1/I
Račun prvi, iz kojeg se, posredstvom piščevog akuratnog knjigovodstva, vidi šta je pazario Porodični Duh na pijaci Njegovana, u slovenačkom Turjaku, Banje večeri godine 1941. i opisuje kako je u čelniku genosa Kir-Simeonu našao robu koju je tražio.
(...)
Kada je ovaj hroničar beogradske čaršije, ili skromnije, njenog aromunskog, romejskog, makedo-vlaškog, crnovunaškog, po srpski – cincarskog soja, tragao za pronicljivim i otpornim stvorenjem koje bi se, Badnje večeri Leta gospodnjeg Hiljadu devet stotina četrdeset prvog, uhodarski neopaženo prokrijumčarilo u tri puta zabravljene duše Njegovana što su se u Turjaku pri Ljubljani, s lakovanom cipelom
Trezorima, velim, da bi se za vremena pomirili sa teškoćama s kojima se suočava svako ko neovlašćen preduzme da prodre u dušu onih što su je u međuvremenu razmenili za unosnija zemaljska dobra, sposobna da odbacuju dividende, nespojive s reproduktivnim moćima božje duše.
I najzad – čemu? Ono čime nas gospoda Njegovani, a u manjoj meri i njihovi srodnici kiriji Turjaški, evo već dva stoleća, rasipnički obdaruju nije duša, nego, posedujući izvesne fantomske sličnosti s njom, njihova tamnoruna, žilava, teška ruka bačena preko mnogih naših blaga , ciljeva, nadanja i računa.
Setih se, dakle, Porodičnog Duha.
Nemojte ga brzopleto zameniti s razmaženim privatnim božanstvima – paganskim idolima ili rimskim Larima – koji su se, dozlaboga korumpirani, regularno morali potkupljivati, bez ikakve opipljive hasne za Dom, što su ga, onamo sa domaćeg oltara, već i po svojoj patronskoj prirodi morali da štite. ne brkajte ga sa Krsnom slavom u Srba, čija se rodoljubna istorija svela još samo na povod kulinarskim uživanjima, ni sa pakosnim i sitničavim plemenskim demonima, zvanim stihio, koji nas, za svaki kišni oblak, teraju da dodolišemo odeveni u granje i poljsko cveće.
A naročito ga ne upoređujte s mračnim i tabuisanim silama Naličja; sa zlodušnom bratijom nema on, osim imena ništa zajedničko. Možda bih, kao daleki uzor, mogao da predložim Duh Predaka (Ton progonon to pnevma – na grčkom), omiljen u narodima sumnjive budućnosti, ali se bojim da ovoj prividnoj podudarnosti ne pridate odlučujući značaj.
Mada u analoškom srodstvu sa svim natprirodnim stanjima i ispoljavanjima, nemajući lika ni u jednom kumiru, ni zarobljenog svojstva u rezanom fetišu i amuletu, ove su Duše, ovi dobri porodični Geniji (Ton progonon i psihes), nešto bitno drugo, praiskonsko, izvan Tradicije i Istorije, pa i van Pisma i Jezika; nešto, usuđujem se reći, proizišlo iz neprozirne pene trajanja, kao munjevita iskra u sudaru života i vremena.
Predanje, ako mu je verovati, saopštava da se nevidimi, ali i svevidivi, Porodični Duh pojavljuje – mada ovaj nezgrapan termin jedva izražava astralan način njegovog prisustva – uvek kad porodici zapreti uništenje, pošto je Usud, iz kojeg je i naš Duh proistekao na zidovima Doma, već ispisao jednu od bezbrojnih formula propasti. Opozivu, razume se, jer bi, u protivnom, postojanje antinomične Sile bilo izlišno.
Ovaj će Hranilac genosa, naime, u predvečerje katastrofe predati porodičnom zastupniku, izabranom po nepoznatim, neobičnim, često i naopakim kriterijumima, suverenu mogućnost opoziva. Znajmo, takođe da to nije legitimno pravo, već moć da se, pod izvesnim uslovima, ono izvojuje. Predanje zatim kazuje da će to elektro, - Izabraniku – nije jasno treba li takav izbor smatrati počašću ili kastigom – zadato biti samo jedno pitanje i od njega biti zahtevan samo jedan odgovor.
Ako bude pružen – Duh će u međuvremenu porodičnog Zatočenika snabdeti sposobnošću da svoj rod spozna u njegovim pravim, ljubavlju i taštinom neizopačenim razmerama – preteća Pismena iznad dovratka Doma biće izbrisana, te će familija, sveta cincarska "fumeale" ili grčka "ikojenija", dobiti provizorno pravo da se, uprkos povremenim i pojedinačnim porazima, dalje množi i napreduje, sve dok nekog idućeg rata, neke revolucije, neke kuge, opet ne bude stavljena na kantar.
