1/II
Račun drugi, iz kojeg se vidi kako je Kir Simeon, podstaknut jednom užasavajućom bankroterskom utvarom počeo da svodi troškove porodične Argonautike, od Carigrada godine 1453. do Turjaka godine 1941, i doznaje, uzgred, od kakve je vune načinjeno Zlatno runo genosa Njegovana.
(...)
I svaljuje Simeona ta mučka obes i ozgo i sastrag. Ne može se opreti. Tocilja se niz drveni oluk, kojim se u dedine lagume uteruju džakovi sa espapom. A oluk, anatema ga, ko da nije onaj iz detinjstva, zakvačen za ragastov podrumske badže i uprt u glineni pod. Ni o čemu taj visi, u zagušljivoj jušnoj pomrčini, iz koje, e profundis, tu i tamo, crven moskopoljski plamen pirka nad lokvama crne turjačke nafte.
Dobro poznaje taj plamen, testamentarni naslednik carigradskog. Plamen dušmanskih požara. Turskog bombardovanja Tvrđave. Bakljade u čast Predaje gradova Srbima i Njegove Svetlosti Knjaza Mihajla. Očeve Nebeske skitije, koja se grejala njegovom poslovnom korespondencijom, tefterima i menicama. Bečke Četrdeset osme. Žara austrijskih ugaraka ispaljenih 1915, na njegovu imovinu s vode, zemlje i neba.
Sve je sad opet tu, u buktanju oko njega. Ne vidi, zna. Požari su ga uvek pratili. I vavek bi im za korak izmakao. A sad im, eto, u zagrljaj pada. Šta je to, ma ton teon? Ne stiže ni da se zgrane otkuda se, mator, još i uzet, sulja. Ko da mu je deseta. A možda on i nema godina. Ni tela, premda šakama stiska karliban, štap moskopoljac a uz prsa nekakvu kontoarsku knjigu, šta li?
Naizmenice ga obuzimaju vrelina i groza. Daška nigde, a njemu ni da je u mećavi, ledenije ne bi bilo. Pa opet, ko da kroza samo užareno ognjište u abonosnu zemlju slazi. Učini mu se, najedared, da oluk nije drven. Sad da je čeličan. Čeličnim šavovima, ko plitkim pragovima, ispredvajan. Unaokolo kloparaju grdne mašine, perpetumi nekakvi.
Poluge se propinju i saobaljuju, klinasti se zamajci ukolovrt obrću, sajle ciče, i on raspoznaje, u tunelu, niz koji se sunovraćuje, džinovsku cev kojom se ruda šilje gde će je u farbu preparirati. Industrija je pomalko starinska. Na formu one što je, pre Balkanskih, iz Beča dovukao i na Čukarici erektiro. Posvude, i tu, gori petrolej ili mazivo, ulje neko svakojako.
A ono šta je, vo imja oca i sina, o is to onoma tu patros? Duboko dole, u tavnoj nedođiji, eno ga glavom deda, Simeon Lupus. Prevaća, izgleda, što olukom slazi. Lice mu je čas čovečije, čas vučje. Samo fes sa crnom kićankom rumeni se jednako. I čibuk se puši, dabome. Kud bi taj bez skiptra. Rukama-vilama grabi, džakove li, bale li, pa iza sebe dodaje. Kome, Gazda ne vidi.
Ubrzo, međutim, razaznaje balabansku trupinu pradede, Simeona Grka, onog što je pamtio razorenje Moskopolja i o njemu umeo žalosno da pripoveda. I on maje rukama-vilama, što zavati, za leđa baca nepoznatom Cincarinu, koji ne može biti niko drugi do Simeon Moshopolit, jer što primi, survava nekud u mrak. Ko u bure bez danca. Mora da se, dole, u provaliji, o tovaru brinu još stariji Simeoni, mada ih ne razaznaje.
Ni oca, Simeona Hadžije, nigde nema. Ne mari. Od toga bi svaki Firmin poso samo štetu imao. Da ga smiruje bi trebalo što familiju zatiče u inventarisanje zabunjenu. A opet, ne da mu se spokoj. Brine ga što ne poima kud sabrano blago odlazi. Ne razabira ambare, magaze, stovarišta, slagališta, konsignacije, silose. Ni ćemere. Ništa. Čak nijedan trezor, škrinju, sef, kasu – kaselo. Samo zapaljenu pomrčinu. Bure bez dna. Apage! Apage!
