Autocenzura – rak književnosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 24-26). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virulentno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Budući da je taj odnos JEDNOSTRAN, NERAVNOPRAVAN, jer se ne zasniva NA RAZMENI iskustava, istina, priznanja, obaveštenja, osećanja i ideja s čitaocem – ako je po sredi književnost – premda, opet, stvarna razmena i bez čitaočevog znanja postoji, jer bez nje, bez supremacije opšteg iskustva, ne bi bilo ni književnosti, u tom se ortakluku jedino pisac "razotkriva i svlači", jedino njegovo iskustvo, njegovo osećanje i njegove ideje postaju deo opšteg znanja i interesa.

Stid i strah, agens movens autocenzure, javljaju se tada kao samoodbrana, koja piščevo "javno svlačenje i razgolićavanje" svodi na pristojne, dopuštene, BEZOPASNE mere, bez obzira da li ih je propisalo društvo ili naše moralno osećanje...

Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život...
(Dnevnik, 1974)

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: štali će reći moja majka kad ovo pročita? Šta će kazati moja žena? Ili moja ćerka? Moji prijatelji? Šta će, uostalom, reći svet?

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta će o ovome što sam napisao reći ovaj ili onaj? Šta će misliti ovi ili oni krugovi?

I koliko puta nije napisao to što je hteo, i koliko puta, uprkos svemu, ipak napisao, a potom, uprkos tome, izbrisao?

U samotnim i mutnim časovima noćnog obračuna, odgovor je uvek: i ono što je ostalo, dovoljno me izražava.

Ostavljajući po strani vrednosti odgovora, nikad nije važnije koliko se od nečega izražava od toga kako se to čini – vratimo se infaustnom toku što ga infekcija samocenzurisanja uzima pošto se ispolji, na nesreću, s početka gotovo uvek kao benigna.

Ustupak kojeg smo učinili, iz stida pred nekim, ili iz straha od nečega, pokazuje se najčešće kao pametan i profitabilan. U svetlu neprijatnog iskustva onih što su ga odbili, postaje on još privlačniji. Pogotovu što za prirodu i obim ustupka znamo samo mi. I sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj – savest nas neće uznemiravati. Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše književne koze na broju, što najčešće nije.

Kad taj "drugi put" dođe, i ponovo nam se ukaže prilika da ispišemo sve što smo u prvom pokušaju iz obzira, straha ili stida propustili, s čuđenjem, ali ne i bez izvesnog olakšanja, primećujemo da je naša potreba za "sopstvenom istinom" još uvek u velikoj disproporciji s izgledima da se ona dobro shvati. Sa žaljenjem odustajemo, nadajući se da ćemo idućeg navrata biti srećnije ruke.

Idućeg navrata, međutim, s još većim olakšanjem, opažamo da, premda su se ometajuće spoljne okolnosti promenile u korist naše potrebe za istinom, promenila se takođe i naša potreba u korist spoljnih okolnosti. Nejasnost ove situacije propušta mimo pera i ovu priliku, čekajući bolju, koja nas neće ostavljati nesigurnim u pogledu toga šta zapravo mislimo.

Takva prilika, na žalost, nikad ne dolazi. U stvari, dođe, samo je mi više ne prepoznajemo. Ne osećamo savršeno nikakvu potrebu da saopštavamo svetu nešto što će nas dovoditi u nepriliku. Izgovori nisu od značaja. Budite uvereni da su oni uvek dobri. A svet je tako pun tema, da se zbilja samo magarac mora uhvatiti baš one najgore.

U toj pretposlednjoj fazi metastaze, mi još imamo mišljenja koja bi nas mogla dovesti u nepriliku, pa se ponekad događa da se osećamo kao – prevaranti. moram reći da je to prilično neugodno osećanje. Za njegovo lečenje nema recepta. A ni nužan nije. Lek se obrazuje u nama. Sam po sebi. Poput belih duševnih krvnih zrnaca. Nepodobne misli se opkoljavaju, tiho žderu, i najposle nestaju. Kad iduća prilika za otvorenost naiđe, mi više i nemamo misli kojih bismo se bojali.

Metastaza književne, i ne samo književne, autocenzure je potpuna. Povukla se u tamu podsvesti, odakle komanduje svim našim budućim povlačenjima i uzmicanjima, ostavljajući inteligenciji da se za razloge postara i da među njima nađe najčistije i najnesebičnije.

Javnost će, što se nas tiče, od sada uvek biti sita, ali nam, bojim se, neće ostati nijedna književna koza.

Samo prljavi ulari.

(Književnost, br. 3, 1979)