Jeretičke ideje o literaturi

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 37-42). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Jonesko je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, međutim, mislim da može ..."
(DNEVNIK, 1959)

Dirljivo za ne?

Pretpostavilo bi se da je to tako arogantno, tako optimističko MEĐUTIM napisao gimnazijalac koji prezire sebe što je prinuđen da piše pismeni sastav na temu "Konj zelenko rosnu travu pase" umesto da odmah pređe na "Rat i mir".

Kad sam, međutim, to veliko i glupo MEĐUTIM napisao imao sam dvadeset i devet godina i bio na dobrom putu da postanem otac. Nisam, doduše, više pisao sastave na temu "Konj zelenko rosnu travu pase", ali ni moj "Rat i mir" nije bio na vidiku. (Istini za volju, još uvek sam bio bliže "zelencima". Oni koji su radili za filmsku industriju, znaće šta se pod tim podrazumeva.)

Sad imam blizu pedeset i mogao bih polako da na to svoje MEĐUTIM stavljam navodnice.

Evo ih, zasad, nekoliko:

Pisac treba da se čuva publikovanja svojih urođenih perverznih ideja o međuljudskoj korespondenciji. Iako više nisu u javnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nisu zaboravljene. One se, naime, nikad ne zaboravljaju. Njena mitska Zlatna prošlost postala je Utopija o kojoj se sanja. Platonova kletva je u većoj ili manjoj meri konstitutivna svakoj normalnoj zajednici.

Sumnje u motive umetnosti su načelno neotklonjive. Optimizam je potajna ljubav svake države. Potajna i prirodna. Potajna, jer živimo u vremenu u kome je misliti kao pesimist jedan od uslova civilizovanosti. (Drugi je živeti kao optimist.)

Prirodna, jer nema države koja će biti srećna ako joj saopštite da je devedeset devet odsto njenog zdravog, radnog, poštenog stanovništva nevredno opisivanja u bilo kakvoj književnoj formi, a da se preostali procenat koji to zaslužuje sastoji od tradicionalnih favorita dobre literature – njenih zločinaca, ludaka, duševno-moralnih pervertita i ostalih natprosečno snažnih ličnosti, dok slabići u obzir dolaze jedino ako im beznačajnost i neodređenost dostiže epske razmere.

Čak i najsavršeniji svetac ima po neku slabost, manu između bezbroj vrlina, ali će se pisac, budite ubeđeni, zalepiti baš za nju, a vrline prepustiti brzi crkve. Nema države pa ni one najgore, koja ne uradi ponešto pametno (Hitler je, na primer, gradio dobre puteve i držao u redu javne klozete), ali će pisac, s nepogrešivim instinktom balegara, čak i kod idealne pasti isključivo na njene promašaje.

Država je u suštini jedan optimistički poduhvata. Optimizam ima kozmetičko dejstvo na njene ustanove. Književnost je, međutim, proizišla iz znatno mrzovoljnijih izvora i njen je duh prevashodno pesimistički. (Čak i kad tokom dela opisuje lepa osećanja, klasika na kraju ubija njihove nosioce.) Stoga na svaku kozmetičku masku deluje kao vrijuća voda.

Između gradilačkog, apolinijskog načela države i razaračkog, dionizijskog načela njenog umetnika, umetnuto je biblijsko neprijateljstvo. Književnost će uvek, pokraj sveg slobodnog drveća, hteti plodove s onog jednog jedinog – zabranjenog. I društvo će je, poput Boga, uvek ponovo izgoniti iz raja zavetnim rečima: "U mukama ćeš rađati ... Sa znojem lica svoga ješćeš hleb svoj ..."

Pa i pored toga, sasvim u biblijskom duhu, Društvo će s Umetnošću neprestano sklapati nekakve konvente, koji će biti kršeni pa ponovo restaurirani. Umetnost će prinositi Društvu žrtve paljenice, ali i huliti na njega. Odozgo će sevati gromovi i uništavati umetnike. Ali ako se dublje pronikne u taj antagonistički odnos, videće se da je on i prirodan i neizbežan, i da upravo njegove mračne strane vezu između društva i umetnika čine neraskidivom ...

Čitao sam intervju uglednog pisca. Jedno od prvih pera zemlje izjavljuje da predano veruje u smisao svog rada. Stidljivo čak i u opšti značaj umetnosti. ("Bez umetnosti se ne može živeti!" Glupost! Naravno da može. još nisam čuo da je neko stradao zbog pomanjkanja estetičkih uživanja.)

On, zatim, veruje, ovog puta s žarom, u mogućnost da umetnost srećno koegzistira s društvom, te da mu u njegovom razvoju pomaže. On ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike (više ili manje u zavisnosti od tiraža svojih knjiga, naravno), i zdušno podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije. Pre nekoliko godina dočekivali smo zoru zajedno. (Ostale pojedinosti situacije, koje bi mogle štetiti ugledu, izostavljam, ali se one nalaze na računu Kluba književnika.) Pisac je tada na spomenute opšte teme izjavio, ukoliko sam ga dobro razumeo:

a) da veruje jedino u pare,
b) da su priče o nekakvom opštem značaju umetnosti jedno veliko sranje,
c) da mu za društvo puca prsluk,
d) da su čitaoci – marva.

Ne žurimo u zgražanju. Većina od slavnih pokojnika umetnosti mislila je bar o jednoj od četiri teme bar jednom u životu na ovaj način ...

Ponekad mi se čini da sam najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo gledajući "Tarzana". Izjave "Me Tarzan!" i "You Jane!" otišle su usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Sve preko toga je puko naklapanje ...

Uspešan pisac mora biti pomalo manufakturan. Čitalac voli da ga prepozna. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovini izmišljanja, za koju sam nije sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivrečnim i zamršenim osećanjima – koja obeležavaju većinu prirodnih ljudskih stanja – gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje. Ali da njega ne bi izgubio, lakše mu je uskratiti poštovanje piscu koji ga vređa tajnama.

Snažno i jednostavno primarno osećanje (straha, ljubavi, mržnje) u snažnoj, jednostavnoj, tako rekuć neandertalskoj ličnosti, kojoj preti opasnost ili čijim se sjajnim planovima postavljaju izvesne snažne i jednostavne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona ili neće savladati, ŠTA ĆE, NAIME DALJE BITI, dovoljno je za svaki roman. U izvesne komplikacije može se ući tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac najzad ima nekog prokletog ponosa, i dušu blaziranih intelektualaca koji, ne bez osnova uostalom, drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni u zoološkom vrtu ...

Kad disciplinovano marširajući s leva na desno, slova odnesu više reči u neizmernu grobnicu već ispisanog, osećate se kao grobar. Izvesni se pisci, međutim, osećaju kao očevi koji svoju decu šalju u rat za boje porodice. Pesnik t5ekstilnih minijatura, kravljih očiju Here i dugog crvenog šala oko osetljivog vrata upotrebio je te reči da njima objasni još jednu od svojih popularnih svinjarija:

"Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi." Kazao je uz crni nektar. "Ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima." (Neka od jačih imali smo čast lično iskusiti.) ...

Ako se junak romana odmah na početku da u neke duboke i zamršene opšte misli, koje stranu za stranom ispunjavaju crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem natprosečne književnosti, čitalac koji, u odsustvu iole svarljivije laži na omotu pre kupovine konsultuje upravo te prve stranice, nikad do kase ne stiže. U svakom slučaju ne s tom knjigom.

Čak je i Hermann Broch u "Der Tod des Vergil", s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu jednostavnu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brindizijuma ...", a Vergilijeve kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čitaoca zalude tek na kraju ...

