Zapanjujuća je naša sposobnost da i najjasnijim postupcima pripisujemo mutne povode, da jednostavnim činovima pronalazimo i najsloženije i najneverovatnije motive. Slušao sam preko Radio Londona mladog istoričara, koji je, kao radnu hipotezu, doduše, između drugih "dosadnijih i banalnijih", izneo mogućnost da je Adolf Hitler preduzeo istrebljenje Jevreja "za njihovo sopstveno dobro". Dobro, u biblijskom smislu potopa koji otrežnjuje.
(Dnevnik, 1976)
Naša se kritika ponekad ponaša kao taj mladi istoričar. Otkriva u rukopisima tajne, koje tamo niko nije sklonio, blaga što ih tamo niko nije zakopao. Knjige za koje je autor mislio da su odavno stare, postaju posle toga za njega ponovo nove, i on ih čita kao tuđe. (Jedan kritičar napisao je povoljnu kritiku na knjigu mog prijatelja, koja ga je oslobodila i poslednje sumnje da nije uspela, ali ga je ostavila u uverenju da – nije njegova.)
U tumačenjima uvek treba biti oprezan i uzdržljiv. Pretpostavka da je Adolf Hitler proganjao Jevreje zato što ih je voleo, uvek je, naravno, moguća, ali bih ja uzeo u obzir i ona "dosadnija i banalnija" tumačenja da ih je proganjao zato što ih je mrzeo.
Uzmimo da postoji pisac, koji kroz književnu hroniku listova prolazi kao pas kroz rosu. Na njemu se ne hvata sjaj povoljne kritike. Knjige su mu blede, mlake, beznačajne. Kao ispljuvci posle dugog posta. U vakuumu osrednjosti i imitacije, međutim, njegova poslednja knjiga ima razornu snagu epifanije. U njoj se unisono otkriva zametak novog književnog troposa. Literarne šifre, u kojoj se ogleda naš čudesni vek, na raskrsnici ere Ribe i Vodolije.
Hvali se jednostavnost ekspresije, osobenost impresije. Slavi metaforičnost, kakva dotada nije poznavana. Ističe se upotreba neobičnih sinonima za obične pojmove (kao dokaz poetičnosti), i običnih za neobične (kao dokaz realističnosti). U njegovim pričama, jezik ponovo pronalazi u stereotipije zaraslu dušu. U njima je sve dinamično, jer se sve dešava u prezentu, retko u perfektu, nikad u futuru. Kao da je pisac pripadnik neke afričke tribe u čijem jeziku reč za budućnost ne postoji.
Znalce književnosti muči ova zakasnela genijalnost. Pisac je uistini uspešan u tridesetoj. U sedamdesetoj može uspešno otaljavati samo rođendane. Ponovo uspešan postaje tek kad umre. Svet duha baca se u potragu. Za korenima piščevog talenta traga se najpre u detinjstvu. Svi se nadaju da je ono bilo nesrećno.
(Za pisca je odnekud gotovo sramotno da je bio srećan bar onih dvadesetak godina pre nego što je počeo da piše. Takvi se zahtevi, međutim, ne postavljaju drugim profesijama. Jedino je pisac istine morao da uči od života. Svi drugi su ih mogli dobiti u školi.) Kao za pakost, bilo je srećno. Odvratno, ponižavajuće, čak i sumnjivo srećno. Pretpostavljalo se, zatim, neki naročit, po mogućnosti katastrofalan događaj, koji je iznenada, oslobodio zajažene vode njegovog duha. Nešto poput holokausta kojim je Hitler prenuo Jevreje.
Nije mogao biti nađen. Život mu je bio skladan i proziran kao kap vode na čistom staklu. Pokušavano je i s pokojim poređenjem, belim štapom nesrećnih sudova. Nije išlo. Od njega je sve počinjalo, u njemu se sve završavalo. Nije ga bilo moguće imitirati, ni na njegovom iskustvu temeljiti školu, taj rajski san svih istoričara književnosti. Očekivao se bar manifest. Nije usledio.
Umesto manifesta. izašla mu je nova knjiga. I razočarala. Bila je pisana kao i sve pre otkrovenja. Bledo, mlako, beznačajno. Kao ispljuvak posle dugog posta. Pitan je šta se dogodilo s njegovim talentom. Ništa s talentom, odgovorio je, dogodilo se s pisaćom mašinom. Nije shvaćen. Pitan je zašto se vratio starom načinu pisanja. Popravio sam mašinu, kazao je.
Time je poza dobila u jednostavnosti, oduševljavajući izvesne kritičare, koji su nalazili da je život. zapravo, krajnje jednostavna stvar, pa da se ni njegov opis, ako hoće da ostane veran, ne sme upuštati ni u kakve izlišne psihološke ili intelektualne komplikacije, a da one dopuštene, moralne, u prvom redu moraju biti – zdrave.
Sa zaprepašćenjem je književna javnost konstatovala da je piščeva znamenita metaforičnost poticala od nemogućnosti da se pojmovi sa "Ć" u sebi nazovu svojim rođenim imenom. Čak i najobičniji pojmovi "kuće", "proleća", paćenika", "praćke", i oni regularni glagoli svake proze, "doći", "proći", "moći", morali su se služiti sinonimima da bi uopšte bili iskazani. Izvesne oblasti našeg jednostavnog života bile su prinudno isključene kao teme.
Pošto nije mogao da napiše "moćnik", "moć", politika je otpala iz njegovog sadržaja. Zauzvrat, ne gubeći se više u širinu stvarnosti, mogao je dublje prodirati u ono nekoliko tema što su mu kvarenjem drugih slova preostajale. Jer, nešto kasnije, pokvarilo se na mašini i slovo "T". S njim su Bogu na istinu otišli svi infinitivi. Sa "Ž" i "Č" sam je sastrugao kvačice. S odricanjem od ovih slova, koji jeziku daju izvesnu montanjarsku grubost, književni govor mu je postao – pesma. Prinudna lakoničnost, sa svoje strane, obezbeđivala mu je – stvarnosnost. Tako je jedan kvar prokrčio novi put i učinio od njega književnog pronalazača epohe.
A onda je napravio omašku. Uveren da je "stil čovek", a ne mašina, popravio je mašinu, ostavljajući sebe u prvobitnom stanju. Nije se setio da svako pravilo ima izuzetke.
Ali takva je sudbina pronalazača!
A kakva onih koji Jevrejima predlažu da kao oslobodioca iz svog poslednjeg sužanjstva, slave Adolfa Hitlera.
(Književnost, br. 2, 1979)
No comments:
Post a Comment