Simeon najedared zna. Pako je to kroz koji se sulja. Kakodemonov vilajet. Had. Svršetak svake Argonautike. Vatreno namesto Zlatnog runa. Poslednji Severozapadni prolaz u poslednjoj seobi. A što njegovi dole argatuju, i njemu je suđeno: - U bure brez danjac imanje da skupljaš. Da gubiš jednako. Nafek da te muzu i obmanljivju. Štrikla da ti preko nos prevlaču. Lažnji dukati i čekofi brez pokriće podmeću. U nezrela špekulacija da se upušćaš. Sa nesolvenjtni manjgupi poslofi da praviš. Na rđafa jemstva da nasedaš. Sve na šteta da ti bude! Ali, vavek da imaš još šta da gubiš i za čime srce da ti se cepa!
I iskonskom snagom posednika, zorno se otimajući od te svirepe utvare, samim sečivom svesti, već nadnetom nad nesnosan bol pod pojasom, Gazda Simeon pomisli: To je pravi pako! Do u Smak da trgujem i gurbetujem a nikad aspru na aspru da zalepim! Iz banjkrota u banjkrot da padam a ufek da mi još ponešto za propas pretekne! Večni banjkrot da sam! Apage! Apage Satanas!... (...)
Oime! Kad bih mogo koga od mojih da dovabim, Isidora, jal' koga, mufu da oteraju... Ali ko će ih sad... Sam se mutljaju unjaokolo. Vrane u to crnjo ruvo. Prezidenjti i viceprezidenjti. Firma "Simeon Njegovan & Sinovi AD"... Valda će naiđe Emilija. Ona me baš lepo pazi. Čovečanjski. A tuđa kos, Turjaškova... Pa i nije ucelo. Moj praded Simeon i njen ne znajem šta, braća, rođena. Braća i krvnjici. Den ksero... Ako nemaš dušmanja, rodiće ti ga mater...
A moji, ko da sum kadafer. Posadu me u fotelj, ko ikonju na nalonj, i niki se više ne obazire. Niki da dojde sa lepa reč: Bun sero, papauš! Kum aperis, papauš? Dobro veče, dedice, kako ste spafali, dedice?... Da sum buđav, ne bi tolki distanjac fatali... A može biti da se i vodi računj. Ja dremam, ne vidim. Neprestano mi se dremlje. Glafa ujedaređ pregore. Teliose, nema me...
Evo, jope mi se drema. Premda mi danaske bolje. Onomađ malj nisum sviso. Urehmetio se. Sađ mi dobro. Nioto kalitera. Biće me deca, da ne znajem, špricala sa žuti zifotni sokovi iz ampulje...
Pozorje bunila još jedared se premeće. Simeon je fičor, osnovac. Eno ga čuči u peksinluku od susnežice, ispred Hadži-Dimine mehane, podno Stambol-kapije, sa koje se oceđuje osojna fevruarijska memla. Deda ga, imenjak pratio da čuje i upamti publikaciju Magistrata. Simeon zna da je to Lupusov ćef, kao i sve u njihovom Kunake: brez jaka pamćenja, unuk, boltadžija ti je kao bušan burag, nikad se nasititi neće.
Trgovačka propedevtika opsenjuje ga dublje od čudestvenih pustolovina grečeskih junaka iz Kir-Dumbine škole, premda su, ako će se pravo, i Odiseji iz svojih patriotičeskih podviga dobru paricu umeli isterivati. Zato se zaintačio da moraju publikaciju ako ikako mogbudne, upamti. Za dedinu, a i svoju malu, tek propupelu trgovačku dušu. Dobiće bakrenjak, pa ako ga sa kamatom uzajmi... bokur po bokur – dukmen, zlatnik...
Ali ga ometa graja. Svugdi đačad, huzmekari, kalfe i šegrti. Ćirice za šta i on inštruirane. Magistarske novosti da upamćuju i majstorima iza tezgi da ih trkom dojavljuju. I odraslog ima. Ako je ko na česmu sa bardakom sišao, i on se zadržao. Može im se. Ispred trovratnih kazamata Stambol-kapije, posečene srpske glave nisu više okrenute jugu, zemlji Srbiji. Hatišerifsko je vreme. Po strani, doduše, stislo se nešto Turadije. Pomlađe uglavnom. Tek po koja ženska peča žurno promine.
