, jer što primi, survava nekud u mrak. Ko u bure bez danca. Mora da se, dole, u provaliji, o tovaru brinu još stariji Simeoni, mada ih ne razaznaje.

Ni oca, Simeona Hadžije, nigde nema. Ne mari. Od toga bi svaki Firmin poso samo štetu imao. Da ga smiruje bi trebalo što familiju zatiče u inventarisanje zabunjenu. A opet, ne da mu se spokoj. Brine ga što ne poima kud sabrano blago odlazi. Ne razabira ambare, magaze, stovarišta, slagališta, konsignacije, silose. Ni ćemere. Ništa. Čak nijedan trezor, škrinju, sef, kasu – kaselo. Samo zapaljenu pomrčinu. Bure bez dna. Apage! Apage!

Simeon najedared zna. Pako je to kroz koji se sulja. Kakodemonov vilajet. Had. Svršetak svake Argonautike. Vatreno namesto Zlatnog runa. Poslednji Severozapadni prolaz u poslednjoj seobi. A što njegovi dole argatuju, i njemu je suđeno: - U bure brez danjac imanje da skupljaš. Da gubiš jednako. Nafek da te muzu i obmanljivju. Štrikla da ti preko nos prevlaču. Lažnji dukati i čekofi brez pokriće podmeću. U nezrela špekulacija da se upušćaš. Sa nesolvenjtni manjgupi poslofi da praviš. Na rđafa jemstva da nasedaš. Sve na šteta da ti bude! Ali, vavek da imaš još šta da gubiš i za čime srce da ti se cepa!

I iskonskom snagom posednika, zorno se otimajući od te svirepe utvare, samim sečivom svesti, već nadnetom nad nesnosan bol pod pojasom, Gazda Simeon pomisli: To je pravi pako! Do u Smak da trgujem i gurbetujem a nikad aspru na aspru da zalepim! Iz banjkrota u banjkrot da padam a ufek da mi još ponešto za propas pretekne! Večni banjkrot da sam! Apage! Apage Satanas!... (...)

Oime! Kad bih mogo koga od mojih da dovabim, Isidora, jal' koga, mufu da oteraju... Ali ko će ih sad... Sam se mutljaju unjaokolo. Vrane u to crnjo ruvo. Prezidenjti i viceprezidenjti. Firma "Simeon Njegovan & Sinovi AD"... Valda će naiđe Emilija. Ona me baš lepo pazi. Čovečanjski. A tuđa kos, Turjaškova... Pa i nije ucelo. Moj praded Simeon i njen ne znajem šta, braća, rođena. Braća i krvnjici. Den ksero... Ako nemaš dušmanja, rodiće ti ga mater...

A moji, ko da sum kadafer. Posadu me u fotelj, ko ikonju na nalonj, i niki se više ne obazire. Niki da dojde sa lepa reč: Bun sero, papauš! Kum aperis, papauš? Dobro veče, dedice, kako ste spafali, dedice?... Da sum buđav, ne bi tolki distanjac fatali... A može biti da se i vodi računj. Ja dremam, ne vidim. Neprestano mi se dremlje. Glafa ujedaređ pregore. Teliose, nema me...

Evo, jope mi se drema. Premda mi danaske bolje. Onomađ malj nisum sviso. Urehmetio se. Sađ mi dobro. Nioto kalitera. Biće me deca, da ne znajem, špricala sa žuti zifotni sokovi iz ampulje...

Pozorje bunila još jedared se premeće. Simeon je fičor, osnovac. Eno ga čuči u peksinluku od susnežice, ispred Hadži-Dimine mehane, podno Stambol-kapije, sa koje se oceđuje osojna fevruarijska memla. Deda ga, imenjak pratio da čuje i upamti publikaciju Magistrata. Simeon zna da je to Lupusov ćef, kao i sve u njihovom Kunake: brez jaka pamćenja, unuk, boltadžija ti je kao bušan burag, nikad se nasititi neće.

Trgovačka propedevtika opsenjuje ga dublje od čudestvenih pustolovina grečeskih junaka iz Kir-Dumbine škole, premda su, ako će se pravo, i Odiseji iz svojih patriotičeskih podviga dobru paricu umeli isterivati. Zato se zaintačio da moraju publikaciju ako ikako mogbudne, upamti. Za dedinu, a i svoju malu, tek propupelu trgovačku dušu. Dobiće bakrenjak, pa ako ga sa kamatom uzajmi... bokur po bokur – dukmen, zlatnik...

Ali ga ometa graja. Svugdi đačad, huzmekari, kalfe i šegrti. Ćirice za šta i on inštruirane. Magistarske novosti da upamćuju i majstorima iza tezgi da ih trkom dojavljuju. I odraslog ima. Ako je ko na česmu sa bardakom sišao, i on se zadržao. Može im se. Ispred trovratnih kazamata Stambol-kapije, posečene srpske glave nisu više okrenute jugu, zemlji Srbiji. Hatišerifsko je vreme. Po strani, doduše, stislo se nešto Turadije. Pomlađe uglavnom. Tek po koja ženska peča žurno promine.

Vidi, biće belaja. Niko se ovde sa tuđim Zakonom ne meša. Ćuti Grek, galame Srbi, mrndžaju Turonje. Ne bigira im đaurski doboš. Osilila se ova raja, prokleti vlaški rsuzi zamišljaju da su već i za srpsku Ćesariju Padišahov ferman dobili.

U međuvremenu, svrćuje barabanče doboš od magareće kože sa kuka na trbuh. S palicama se poigrava. Pomalko i uspija. Na uvaženije čeka. Respekt. Magistratska ima da se oglasi. Srpska, a ne turska. Ime mu Janko, a viču ga, Bog zna krošto, Đozluk. Čovek na licu ima samo oči. Nikakve đozluke. Pa ipak – Janko Đozluk. Na nogama mu opanci i tozluci od bele čupave vune, na glavi ćiverica, preko ramena smeđe džube. Ima šta i da se vidi.

Počesto je svraćao taj u naš Konak – seća se Simeon. Nikad s barabanja i na jafu, čovečanjski. Sve ko da neće. Maom kad obmrknje. Noć na glafu i evo ga: ja prolazio, pa svrno, živi svi bili, kako domazluk, kako deca, može li se do gospodar-Simeona? Kako ne može. Deda za njega uvek bio kod kuće. Ko za Pašu iz Tvrđave. U dedinoj komori, dole u avlatu, gdi povazdanj unjilaze i izlaze ljudi, ponajčešće senjzali, kavazi i tatari ili čaršinjski poslovnji kumpanjoni, daje mu se prepečenica, kafa. Jednom sam, na oči, vido kako se cakli dukat. Janko dedu unapred izvešćivo gdi je koja licencija. Kefalo.