Junacima američkih bestsellera funkcionišu isključivo izvesna vitalna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Junacima naših, izgleda samo – mozak. Nit romore, nit govore, većinom ništa i ne preduzimaju, ali se neprestano nešto povodom nečeg u sebi kidaju ...

Ma kako izveden, monolog je bezuslovno artificijelan. Izveštačenost je u prirodi monologa. Osim, naravno, ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi uistinu prirodni ...

Ima jedno smrtonosno pitanje s kojim se pisac najčešće suočava. Ono glasi: ŠTA STE (ZABOGA) TIME HTELI DA KAŽETE? Po svoj prirodi ono je uvredljivo. Pretpostavlja sasvim nedvosmisleno da sama knjiga o tome "šta je pisac hteo njome da kaže" malo ili nimalo ne govori, i da su potrebna znatna dodatna objašnjenja da bi se ona razumela. U stvari, i trebaju. Ali ne samo čitaocu. Trebaju i piscu. Na pitanje kakva je osnovna ideja njegove simfonije, jedan slavni kompozitor je s gorčinom odgovorio: "Kad sam je komponovao, znali smo to samo ja i Bog. Sad zna samo Bog." ...

U korekturi jedne, srećom neobjavljene, napisao sam: "Amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova divanane." – i odmah se zapitao kakva je to, za ime boga, "amonijačno žuta svetlost"? Koliko sam se sećao, amonijak je bezbojan. U svakom slučaju – žut nije. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali njeno žutilo ne potiče od njega.

Zazvonio je telefon. Javio mi se jedan esejist humanističkog smera. Zapitao sam ga kakve je boje amonijak. Nije znao. Ostao je, čini mi se, malo uvređen. Bavio se, naime, molekularnom lingvistikom, a ne klozetima. Zvučao je kao da za amonijak nikad nije ni čuo. Verovao sam mu. Bio je upravo takav čovek koji je spokojno mogao živeti i bez svesti da u njemu, pored mudrih ideja, ima i amonijaka.

Pogledao sam Enciklopediju. "AMONIJAM, NH3, bezbojan plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ..." (Šta je sad, dovraga, ukapljiv? Bilo je potrebno konsultovati nove rečnike. Počeo sam se gubiti u zagonetkama. Umesto da rešim staru, dobio sam povrh nje i novu.) "Vodena otopina reagira alkalično ... U tehnici ... Pod povišenim tlakom ... Eksplozivi. Umjetna gnojiva ..." Ni pomena o nečem žutom. Povadio sam iz rafova i neke druge knjige.

Izgubio sam jedno posle podne, naučivši usput mnogo koječega trenutno sasvim izlišnog, - nikad se, međutim, ne zna – ali umesto da konačno rešim smem li žmirkavu svetlost uljare uporediti s amonijačnom bojom, izgubio sam sigurnost da mi je jasno značenje bar dvadeset drugih pojmova. Vratio sam razna Sveznanja u biblioteku i naredni sat proveo u paljenju kandila, pretpostavljajući da svetlo stare uljare liči na ono što ga baca oveće kandilo.

A zatim sam precrtao problematičnu rečenicu i iznad nje napisao: "Polutamne ćoškove divanane senila je mutnožuta svetlost uljare." – i otišao na spavanje, svestan da sam to mogao uraditi još pre osam sati. Smrtonosnost klišea je u tome što su uvek pri ruci i što zaista znače ono što izražavaju. Oni pisca uspavljuju ubeđenjem da se izrazio na jedini mogući način. I jeste, uostalom. Ali, upravo zbog toga kliše nema umetničku vrednost. Jer on opisuje činjenicu, ali ne i njeno s t v a r n o značenje. Ispod svakog klišea leži po jedan leš stvarnosti. Sa jezičkog stanovišta, književnost se pokazuje kao jedno golemo groblje stvarnosti sahranjene u dobro skovanim kovčezima lingvističkih klišea ...

Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara sa iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje. Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim. Misao i jeste monotona. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izaziva. Ona se bavi isključivo mogućim varijetetima neke akcije. U principu, ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave besmislenim radnjama ...

"Savremena književnost, htela ne htela, mora biti 'socijalna', ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostavnim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu ..." (DNEVNIK, 1957)

(KNJIŽEVNOST, BR. 4-5, 1979)

Autocenzura – rak književnosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 24-26). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virtuelno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Budući da je taj odnos JEDNOSTRAN, NERAVNOPRAVAN, jer se ne zasniva NA RAZMENI iskustava, istina, priznanja, obaveštavanja, osećanja i ideja s čitaocem – ako je posredi književnost – premda, opet, stvarna razmena i bez čitaočevog znanja postoji, jer bez nje, bez supremacije opšteg iskustva, ne bi bilo ni književnosti, u tom se ortakluku jedino pisac "razotkriva i svlači", jedino njegovo iskustvo, njegovo osećanje i njegove ideje postaju deo opšteg znanja i interesa.

Stid i strah, agens movensi autocenzure, javljaju se tada kao samoodbrana, koja piščevo "javno svlačenje i razgolićavanje" svodi na pristojne, dopuštene, BEZOPASNE mere, bez obzira ad li ih je propisalo društvo ili naše moralno osećanje ...

Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe, zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život ..."
(DNEVNIK, 1974.)

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta li će reći moja majka kad ovo pročita? Šta će kazati moja žena? Ili moja ćerka? Moji prijatelji? Šta će, uostalom, reći svet?

Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta će o ovom što sam napisao reći ovaj ili onaj? Šta će misliti ovi ili oni krugovi?

I koliko puta nije napisao to što je hteo, i koliko puta, uprkos svemu, ipak napisao, a potom, uprkos tome, izbrisao?

U samotnim i mutnim časovima noćnog obračuna, odgovor je uvek: i ono što je ostalo, dovoljno me izražava.

Ostavljajući po strani vrednost odgovore, nikad nije važnije koliko se od nečega izražava od toga kako se to čini – vratimo se infaustnom toku što ga infekcija samocenzurisanja uzima pošto se ispolji, na nesreću, s početka gotovo uvek kao benigna.

Ustupak kojeg smo učinili, iz stida pred nekim, ili iz straha od nečega, pokazuje se najčešće kao pametan i profitabilan. U svetlosti neprijatnog iskustva onih što su ga odbili, postaje on još privlačniji. Pogotovu što za prirodu i obim ustupka znamo samo mi.

I sve dok nam koristi – jer, štetu ili ne opažamo, ili joj ne pridajemo značaj – savest nas neće uznemiravati. Uvek ćemo, naime, imati čime da je potkupimo. A što nismo napisali ovaj put, napisaćemo neki drugi. Do Sabranih dela uvek ima vremena. (Bez obzira što to o čemu govorimo i nema naročitih izgleda da u ta Dela uđe.) U međuvremenu, javnost je sita, što je istina, a sve su naše književne koze na broju, što najčešće nije.

Kad taj "drugi put" dođe, i ponovo nam se ukaže prilika da ispišemo sve što smo u prvom pokušaju iz obzira, straha ili stida propustili, s čuđenjem, ali ne i bez izvesnog olakšanja, primećujemo da je naša potreba za "sopstvenom istinom" još uvek u veliko disproporciji s izgledima da se ona dobro shvati. Sa žaljenjem odustajemo, nadajući se da ćemo idućeg navrata biti srećnije ruke.

Idućeg navrata, međutim, s još većim olakšanjem, opažamo da, premda su se ometajuće spoljne okolnosti promenile u korist naše potrebe za istinom, promenila se takođe i naša potreba u korist spoljnih okolnosti. Nejasnost ove situacije propušta mimo pera i ovu priliku, čekajući bolju, koja nas neće ostavljati nesigurnom u pogledu toga šta zapravo mislimo.

