Kritika je prevashodno intelektualan i moralni čin. Delo to i ne mora uvek biti. Ili nije u neposrednom značenju reči, i u svim svojim vidovima. Formira ga mnoštvo oprečnih faktora, nesaglasnih uticaja, međusobno neprijateljskih namera.
Njegovim stvaranjem vladaju zakoni, koji su isto tako malo poznati kao i opšti zakoni Geneze. Čak i najracionalnijom književnom tvorevinom hara SLUČAJ. Satana, gde je PLAN – Bog...
Svako mešanje bilo kakvih stranih elemenata između dela i njegovog kritičara, bez obzira ide li u prilog ili na štetu piscu – poput rđe korozivno deluje na osetljiv mehanizam slobodnog odnosa koji mora da vlada između onoga ko di i onoga čemu se sudi...
(Dnevnik, 1965)
Ne znam kada i kako, profesionalizacijom književnog zanata ili deprofesionalizacijom kritičarskog, tek, ovako ili onako, utemeljio se običaj da pisci ne odgovaraju na kritike, čak i kada ih smatraju, ne samo neopravdanim ili neumesnim, već i nerazumnim, a ponekad i opasnim.
Drži se nekako nedoličnim da tvorac uzima u zaštitu svoj rad, jer ga time, na mala vrata, hvali, čineći prekršaj protiv građanske etike koja samoljublje ne ubraja u vrline, premda, bar delimično, i sama na njemu počiva. Pisac, naime, nije trgovac alla minute, "na malo", da na književnoj pijaci, reklamira svoju robu.
(Istini za volju, ako mu rđava kritika iz pera autoriteta u visokotiražnom listu onemogući prodaju jedne knjige i time dovede u pitanje štampanje iduće, pojavljuje se pisac, volens-nolens, u prinudnoj ulozi bankrota.
A stanje stečaja prevashodno je trgovačka kategorija, pa tako ispada da, sticajem trgovačkih načela koji vladaju u društvu, veza trgovine i umetnosti nije baš tako nedokaziva.) U ovom primeru, obrnuto, što je dopušteno volu – nije Zevsu.
Pisci su se, dakle, odrekli prava na apelaciju, koju uživaju najokoreliji zločinci i u zemljama što baš nisu znamenite po besprekornosti pravnih procedura. Ima zemalja, u kojima je nemoguće dobiti advokata, kojeg ćete tek posle dužeg naprezanja moći da razlikujete od tužioca, ali se pravo žalbe na presudu nikome ne odriče.
(Što se one najčešće ne uvažavaju, te mahom predstavljaju akademsko zadovoljstvo osuđenog, pojedinost je koja nas i ovom prilikom boli, ali ne staje u temu.)
Osetljivost pojedinih ide tako daleko i duboko da se odazivaju i na inicijale, da uzimaju reč i kad nisu lično apostrofirani, nego se tek možda u nekom najopštijem kontekstu podrazumevaju, kad se neka tangenta s njima ili njihovim nazorima jedino u belinama između redova može nazreti.
(Što je kritičar veći, manje je osetljiv na javna neslaganja. Kad uzima reč, pre svoj stav tumači, nego što ga brani. Manje govori, više razgovara. Najveći su kadri svoje ocene i da povuku kad im se podnesu jaki razlozi, mada, ako bi mi na prepad zaiskali neki primer, nijednog ne bih umeo da se setim.)
Ne vidim u tome ničeg rđavog. U stvarima bitnih načela, nema mesta kompromisima. Kad po sredi nisu trivijalnosti, od važnosti jedino za sujetu, spremnost na polemiku ili razmenu mišljenja, već prema temi i partneru, pa i oštre reči, ako ih ozbiljnost spora zaslužuje, vitalno je svojstvo čoveka javnosti, neotuđiva građanska dužnost u svakom demokratskom društvu.
(Književnost, br. 2, 1979)
No comments:
Post a Comment