I sad taj Janko udara sa obe ruke, hitro i ujednako. Zatim gorolomnim glasom do znanjija i ravnjanija općinstvu stavlja da je gracki sovjetnik gospodin Uroš Stojanović, žitelj bijogradski, na paši kod Sabornu crkvu, izgubio kravu šarulju, pak se graždani umoljavadu da kravu povrate, ili o sudbi joj, uz nagradu, gazdi dojave.

Općinstvo, međutim, gunđa. Simeon, namesto kod učenog Kir-Dumbe, na sokaku istinitu knjigu uči. Doznaje da će gospon Sovjetnik šarulju dobiti vozvraćenu na Vrbovdan, pa i ondak, od ličnog opisanija marvinčetovog, može da računa samo na papke i klepetušu. Ostalo su, zacelo, izeli Turci.

'Ebeni Turci mame srpsku stoku na Kalimejdan, u Tvrđavu, te je kuvadu u kazanu. Plećke siznose 'ebenom Paši na trpezu, rebarca 'ebenom Potpaši, butove 'ebenim subašama i bimbašama, a resto sa iznutricom 'ebenoj Turadiji po mali. Za Vlaje ostaje da leleču, čupaju kose i gruvaju u doboše. I da se pogdeigde, krišom od pandura, sa nekrstijom vataju. Dabome.

Eto i sad, nauštrb Janku, kome se žuri do Varoš-kapije, mlađarija obeskravljenog gospodina Uroša popritisla balije. Ude im i psuju mater lopovsku. Za buaste ih dimlije grabe. Ćuškaju. Srećom, pandur je na opazu. Red se vaspostavlja. Janko produžuje sa oglšenijem, iz kojeg Simeon razabira:

da smertoubistva, nepodobija kojekaka, i svaki dan slučivše se poare po Vračaru i okolini, zadaju trud Magistratu bijogradskom, pa je dokonano da obdan po šes pandura, sa gospon Simom Milutinovićem Sarajlijom, bespredano po predgradijima odaju, a noćom i patrola črezvičajna njima da se prisojedini, te svakog, i najmanje podozritelna, neznata, bez pasoša, pijanicu i dangubu vežu i na Sud doteradu;

da ima skitnica i aina u apsi, koji su više leta ovuda živeli, i bogzna kako se međ Srbima nauživali, a ovamo, to sve bitange, ajduci i aratelji iz preka, iz Ćesarije, nama dobegoše, te nas pred Presvetlim Vezirom bijogradskim kompromitujedu, i da bi oda tijeh proćeranika poštene žitelje obezbedili, kako život tako i mâl njihov, Njegova svetlost Knjaz je odobrio da ovakve bezdelnike, i sodružestvu čelovečeskome štetne ljude, na onu stranu, od kuda i jesu, proturimo;

da gospodin Jerotije Tutundžić, zvani gazda Tutun, svinjski trgovac, oglašuje licitaciju čardaka na Dunavsku jaliju, a koji je čardak od tvrda materijala, na dva boja po jevropski zidan i sa srčali pendžeri, samo nešto rabatnog stanja.

Sad Janko objavljuje nešto za erarijalno kulučenje što Simeon ne razabira učvrsto, i zbog čega će, svakojako, izvući grdnju od dede Lupusa, grdnju na iskvarenom, vavilonski pomešanom grkocincarskom i srpskom jeziku pradede Simeona Grka, kome se vraćao kad bi bio besan: - O kirie imon, o tis anankis! O gajdaros, hondrokefalos nerasudni! I ti će da budiš domnu na ovu slavnu grečesku Firmu: Fur! Porkopulos! Ti, gumari nevaljano. Kako, bre, gazda da budiš ako ne znajiš za dacia i poreza? Za kuluci anatemnati, i što se od držav dere živ čovek kapilos?

Nada se da će se iskupiti povtoravanjem publikacije o prodaji Batal-džamije, tim pre što je onomadne slušo dedu gde srdito viče kako bi se od kamena tesanika sa posrane Batal-džamije pola Bijograda dalo u kvartire preustrojiti i pod zakup izdavati.

Bunilo brka sliku pred Stambol-kapijom i nejasnim, zimskim, vodenim bojama mala drugu, pred Beogradskim magistratom. Praznično odeveni Simeon Lupus ulazi u Magistrat da se raspita za cenu džamije. Njegov uspaljeni mozak već trlja ruke: biće to grom-špekulacija! Za muštuluk što mu je dojavio unosni avaz, vodi i Simeonula, malog Gazdu, da mu pokaže strašnu kuću u kojoj kuca grabljivo srce devleta.

Simeon se čudi: kolko je, dedo, to srce kad ga u ovoljka kuća drže? Kod nadležnog adjunkta, švabolikog dobeglice iz preka, koji se spram Kir-Simeona ophodi s podrugljivim respektom, kao prema prepotopskoj aždaji sa dna balkanskog pramulja, doznaje ovaj da se od juče svinje ne smedu u varoši držati, već da se samo na utrini kod Batal-džamije mogu pazariti.

O prodaji svetinje, razume se, nema ni reči. Šta bi Turci rekli? Zar gospodin Simeon, ili kako mu je ime, i sam ne uviđa političeske, pa, bogme, i vojne zapletaje koji bi otuda za srpsko-turske otnose proizišli? Ston diavolon i ti, i džamija, i srpsko-turski otnošaji! Vraćaju se kući. Čari putešestvija po tajanstvenoj prašumi Atministracije je nestalo. Deda korača smrknut, golem do neba. Ni da pogleda unuče. Samo nešto u bradu odseca.

Naposletku, vata Simeon reč, iako joj smisao ne razume. Bankrot, reži deda, bankrot! I tako sve do avlije. Niti kara, niti prigovara, niti se čibuka za odmazdu maša. Samo to – bankrot! Više žalosno, pogrebno, nego sa srdžbom. Uskoro će čuti gde deda saopštava ukućanima da mu je naslednik Simeon talir bez gazetu, i da će, po svakoj prilici, biti prvi registrovani bankrot u familiji i Firmi Njago. Ko ne pamti što danas u trgovini čuje, kako da se u sutrašnjoj parnici snađe?

Opet je pred Stambol-kapijom. Poslednja objava na noge ga diže. Janko Đozluk upozorava da paze koji idu u lov na divlje patke i guske po Terazijama i poviše njih jerbo se sa Vračara i Dedije spuštaju gladni kurjaci, pa da ko ne strada. Još danas će on da se iz Konaka iskrade i na Terazije prepne. Može mu se posrećiti da vidi živog vuka, i da, jednom, zbiljski proveri koliko svet ima pravo, koliko taj liči na dedu Lupusa... (...)

Zlatno runo - Borislav Pekić

Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 21-26, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005

1/I

Račun prvi, iz kojeg se, posredstvom piščevog akuratnog knjigovodstva, vidi šta je pazario Porodični Duh na pijaci Njegovana, u slovenačkom Turjaku, Banje večeri godine 1941. i opisuje kako je u čelniku genosa Kir-Simeonu našao robu koju je tražio.