Takva prilika, na žalost, nikad ne dolazi. U stvari, dođe, samo je mi više ne prepoznajemo. Ne osećamo savršenu nikakvu potrebu da saopštavamo svetu nešto što će nas dovoditi u nepriliku. Izgovori nisu od značaja. Budite uvereni da su oni uvek dobri. A svet je tako pun tema, da se zbilja samo magarac mora uhvatiti baš one najgore.

U toj pretposlednjoj fazi metastaze, mi još imamo mišljenja koja bi nas mogla dovesti u nepriliku, pa se ponekad događa da se osećamo kao – prevaranti. Moram vam reći da je to prilično neugodno osećanje. Za njegovo lečenje nema recepta. A ni nužan nije. Lek se obrazuje u nama. Sam po sebi. Poput belih duševnih krvnih zrnaca. Nepodobne misli se opkoljavaju, tiho žderu, i najposle nestaju. Kad iduća prilika za odgovornost naiđe, mi više i nemamo misli kojih bismo se bojali.

Metastaza književne, i ne samo književne, autocenzure je potpuna. Povukla se u tamu podsvesti, odakle komanduje svim našim budućim povlačenjima i uzmicanjima, ostavljajući inteligenciji da se za razloge postara i da među njima nađe najčistije i najnesebičnije.

Javnost će, što se nas tiče, od sada uvek biti sita, ali nam, bojim se, neće ostati nijedna književna koza.

Samo prljavi ulari.
(KNJIŽEVNOST, BR. 3, 1979.)

Mađarska krvava rapsodija

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 430). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Slušam radio Beč. Poruke izbeglica porodicama ili prijateljima koji su ostali. Majka plače. Ne samo zbog njih. Nekada je Mađare mrzela. U Vojvodini to je bilo protokolarno. (Ali kad obavlja računske radnje, čini to na mađarskom.)

Poginuo je Puškaš. Majka je plakala i za njim. Bio je major AVH (Političke policije) i idol NEP-stadiona. Nadam se da je u policiji bio zbog fudbala, ne obrnuto ...

Ruski tenkovi u Budimpešti. "I skakavci bijahu kao konji spremljeni za boj ... I imahu oklope kao oklope gvozdene, i glas krila njihovijeh bijaše kao glas kola kad mnogi konji trče na boj ... i dana im biješe oblast da ude ljudima pet mjeseci ..." (Otkrovenje, 9-7, 9, 10) ...

Posmrtni marševi. Mađarska krvava rapsodija. Sve im praštam ...

Šta je revolucija ako je ceo narod kontrarevolucija? ...

Mađari žele da od svoje tekuće istorije naprave palimpsest. Izgleda da oni tu istoriju ne smatraju svojom. Smeraju da je ponove na čistom pergamentu vremena. Hemijsko sredstvo kojim su se služili stari Egipćani da bi palimpseste dobijali nije poznato. Ispirali su papiruse svakako. ali čime? Kasnije, po Minhenskom kodeksu, stari rukopisi su potapani u mleko, prskani brašnom, sušeni pod pritiskom i ribani kredom. Za svoje istorijske palimpsestose mi se služimo krvlju ...

Sve je gotovo. Ostaje da se pokupe leševi i smisle najbolje laži. Ali, možda, i da se sve ponovi ...

Neraspoložen sam. Razgovaram sa ( ). U sred razgovora o Budimpešti, kaže mi da "Partizan" nije smeo dobiti poslepodnevnu utakmicu i da je zabrinut za "Zvezdu" ...

Bendžamin Dizraeli

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 428-429). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Sav je bio u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Čerčil?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Dizraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi.

On poznaje i veštinu i plodove strpljenja. "Doći će da kada ćete me slušati!" dovikuje O'Konelovoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrze, samo neka me se boje!) ...

Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome. Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći.

Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja "Vivijena Greja" ...
Dizraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleon je velik, jer je nestrpljiv.) ...

U kockarskoj ambiciji i atmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali, teško je ne shvatiti da je kipar kockarski slučaj. Da je Bizmark s manje sumnjičavosti gledao na Istok, triumfovao bi Gledston, neprijatni propovednik i dosadni protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) ...

Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Dizraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On događaje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe ...

Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Dizraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gledstonove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Dizraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu.

U imperiji koja se kotrlja po inerciji industrijsko-kolonijalističke konjukture, u viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta ...

Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Bordžija, Robespijer, Džeržinski. Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice ...

O izgubljenosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 428). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno.

Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao.

Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma koliko se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje ...

Zdrava bolest

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 427). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

- Odakle si došao?
- Niotkud. Ja sam odavde.
- Kako to da te nikad nisam sreo?
- Nisam izlazio.
- Bio si bolestan?
- Ne, bio sam zdrav.
- Pa, zašto nisi izlazio?
- Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
- A sada, zašto si sada izašao?
- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.

- Šta bi se desilo da te primete?
- Proglasili bi me za zdravog.
- Je li ti rđavo?
- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
- I šta bi sa tobom radili?
- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
- Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
- Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove ...
(Klinički razgovori.)

Intervju na radiju

Radio Beograd 2 davao je 23. jula 2006 jedan intervju sa Ljiljanom Pekić u emisiji "Atlantis" od 17.00 do 18.00 h. Razgovor je vodila Biljana Đorović.

Prvo je bilo govora o Pekićevom blog-u, o tome kako je organizovan i kako izgleda rad na njemu.

Glavna tema razgovora je bio novi broj "Anala Borislava Pekića" broj 3, sa posebnim osvrtom na dramu Borislava Pekića "Rađanje jednog zapisnika". Pored toga je bilo govora i o eseju profesora Bogdana Rakića "Vrata dokaza koga si tražio otvorena su i za tebe" koji je izašao u "Analima".

O prevodima Pekićevih dela na francuski je takođe bilo reči kao i prevoditeljki Mireille Robin koja je dobila najveće francusko priznanje za životno delo povodom njenog prevoda "Zlatnog runa".

Bilo je moguće čuti i jedan deo Pekićevog dnevnika sa magnetofonske trake datiran 10. februara 1983. godine. Koristim priliku da transkripciju dam ovde u celosti kako ga je Pekić svojevremeno izdiktirao, pod naslovom:

Klaus Barbije (Altman), kasapin i markgrofovi.

Pred sobom imam "Tajms" od 2. februara ove godine. Tu je jedan članak u kome je reč o Klausu Barbijeu, šefu Gestapoa u gradu Lionu za vreme okupacije. Klaus Barbije koji je u Boliviji živeo pod imenom Klaus Altman i otkriven 1972. g, a onda je dao jedan intervju argentinskom novinaru u kome je govorio o svojim iskustvima za vreme rata i o tome šta sada u vezi sa tim oseća. Novinar se zvao Alfredo Sera i taj intervju se prvo pojavio u "Pari Maču" u maju 1973. g.

Čitav intervju je interesantan u prvom redu zbog toga što Barbije uprkos zločina koji je evidentno učinio, nema nikakvog žaljenja zbog onoga što je uradio i tvrdi da bi sve to učinio ponovo za dobro i veličinu Nemačke i za Hitlera koji je za njega još uvek ostao veliki heroj.

Ja ću ovde da prevedem neke delove ovog intervjua zato što on predstavlja nešto na šta smo mi očevidno zaboravili u posmatranju i istorije i ljudske psihologije i gledajući na Nemačku danas, naročito na njenu mladu generaciju, jednostavno ne možemo pojmiti da postoje ljudi koji i danas misle kao što su mislili nekada i koji ni danas ne žale zbog onoga što su nekada učinili, koji zapravo bi to sve ponovili da mogu i da dođu u slične okolnosti.