Vidi, biće belaja. Niko se ovde sa tuđim Zakonom ne meša. Ćuti Grek, galame Srbi, mrndžaju Turonje. Ne bigira im đaurski doboš. Osilila se ova raja, prokleti vlaški rsuzi zamišljaju da su već i za srpsku Ćesariju Padišahov ferman dobili.
U međuvremenu, svrćuje barabanče doboš od magareće kože sa kuka na trbuh. S palicama se poigrava. Pomalko i uspija. Na uvaženije čeka. Respekt. Magistratska ima da se oglasi. Srpska, a ne turska. Ime mu Janko, a viču ga, Bog zna krošto, Đozluk. Čovek na licu ima samo oči. Nikakve đozluke. Pa ipak – Janko Đozluk. Na nogama mu opanci i tozluci od bele čupave vune, na glavi ćiverica, preko ramena smeđe džube. Ima šta i da se vidi.
Počesto je svraćao taj u naš Konak – seća se Simeon. Nikad s barabanja i na jafu, čovečanjski. Sve ko da neće. Maom kad obmrknje. Noć na glafu i evo ga: ja prolazio, pa svrno, živi svi bili, kako domazluk, kako deca, može li se do gospodar-Simeona? Kako ne može. Deda za njega uvek bio kod kuće. Ko za Pašu iz Tvrđave. U dedinoj komori, dole u avlatu, gdi povazdanj unjilaze i izlaze ljudi, ponajčešće senjzali, kavazi i tatari ili čaršinjski poslovnji kumpanjoni, daje mu se prepečenica, kafa. Jednom sam, na oči, vido kako se cakli dukat. Janko dedu unapred izvešćivo gdi je koja licencija. Kefalo.
I sad taj Janko udara sa obe ruke, hitro i ujednako. Zatim gorolomnim glasom do znanjija i ravnjanija općinstvu stavlja da je gracki sovjetnik gospodin Uroš Stojanović, žitelj bijogradski, na paši kod Sabornu crkvu, izgubio kravu šarulju, pak se graždani umoljavadu da kravu povrate, ili o sudbi joj, uz nagradu, gazdi dojave.
Općinstvo, međutim, gunđa. Simeon, namesto kod učenog Kir-Dumbe, na sokaku istinitu knjigu uči. Doznaje da će gospon Sovjetnik šarulju dobiti vozvraćenu na Vrbovdan, pa i ondak, od ličnog opisanija marvinčetovog, može da računa samo na papke i klepetušu. Ostalo su, zacelo, izeli Turci.
'Ebeni Turci mame srpsku stoku na Kalimejdan, u Tvrđavu, te je kuvadu u kazanu. Plećke siznose 'ebenom Paši na trpezu, rebarca 'ebenom Potpaši, butove 'ebenim subašama i bimbašama, a resto sa iznutricom 'ebenoj Turadiji po mali. Za Vlaje ostaje da leleču, čupaju kose i gruvaju u doboše. I da se pogdeigde, krišom od pandura, sa nekrstijom vataju. Dabome.
Eto i sad, nauštrb Janku, kome se žuri do Varoš-kapije, mlađarija obeskravljenog gospodina Uroša popritisla balije. Ude im i psuju mater lopovsku. Za buaste ih dimlije grabe. Ćuškaju. Srećom, pandur je na opazu. Red se vaspostavlja. Janko produžuje sa oglšenijem, iz kojeg Simeon razabira:
da smertoubistva, nepodobija kojekaka, i svaki dan slučivše se poare po Vračaru i okolini, zadaju trud Magistratu bijogradskom, pa je dokonano da obdan po šes pandura, sa gospon Simom Milutinovićem Sarajlijom, bespredano po predgradijima odaju, a noćom i patrola črezvičajna njima da se prisojedini, te svakog, i najmanje podozritelna, neznata, bez pasoša, pijanicu i dangubu vežu i na Sud doteradu;
da ima skitnica i aina u apsi, koji su više leta ovuda živeli, i bogzna kako se međ Srbima nauživali, a ovamo, to sve bitange, ajduci i aratelji iz preka, iz Ćesarije, nama dobegoše, te nas pred Presvetlim Vezirom bijogradskim kompromitujedu, i da bi oda tijeh proćeranika poštene žitelje obezbedili, kako život tako i mâl njihov, Njegova svetlost Knjaz je odobrio da ovakve bezdelnike, i sodružestvu čelovečeskome štetne ljude, na onu stranu, od kuda i jesu, proturimo;
da gospodin Jerotije Tutundžić, zvani gazda Tutun, svinjski trgovac, oglašuje licitaciju čardaka na Dunavsku jaliju, a koji je čardak od tvrda materijala, na dva boja po jevropski zidan i sa srčali pendžeri, samo nešto rabatnog stanja.