(...)

Kada je ovaj hroničar beogradske čaršije, ili skromnije, njenog aromunskog, romejskog, makedo-vlaškog, crnovunaškog, po srpski – cincarskog soja, tragao za pronicljivim i otpornim stvorenjem koje bi se, Badnje večeri Leta gospodnjeg Hiljadu devet stotina četrdeset prvog, uhodarski neopaženo prokrijumčarilo u tri puta zabravljene duše Njegovana što su se u Turjaku pri Ljubljani, s lakovanom cipelom

na gr'ocu oborenog dušmanina istog genosa, iste klase, pa, avaj, i zajedničke crne budućnosti, u obličju plemenitih barona Turjaških, pod gospodskim krovom Gradščine veleindustrijalaca i vlasnika Jugoslovenske udružbe barv a.d., Stefana "Turjaka", a pod nepoverljivom prismotrom porodičnog čelingasa, čelnika Kir-Simeona – nota bene, jedinog živog Njagoa koji je iz prve ruke čuo fantasmagoričnu povest o razorenju našeg slavnog Moskopolja - okupili da o istom trošku proslave drugi ratni Božić i ko zna koji Gazdin rođendan, i kada je već digao pamet sa kojekakvih alibija, spreman da se lično prihvati nečovečnog i nelojalnog posla denunciranja sopstvene krvi, on se, u srećnom nadahnuću, poteklom iz ranog detinjstva, opomenuo poodavno zametnute bajke o Porodičnom Duhu, jedinom tuđinskom telu kadrom da bez štete po sebe opstane u zagušljivim trezor-kućama svojih uglednih rođaka.

Trezorima, velim, da bi se za vremena pomirili sa teškoćama s kojima se suočava svako ko neovlašćen preduzme da prodre u dušu onih što su je u međuvremenu razmenili za unosnija zemaljska dobra, sposobna da odbacuju dividende, nespojive s reproduktivnim moćima božje duše.

I najzad – čemu? Ono čime nas gospoda Njegovani, a u manjoj meri i njihovi srodnici kiriji Turjaški, evo već dva stoleća, rasipnički obdaruju nije duša, nego, posedujući izvesne fantomske sličnosti s njom, njihova tamnoruna, žilava, teška ruka bačena preko mnogih naših blaga , ciljeva, nadanja i računa.

Setih se, dakle, Porodičnog Duha.

Nemojte ga brzopleto zameniti s razmaženim privatnim božanstvima – paganskim idolima ili rimskim Larima – koji su se, dozlaboga korumpirani, regularno morali potkupljivati, bez ikakve opipljive hasne za Dom, što su ga, onamo sa domaćeg oltara, već i po svojoj patronskoj prirodi morali da štite. ne brkajte ga sa Krsnom slavom u Srba, čija se rodoljubna istorija svela još samo na povod kulinarskim uživanjima, ni sa pakosnim i sitničavim plemenskim demonima, zvanim stihio, koji nas, za svaki kišni oblak, teraju da dodolišemo odeveni u granje i poljsko cveće.

A naročito ga ne upoređujte s mračnim i tabuisanim silama Naličja; sa zlodušnom bratijom nema on, osim imena ništa zajedničko. Možda bih, kao daleki uzor, mogao da predložim Duh Predaka (Ton progonon to pnevma – na grčkom), omiljen u narodima sumnjive budućnosti, ali se bojim da ovoj prividnoj podudarnosti ne pridate odlučujući značaj.

Mada u analoškom srodstvu sa svim natprirodnim stanjima i ispoljavanjima, nemajući lika ni u jednom kumiru, ni zarobljenog svojstva u rezanom fetišu i amuletu, ove su Duše, ovi dobri porodični Geniji (Ton progonon i psihes), nešto bitno drugo, praiskonsko, izvan Tradicije i Istorije, pa i van Pisma i Jezika; nešto, usuđujem se reći, proizišlo iz neprozirne pene trajanja, kao munjevita iskra u sudaru života i vremena.

Predanje, ako mu je verovati, saopštava da se nevidimi, ali i svevidivi, Porodični Duh pojavljuje – mada ovaj nezgrapan termin jedva izražava astralan način njegovog prisustva – uvek kad porodici zapreti uništenje, pošto je Usud, iz kojeg je i naš Duh proistekao na zidovima Doma, već ispisao jednu od bezbrojnih formula propasti. Opozivu, razume se, jer bi, u protivnom, postojanje antinomične Sile bilo izlišno.

Ovaj će Hranilac genosa, naime, u predvečerje katastrofe predati porodičnom zastupniku, izabranom po nepoznatim, neobičnim, često i naopakim kriterijumima, suverenu mogućnost opoziva. Znajmo, takođe da to nije legitimno pravo, već moć da se, pod izvesnim uslovima, ono izvojuje. Predanje zatim kazuje da će to elektro, - Izabraniku – nije jasno treba li takav izbor smatrati počašću ili kastigom – zadato biti samo jedno pitanje i od njega biti zahtevan samo jedan odgovor.

Ako bude pružen – Duh će u međuvremenu porodičnog Zatočenika snabdeti sposobnošću da svoj rod spozna u njegovim pravim, ljubavlju i taštinom neizopačenim razmerama – preteća Pismena iznad dovratka Doma biće izbrisana, te će familija, sveta cincarska "fumeale" ili grčka "ikojenija", dobiti provizorno pravo da se, uprkos povremenim i pojedinačnim porazima, dalje množi i napreduje, sve dok nekog idućeg rata, neke revolucije, neke kuge, opet ne bude stavljena na kantar.

Ako li, međutim, pravi odgovor ne bude nađen – a pitanja su, izgleda, sve teža i presudnija – pismena na zidu postaće vidljiva i krvava. Teško tada Kući toj. Jer, budući izmerena i lakom nađena, u prašinu crvotočnu biće satrvena.

Možda će i posle takve kataklizme svetom lutati po neki njen unezvereni izdanak, očajno kao što suvim, prepuklim nebom posrće potonji pramen davno prohujalih daždeva; možda će to iskorenjeno stvorenje, sve u rezonanciji potresa, u kome je iščezao njegov rod, bludnjom okolnosti, mada već mrtvo, začeti novi krug postojanja, mladi porodični ciklus, onako kao što je Simeon Moskopoljac, dokončavajući povest i Argonautiku epirskih Njagoa, začeo istoriju i Argonautiku beogradskih Njegovana.