U stvari naša naivnost, naš pokušaj da primenimo jedan statutarni moral koji će izviniti ljude za njihove pogreške time što će im dati mogućnost da se pokaju, dolazi ovde do jedne smešne poente. Mi očekujemo da se ljudi kaju, a u stvari suštinski malo ih je koji to zaista čine, pa i kada kažu da su se pokajali i ma koliko to zvučalo iskreno, da li tu stvarnog kajanja ima, to je veliko pitanje.

I neki komunistički disidenti koji su u svoje vreme činili, ne ovakve masovne zločine ali svakako izvesne zločine, ne pokazuju kajanje, jer brane okolnosti u kojima su oni učinjeni, a time i same zločine. Braneći revoluciju brani oni i sve ono što su tokom revolucije učinili.

No da se vratim ovom klasičnom intervjuu koji je neprevaziđen u svojoj jednostavnosti i u svojoj bestijalnoj otvorenosti. Prvo pitanje je glasilo:

"Francuska vas optužuje da ste naredili ubijanje 20 000 ljudi i deportaciju 115 000 ljudi. Da li to priznajete?"

Barbije kaže: "Priznajem. Ja ne znam tačnu cifru, ne znam da li je tačna ta cifra, ali to i ne znači mnogo. To je bila jedna normalna akcija. Mislim u stvari normalna tokom rata."

"Da li žalite zbog onoga što ste učinili?"

"Šta ima tu da se žali," odgovara Barbije. "U ratu svako ubija. U ratu nema ni dobra ni zla. Ja sam bio ubeđeni nacista, ja sam obožavao nacističku disciplinu, ja sam sada ponosan što sam komandovao najboljom vojnom jedinicom Trećeg Rajha. I ako bih ja trebalo da se rodim hiljadu puta ponovo, ja bih svih tih hiljadu puta bio ono što sam bio za dobro Nemačke."

"Da li ste poznavali Hitlera?"

"Da," kaže, "on je bio genije."

"Zašto?"

Barbije odgovara: "99% Nemaca bilo je za njega. Da li verujete da su svi ti Nemci bili budale?"

Pitanje: "Kako se neko koji je učinio takve stvari danas oseća?"

"Ja sam vojnik," odgovara Barbije. "Ja sam treniran da budem vojnik. Ja sam i član SS-a. Da li vi zaista znate šta znači biti SS vojnik? To je nadljudsko biće. On je profesionalac koji je izabran direktno od Hitlera. Vojnik čiji su preci analizirani kroz četiri generacije pre nego što mu je pružena čast da pripada toj elitnoj organizaciji. Vi verovatno mislite da svaka budala može postati član SS-a. Ja sam studirao prava i filozofiju."

Pitanje: "Kakva se vrsta čoveka krije iza toga fanatizma?"

"Ja nisam fanatik," odgovara Barbije. "Ja sam idealista. To je pitanje pogleda na svet. U Lionu na primer mnogi od Francuza kolaborirali su sa nama u tim represijama. Za nas oni su bili prijatelji, kolege. Ali vi ih zovete izdajnicima." Što se tiče Jevreja Barbije kaže:

"Učinite mi uslugu, nemojte ponovo da govorite o toj staroj priči o šest miliona mrtvih Jevreja."

Pitanje: "Vi znači poričete masakre Jevreja?"

"A ne. Ja ih ne poričem. Ali ja vas mogu uveriti da ih nije bilo šest miliona. Nemojte zaboraviti da istoriju piše pobednik."

Na pitanje: "Koliko Jevreja ste vi naredili da bude ubijeno?"

On kaže: "Ni jednog. Ja nisam imao ništa sa koncentracionim logorima i gasnim komorama. Ja sam bio komandant jedne jedinice koja je specijalno trenirana za borbu protivu gerile."

Klaus Altmana, alias Klaus Barbijea zovu "kasapinom iz Liona". Postoje takvi kasapi Lidica, kasapi Kragujevca, kasapi mnogobrojnih evropskih gradova koji su bili pod nemačkom okupacijom. Nekada u feudalno doba postojale su vojvode od Liona, grofovi ovog ili onog grada, plemići pod čijim se imenom nazivala pokrajina ili obrnuto, a danas u XX veku te titule postale su ovo čime nazivamo danas Klas Barbijea. Da li je to mera našeg napretka? Dakle, mesto vojvode od Liona da dobijemo "kasapina Liona".

Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 424-425) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi, nije kritika nego polemika ...

Pod rečju 'polemika' ne podrazumevam prepirku, već sve što se na naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu.

Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem . Cilj polemike je odbrana zdravog razuma ..." (Bjelinski "O kritici i književnim mišljenjima", Moskovski posmatrač, 1836.)

Koliko vidim, bar za sad, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović-Mihiz. Ostali me se ne tiču ...

Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NIN-u (januar, 1955) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj "Prokletoj avliji". I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.

"Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu." Zatim: "Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina".

A onda: "I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju (Sultana Džema, primedba B. P.), kada odgovori svoje ludo, stravično i divno JA SAM TO – toga trenutka je u našoj literaturi napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove ..."

B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim ...

Ucena kao strategija

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 423-424). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

".... Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećala svoj rezervni devizni fond na 11 milijardi maraka ..." (L. D. "Politika" 15. avgusta 1955)

Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je, izgleda, ucena. Ovo je već drugi put u ovom veku da opasnost od komunizma postane povod za prosperitet.

Vajmarska Nemačka ucenjivala je Antantu boljševizmom. Posdamska Nemačka Saveznike – Sovjetskom Unijom. (Te dve pretnje ne treba brkati, nemaju ničeg zajedničkog.)

Sada Adenauer listi opasnosti dodaje još jednu, koju Vajmar, nažalost, nije koristio – on preti vaskrsom Nacionalsocijalizma. Ominozno podseća na krizu džepova koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. (Prusku je, u međuvremenu, nacizmu izručila politika Kominterne.) ...

S nemačkim nacionalnim dohotkom od 151 milijardu maraka, Englezi i Francuzi bi se zaista morali zapitati ko je stvarno dobio Drugi svetski rat? ...

Očajanje kao veština

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 426) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.


Očajanje je kao pantljičara: beskrajno i rastegljivo.

Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje.

Kada smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici.

Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga.

Ta knjiga će možda biti izlazak glave ...

Greh koji se iskupljuje grehom

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 418) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?

Tek što je spaseno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh.

Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova nadčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna ...

Smrt, uzaludnost, krug

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 415-416) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ...

Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ...

Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta.

Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog.

Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ...

Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.) Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti.

Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...

Jer smisao je u – krugu.

Maske naše nasušne

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 412-413) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi ...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Šliman 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske.

I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...

Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja), ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sado-mazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva ...

Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio primaran cilj. Isti kod zoološke i građanske mimikrije.

Razlozi koji, kroz generacije, dovode guštera Kameleona do sposobnosti da promenom boje uzme lik okoline, usavršivši i napad i odbranu, upravljaju i našim prilagođavanjima, našim maskiranjima. (Jer, najčešće, prilagođavanje čoveka je njegovo maskiranje – u nešto drugo.) ...

Noga primata majmuna eonima se pretvara u Engelsovu "oslobođenu ruku", ali nas to, uprkos Engelsu, ne čini ljudima. Ne čini rad majmuna čovekom. Čak ni ako je inteligentan, kao što je naš – ponekad. Inteligencija instinkta, bar u zoni opstanka vrste, nadmaša inteligenciju svesti.

Mravi su izrazito kolektivističko društvo, u kome je život svake jedinke tek funkcija potrebe cele mravlje kolonije. Gde je suverenost zajednice tako harmonično i efikasno sprovedena kao u košnicama pčela? ...

Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje ...