Sad Janko objavljuje nešto za erarijalno kulučenje što Simeon ne razabira učvrsto, i zbog čega će, svakojako, izvući grdnju od dede Lupusa, grdnju na iskvarenom, vavilonski pomešanom grkocincarskom i srpskom jeziku pradede Simeona Grka, kome se vraćao kad bi bio besan: - O kirie imon, o tis anankis! O gajdaros, hondrokefalos nerasudni! I ti će da budiš domnu na ovu slavnu grečesku Firmu: Fur! Porkopulos! Ti, gumari nevaljano. Kako, bre, gazda da budiš ako ne znajiš za dacia i poreza? Za kuluci anatemnati, i što se od držav dere živ čovek kapilos?
Nada se da će se iskupiti povtoravanjem publikacije o prodaji Batal-džamije, tim pre što je onomadne slušo dedu gde srdito viče kako bi se od kamena tesanika sa posrane Batal-džamije pola Bijograda dalo u kvartire preustrojiti i pod zakup izdavati.
Bunilo brka sliku pred Stambol-kapijom i nejasnim, zimskim, vodenim bojama mala drugu, pred Beogradskim magistratom. Praznično odeveni Simeon Lupus ulazi u Magistrat da se raspita za cenu džamije. Njegov uspaljeni mozak već trlja ruke: biće to grom-špekulacija! Za muštuluk što mu je dojavio unosni avaz, vodi i Simeonula, malog Gazdu, da mu pokaže strašnu kuću u kojoj kuca grabljivo srce devleta.
Simeon se čudi: kolko je, dedo, to srce kad ga u ovoljka kuća drže? Kod nadležnog adjunkta, švabolikog dobeglice iz preka, koji se spram Kir-Simeona ophodi s podrugljivim respektom, kao prema prepotopskoj aždaji sa dna balkanskog pramulja, doznaje ovaj da se od juče svinje ne smedu u varoši držati, već da se samo na utrini kod Batal-džamije mogu pazariti.
O prodaji svetinje, razume se, nema ni reči. Šta bi Turci rekli? Zar gospodin Simeon, ili kako mu je ime, i sam ne uviđa političeske, pa, bogme, i vojne zapletaje koji bi otuda za srpsko-turske otnose proizišli? Ston diavolon i ti, i džamija, i srpsko-turski otnošaji! Vraćaju se kući. Čari putešestvija po tajanstvenoj prašumi Atministracije je nestalo. Deda korača smrknut, golem do neba. Ni da pogleda unuče. Samo nešto u bradu odseca.
Naposletku, vata Simeon reč, iako joj smisao ne razume. Bankrot, reži deda, bankrot! I tako sve do avlije. Niti kara, niti prigovara, niti se čibuka za odmazdu maša. Samo to – bankrot! Više žalosno, pogrebno, nego sa srdžbom. Uskoro će čuti gde deda saopštava ukućanima da mu je naslednik Simeon talir bez gazetu, i da će, po svakoj prilici, biti prvi registrovani bankrot u familiji i Firmi Njago. Ko ne pamti što danas u trgovini čuje, kako da se u sutrašnjoj parnici snađe?
Opet je pred Stambol-kapijom. Poslednja objava na noge ga diže. Janko Đozluk upozorava da paze koji idu u lov na divlje patke i guske po Terazijama i poviše njih jerbo se sa Vračara i Dedije spuštaju gladni kurjaci, pa da ko ne strada. Još danas će on da se iz Konaka iskrade i na Terazije prepne. Može mu se posrećiti da vidi živog vuka, i da, jednom, zbiljski proveri koliko svet ima pravo, koliko taj liči na dedu Lupusa... (...)
No comments:
Post a Comment