1/III
(...) Dobošarenje se smuljuje sa lagumskim mirom dedinog kontoara. Dve se utvare snevaju uporedo. U dojakošnjoj, unazad oturenoj i ubledeloj, mlađarija se još tiska oko dobošara Janka. U prednjoj kroz koju se, kao kroz šarenu, prozračnu prevezaču, ućutkani telal jedva razaznaje, zamomčeni Simeon prinosi poslužavnik sa džezvom i fildžanima minderluku – katani ovde nemaju pristupa – na kome, izukrštanih nogu po turski, sede Kir Simeon Lupus, veleboltadžija bijogradski i nastajašči Upravitelj grada, gospodin Petar Jorakević.
načinom narodu na znanjije davati:
"U doboše se, moj Kir-Simeone, još za Dušana Silnog gruvalo!"
"Tha!" – odseca se Lupus diplomatičkom uzrečicom Simeona Grka, koja ništa nije značila.
"Malista! Malista! Al' ondak je imao ko i da gruva, Efendi-Upravitelju".
Tursko "Efendi" je tanano, nežno naglašeno. Tek toliko da se drčni Srbin podseti gde živi i u doboše gruva.
Iza drvenog pulta, na formu crkvenog nalonja, Simeon sređuje poslovnu korespondenciju, novčane hartije, menice, račune i fakture. Krivo mu je na starca što ge god može, tura čaršijsku grčku ili kućnu aromunsku namesto srpske reči. Gde maternju ne može, za turskom posegne. Tvrdoglav je kao živina. Ne ide mu u pamet da bi ovo zapetljano dvovlastije dugo moglo potrajati i ne mari da se priuspodobljuje nečemu od čega ga Turčin posle može batinom odvikavati. Otac bi mu se prilagodio.
Sa slašću. Simeon Grk je najveštije krmanio po magli neodređenosti, u plićaku između podvodnih hridova. Ovaj ne. O, umeo je on to. Svi su se Simeoni u takvu kurvinsku navigaciju razumevali. Ne bi se održali da vizantinci nisu bili. Ali voleo nije. Zaobilazio je što mora, a ne kao Grk, što prečicu mrzi. Druga narav, drugi način – isti profit.
I da je samo to. Simeon strepi neće li starac, poganština, darnuti u još pozategnutu heterijsku žicu, koja se kod unuka već poprilično istanjila, te i kad – zaveden pominjanjem njihovog tuđinskog porekla – posegne za njom, ne rezonuje ona više nikakvim filogrečeskim peanom. Druga narav, drugi način...
Dabome između dva lenja gutljaja kafe izjavljuje Lupus da za takvo barabansko i zastavničko izazivanje moćne Porte još nije vakat: "Nije isto, moj Efendi-Kodžabašo, kad u doboš gruva slavno Dušanovo Vizantinsko Carstvo i kad se o njega češka vaš kukavni Srpski pašaluk!"
"Oćeš reći Srpsko carstvo, gospodine Simeone?"
Sad je i srpsko "gospodine" naglašeno. Hajdučki, na nož. Nema se kad za jelinisanje. I ovaj cincarski kurjak, ovaj Goga, treba najzad da shvati gde živi. Tako nekako mora da umuje Upravitelj. A deda? Simeon i to zna. A kako i ne bi. Njegova je, simeonska, to krv. Ko da mu se u mozak zabušio, sluša matorog kako psuje: Kaimeno, sve što se bude izreklo, srpski će mufluzis, ovo činovničko kurvište, dojaviti Knjazu! A Miloš, putana, kuga ga izela, baš i ne mari za nas Grke i Cincare, ako bez nas i ne može, pa zvali se Kir-Njagoi ili samo gospoda Njegovani!
"Ti ipa ego, gaiduri, pu ime?"
"Molim?"
"A šta to ja, magare, rekoh?"
"Prikazalo mi se nešto da si reko: vizantinsko?"