Držanje u škripcu pomoću naklonosti

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 411-412) Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Prijateljstvo ima dvostruki radijus. Prvi je određen našim davanjem, drugi primanjem. Prvi odmerava naš altruizam, drugi – egoizam. Nijedno ne može živeti samo od "ulaza" ili "izlaza" ...

Smisao svakog prijateljstva neprestano se menja, ali, najčešće, ono ne traje samo dok ga ima. Prekida se čak kad smisla još ima; nastavlja kad ga već odavno nema ...

Priroda prijateljstva određena je pre njegovim poreklom, nego njegovim tokom. Znam za neka – uključujući i moja – koja su ekskluzivno poreklom i održavana ...

Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; češće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo.

Moramo se, dakle, navići, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo. Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo.

Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo ...

Prijateljstvo je, ponekad, držanje u škripcu pomoću naklonosti. Ja i ( ), na primer, držimo jedan drugog u škripcu na taj način što se uzajamno ophodimo kao dobri prijatelji. Naše je prijateljstvo tek rafinirani oblik uzajamne antipatije. A ova, verovatno, aktivan nivo pasivnog straha što ga jedan od drugog osećamo. ...

Novi prevodi dela Borislava Pekića

Na dan 11. jula 2006 u 12 časova u galeriji ArtGet, na Trgu Republike 5/I održana je konferencija za štampu sa temom

Predstavljanje novih prevoda dela Borislava Pekića
"Zlatno runo" (prvi tomovi) Francuska
"Kako upokojiti vampira" (SAD)

Uvodnu reč uputila je skupu Dobrila Sinđelić Ibrajter, urednik književnog i tribinskog programa Kulturnog centra Beograda. Ona je upoznala prisutne sa govornicima: Gojkom Božovićem, dr Bogdanom Rakićem i Ljiljanom Pekić, i kazala nekilo reči o Borislavu Pekiću i njegovom značaju, knjigama kao i radu "Fonda Borislav Pekić" i dobitnicima stipendije za 2006. godinu.

Gojko Božović je govorio o Pekićevim delima, sa posebnim osvrtom na roman "Kako upokojiti vampira". Kao vrsni kritičar on je podvukao kako knjiga pokazuje da humanističko mišljenje i vaspitanje na temeljima filozofije i evropske intelektualne tradicije nije prepreka nego naprotiv temelj svih događanja u novijoj istoriji. Razna poglavlja knjige povezana su sa Bergsonon, Ničeom, Frojdom, Platonom, Sartrom, Marksom, itd. itd.

Dr Bogdan Rakić, prevodilac "Kako upokojiti vampira" i pisac biografije Borislava Pekića pričao je o tome kako je došlo do prevođenja romana na engleski i o prijemu kod kritičara. Specijalno se osvrnuo na članak Čarlsa Simića "Adamov kišobran" koji je štampan u "The New York Review of Books", a sada je prevod dat u "Analima Borislava Pekića" br. 3. Tu je data kritika Pekićevi romana koji su prevedeni na engleski ali se naročito zadržao na knjizi "Kako upokojiti vampira" koja je baš tada bila publikovana u Americi.

Ljiljana Pekić je iznela podatke o prevodima Pekića u Francuskoj. Specijalno se osvrnula na prevoditeljku Mireille Robin koja je, posle trećeg toma "Zlatnog runa", 2004 dobila najznačajniju francusku nagradu Haperine-Kaminski koja se daje zaslužnom prevodiocu za celinu njegovog prevodilačkog rada,

Godine 2005. kada je izašlo II posebno izdanje priče "Čovek koji je jeo smrt", ta knjiga je uvrštena u selekciju 10 najboljih stranih knjiga za tu godinu. Jedan kritičar na radiju "France-Culture" je čak izjavio da je to najbolja strana knjiga od 660 objavljenih te godine.

Te godine bilo je i nekoliko kritičkih prikaza na francuskom radiju kao i nekoliko književnih večeri priređenih u čast Pekića i njegovih dela.

Na talasima "France-Culture" je 21. septembra 2005 predstavljena knjiga "Čovek koji je jeo smrt" kao KNJIGA DANA.

Gojko Božović je ukratko govorio i "Analima Borislava Pekića" br. 3, sa kratkim osvrtom na njihov sadržaj.

"Savremena istorija"

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 406-407). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

"Narod je omlitaveo. Mi republikanci, mi slobodari i socijalisti, mi od toga patimo danas, a vi, gospodo monarhisti i cezarovci, vi ćete od toga patiti sutra. I sami ćete iskusiti kako je teško napojiti magarca kad nije žedan...

Zatvaraju republikance, a niko da se makne. Kad dođe red da hapse rojaliste, ni tada se niko neće maknuti...

Konj je tu, imate samo da ga uzjašete. Ali kad budete na njemu, on će mirno leći kraj puta i vi ćete ljosnuti. Gore kljusine od njega nema. Kome od njegovih jahača nije polomila rebra...

To veli gospodin Beržere u Fransovoj "Savremenoj istoriji". Mislim da ...

Beseda Miće Vujičića

Poštovana gospođo Pekić, Uvaženi članovi žirija, dame i gospodo,

Hvala Vam na poverenju i časti koju ste mi ukazali. Biti stipendista Fonda „Borislav Pekić“ istovremeno je i čast i obaveza. Delo Borislava Pekića ne dopušta nam prazne priče i udaranje u slavljeničke talambase. Ono nas upućuje isključivo na temeljan, vredan i neumoran rad na rukopisu, ali i na etiku, bez štetnih kompromisa.

Pekićeva žrtva opominje nas da se moramo suprotstaviti svakoj pojavi koja devalvira svet domaće literature, ali i da moramo pogledati u oči svakoj spodobi koja svoju glupost želi da nametne kao opštevažeći princip. Princip koji će nam već sutra biti putokaz ka pećini iz koje su naši – bar se tako smatra - odavno izašli.

Jedna od najzanimljivijih čestitki koja je do mene došla po objavljivanju rezultata ovog značajnog konkursa, bila je rečenica prijatelja koji mi je rekao da sad sednem i pišem, jer mi je nagrada, citiram, dala krila.

U tom trenutku, manji od miša naspram ogromnog i bogatog Pekićevog dela, shvatio sam da bi ta krila najpre mogla biti krila Boinga 747 italijanske avio kompanije Alitalija koji, zbog iznenadne bolesti jedne putnice, u 07.45 časova, traži dozvolu za prinudno sletanje na Hitrou, razume se, u žanr romanu „Besnilo“ Borislava Pekića.

Jer, kom drugom junaku da budem sličan do Enriku Markoneu, kapetanu leta AZ 320 Alitalije na liniji Rim-London-Njujork? Ne liči li svaki autor dela u nastajanju na pilota koji, kako piše Pekić, lebdi u hermetčki zapečaćenom sanduku, nalik mrtvačkom kovčegu, na 30.000 stopa od majke zemlje, od Boga stvoren da po njoj puzi.

Međutim, za razliku od Enrika Markonea koji je prošao kroz obuku i simulatore – za razliku od pilota Alitalije koji ne može da pretpostavi šta će ga u vazduhu snaći, ali koji zna da izvuče točkove Boinga i prizemlji zapečaćeni sanduk – sedim u avionskoj kabini nemajući u ruci čak ni džepni priručnik za letenje.

Šarene komande na upravljačkoj tabli šarene se i svetle na sve strane. Sve one, poput pripovedaka u mom sinopsisu, na nešto ukazuju, nečemu koriste i sigurno tu nisu namontirane slučajno. Ipak, dok Enriko Markone, pripremajući se da prinudno sleti, sigurno pritiska dugmad po kokpitu - još uvek nasumice tipkam po svom rukopisu, dok se on otima, a upravljačke komande otkazuju, da bi onda ponovo proradile.