Ako li, međutim, pravi odgovor ne bude nađen – a pitanja su, izgleda, sve teža i presudnija – pismena na zidu postaće vidljiva i krvava. Teško tada Kući toj. Jer, budući izmerena i lakom nađena, u prašinu crvotočnu biće satrvena.
Možda će i posle takve kataklizme svetom lutati po neki njen unezvereni izdanak, očajno kao što suvim, prepuklim nebom posrće potonji pramen davno prohujalih daždeva; možda će to iskorenjeno stvorenje, sve u rezonanciji potresa, u kome je iščezao njegov rod, bludnjom okolnosti, mada već mrtvo, začeti novi krug postojanja, mladi porodični ciklus, onako kao što je Simeon Moskopoljac, dokončavajući povest i Argonautiku epirskih Njagoa, začeo istoriju i Argonautiku beogradskih Njegovana.
Ali – tužne li istine! – to neće više biti ista porodica. HRISOMALION DERAS, staro Zlatno runo neće visiti sred Eje njihovog porodičnog sna, a KARLIBANA, stari štap Izlaska, u obliku slova S, stolovati u počasnoj vitrini porodičnog srca; deca im neće biti uspavljivana istim basnama, upokoravana istim Karakondžulama i Kakodemonima, ni odrasli bodreni istim legendama, štićeni istim bajalicama; njihove porodične albume neće puniti lica istog kroja puti i izraza, ni njihovo pamćenje zajednički datumi; nesreća rodonačelnikova neće biti i nesreća nove porodice - zajedno s njim ona će potonuti u anonimnu melasu prošlosti, u masovnu grobnicu nepostojanja, onako kako su roditelji poslednjeg Simeona Njegovana.
Jer, ma kako gorko i beznadežno zvučalo, i ma koliko ponižavalo našu žudnju za kontinuitetom i večnošću, porodice nemaju budućnosti. Porodice imaju samo prošlost.
A što se tiče Duha, ovde u pomoć prizvanog, e pa, on će se, verujem, vratiti rodilačkoj iskri, a o novom genosu staraće se i, s vremena na vreme, o nekom ratu, o nekoj revoluciji, o nekoj kugi, postavljati mu u ime sudbine magijske zagonetke novi Porodični Duh, Duh drugog podneblja, drugog jezika i drugih načela.
Porcelanski ledene večeri 6. januara Hiljadu devet stotina četrdeset prve, u Turjaku pri Ljubljani, međutim, vreme smene. Account day, ora svođenja računa za Njegovan Turjaške još ne beše došlo.
Surova pretnja, doduše kao starinska bula o prokletstvu i oduzimanju privilegija, već beše prikucana na triptihalnoj kapiji Velike Gradščine, marijaterezijanskog zdanja sa umešno inkorporiranim ostacima odbrambenih kula feudalnog zamka Mark-grafova Celjskih, što su ga gospoda Turjaški, benevolentno koliko nož pod grlom iziskuje, "ustupili" rođačkoj gospodi Njegovana (izraz skovan udruženom imaginacijom obe grane da upristoji i građanski legalizuje ružnu stvarnost bezobzirne sudske otimačine), da bi sami, sa ohološću plemenitaša kome je cincarska bagra, istina, džepove ispraznila, ali viteški grb nije mogla preoteti, zatvorili u Malu Gradščinu, u zlatna habsburška vremena namenjenu gostima, i tako zauzeli društveni položaj koji im je – recimo bez zazora – na bivšim posedima sada nekako najbolje i priličio.
MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN ispisano je gde beše propisano. Tinjajuće Slova anateme se, sa gorljivom neumitnošću, zasad bezuspešno, takmiče s moćnim odrazima kristalnih polileja što se opalno rastaču na snegu francuskih perivoja i reflektorski prodorno seku šumovitu fabričku okolinu, kao da štite pristup zabranjenom logoru. možda bi namernik, obdaren čulom za natprirodno, umeo da na domaku ove građanske Tvrđave, cincarskog kastrua, oseti ono tanano, obespokojavajuće zračenje što ga smrt unapred baca na ljude, a njihove pse tera da tužno zavijaju...
Ali, za Njegovane i njihove goste još ima nade.
