Čovek koji je jeo smrt (VI deo)

Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić

8. juna, u Messidoru 1794, održana je na Marsovom polju svetkovina Najvišeg bića.

Bio je to jedini Popierov slobodan dan, jedini u kome nisu radili ni on, ni Revolucionarni sud, ni giljotina. Predvođeni Fouquier-Tinvilleom, časnici i službenici Palate pravde otidoše na proslavu. Među njima je bio i građanin Popier. U modrom žaketu, s belim žaboom, belim dokolenicama, plavom perikom i metalnim naočarima okruglih okana, koje kao da behu i malo zatamnjene, dostojanstveno je stupao na začelju sudske administracije.

Na Marsovo polje nije stigao. Nije video kako prvosveštenik nove vere Maximilien Robespierre Bogu predstavlja Revoluciju, njen Konvent i njen narod. Ulučivši priliku, izvukao se iz svečane povorke i uputio na Place de la Révolution. Hteo je da vidi mašinu smrti kojoj je mesecima otimao hranu. Sad je to smeo. Bio joj je dorastao. U snovima je imala oblik vretena prelje Germaine Chutier. Znao je da tako ne izgleda, ali kako uistini izgleda, nije mogao zamisliti uprkos iscrpnim opisima što ih je čuo u Kancelariji suda.

Place de la Révolution prazan je, zasenjen suncem. Pariz je na Marsovom polju ili po tamnicama. Na sredini trga diže se kostur tribine, pod čijim hladom drema oronuli Nacionalni gardist, oslonjen na musketu. Giljotinu ne vidi. Pokrivena je crnom draperijom kao spomenik koji će se tek otkriti. Naslućuje da ima oštar, gotski oblik, i da se pozadi produžuje u dasku, uz koju vezuju telo. Nije se od vretena mnogo razlikovala. Ne oseti razočarenje što je nije video.

Neki Jakobinac, učenik Enciklopedista, opisao je giljotinu kao horizontalnu ravan s vertikalnim produžetkom, s koga se na čoveka spušta trouglasti dodatak da mu pravougaoni deo tela odvoji od loptastog . A tako se moglo opisati i svako vreteno.

Vratio se u Palatu pravde i pođe u Dvoranu slobode, u kojoj je zasedao Revolucionarni sud. Ni ona ne načini utisak. Osvetljavali su je izduženi prozori, usečeni u kamen. Postavljene behu tri biste. Bruta, branioca rimske Republike, i građanina Marata i Le Peletiera, branilaca francuske Republike. Ostalo behu stolovi, stolice, klupe. Na sredini za sud i tužbu, s jedne strane za porotu, naspram nje branitelja. Iza njega u šest stepenika ređale su se klupe za optuženike i završavale stolicom za prvog među njima. Na drugoj strani behu bankovi za svedoke, a iza ovih ograda koja je publiku odvajala od suda.

Izađe, ne osetivši ništa.

Hteo je da se spusti i u Conciergerieju. Odustade. Među zatvorenicima je bilo pedeset dvoje čije je pogubljenje odloženo zbog svetkovine Najvišeg bića. Znao im je imena, iako presude još nije zaveo. Mogao bi nekog od njih sresti i zapasti u teškoće što ih je doživeo s imenjacima Rigout. Morao je ostati nepristrasan. Izvan privida stvarnosti. Iznad njenih upliva.

A i pitanje je da li bi ga straža pustila.

Vrati se u pisarnicu i ostatak praznika provede u iscrtavanju rubrika u Protokolu. Kad se prenu, mrak se kao siva mahovina hvatao po golim zidovima i s ulice se čuo razdragan žamor građana koji se vraćahu s venčanja Boga i Revolucije. Sve do Pluviôsea, četvrte nedelje januara11795, o Knjizi se neće morati brinuti.

Već posle nekoliko dana vide da je s predviđanjem preuranio. Po hodnicima Palate pravde šapatom se poče govoriti o kolebljivom položaju vlade i umerenjačkoj zaveri Konventa protiv Odbora javnog spasa. Robespierre se povukao iz javnog života, nije odlazio ni u Skupštinu, ni u Odbor, a ni u Jakobinski klub nije svraćao. Pričalo se da i nije u Parizu. Da je verovatno u Ermenonvilleu, u poseti grobu Jean-Jacquesa Rousseaua. Hodočašće se u Palais Royalu smatralo prirodnim. Pošto se na smrt toliko oslanjala, sada su Revoluciji samo grobovi mogli pomoći.