Iako ću učiniti sve da svoj Boing uspešno prizemljim na aerodrom „Borislav Pekić“ – u čijim se čekaonicama već čitaju romani Tešina, Ilića, Marojevića, Rotara i drugih uvaženih kolega koji su napisali odlične knjige podržani ovom Stipendijom – kao jedina olakšavajuća okolnost ostaje mi nauk iz dokumentarne serije o avionskim nesrećama.

U slučaju da se moj avion obruši na literarni okean, pojas za spasavanje ostaće nenaduvan. Jer, ako delovi aviona ostanu celi, a voda počne da prodire u unutrašnjost eroplana, pojasevi za spasavanje mogli bi onemogućiti preživele da zarone još dublje i izvuku se, prvo iz utrobe aviona, a potom i iz duboke vode.

Uz još jednu zahvalnost članovima žirija što su imali hrabrosti da mi dodele ovu Stipendiju - sedajući tako samnom u isti avion - ostaje mi da obećam da mi Pekićeva stipendija neće sujetom ispuniti pojas za spasavanje, jer bi me tek to odvelo u katastrofu. Stipendija Fonda „Borislav Pekić“ biće mi podsticaj da još više i vrednije radim.
Hvala još jednom.

Priča bez naslova – Borislava Pekića (II deo)

Ova priča je prvi put štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1, 2004. godine.

Ali to bi se sukobljavalo sa nečim otpornijim: saznanjem da Galib Kumrija nije običan već c a r s k i plaćenik. U neku ruku državni činovnik i da je sa njim pogađanje nemoguće. A lupetati naširoko o neizbežnosti smrti, o patnjama života, o tome kako je beg, iako umre i baš zato što umire, u srećnijem položaju od Galib Kumrije koji produžuje da živi nešto malo duže, jer s obzirom na večnost vremena svi ljudi, ma kada pomrli, žive jednako kratko – zbilja nema nikakvog smisla.

Neke svoje perverzne ideje o međuljudskoj korespondenciji B. se čuvao da publikuje. Iako više nisu bile u revolucionarnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nikada stvarno nisu bile zaboravljene niti se od njih definitivno odreklo. Optimizam je bio potajna ljubav svake države. Čak i one koja se raspadala.

Optimizam je imao kozmetičko dejstvo na njene ustanove. I B. mu se podavao u rafiniranoj, otmenoj meri praktičnog čoveka. Izjavljivao je da veruje u smisao svog rada, čak pomalo i u opšti značaj umetnosti, u zdravu mogućnost da ona koegzistira sa društvom u sazrevanju, da ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike – više ili manje u zavisnosti od tiraža njegovih knjiga – i da podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije.

Intimno, međutim, činilo mu se da je najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo kao dečak gledajući "Tarcana". Izjave: "Me Tarzan!", "You Jane!" otišle su, mimo Platona, Šekspira i slang-a u modernom američkom bihevjorističkom romanu, usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Preko toga sve je bilo puko ponavljanje i zamućivanje istine.

Kad bi taj crni klipan mogao jednostavno da uđe u sobu, kaže: "Ja Galib, ti Jusuf", i pređe na davljenje, nešto primarno, f u n d a m e n t a l n o bi bilo izrečeno. Izrečeno i obavljeno. I sve bi ostalo postalo najednom izlišno. Ceo roman, verovatno.

Sa tom mukom će se, uostalom, još suočiti. Jer izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja iščezava – a nije kidnapovana da se za njom na trista strana može tragati – koja umire već na prvoj, nije baš jako zahvalan posao. Osim ako se datiranje ne vrati na staro mesto, ispod gotovog rukopisa, pa da mi posle iz njega saznamo o čemu je ustvari u romanu reč. U tom slučaju beg bi m o r a o znati šta ga pred vratima čeka. A to bi, opet, obavezivalo na nekoliko prigodnih misli, koje, evo, već puna dva sata, nastoji da izbegne. Do k...., misli, već će se nekako snaći!

Čita: ".... amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova ...". Kakva "amonijačno žuta svetlost" za ime Boga? Koliko se seća amonijak je bezbojan. U svakom slučaju nije žut. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali žutilo tekućine ne potiče od njega.

Na pisaćem stolu zvoni telefon. Crno čudovište nervozno se trese. Najpre je iz dubine kuće odjekivao minijaturni vodopad, ispod kojeg je gubio vreme stariji sin, zatim su oko kabineta čitav sat stakato odjekivale ženine potpetice, najzad je devojka po treći put od jutros pokušala da ga izbaci iz sobe pomoću usisivača za prašinu, i sad kad je svim jurišima odoleo, sad zvoni telefon.

Očigledno je počela večernja promenada umornih sivih moždanih masa beogradske intelektualne elite.

Sekretar Komisije za veze sa inostranstvom Udruženja književnika, obaveštava ga da se sednica, predviđena za subotu, pomera za sutra ujutru. Drug predsednik Komisije biće, naime, u subotu zauzet. Drug predsednik, naravno, ne nalazi za potrebno da se izvini. Prosto do znanja stavlja. A oni neka se snalaze. Kome je stalo doći će.

A njemu j e s t e stalo. Jedva se izvukao iz proklete Komisije za dodelu stanova, u kojoj su drugi dobijali stanove a on jedino neprijatelje. Rekao je da ima vlastitu kuću. Nije zgodno da se bavi mukama koje ne razume. Argument je bio naopak, ali je baš zato imao dokaznu snagu. U Komisiji za stanove sedeli su ljudi bez stanova. I odlazili kad bi ih dobili.

On je sedeo u Komisiji za veze sa inostranstvom. Nadao se putu za Francusku. Trebalo je putovati za Francusku i Bugarsku. On je znao francuski. Bugarski, srećom, nije. Ali je, uprkos tome, morao biti prisutan sednici. Inače bi ga optužili da zna bugarski. U Sofiji bi već kasno bilo da se poziva na bilo kakva znanja i neznanja.

- Znate li, možda, kakve je boje amonijak?

Sekretar Komisije nije znao. On je esejist. Bavi se, naime, "molekularnom lingvistikom". Sasvim sveža stvar. Napisao je o tome članak u "Delu". Da li je B. čitao?

B. ga je čitao. Nije bilo zgodno ne čitati molekularnu lingvistiku i tako se naći u Sofiji. Moraće o tome podrobnije jednom razgovarati. Dok se članak z a i s t a pročita, naravno. U međuvremenu esejist zvuči kao da za amonijak nikad nije čuo. I B. mu veruje.On je upravo takav čovek koji je mogao spokojno živeti i bez svesti da u njemu a i oko njega ima amonijaka.

Spušta slušalicu. Ustaje, uzima iz rafa "A" svesku Enciklopedije: "Amonijak, NH3, bezbojni plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ...". Šta je sad to ukapljiv, do vraga? "Vodena otopina reagira alkalično .... NH4 (amonijev hidroksid) ... raspadanjem belančevina ... U tehnici ... pod povišenim tlakom ... eksplozivi, umjetna gnojiva". Ni pomena o nečem žutom.

Na šta, u stvari, liči svetlost jedne stare uljare. Po svoj prilici na ono što bi ga bacalo oveće kandilo. Ali siguran nije. Neće svakako sada tražiti zejtin da ga pali. Iako je voleo preciznost, tako daleko večeras neće ići. Staviće da je "polutamne ćoškove senila mutnožuta svetlost uljare". Za sada. A na margini pokraj retka znak. Bolji izraz naći će u drugoj korekturi.