"Tja, vizantinsko, srpsko, koja razlika kad se u turskom dobuje?"
Upravitelj učtivno alali ovo reteriranje. Ali, onamo za pultom, Simeon ga prozire. Srbin, zacelo, čvrsto veruje – a i pravo ima- da bi za svaku ušljivu grčku selendru, na onaj isti jebeni doboš, licitacijom, deda vascelu Srbiju rasprodo. Zajedno sa slavjansko doseljavanje na Balkan, dičnom kosovskom katastrofom i Ustancima. Ustancima pogotovu.
Simeon je kivan na dedu što je starovremen i ne svojata nove vetrove. Doveka bi da kroz carigradski mušebek u širok svet, ko gladan pas u kosku, zire. Isprobana je to simeonska zemunska računica: Pistevo, pistevo, nemas politiceska sloboda, nemas svoja Firma, nemas militarni muzik, to je istin. Nemas sloboda, nemas omca na vrat, i to je istin. Sta imas, Elinas? Imas trgovacka prifilegija na dokle padi zelen lad od Strizu. Ti aksia ehi afto? Se bogatis, ukemerujes. Turkos nema kad od rat za Islam. Srb nema kad od rat za sloboda. Grek si ima kad. Nekom Rasa, nekom Kasa.
Međutim, Simeon se dušom već opredelio. Ne ispuštajući Kasu, da promeni Rasu. Radi Kase opet, razume se. Upinjao se i govor prilikama da saobrazi. Nije bilo baš kao po loju. Nesavitljiv i sirotinjski jezik raje nije mogao da prati sve stranputice njegovih mladalačkih špekulacija. A onda, i ono njegovo izdajničko "F" namesto "V" i, još gore, "NJ" namesto "N"! Niodakle i ni iz čega! Svakojako, ponajmanje iz grčkog. Nikako da ga se otrese. I od sviju slova alfabeta, baš da mu se rusko na jeziku ugnezdi! Simeon Grk se bar s jednim čuvenim slovom nosio. Govorio je "S" umesto odvratnog, živinarskog "Š", ali "SIGMA" je, najzad, bila jedno od najčešćih i najnužnijih grečeskih slova, jedno od pet od kojih je sazdato grčko ime. Pored "KAPE", dabome, od koje su napravljeni svi trgovački brojevi.Ali, Simeon se bio usićio. Naučiće srpski, pa kud puklo da puklo. Makar i s tim "anatemnjim NJ". Deda mu, začudo, nije branio. Hteo je, valjda, da se u svakoj patriotičeskoj vatri po jedan porodični ražanj obrće.
"U svakom slučaju, Kir-Simeone, taj posrani doboš je izgovor. Ne da Turčin da se na svome svoji osetimo, pa to ti je."
"Tja, a vele li što stambolski ćitabi za te vaše doboše?"
"Ne vele. Ako ih mi ne smemo po srpski čitati."
I opet se kafa srče. Gospodski se glođe vreme. Simeon se šilje po šerbe.
"A Knjaz?"
"Koje Knjaz?"
"Ti ipe o Prikipas s'ola afta? Šta na sve to Knjaz?"
Sad će Upravitelj progovoriti. Neće Srbin, za materu Božju, izdržati da ne lane. Napolak bi prepuko. Ničemu ga Istok naučio nije. Simeon to unapredak zna. Toliko je puta i sam, u čaršiji, isprobao taj simeonski način. I nikada da omane. Uvek bi upalio.
"Knjaz bi" seva Upravitelj, "da prostiš, i gr'ocem u jagode, i guzicom u berbernicu. Za Boga ne bi da se s Portom svadi, a bi da svoje tera. Samo, za taku evropejsku politiku nemamo mi ni lufta ni pušaka."
Lupus saosećajno izmahuje glavom, upiljuje se u Upravitelja, duhovno ga pripravlja na važnu izjavu, a zatim, podvalačeći reči štriklom, kaže: "Arovdare, Kodžabašo! Ako je daleko Bagdat, blizo je aršin!"