Porodični Duh, koji je, obavezan izgledima na blisku propast, došao u Turjak po svoje, ne beše nipošto neki nov i neiskusan Genije-zaštitnik. Bio je to onaj isti Duh što je godine 1769. lebdeo u pirkei crvenom ognju dok je ovaj halapljivo proždirao Moskopolje; drevnik što je s proročkim samopouzdanjem, usred slamanja greda venčanica Doma Njago, prskanja grnčarskih kalupa, stenjanja njihovog kolcem proburaženog tvorca Simeona, kuknjave Jelenine međ oznojanim butinama janjinskog bašibozuka, arlaukanja pomamljenih akindžija i plača Konstantinovog u bešici iza janičarskog sedla, blagosiljao preživele naslednike, od kojih je najstariji, Simeon, sav taj pomor gledao skutren u šiblju, pre nego što će očevo ime, zanat i amanet poneti u novi metanastevsis, u novu seobu, na sever, u Serbiju, a njegova braća, Isidor, Teodor i Georgije, smerovima pravoslavnog krsta, na tri preostale časti sveta.
Podneblje nije više prozračno kao izvorska voda, ni pregrejano nežnim mediteranskim Zefirom, već osenčeno smrznutim glečerima savinjskih Alpi. Dom pod njim nije više ćerpič-potleušica u jednom od zanatlijskih sokaka Moskopolja, već barokna tvrdinja, bela kao santa, u Turjaku kraj Emone.
Svuda oko njega ne rzaju anadolski atovi, omamljeni dimom i krvlju – u aureoli benzinskog smrada miruju rashlađeni motori ajkulastih limuzina. A konja ako je i bilo, davno su ispregnuti iz saonica što se, vitke poput lukova mosta, isparavaju pod medveđim gunjevima i lisičijim krznima.
Jer gosti Gradščine se razilaze tek sutra oko podne, i iz kuće se, kao iz hrama u vreme Misterija, ove noći neće izlaziti. (Žalosna činjenica da su Kleontovi i Johana Turjaški sa sinom demonstrativno otišli pre ponoći, pre vatrometa za JUB-ove radnike, pa čak i pre rođendanskog banketa, i da je još štošta proredilo ovaj dični skup, neće nas navesti da budućim nesporazumima poremetimo prizor domaće harmonije, tako redak u našoj porodici, pa utoliko dragoceniji za svakog Njegovana.)
Iluminacija je podjednako blistava pa, mada ne prži kao osmanlijska, ipak, biće da i ona osvetljava neku bedu, po Dolu, Turjaku, Dolskom, Zalogu, Podgorici, Domžalama, za koju, međutim, ni Njegovani ni njihov hroničar i računoispitač, u ovoj svečanoj prilici, nemaju kad odveć da mare, dok i za njih i za njega ne bude dockan.
Pa čak i Njegovan Turjaški, čije se senke ukrućeno miču iza džinovskih, olovnim ligamentima premreženih izloga, kao odrazi kartonskih figura u kitajskom pozorištu, ne behu oni isti Njagoi koji su pre dvesta godina, pod moskopoljskom zubljom, tražili i našli svoj put u Panoniju, svoj VORIODITIKOS DIADROMOS, čarobni SEVEROZAPADNI PROLAZ;behu to tek grošičari simeonske Argonautike, malokrvni naslednici njihovog gurbetskog duha, tanušne sene negdašnjih posedničkih strasti.
I još nešto, avaj, nije bilo isto.
Godine 1769, anatema je anulirana spoznajom pobedom šezdesetogodišnjaka, čije su oči, u rastanku s dušom, kroz krvave suze, imale koga da zamišljaju, kako jednom, za godinu, za deceniju, za vek, porodici podiže nov Prag, toliko čvrst da ga nikakva vatra neće noći sagoreti: Simeon Simeona Njago, grnčar moskopoljski, otkrio je bio pravi odgovor na sudbonosno pitanje turskog doba: KAKO PREŽIVETI?
O, on je svakako na skolopsu, u mukama, izdahnuo, ali je, uzdarjem, porodica dobila pravo da živi. S najvišeg mesta potvrđena je obnova u sumnju dovedene privilegije.
I mada ta procesija raznorodnih ljudi, koja je tek imala da se formira u plemenito genealoško stablo, strogo uzev, neće biti njegova familija – jer ova je, tražeći po makedonskim gudurama večni Severozapadni prolaz, iščezla pod kopitama konjice epirskog Vezira – niti će mu u nečijem blagonaklonom sećanju obezbeđivati budućnost, jer se u njemu lanac Njagoa prekidao, i on je mogao da ima samo prošlost, ipak, sin što se provlačio kroz vatrene senke požara beše mogućnost novog krvnog kruženja.
A taj legat sudbine nikakva zemaljska sila neće biti kadra pre roka da ospori, ma i hiljadu puta bila moćnija od svemoćne Otomanske Imperije. (...)
No comments:
Post a Comment