Vesti o kraju Terora behu sve upornije. I najkrvožedniji su listovi Trg Revolucije hvalili tišim glasom. "Furije giljotine", mahnite Jakobinke, koje su po ceo dan sedele na galeriji Konventa i, pletući deci i gardistima čarape za zimu, zahtevale glave neprijatelja naroda, ućutaše. U Palais Royalu, uvek dobro obaveštenom, Dantonovim ubicama nije se davao ni jedan mesec. Narod se na pogubljenjima proredi, dopuštajući sebi kadikad i gnušanje. Iz ušiju imućnijih građanki nestaše minđuše u obliku patuljastih, bronziranih giljotina. Na ulici se više nije čula vesela pesma posvećena pronalazaču giljotine:

"En rêvant à la sourdine
J’ai fait une machine,
Tralala, lala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Qui met les têtes à bas !"
("Razmišljajući tiho u sebi,
Napravio sam jednu mašinu,
Tralala, lala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Koja skida glave!")

Popier je imao suviše posla da o novim vetrovima ozbiljnije razmišlja. U poslednje vreme nije se najbolje osećao. Patio je od jakih stomačnih tegoba. Izmet mu je sve češće otkrivao žućkasto-beličaste tragove nesvarenih presuda. A kad je, podstaknut svežom vešću o blizini preokreta, na njega i mislio, i sam se začudio koliko ga je on malo radovao. Ne pade u malodušje. Nije u preokrete verovao. Pariz je ominozno ličio na dane u kojima je Danton iz njega otišao, kad su svi zahtevali kraj Terora. A kraj je došao Dantonu. Teror ga je preživeo i postao još žešći. Više ga je zabrinjavalo što će sudnicu Revolucionarnog tribunala opet ispuniti poznate ličnosti, čije presude nije smeo jesti.

Prepavši se da će, kad se Robespierre iz letargije vrati, bez njih potpuno ostati, Popier u julu, Messidoru, poče jesti po dve presude dnevno. Samrtnika je bilo dovoljno da ih je i nekoliko mogao progutati, niko primetio ne bi. Ograničenja nisu ležala u njegovim moćima, volji i revnosti pogotovu, nego u slabom trbuhu.

Ponekad je i povraćao. Od toga je najviše strahovao. Presudu rabadžije Marollesa, morajući je brzo progutati, niti je usitnio, niti dobro sažvakao, i zamalo je nije ispovraćao u krilo dežurnom sudiji.

8. Thermidora, ili 26. jula Robespierre se pojavi u Konventu i održa govor koji ne uzbudi ni njegove sledbenike. Niko ga nije razumeo. Tricoteuses, pletilje s galerije, ne čujući imena, čija se smrt zahteva, ne shvatiše da je Republika još jednom u opasnosti. Ćutke su plele svoje čarape, i ništa se ne zbi. U Kancelariji suda protumačiše događaj nepovoljno po Nepodmitljivog. Već sutradan, 9. Thermidora, pisar Chaudet se usudi da na Popiera iskali susdržavanu zavist. Predloži mu, šapatom doduše, da Robespierreovo ime već sada u svoj Protokol upiše.

- A možeš i prestati da na njega ličiš – dodade zlobno.

Popier ga ne ču. Niti je, nekoliko sati kasnije, shvatio da je Konvent izglasao Robespierreovo hapšenje. Pred njim su, naslagane jedna preko druge, ležale presude četrdeset petorice ljudi, današnji obrok giljotine. Među njima beše i njegov, presuda koju će danas za ručak pojesti. Ovoga puta samo jedna. Samo jedan je muškarac toliko anoniman da ga bez rizika sme sačuvati. Nedoumica, zbog koje Chaudeta nije čuo, dosta je dugo onemogućavala ručku da pristupi.

Čovek se zvao Joseph Garinio. Bio je kućegazda iz predgrađa. Stanari su ga optužili da novac, visokom rentom od njih opljačkan, poklanja kontrarevolucionarima. Popier u to nije verovao. Garinio je bio odan Republici. Ali je bio svinja. Popiera je 1789, usred zime, iz rentiranog sobička izbacio.

Nije zaslužio da živi.
I on ga oštrim krasnopisom u Protokol upisa.
Tada se u njemu dogodi drugi, i od prvog moćniji preobražaj.

Nije hteo da zbog Garinioa njegovu milost danas niko ne uživa. Ne bi pravedno bilo. Ostala četrdeset četvorica behu uglednije ličnosti, kojih se ranije ustručavao. Nije više osećao nikakav strah. Čudio se kako ga je ikad i osećao.

Šta je ono rekao onaj Chaudet? Nešto ružno, svakako. Šteta što njegovo ime ne može upisati namesto nekog koga će među četrdeset četvoricom današnjih osuđenika izabrati.