Šta li mu sad to znači, za Bogorodicu? Na svu priliku, ništa. Diplomatičesku petlju naučenu od oca Simeona. Svakog sahata kaže nešto da izgleda mudro, ali s tematom nikakvog spoja da nema i pusti sabesednika da se pod tim rečima udavi. Dok onaj poslovice odgoneta, ti ćeš dete, svršiti posao. Upravitelj je ozbiljno odgoneta, žile mu na vratu od naprezanja nabrekle. Simeon je posramljen. Posmatra gradskog poglavara, preko Firminog Glavnog protokola; šta li Srbin o njima, Njegovanima, misli; kakva li su oni dvomišljena marva? Ovaj, najzad, diže oznojani mozak sa Bagdada i vraća ga u Beograd.
"Eto, i noćaske" priča, "pobile se naše koldžije i njihove erlije. Ršum se sokacima napravio, pa smo nekolicinu najutučenijih hećimu u hospital, a resto, što se povezati dalo, u apsu."
Tu je, daklem, jadac! Već i kad su gospodina Prefekta najavili, dosetio se Simeon da ga je neko u onaj sinoćni metež prepozno i Magistratu prošpijo. Aroš, špojon neki policajni. A Upravitelj bi sada uslužan da se načini, kao navalice da dedi na polzu propustio, pa da što od Firme zakuči.
Kijamet-dan će svanuti ako stari Lupus sazna da mu unuče, na koga je, megdan ata genosa Njago, meto ceo tovar porodičnih ambicija, jer se u sina Simeona slabo uzdo, baza sokacima sa srpskom fukarom i zapodeva kavgu sa samom Visokom portom u licu spaijskih seiza, namesto da se nad Omirom i Sofokletom svija, u najmanju ruku, za protestovanje dospele menice ustrojava.
Jer, mada su još od pradede Simeona Grka, koji kunja na dunavskom čardaku, posle šurovanja s Turcima i diplomatičeskog provlačenja između tri kontre, srpske, turske i austrijske za daijskih zuluma, prekovoljna i prazna srca, još u zemunskom azilumu, uz raju pristali, ipak je taj prinudni srpsko-cincarski sojuz, bar što se dede tiče, još bio sav u kondicionalu, i pripravan da se u svako udo vreme, kakos keros, opozove.
Ma kako se istorija posuvratila, neće taj Turčina praznih šaka dočekati. A sa slavjanskom ezelom, Obrenovići li su, Karađorđevići, svejednako, on će već lasno. Obrenovići su već u torbi, a Simeonov ženidbeni kontrakt s Tomanijom treba da im donese, pored živodavnog postojanstva mira sa bratskidušmanskom Kućom Sina, i oproštenije od onih svinjarskih pretendenata Karađorđevića, ako se, u ovo prevrtljivo doba, aratos ga bilo, počem vrnu. Ima Lupus u svakoj vatrici svoju glavnju.
A evo gde mu na ponajveću mladi Simeon iz sve snage piša!
Sad kad mu je glava provetrena od sinoćnje lincure i rodoljupstvenih beseda, Simeon i sam uviđa da bi, dok tas nečiji ne pretegne, navući omrazu gradske Turadije značilo, u slučaju Sultanove vojene intervencije, ponavljanje Moskopolja, nove kolčeve u porodičnom rabošu i najmanje još jednu bežaniju, potucanje od nemila do nedraga, za koje, ukoliko su bili sve imovniji i kemerniji, Njegovani behu sve manje orni. Ako se mora umreti ne mora se, valah, ona i grob kopati! Ne, valah!
