Revolucija koja se odlaže na neodređeno vreme

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 350-352). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.

Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...

Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?...
(DNEVNIK, 1976)

Neposredno posle revolucije od Četrdeset osme, pedesetih godina, u Berlinu je, pod pokroviteljstvom pruske kraljevske kuće, živeo Miloš Gospodara Jevrema, sinovac srpskog knjaza i uzgnanstvu Miloša Obrenovića. Upravo je završio Berlinsku ratnu školu i dobio za sekondleuitnanta u jednoj Istočno-pruskoj ulanerskoj regimenti.

Bilo je to vreme februarskih nemira u Nemačkoj. Nekoliko dana posle krvavih meteža, održavala se ribarska godišnjica u Stralau-u kraj Berlina, u kojoj je, po drevnom običaju, učestvovala cela prestolnica. Berlinska policija je dobila obaveštenja da će svetkovina biti iskorišćena za nove nerede. O tome se, uostalom, po gradu i javno govorilo. (Kod Nemaca, u ono vreme, nije bilo ničeg ispod žita. Sve je moralo biti isplanirano i građanstvu uredno do znanja stavljeno.) Tako je sva berlinska pandurija bila na nogama, a vojni garnizon stavljene u stanje bojne pripravnosti, s Milošem Jevremovim i njegovom regimentom u posedu Šleske varoške kapije, kojom se do Stralau-a dolazilo. No kad je rano izjutra na kapiju navalio svet – pripravan da malko svetkuje, a malko i poredak razbija – zatekao je na kapiji objavu sledeće sadržine:

"Zbog iznenadne bolesti šusterskog šegrta g. Friza Schulza, zakazana za danas, velika Berlinska revolucija odlaže se na neizvesno vreme, koje će, međutim, građanstvu pravoročno biti saopšteno."

Berlinčani su se razišli. Smejali su se. Njihov smisao za humor bio je jači od građanskog nezadovoljstva.

Objavu je smislio i ispisao Miloš Jevremov Obrenović, Srbin na strani.

Pitam se kako bi se slična snalažljivost provela kod nas. Neki putokaz daje nam Svetoandrejska skupština godine 1858.

Kad su deputati, na prvu vest o dolasku vojske, gazeći jedan drugog, navalili na vrata srpske "Loptačnice", odmah pošto su se rimski svečano zakleli da se neće razilaziti dok ne zbace Kneza Aleksandra Karađorđevića, i kad su objavili sakupljenom narodu da se "revolucija na neodređeno vreme odlaže", ovaj ih je puškama vratio na skupštinu – i u srpsku istoriju, u koju su, na "francuski način" hteli da uđu, ali su se u njoj samo "na srpski" način mogli zadržati.

U sjaju ovih i nekih drugih epizoda iz naše građanske prošlosti, "Havana", "Glenfiddich", i vazdušna ekspertiza međunarodne finansijske situacije mog školskog druga iz magareće klupe postaju nešto shvatljivija.

Nejasno ostaje još jedno – holandski fabrikant, koji je plaćao račun.
(KNJIŽEVNOST, BR. 2, 1979)