Ali – tužne li istine! – to neće više biti ista porodica. HRISOMALION DERAS, staro Zlatno runo neće visiti sred Eje njihovog porodičnog sna, a KARLIBANA, stari štap Izlaska, u obliku slova S, stolovati u počasnoj vitrini porodičnog srca; deca im neće biti uspavljivana istim basnama, upokoravana istim Karakondžulama i Kakodemonima, ni odrasli bodreni istim legendama, štićeni istim bajalicama; njihove porodične albume neće puniti lica istog kroja puti i izraza, ni njihovo pamćenje zajednički datumi; nesreća rodonačelnikova neće biti i nesreća nove porodice - zajedno s njim ona će potonuti u anonimnu melasu prošlosti, u masovnu grobnicu nepostojanja, onako kako su roditelji poslednjeg Simeona Njegovana.

Jer, ma kako gorko i beznadežno zvučalo, i ma koliko ponižavalo našu žudnju za kontinuitetom i večnošću, porodice nemaju budućnosti. Porodice imaju samo prošlost.

A što se tiče Duha, ovde u pomoć prizvanog, e pa, on će se, verujem, vratiti rodilačkoj iskri, a o novom genosu staraće se i, s vremena na vreme, o nekom ratu, o nekoj revoluciji, o nekoj kugi, postavljati mu u ime sudbine magijske zagonetke novi Porodični Duh, Duh drugog podneblja, drugog jezika i drugih načela.

Porcelanski ledene večeri 6. januara Hiljadu devet stotina četrdeset prve, u Turjaku pri Ljubljani, međutim, vreme smene. Account day, ora svođenja računa za Njegovan Turjaške još ne beše došlo.

Surova pretnja, doduše kao starinska bula o prokletstvu i oduzimanju privilegija, već beše prikucana na triptihalnoj kapiji Velike Gradščine, marijaterezijanskog zdanja sa umešno inkorporiranim ostacima odbrambenih kula feudalnog zamka Mark-grafova Celjskih, što su ga gospoda Turjaški, benevolentno koliko nož pod grlom iziskuje, "ustupili" rođačkoj gospodi Njegovana (izraz skovan udruženom imaginacijom obe grane da upristoji i građanski legalizuje ružnu stvarnost bezobzirne sudske otimačine), da bi sami, sa ohološću plemenitaša kome je cincarska bagra, istina, džepove ispraznila, ali viteški grb nije mogla preoteti, zatvorili u Malu Gradščinu, u zlatna habsburška vremena namenjenu gostima, i tako zauzeli društveni položaj koji im je – recimo bez zazora – na bivšim posedima sada nekako najbolje i priličio.

MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN ispisano je gde beše propisano. Tinjajuće Slova anateme se, sa gorljivom neumitnošću, zasad bezuspešno, takmiče s moćnim odrazima kristalnih polileja što se opalno rastaču na snegu francuskih perivoja i reflektorski prodorno seku šumovitu fabričku okolinu, kao da štite pristup zabranjenom logoru. možda bi namernik, obdaren čulom za natprirodno, umeo da na domaku ove građanske Tvrđave, cincarskog kastrua, oseti ono tanano, obespokojavajuće zračenje što ga smrt unapred baca na ljude, a njihove pse tera da tužno zavijaju...

Ali, za Njegovane i njihove goste još ima nade.

Porodični Duh, koji je, obavezan izgledima na blisku propast, došao u Turjak po svoje, ne beše nipošto neki nov i neiskusan Genije-zaštitnik. Bio je to onaj isti Duh što je godine 1769. lebdeo u pirkei crvenom ognju dok je ovaj halapljivo proždirao Moskopolje; drevnik što je s proročkim samopouzdanjem, usred slamanja greda venčanica Doma Njago, prskanja grnčarskih kalupa, stenjanja njihovog kolcem proburaženog tvorca Simeona, kuknjave Jelenine međ oznojanim butinama janjinskog bašibozuka, arlaukanja pomamljenih akindžija i plača Konstantinovog u bešici iza janičarskog sedla, blagosiljao preživele naslednike, od kojih je najstariji, Simeon, sav taj pomor gledao skutren u šiblju, pre nego što će očevo ime, zanat i amanet poneti u novi metanastevsis, u novu seobu, na sever, u Serbiju, a njegova braća, Isidor, Teodor i Georgije, smerovima pravoslavnog krsta, na tri preostale časti sveta.

Podneblje nije više prozračno kao izvorska voda, ni pregrejano nežnim mediteranskim Zefirom, već osenčeno smrznutim glečerima savinjskih Alpi. Dom pod njim nije više ćerpič-potleušica u jednom od zanatlijskih sokaka Moskopolja, već barokna tvrdinja, bela kao santa, u Turjaku kraj Emone.

Svuda oko njega ne rzaju anadolski atovi, omamljeni dimom i krvlju – u aureoli benzinskog smrada miruju rashlađeni motori ajkulastih limuzina. A konja ako je i bilo, davno su ispregnuti iz saonica što se, vitke poput lukova mosta, isparavaju pod medveđim gunjevima i lisičijim krznima.

Jer gosti Gradščine se razilaze tek sutra oko podne, i iz kuće se, kao iz hrama u vreme Misterija, ove noći neće izlaziti. (Žalosna činjenica da su Kleontovi i Johana Turjaški sa sinom demonstrativno otišli pre ponoći, pre vatrometa za JUB-ove radnike, pa čak i pre rođendanskog banketa, i da je još štošta proredilo ovaj dični skup, neće nas navesti da budućim nesporazumima poremetimo prizor domaće harmonije, tako redak u našoj porodici, pa utoliko dragoceniji za svakog Njegovana.)

Iluminacija je podjednako blistava pa, mada ne prži kao osmanlijska, ipak, biće da i ona osvetljava neku bedu, po Dolu, Turjaku, Dolskom, Zalogu, Podgorici, Domžalama, za koju, međutim, ni Njegovani ni njihov hroničar i računoispitač, u ovoj svečanoj prilici, nemaju kad odveć da mare, dok i za njih i za njega ne bude dockan.

Pa čak i Njegovan Turjaški, čije se senke ukrućeno miču iza džinovskih, olovnim ligamentima premreženih izloga, kao odrazi kartonskih figura u kitajskom pozorištu, ne behu oni isti Njagoi koji su pre dvesta godina, pod moskopoljskom zubljom, tražili i našli svoj put u Panoniju, svoj VORIODITIKOS DIADROMOS, čarobni SEVEROZAPADNI PROLAZ;behu to tek grošičari simeonske Argonautike, malokrvni naslednici njihovog gurbetskog duha, tanušne sene negdašnjih posedničkih strasti.

I još nešto, avaj, nije bilo isto.

Godine 1769, anatema je anulirana spoznajom pobedom šezdesetogodišnjaka, čije su oči, u rastanku s dušom, kroz krvave suze, imale koga da zamišljaju, kako jednom, za godinu, za deceniju, za vek, porodici podiže nov Prag, toliko čvrst da ga nikakva vatra neće noći sagoreti: Simeon Simeona Njago, grnčar moskopoljski, otkrio je bio pravi odgovor na sudbonosno pitanje turskog doba: KAKO PREŽIVETI?