Valjda će i to jednom moći.

Ne birajući, rasejano, prepuštajući se ćudima ruke, sa svežnja na stolu uze presudu Arnousséu, čudaku koji je tvrdio kako će svako koga giljotina ubije otići pravo u raj, i pojede je sa slašću što je davno nije iskusio.

Iste večeri, dok su u Hôtel de Ville, gde se stavio pod zaštitu Komune, hapsili Maximiliena Robespierrea, uhapsiše u potkrovlju Palate pravde i njega. Nije se branio, čak ni raspitivao zašto ga optužuju.

Za svoj zavrtanj doznade slučajno.

Građanin Arnousséu je po svaku cenu hteo u raj. Kad je spisak za pogubljenje pročitan, pobuni se što ga u njemu nema. Uporno je dokazivao da je i on na smrt osuđen. Dežurne sudije su imale muke s ljudima koji su to poricali. Samo zbog neobičnosti zahteva Vileté pristade da ga proveri. Zapisnik sa suđenja potvrdi Arnousséu priču. Kako je onda moguće da ga u spisku za pogubljenje nema?

Pregledaše Popierov Protokol. Ni tu ga ne nađoše. Popiera uhapsiše, ali da bi sigurni bili, zatvoriše u Conciergerieju i sastavljača spiska Chaudeta. Dodaše im nekoliko prikladnih ljudi, među njima i Arnousséa, zaostalog od jučerašnje žetve, zavrtanj im proširiše do ezoteričnog udruženja koje je činima htelo nauditi opštoj stvari, i tako se rodi još jedna mračna zavera protiv Republike.

Sudili su ih istog dana kad i Robespierreu, na zasebnoj, jutarnjoj sesiji.

Pogubiće ih zajedno; 10. Thermidora ili 28. jula.

Od trenutka hapšenja dok na giljotini u vreću nije kinuo, ne progovori Popier ni jednu jedinu reč.

Beše daleko.
*****
Istorijski izvori tvrde da je tog dana, 10. Thermidora (28. jula), godine 1794, s Robespierreom giljotinirano 104 osuđenika. Ova priča veli da ih je bilo 107. Broj su popunili građani – Jean-Louis Popier, koji je jeo smrt, Arnoussé, koji je voleo raj i Chaudet, koji je umro nevin.

Zašto ih nema na spisku za pogubljenje, a pogubljeni su, objasniti se ne može. Iz istih razloga biće, iz kojih je nama toliko vremena trebalo da objasnimo zašto su drugi ljudi na smrt osuđeni, a ipak nisu umrli.

Ulice behu pune kao u dane narodnih svetkovina. Iako ih je po Revolucionarnom kalendaru bilo dosta, nikad ih dovoljno nije bilo za narod zaljubljen u slobodu. Kao da je Najviše biće ponovo u prestonici Revolucije. Pariz je ispraćao Robespierrea putem koji su uglačali nemilosrdni točkovi Vrline. Duga povorka dvokolica vukla se preko Point-Neufa, ulicom Saint-Honoré, prema Trgu Revolucije.

Svi su gledali u Nepodmitljivog, mnogi hteli da ga dotaknu, neki i uspomenu na ovaj dan da ponesu, s njega zderu. U pocepanoj, prljavoj košulji, s krvavim zavojem oko vilice, klonuo na rukama prijatelja, nije izgledao strašan. Možda zamišljen, začuđen, zgađen, ali ne strašan.

Svetina je urlala: "À bas le maximum!" Opet se čula poskočica:

“Monsieur Guillotin
Ce grand médecin
Que l’amour du prochain
Occupe sans fin … «
("Gospodin Giljoten
Taj veliki lekar,
Koga ljubav spram bližnjeg
Neprestano obuzima...")

Na poslednje taljige u nizu niko ne obrati pažnju, sve dok žena, Germaine Chutier, prelja tek puštena iz tamnice, ne primeti sličnost između osuđenika na njima i Robespierrea, kakav je nekad bio. Građanka se na njega baci kamenom, vičući: "À bas le Maximilien!" Svetina prihvati šalu, obasipajući dvojnika pogrdama i podsmehom.

Jean-Louis Popier ništa nije zapažao. U modrom žaketu, pod urednom, plavom vlasuljom. osluškivao je svirku daleke frule i kratkovidim očima, kroz okrugle naočare, posmatrao je kako mu se s Place de la Révolution približava giljotina.

Bio je u pravu.

Ličila je na vreteno.

KRAJ PRIČE.