Ako do nje uopšte dođe. Jer ako Galib Kumrija uđe u sobu s a d a, može od svog romana da se oprosti. Jer ideja da o begu saznajemo preko njegove ispovesti ni groša ne vredi. Prvo lice – lice je meditacije. A njemu treba akcija. Lice treće. Već tri knjige ima u tom prvom licu i kritika ih je, uprkos pohvala, našla pomalo monotonim. Naravno da su bile monotone. Misao i jeste monotona.

Misao ne ubija. Misao nije kadra da beži. Misao ne poznaje trikove dramske situacije. Ona nema kosmičkih Crnih rupa u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci bave besmislenim radnjama. Pa ipak, ovog puta će im dati njihovu ljubljenu radnju. Story. Koliko su za nju Turci sposobni, naravno.

Uzmimo da Galib Kumrija nije sluga, rob, najamnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Uzmimo takođe da Jusuf beg Crnoglavić nije turski plemić. Da je bosanski vezir. (Za tako nešto morao bi naravno promeniti ime i uzeti i s t o r i j s k o, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi.)

Svetlost sveta, padišah ne znam koji, naređuje carskom namesniku Galib-paši da pogubi bosanskog vezira. Rez. Bosanski vezir, bivši Jusuf beg u nekoj kontrastnoj radnji. Efekat je isti kao da Galib-paša stoji pred vratima s gajtanom.

Galib-paša na konju juri Carigradskim drumom.

Bosanski vezir, ex-Jusuf beg, započinje svoju ispovest. Ispovest od najvećeg značaja za Imperiju.

Hoće li je završiti na vreme? (ŠTA ĆE DALJE BITI?)

Putovanje Galib-paše, naime, ne teče baš glatko. A ni pisanje o Sarajevu.

Sranje! Sa tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti da još malko potera radnju pa da vidi dokle će dospeti.

Radnja, nažalost, ostaje u mestu. Telefon ponovo zvoni. Ovog puta ostavlja ga njegovim konvulzijama. Telefon je podmukli oblik lutrije. Crna kutija iz koje slučaj vadi dobre ili rđave vesti. Pre nego što diže slušalicu, zapisuje nekoliko reči povodom telefona kao takvog. Ne veruje da će mu trebati, u njegovim romanima ne zvone telefoni, vesti prenose Tatari i čauši, ali ipak – nikad se ne zna!

- Dogovorili smo se da me ne zoveš na kuću!

Ženski glas s druge strane žice, nervozan, guturalan, želi da se još ove večeri vide. Osluškuje neće li čuti klik-klak, znak da je podignuta slušalica telefona u holu. Samo bi mu još to nedostajalo.

- Ne može li to malo sačekati? - kaže udovoljavajući savesti. Poznaje bitke koje su izgubljene još dok se čete argumenata raspoređuju. – Upravo se nalazim na početku novog romana.

- A ja na početku živčanog sloma, – kaže suvo glas. – Novog takođe.
- Ne mogu ostaviti nezavršenu glavu!
- O čemu govoriš, zaboga? Ja je uskoro neću imati!

To s glavom je bilo besmisleno, naravno. S njegovim radom, uopšte. Tako nešto nikada nikoga nije impresioniralo. Roman nije bio bolesnik koji će umreti ako ga ostavi na operacionom stolu.

- Šta se, zapravo, dešava?
- Nisam dobila "Hedu", eto šta se dešava! Obećao si da ću je ovog puta dobiti, ali je nisam dobila! O n a će je ponovo igrati! Igraće je po treći put. U svakoj podeli bila je sve gora, i opet su je uzeli. Uprkos tome što si mi izričito obećao ...

- Ja sam obećao da ću povodom toga razgovarati sa čovekom ...
- I jesi li razgovarao?
- Naravno da jesam. Šta ti o meni misliš?
Glas je postao tanak i jedak: - Što manje o tome znaš, bićeš srećniji.

- Slušaj, čovek mi je kazao da je stvar gotova. Da je na tebe i sam došao. Video je da sa n j o m ne ide i odlučio se za tebe p r e nego što smo razgovarali. Ja to ne razumem.
- Ja razumem. Za n j u ne intervenišu takve šonje kao za mene. Za nju se zauzimaju dramski pisci na čijim predstavama ne sedi samo rodbina.

- Učinio sam sve što sam mogao. U svakom slučaju, sad se više ništa ne može učiniti. Ne vidim ...
- Možeš da odeš u Klub i nađeš tu svinju.
- I šta? Oni uvek imaju nekakve izgovore. Mogu jedino da mu pokušam razbiti nos. Kažem p o k u š a m, jer bi ga po svoj prilici on razbio meni.

- Da odemo onda zajedno. To, naime, ne bih volela da propustim. Uostalom, ako mu kažeš da pišeš dramu za njega, možda ćeš nos i sačuvati.
- Ja ne pišem proklete drame!
- Ne. Naravno. Pišeš proklete dosadne istorijske romane!
- Zahvaljujem! Do viđenja!

- Ne spuštaj slušalicu! Vrištaću!
- Moraćeš o toj sceni jednom da mi pričaš. Jer je ja neću čuti.
- Ako prekineš vezu, zvaću ponovo!
- Ti nisi pametna!
- Ne. Nisam. Bila bih da sam dobila "Hedu". Ovako ne računaj ni na kakvu pamet! Ni na šta ne računaj!

Mora da misli brzo i trezveno. Ovo nije beletristička situacija koja se može menjati ako čoveku na um padne jača ideja. Korekture gumom ovde ne igraju. Privatni zapleti su nešto što u ovom trenutku sebi ne sme da dozvoli. Ljuskari iz Sekcije za književnost Srpske akademije nauka i umetnosti su patogeno osetljivi na porodični moral. U zamenu za muda dobili su, odmah nakon pristupne besede, devičanske poglede na život. Bili su gori od beštija iz Američke ženske legije. Minute-men-i hrišćansko-socijalističke kreposti!

- U redu, – kazao je pomirljivo. – Nisam mislio da budem grub. Naravno da ću otići u Klub.
- U redu. Ni ja nisam mislila da tamo razbijaš noseve. Samo da malo porazgovaraš sa tom svinjom. Podela u "Hedi" je, naime, još uvek preliminarna. Najčešće, ona je i definitivna. Dešava se, međutim, i da nije. Znaš kako to ide.

- Učiniću što mogu.
- I posle Kluba doći ovamo?
- Slušaj, to može biti prilično kasno.
- Nisu valjda zaveli policijski čas?

Spustio je slušalicu. Otrovni, munjeviti kuloarski jezik, koji ga je nekada odmarao od bajatih konverzacija srećnog braka, ide mu sad na živce. Smrdi na pozorišnu šminku. Izveštačenost ga umara. Jezik mora da opisuje pravo stanje stvari, a ne da ga izopačuje. Policijskog časa nema već decenijama. Njeno stanje, međutim, nije izveštačeno. Nešto preigrano, svakako, ali iskreno. I utoliko opasnije.

Učinio je zaista što je mogao. U granicama ličnog ubeđenja da Ibzenova "Heda Gabler" nije za nju, naravno. Heda je dimorfno, kentaursko biće. Ona bi možda izašla na kraj sa njenom jačom polovinom. Fine slabosti, nervne pukotine uloge, ostale bi zapušene jednosmernim temperamentom.

Razumeo je reditelja M-a i njegovu ljubaznu ravnodušnost. Nije odbio da rasmotri i tu varijantu, razume se. Niko ništa, uostalom, ne odbija da učini. Jednostavno – ne učini. Kad je kazao da će je s v a k a k o imati u vidu, B. je znao da od toga s v a k a k o nema ništa. Ali se zadovoljno povukao. Položaj je bio u najvećoj meri ponižavajući. Njihova veza i nije najpoverljivija stvar u čaršiji.