O, on je svakako na skolopsu, u mukama, izdahnuo, ali je, uzdarjem, porodica dobila pravo da živi. S najvišeg mesta potvrđena je obnova u sumnju dovedene privilegije.

I mada ta procesija raznorodnih ljudi, koja je tek imala da se formira u plemenito genealoško stablo, strogo uzev, neće biti njegova familija – jer ova je, tražeći po makedonskim gudurama večni Severozapadni prolaz, iščezla pod kopitama konjice epirskog Vezira – niti će mu u nečijem blagonaklonom sećanju obezbeđivati budućnost, jer se u njemu lanac Njagoa prekidao, i on je mogao da ima samo prošlost, ipak, sin što se provlačio kroz vatrene senke požara beše mogućnost novog krvnog kruženja.

A taj legat sudbine nikakva zemaljska sila neće biti kadra pre roka da ospori, ma i hiljadu puta bila moćnija od svemoćne Otomanske Imperije. (...)

Vasa Mihailović: Odmor od istorije Borislava Pekića

Preuzeto iz časopisa Iskra 1, juli 2005, god. LVIII, broj 1130

Vodeći srpski pisac, autor mnogih romana, drama i proznih knjiga, Borislav Pekić (1930-1992), bio je takođe aktivan u političkom životu, boreći se celog života za obaranje komunističkog režima u Jugoslaviji, kasnije Srbiji i uspostavljanje demokratskog sistema.

U knjizi Odmor od istorije [1] sakupljeni su posthumno njegovi članci, govori, i odgovori na pitanja o političkim i socijalnim problemima Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Kad se rat završio, Pekiću je bilo petnaest godina. Kao i mnogi mladi ljudi tog doba, želeo je da Jugoslavijom vlada prava demokratija, ali je diktatura komunističkog režima to osujetio ustanovivši vlast jedne partije, čemu se Pekić aktivno usprotivio.

Organizovao je tajna politička udruženja, bio otkriven i osuđen na petnaest godina robije. Pošto je odrobijao kaznu, Pekić se ponovo aktivizirao, ali je zbog toga morao da traži azil u Londonu, gde je proveo nekoliko godina. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka Pekić je pristupio mladoj Demokratskoj stranci i bio jedan od mozgova te stranke sve do svoje prerane smrti.

U knjizi Odmor od istorije vidi se šta je Pekić mislio o problemima koji su ophrvali Jugoslaviju. Jedno postaje sasvim jasno: njegova nepokolebljiva vera u demokratiju kao najboljem političkom sistemu koji može da izvuče Jugoslaviju iz kala u koji su je bacili komunisti za vreme svoje poluvekovne vladavine. Knjiga je prepuna ozbiljnih misli, izraženih na tipično Pekićev način, komentara na razne pojave u životu Srba u poslednjem poluveku i diskusija o političkim sistemima.

Nemoguće je uključiti sve to u ovaj kratak članak, niti je to svrsishodno. Zadržaćemo se na osnovnim elementima komunističke vladavine i rađanja demokratije u Srbiji, naročito na onome što označava revizionističko gledanje na stvari. Sve to danas izgleda dobro poznato, ali zvučalo je novo i smelo, kada su ovi članci prvi put objavljivani osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Šta Pekić misli o komunizmu? S obzirom na njegova iskustva pod komunizmom, njegova mišljenja su izrazito protivna. Pekić totalno odbija komunizam, ne samo naš: "Svaki komunizam je jednako rđav, a razlika među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja." (16)

Razloge kriza pod komunizmom Pekić nalazi u srži njegovog bića: "Politička kriza nije samo ekonomsku nužno sledila već je prouzrokovana uz snažnu i solidarnu pomoć dva faktora: oćiglednom nesposobnošću na nasilju zasnovanog diktatorskog, jednopartijskog. monistički obsolescentnog, pseudoklasnog proleteriskog poretka da zadovolji materijalne, duhovne i političke potrebe građana, kao i paradigmatičnom propašću svih socijalističkih kopija Jugoslavije u Evropi." (16-17)

Komunisti tvrde da će nove stranke, usled nemanja iskustva, biti katastrofalne za zemlju. "Ovaj argumenat nije sporan, ali jedino ukoliko se zanemari bizarna činjenica da ga pruža partija koja je, tokom pet decenija svoje neuke, samovoljne i egotične politike, sve u svojoj moći učinila da do te krize dovede.

Ta partija ima iskustvo u vlasti, ali iskustvo u čemu? Za sada jedino u rđavom vladanju... Da li je bolje da s vladavinom nastave oni koji se pohvaliti mogu jedino epskim neuspesima, u čemu su neosporno majstori... Logika nalaže da, ako komunisti ovako loše upravljaju, antikomunisti to ne mogu zato što nisu komunisti." (33-34)

Komuniste žele vlast "ne da bi se pomoću nje nešto učinilo, nego da bi se prosto – vladalo – ma se ništa ne učinilo, ma se činilo sve naopako ..." Tvrde "da će to biti i za sve najbolje. Za njih hoće, u to ne sumnjam. Ali kako će nama biti?" (35) "Čemu danas odgovaraju reči kao što su: socijalizam, samoupravljanje. socijalistička demokratija, bratstvo i jedinstvo? To su sve one reči zbog kojih već decenijama muzemo bikove umesto krava... Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob. A ne obrnuto." (38)

Pekić krivi i levu inteligenciju, "koja je sebe smatrala našom savešću", koja je obilno koristila priliku, "opravdavajući genocid nad ruskim narodom koji je, na mutnom Istoku, zamenjivao veliku društvenu reformu, jer s durbinske daljine bezbednog i jasnog Zapada nije izgledao onako kao što je izgledao iz masovnih jama za streljanje ili kroz žice sibirskih logora. Koliko je naprednih gluposti na tu temu izgovoreno? Koliko je idealističkih zločina u premisli počinjeno?" (39)

Najveću manu komunizma Pekić vidi u fanatizmu, u "betoniranim mozgovima", narodski rečeno. "Pokušajmo. bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako su postigli da svi sumnjamo u njih... O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti takođe kod komunista, koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere." (212)

Drugu manu u komunizmu Pekić vidi u čuvenom geslu "cilj opravdava sredstva". Mada ga nisu oni izmislili, prihvatili su ga kao najvažniji princip svoje aktivnosti. "Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje... Pošto su nas komunisti, i do sada, svemu podučili, i tu im instruktorska čast pripada... Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati." (213)

Pekić gleda na socijalizam sa slične tačke gledišta. "Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju... Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju." (53)

Interesantno je iskustvo naroda pod komunizmom (otuda naslov ove knjige): "Izgrađujući socijalizam kao svoj prirodan model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sad se menjaju, ali ni sad nas ne ubeđuju. Jer, ako nas delima za pola veka nisu ubedili, kako će rečima za nekoliko godina?...