Izgleda da može odahnuti. Upravitelju varoši je očevidno drugo na umu. Sopstvena muka. Još jedared se nasipaju fildžani. Na ovećem sahanu unose se urmašice. Pali se i uljara. Jedna. Za dva čoveka, od kojih je gost čak i Srbin, dosta. Amiresku – carski. Uostalom, Lupusu smeta živa svetlost. (A i jeftinije je.) Simeon Grk, na primer, nije trpeo sunce. Da se moglo, i trgovačke i političke razgovore vodio bi pod zemljom, u tmuši. Znalo se da je izbegavao dnevne izlaske. Osim kad bi baš morao. U Čaršiji se viđao u smiraj. Pa ni ostali Simeoni nisu za svetlost dana marili. Simeon Moshopolit je svoje ćupove i amfore radio samo posle zalaska, i u njegovom je tavniku, nalik drevnom mikenskom tolosu,vladalo večno gluvo doba noći. Bio je umetnik, pa je strahovao da mu ne pokradu način. Simeon lično još nije načisto. Sve mu se pričinjava da je i on za mračnu stranu sveta sveden.
"Gospodar Miloš je kefalo," zaključuje deda.
"Ne branim," odobrava gost. "Samo, jedno je mudrovanje na svetlu Divana, a drugo noćom po abisni sokaci."
"Akikosesku, akikosesku," sve kao deda razume. Ali ne razume Upravitelj. Ni cincarski ni taj bezobrazluk da se domaćin njime, mimo običaja, izvan familije služi.
"A znaš li ti, uvažejšči Kir-Simeone, da su onomadne Turci, i malo i veliko, bili na puški, pak po sokaci, gdi trijes, gdi pedeset, pak svu noć po sokaci?"
"Ahara, ahara, moj Kodžabašo! Golemo zlo! Međtim, 'Kare s akaco u kor, lipseašte so džoako' ili, ako ti je, štovani, po srpski milije: 'Mora džipati koj se u šejtansko kolo uhvati!'"
"Zlo dabome! I da se naši policaji, koji idu pazvante kasirati, nisu davranisali, pukla bi puška gospodine..."
"Ma ton teon," uprepašćuje se bajagi deda. "Šta mi to, za Boga milog, pričate gospodine?"
"A ja, odnekude, očekivo da ti o tome znaš? Zar ti Gospodar nije pokazao referadu koju sam mu povodom škandala, izvoleo podneti?"
"Teos filaksi!" odbiva deda. "Bože sakloni!"
Gospodin Upravitelj varoši pouzdano zna da je njegovo, Lupusovo otnošenije sproću Konaka rigurozno poslovno i da se tiče zagranične trgovine sa Karavlaškom, Karabogdanskom, Ćesarijom, Turskom i inim zemljama. Jevropom uopšte. Devlet, svaka mu čast, oblast je u koju Njegovan stupa samo kad dacije plaća. Inače, nikako.
Politikom se oni ne bave. To nipošto. I to je, e edosen o Teos, bio adet još oca mu, Simeona zvanog Grka, a biće nada se, pozicija i onog zelembaća, tamo za kontoarskim pultom.
Laže pas, misli Simeon, sasvim je na menice zaboravio. Ako i kumovo nije, kroz plot je, svakojako gledao. Ta on mu je Upraviteljevo izvešće Knjazu u rukama video. Samo, zašto vara stari farmazon? Da li to, duši za ranu, Upravitelja maltretuje, državi se u pokunjenom službeniku sveti? Jedva. Za beskorisna predovoljstva nema taj naklonjenije. Jal' pazar tvrdi? Pazar, biće.
A biće da i Upravitelj za ovaj diplomatičeski jadac zna, nije ni taj avetinja. Najzad, i deda zna da Upravitelj zna, on da zna. Svi, dakle, znaju sve. Farmazonska posla. A opet, slušaš ih iz prikrajka, reko bi da su sve sami božji agneci. Ova orijentalna zavrzlama podseća Simeona na priču o famoznom ZEMUNSKOM DIVANU SIMEONA GRKA na kome se, uz kafu, rakiju, šećerleme, a pokatkad i tokajer, onako uz reč, kovala i prekivala mukotrpna sudbina Pašaluka. (...)
No comments:
Post a Comment