Zašto bismo im ovog puta verovali kad nikad ranije nismo? I nije pitanje kakav će nam program ponuditi – o, biće on dobar, mora biti, mora jer nije njihov nego naš – nego kakve nam garancije mogu pružiti da će ga i ostvarivati... Stoga, ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih." (48)

Pekić citira preporuku Kromvela dugom Parlamentu, u predvečerje Engleske revolucije: "Isuviše ste dugo ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite, za ime boga idite, i da vas naše oči više nikad ne vide!" (49).

Nije ni čudo što Pekić smatra socijalistički (čitaj komunistički) period poluvekovnom socijalističkom robijom, koja je, izgleda, zamišljena kao doživotna. (234)

Sve se to odrazilo u državi koju su komunisti stvorili. Pekić to zove "idealno rđavom državom". Iza niza visprenih aforističkih definicija u knjizi o takvoj državi izdvajamo nekoliko upečatljivih:

"Država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvori.
Država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
Država čiji su građani taoci njene vlade.
Država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
Država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja.
Država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
Država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
I najzad, država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo..." (12)

U jednoj drugoj aforističkoj grupi iz 1987. godine Pekić se ponovo dotiče takve države, tj. konkretnih rezultata komunističke vladavine.

"Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike."
"1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?"
"Svako ko propoveda slobodu a istovremeno je propovedanjem uskraćuje čini veći zločin od onoga koji je, u načelu, odbacuje."
"Zatvorite usta da biste otvorili guzici. Negde se mora disati."
Nijedna generacija nema prava da od svojih zabluda napravi koncept budućnosti za svoje sinove."

"Čovek glasa ako ima između čega da bira. Ja nisam imao. Vi mi nikada niste dopustili da koristim svoje građansko pravo, koje je neprikosnoveno u zemljama koje ideološki prezirete, a ekonomski želite da sledite."

"Primetna je naglašena činjenica da se otvara jedino prošlost Golog otoka. (Ne i Sremske Mitrovice, Niša, Zabele, Obilićevog venca ili Glavnjače."
"Ako nas niste mogli ubediti svojim delima, kako ćete rečima?"
"Ništa nam ne koristi želja da uvedemo demokratiju ako pod njom podrazumevamo socijalizam." (174-182)

Država zasnovana na diktatorskim temeljima ne može a da ne izražava osnovnu prirodu komunizma. Na primer: "Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre toga bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?

Da li pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dosadašnje političke istomišljenike i saradnike? Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina." (45)

Aludirajući na svoj prvi roman, Vreme čuda, Pekić ironično govori o komunističkoj državi: "U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima... Svuda je država u prvom redu sigurnost i pravda; kod nas, u vremenu čuda, ona je osnovni uzrok nesigurnosti i nepravde... Samo u našem vremenu čuda se od parlamenta – mesta bespoštedne borbe – zahteva tolerancija, čak i finoća koju su vlastodršci uništili u našim životima i traži sloga, s tim, naravno, da se složimo sa njima." (231)

Pekić često govori i o demokratiji kao antidotu komunizmu. On je svestan da i demokratija ima mana, ali upoređujući je sa komunizmom daleko je bolji sistem. "Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju sa dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila." (31)

Što se budućnosti tiče, Pekić upozorava: "Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste." (71) On je optimista o pobedi nad komunizmom: "Oslobođenje je blizu. Ova će tiranija nesposobnih i bezumnih ljudi nestati kao i sve što su nestale. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oni oduzeli." (228).

U svom optimizmu Pekić retorički ispravlja čak i sebe: "Rekoh da je vreme čuda ono u kome se događaji ne drže ljudske logike, no uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj volji. Nisam bio u pravu. To je možda tako u normalnoj zemlji čuda i u normalnom vremenu čuda. Kod nas su čak i čuda prirodna. Ne zbivaju se po nekoj neobjašnjivoj volji nego po volji Socijalističke partije Srbije. A ona ni najmanje nije tajanstvena. I nisam u pravu bio kad sam rekao da se u vremenu čuda ništa ne može predvideti, ni u šta se pouzdati. U našem, bogami, može. Ako ništa drugo, možemo predvideti i poverovati da će na prvim slobodnim izborima ova čuda najzad prestati." (231-232)

Borislav Pekić ostavio je za sobom ne samo divna književna dela već i zabeležene misli o tome kakav politički sistem Srbija treba da ima, za koji se borio još od mladih dana, čak i robijao, i za koji je platio skupu cenu narušenog zdravlja i skraćenog života.

[1] Borislav Pekić, Odmor od istorije: Politički eseji (Beograd: BIGZ, 1993) priredio Radoslav Bratić, 292 str. Brojevi stranica citata iz ove knjige naznačeni su u tekstu.

Reč je o otmenosti

Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; (str. 60-62). © Borislav Pekić.

15. avgust 1955.

Čudno – nije reč o hrabrosti. Reč je o otmenosti. Gde je sada maršal Francuske koji je pretpostavio da zasluži gnev svog kralja izuzimajući se od Vojnog suda, nego da izrekne smrtnu presudu maršalu Neju "koga neprijatelji Francuske ne mogu da se sete, a da ne zadrhte od poniženja"?

Gde je kralj koji bi na maršalovo pismo odgovorio kao poslednji Burbon, ljupko i bez srdžbe? "Tri meseca zatvora piscu ovog lepog pisma." Gde je Danton čijoj plemenitosti nije mogao da nahudi ni lopovluk, gde Mirabo čije bi se reči skamenile u vazduhu da traju, gde je Klarens[1] koji je bio udavljen u najboljoj malvaziji, gde je Marija Antoaneta koja je umela zaista bezazleno da narodu koji je bio gladan predloži kolače umesto hleba, gde dani Konventa (koga uzgred ne trpim) u kome su se za jedan dan izgovorile mudrije i lepše reči nego u našem parlamentu za čitavo vreme njegovog izlišnog postojanja?

Mi preziremo aristokrate zbog njihove nemoći. A gde je nama snaga da se friziramo pre nego što će nam glavu odrubiti giljotina? Evo završetka knjige Benoa "Za Don Karlosa" koji na naročito upadljiv način ilustruje razliku između slabašnih plemića i jakih buržuja (recimo sada proletera).

Mladić o kome govori Benoa[2] prolazi kroz nepoznatu oblast. Iz tmine ga pita glas: "Za Don Karlosa ili Don Alfonsa?" (Dva pretendenta na španski presto.) Pre nego što je odgovorio, mladić navlači svoje rukavice i kaže: "Ta Don Karlosa!" Ne sećam se da li čitalac doznaje ko je bio u zasedi: Karlisti što znači život ili pristalice Don Alfonsa – što znači smrt. Jedan buržuj, po duši, rekao ni: "Ni za jednog ni za drugog", u najboljem slučaju, ili bi pobegao, a uopšte ne dolazi u obzir da bi se setio da pre odgovora navuče svoje rukavice.

Eto razlike. Ona je veća nego između šimpanza i čoveka, jer ona je u duhu koji se ne može prekoračiti, dok je ova u mesu koje nije nikakva prepreka.

"(...) Buržoazija će pružiti još mnogo manje otpora no nekadašnja aristokratija, jer staro plemstvo, čak i bez obzira na svoju bednu nemoć, na svoju mlitavost izazvanu razuzdanim životom, na svoju pokvarenost izazvanu dodvoravanjem, ipak je bilo nadahnuto izvesnim point d'honneur[3] (pitanje časti), kojeg nema kod naše buržoazije. (...)" (Hajne)

Upravo taj potpuni nedostatak point d'honneur, to superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, svojstvo je kojim se ponosi jedan razuman burger. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržuj ne sme da ima, i koja je nestala zajedno sa kadrilima Ramoa[4] i kratkim pantalonama aristokrata. Ne, Hajne nikako ne potcenjuje ličnu snagu jednog buržuja u otporu koga će on dati proleterskoj revoluciji. On jedino potcenjuje sredstva, bezlična sredstva koja tome buržuju stoje na raspolaganju. U tim sredstvima je i razlog otpora. Kada njih ne bi bilo, uništiti jednu demokratsko-buržujsku državu koja bi za svoju odbranu imala jedino karakterna svojstva građana, bilo bi lakše nego napisati istoriju tog poduhvata. Zar je materinska ljubav od pre hiljadu godina toliko dobila na snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: "Sa štitom ili na njemu"? Zar je Kornelija Grašo manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno? Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen? Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vredniji od Nejovog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopravljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?
Fusnote
[1] Brat engleskog kralja Edvarda IV. (Prim. prir.)
[2] Pjer Benoa, francuski romanopisac XX veka (Prim. prir.)
[3] Pitanje časti. (Prim. prir.)
[4] ] Žan Filip Ramo, francuski kompozitor XVIII veka. (Prim. prir.)

Organizacija komunističke vlasti

Tekstovi objavljeni u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001, str. 33, 39, 40, 54-56; ©Borislav Pekić.

4. maj 1955.

Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema sposobnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila propaganda.
*****
Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit.
*****
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*****
Revolucija se sastoji od trenutka. Trenuci se sastoje od volje.
*****
Jedan dan koga izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
*****
Sloboda je predrasuda naroda, ali je narod predrasuda političara.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
11. avgust 1955.

Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima. Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: "Die Politik ist keine exakte Wissenschaft." (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)
*****
Najpre ne postoji nikakva 'filosofija očajanja' osim u nebeskom svetlošću naseljenim kritičkim glavama marksista, a zatim ta neumesno imenovana filosofija ne oplakuje nikakvu 'propast sveta'.

Prema tome marksistički napor da se ublaže porođajni bolovi iz kojih će on proizvesti nov, potpuno je izlišan i krajnje nametljiv, ako se tako sme reći. Oni se nude tamo gde nisu ni u kom smislu potrebni. Oni, najpre nazivaju jednu filosofiju očajničkom, a odmah zatim predstavljaju svoju kao spasonosnu, i po tome liče na sujetnu ženu, koja zajedno sa haljinom kupuje i njen model.

Ovako opisana njihova podvala bila bi bezazlena, da oni više nego na sujetnu ženu, ne liče na pronalazača novog leka koji, da bi dokazao njegovu vrednost, mora najpre bolešću da zarazi svoje pacijente. (Jer izgleda da je 'marksistički lek' nađen pre nego što je bolest uopšte 'postojala'. Tako postojanje leka mora izazvati priznavanje bolesti.)

Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do 'propasti sveta'. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravda nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita.

Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi. Filosofija nije hrišćanska martirologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja.

Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukač ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu. Na jednoj strani su marksisti i naravno g. Lukač i to je stranka izabranih koji vide "glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo", a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku 'filosofije očaja'.

Svetlost i Tmina, Đavo i Dobri Bog, Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti. No sam Lukačev akušerski napor, jer Lukač zajedno sa svojim istomišljenicima "vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove", (Eto kako sama reč "ublaži" pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč 'umnoži' koja bi bolje odgovarala Lukačevim naporima.)

Sam, kažem, taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi 'spasilaca' svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća. (Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna: kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!)

Nikola Milošević: Borislav Pekić kao politički mislilac

Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; ©Nikola Milošević.

Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić, izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.

Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.

Iz zapisa što su pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.

Ono što je pisac ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – "osvetnički nož zariven u srca ljudi" niti pak "način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti".

U jednoj napomeni Pekić tim povodom kaže da je ta njegova misao bila neka vrsta mementa njemu samom namenjenog. "Ovo je rečeno" – da opet citiramo samog pisca – "zato što je moja filosofija pod stalnom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti".

Međutim, kakve god te"ograničene netrpeljivosti" bile, od njih u svim ovim zapisima Pekićevim nema ni traga. O svemu onom što pisac kritički sagledava sudi on bez ikakve gorčine ili pak strasti, a svojim osećanjima daje maha samo kroz neke istančane i sa potrebnom merom sročene, jedino valjda njemu svojstvene, ironične opaske.

Posebnu pažnju posvetio je Pekić strukturi i ideologiji onog socijalno-političkog poretka koji je poznat pod imenom socijalizam. O pravoj prirodi tog poretka i njegove ideološke fasade ovaj naš pisac nije imao nikakvih iluzija, za razliku od mnogih drugih ne samo naših nego i stranih intelektualaca među kojima su na svoj način bili i jedan Poper i jedan Aron.

Nisu, dakako, nedostajale kritike onog sistema koji je najpre u Sovjetskom Savezu ustoličen, a potom u Kini i zemljama takozvane narodne demokratije. Međutim, malo ko je video, ili bolje rečeno bio spreman da vidi, onu unutrašnju, ideološko-psihološku vezu između marksističke teorije i marksističke prakse. A Borislavu Pekiću ta veza nije izmakla iz vida, uprkos tome što je u to doba on još uvek mlad čovek koji tek što je zakoračio u drugu polovinu treće decenije.

Za komunistički politički poredak upotrebiće pisac izraz "feudalni socijalizam" kojim se dvostruko pogađa ono što čini njegovu suštinu. Taj poredak je, prvo, strogo hijerarhijski uređen i drugo, kao takav ne predstavlja ništa bitno pod suncem.

Samu pak ideološku fasadu komunizma razobličavao je Pekić i tako što je ukazivao na jaz koji deli kratkoročni i dugoročni program Karla Marksa. Sve one represivne mere što ih je ovaj teoretičar komunizma predviđao u sklopu preuzimanja i očuvanja vlasti bile su ozbiljno mišljenje i u ravni istorije takoreći bez ostatka realizovane.

Nije, međutim, realizovano obećanje da će država odumreti. A nije zato što nije ozbiljno ni mišljeno.

Za razliku, dakle, od tolikih drugih analitičara komunističkog fenomena i njegovih ideoloških pretpostavki u Marksovim spisima sadržanih, mladi Pekić video je onaj filozofsko-politički luk što od pomenutih spisa logično vodi ka režimu koji se u XX veku ustoličio na jednom delu zemaljske kugle. Video je, naime, on da su sve te lepe reči o nekom budućem carstvu slobode i pravde u kome će navodno biti ukinute klasne razlike samo pokriće za uspostavljanje jednog novog oblika hijerarhijskih podela, pritom još dalekosežnijih i pogubnijih od onih koje su tom i takvom društvenom uređenju prethodile.

Za način na koji je Pekić iza fasade komunističke ideologije razotkrivao ono što se iza nje skriva uzorne su neke njegove varijacije na temu sredstava i ciljeva. Devizu "cilj opravdava sredstvo" – po duhu ako ne i po slovu proizašlu iz učenja generala jezuitskog reda Ignacija Lojole – preuzeli su, premda stidljivo i na mala vrata, a za rad sopstvenih političkih projekata, marksisti najrazličitijih boja.

A začetak i ujedno model ovog preuzimanja naći ćemo u Marksovoj teoriji diktature proletarijata – gledištu prema kome prelazni period od kapitalizma ka socijalizmu predstavlja već pomenuta diktatura, ili tačnije jedan oblik despotske uprave – neograničene vlasti na neograničeno vreme. Taj pak represivni poredak trebalo je da vodi budućem komunističkom carstvu božjem na zemlji koje je, opet, sa svoje strane, trebalo da opravda represivnu prirodu prelaznog perioda o kome je reč.

Tu Komunističku verziju Lojoline znamenite devize razotkriva Pekić polazeći od jednog postskriptuma Lukačevog u kome se ovaj marksistički teoretičar osvrće na vreme staljinističkih procesa, pa parafrazirajući jednu poznatu reč kaže: "Pravedna ili nepravedna to je moja partija", što bi po njemu bila formula svakog istinski ubeđenog komuniste. Tim povodom reći će Pekić: "Ne postaje partija pravedna zato što je moja nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna".

A odmah zatim, polazeći od ove svoje lucidne napomene, pisac izvlači sledeći, teorijski duboko promišljen i za svaku političku filozofiju nezaobilazan zaključak: "Ali je bezmalo uvek prirodno", kaže on, "da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju".

U jednom drugom, potonjem zapisu, Pekić će otići i dalje pa će zabeležiti da "sredstva nose u sebi prasliku cilja", odnosno da "sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi".

Ako ove refleksije mladog Pekića prevedemo u neki do kraja izvedeni teorijski diskurs, mogli bismo reći da je Marksova ideja diktature proletarijata i sve ono što je potom u istorijskoj praksi na njenom tragu nastalo, bila onaj pravi, skriveni cilj, kako Karla Marksa tako i njegovih sledbenika što su u praksi primenjivali tu njegovu ideju. Komunistička represija nije, dakle, bila neko političko sredstvo za kakav uzvišeni cilj već, jezikom Pekićevim govoreći, samo "praslika" jednog sasvim drukčijeg, daleko prizemnijeg cilja čija je jedna istorijska realizacija bio Gulag.

Međutim, kao što nije imao nikakvih iluzija kada je reč o prirodi komunističkog poretka uopšte, nije ovaj naš pisac imao nikakvih iluzija ni o jugoslovenskoj verziji komunizma na način Josipa Broza. Promene koje su u to vreme nastale, posle sukoba sa Staljinom, za Pekića su bile samo jagnjeća koža koju je jugoslovenski komunistički vuk na sebe navukao kako bi pred opasnošću što mu je od Kominforma pretila, osigurao podršku zapadnih kapitalističkih sila.

A na koji je način pisac, koliko britko toliko i duhovito, skidao tu jagnjeću masku vidi se možda još ponajbolje iz nekih njegovih opaski povodom jedne besede Milana Bogdanovića na kongresu jugoslovenskih pisaca održanom posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Poruka ovog književnog ideologa, onako kako ju je Borislav Pekić protumačio, bila je da su književni stvaraoci doduše slobodni, ali samo u granicama jedne i to vladajuće ideje.

Tim povodom Pekić kaže: "Šta znači sloboda pisaca u društvu koje je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao."

Čitaocu, međutim, valja skrenuti pažnju i na ona mesta na kojima je Pekić naznačio konture jednog novog poretka koji po njegovoj zamisli trebalo da dođe posle postojećeg komunističkog režima. Taj novi poredak imenuje pisac kao "aristokratsku oligarhiju".

Da bi se izbegli mogući nesporazumi u pogledu značenja ovakvog jednog termina, Pekić kaže da za njega izraz oligarhija ne znači "zatvorenost" nego "izabranost" i da "ne implicira partiju aristokrata nego princip vladavine najboljih". Drukčije rečeno, za Borislava Pekića aristokrat je onaj ko je to po duhu a ne po socijalnom poreklu.

Teško je reći šta je presudno uticalo na to da se Pekić opredeli za ovakav jedan politički projekat. Moguće je da ga je do takve jedne vizije budućeg društva dovelo i njegovo nezadovoljstvo nekim posledicama praktične primene liberalne ideje u zapadnim državama, nezadovoljstvo onom duhovnom osrednjošću koju ni najbolje uređeni demokratski poredak nije u stanju da eliminiše.

Ko zna.

Najveću nedoumicu pobuđuju ipak oni zapisi Pekićevi posvećeni taktičkim merama pomoću kojih bi taj njegov projekat aristokratske oligarhije trebalo realizovati. Tek toliko se može razabrati da se pisac nosio mišlju da u završnom delu svoje rasprave iz političke filozofije razmotri "neposredne političke probleme" koji se tiču "osvajanja i organizacije vlasti".

A da mladi Pekić nije bio neko ko će ostati samo na rečima, vidi se po tome što je pomišljao na osnivanje jednog intelektualnog kluba koji bi bio, kako on sam kaže, "klica te buduće aristokratske oligarhije".

Ostaje samo da nagađamo zbog čega je pisac odustao od svoje namere da u jednoj knjizi izloži sopstvenu političku filozofiju.

Međutim, ono oko čega nikakvih nedoumica nema i o čemu nedvosmisleno svedoče ove zabeleške, jeste saznanje da smo u Borislavu Pekiću imali i političkog mislioca od velikog dara koji taj svoj dar – jedan od mnogih što ih je imao – nije nikad dospeo da u obliku neke celovite rasprave iskaže.

Reforma školske nastave

Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

20. avgust 1955.

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina "POLITIKE" (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.

Što se tiče maternjeg jezike, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?

Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.

Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha...

Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!

Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)

Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.

Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.

Naše pred-fakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.

Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!