Osećao se kao makro koji na mračnom ćošku nudi ukvarenu robu. Životinja ga je pustila da se čitav sat kao neiskusan lopov šunja oko teme. Ni prst mu nije pružio. Bio je, naime, dirljivo diskretan. Naterao ga je najzad da izgovori ime i pocrveni. A onda ga je bestidno slagao. I pri tome je još bestidnije znao da mu se ne veruje. I da je on bespomoćno svestan tog saznanja. Zatim je otišao da za drugim stolom priča o neprilikama u koje i z v e s n e ljude dovodi klimakterijum.

Njoj je, razume se, rekao da je sve u redu. Da ima kategoričko obećanje. Uostalom, zar ga u izvesnom smislu i nije imao? Što mu personalno nije verovao, bila je njegova personalna stvar. Mogao se i prevariti. Dabome da se nije varao. I da je sve vreme znao da se ne vara.

U traganju za temom novog romana, bio mu je potreban mir. Nije mogao da radi s "Hedom Gabler" o vratu. Kasnije je računao na izgovore. Reditelj će se izgovarati pred njim. On će takođe iskopati neke izgovore. Procedura je bila tradicionalna. Poput rituala. U krugu kilometarskog prečnika oko spomenika knezu Mihajlu, sve se uvek odvijalo na isti način. Uz karnevalsku pratnju alibija i izgovora.

Šta je s tim prokletim telefonom danas?

Ovog puta neće se na lepak uhvatiti. Za danas mu je dosta takozvane stvarnosti. Razgovor s rediteljem M-om, poput perspektive oštrog, ograničenog rata, zahtevaće najveći deo njegovih duhovnih rezervi. Ostatak mora otići Galib Kumriji. Ukućani, ukoliko se već nisu rasturili po varoši, znaju "da nije kod kuće", "da, nažalost, pojma nemaju gde je?" i "da ne bi mogli reći kad će se vratiti".

Telefon zvoni dugo, uporno, nepoverljivo.

B. piše krasnopisom:

Dilsuz je iz nedara izvukao svileni gajtan i uzeo da ga vezuje u čvor. Biće spreman za svaki slučaj. Begovska svinja jamačno nije ispila otrov. Po svoj prilici je vrlo živa, zajedljiva i orna za razgovor. Desni kraj gajtana je prebacio preko levog, podvukao ga i ponovo prebacio...

Koješta! Tako se ne pravi čvor za davljenje! Tako se vezuje leptir-mašna! Kako se u stvari taj prokleti čvor vezuje? I vezuje li se uopšte unapred? Najzad, to nije vešanje. To je davljenje. Možda se nije primenjivala nikakva tehnika. Uzeli bi se prosto krajevi konopca u ruke, obavili se oko šije i stegli razvlačenjem na suprotne strane. Otkud, uostalom, on tako nešto može znati? Pisac je, nije izučeni krvnik.

Moraće opet konsultovati enciklopedije. Tamo će verovatno naći sve što se tiče hemijskih, fizioloških, medicinskih aspekata a n- o k s i j e odnosno gušenja, ali ništa o tome kako se ljudi dave. Dirljiva delikatnost nauke kad ima metropola u čijim knjižarskim izlozima čovek može naći još malo pa priručnike za konstruisanje džepne atomske bombe. Plastične, u svakom slučaju. U međuvremenu, još se ne može ići unaokolo i makar i suptilno raspitivati se kako se najlakše davi čovek. Može se jedino pisati penzionisanom, Opunomoćenom i Privilegovanom dželatu britanske krune.

A preko epizode se nije jednostavno moglo skliznuti kao preko leda. Premda se prilično značajan deo umetnosti romana sastoji u spretnom izbegavanju komplikovanih, psihološki podvodnih područja teme, baš sve ipak nije u pontonima i prečicama. Kritika je u više navrata njegov umetnički rukopis označila kao filigranski. Detalji su krv dobrog pričanja.
Uzima najpre domaću Enciklopediju. Bira stranu. Čita: "U željezničkom saobraćaju mjesto, gde se sastaje više pruga iz raznih smjerova ... U pomorstvu, mjera za brzinu, koja odgovara broju prevaljenih nautičkih milja u jednom satu... U medicini patološka tvorba ili latinski tuber... U građevinarstvu, presjecište ravnih i zakrivljenih štapova željezne rešetkaste konstrukcije...

U fizici, kod stojnih valova koji nastaju na žici, membrani ili tijelu, točke, linije i plohe koje ne titraju... U astronomiji, točka na nebu, u kojoj staza nebeskog tijela presijeca ekliptiku... U životu, spoj dvaju konopa vezivanjem ili upletanjem. Razlikuju se uzlovi ... upletke ... kučevi ... čvorovi ... zapornjaci ...sidreni uzlovi ... mrežni uzlovi ..."

Na desnom listu bila je crno-bela slika. Katalog čvorova. Njih sedamdeset osam na broju. Neki su imali gruba, neuglačana imena. Štip, kuč, potkuč, dvokuč, nametak, vrznjak, uzao za orepinu. Drugi istorijska: firentinski, firentinski sa osmicom. Neki su bili prosto pragmatični.

Ribarski – na primer – zapornjak za klin, užarski uzao za most, sidreni za konopinu, zastavni uzlovi. Ali bilo ih je s nežnim, pesničkim imenima. Jegulja s vojem! Kučni vitičnjak! Turban! Kruna! Ribarski nadovez! Grleni unakrsnjak! (Ništa, nažalost, nije imao sa davljenjem.)

Uzima lupu i svaki pojedini zamišlja na vratu Jusuf bega Crnoglavića. Očigledno ih samo malo posao mogu obaviti. Za ortodoksno vešanje verovatno "jednostruki i dvostruki grljak" ili "klizna petlja". Za tursko davljenje, međutim, najubedljivije su izgledali "obični poluuzlovi" i "poluuzlovi sa povezicom".

U Encyclopaedia Britannica čvorovima je posvećeno četiri sitno ispunjene strane, ali nigde izričito nije pisalo kako se oni upotrebljavaju za davljenje. Čovek se morao osloniti na sopstvenu instinkt. Ni u imena se nije smeo pouzdavati. Čvor "troat seizing", na primer, imenom odgovara svrsi. Predstavlja se ponosno kao "hvatač šije". Omča je, međutim, nepomična. Nema kliženja konopa kroz petlju i čitava užarska konstrukcija više liči na deo sindžira, kojim je tursko roblje bilo povezivano jedno za drugo.

Za vešanje je najpogodniji "half hitch" ili "midshipman's hitch", a za Galib Kumriju, po svoj prilici, tzv. "overhand" koji se podudarao sa domaćim "običnim poluuzlom".

Ne savetuje se sa Larousse-om. Sumnja da Francuzi znaju o tome više nego Englezi. Ali skida kravatu i na njoj isprobava "poluuzao". Izgleda da mu je instinkt bio dobar. Prvi su pokreti zaista bili i s t o v e t n i s pokretima kojima se vezuje mašna. Naravno, ovo je za davljenje. Kad bi hteo da se obesi, morao bi odustati. Iz tehničkih razloga. Jednostavno ne bi umeo da zaveže čvor koji funkcioniše. Ili bi morao da konsultuje Enciklopediju, što bi ceo poduhvat učinilo smešnim.

Ostaje još samo da se vidi radi li uopšte ta omča. Ogledalo pred koje staje, s pomešanim osećanjem budale i žrtve istinoljubivosti, vraća mu crnomanjast, sferičan lik otežalih obraza i prosedih zalizaka. Iza dimne zavese zatamnjenih naočara pogled vreba kao iza busije. Sve u svemu nešto poput ocvalog balkanskog James Mason-a. Intelektualca perverzno razapetog između humanističkog vaspitanja i diluvijalnih nagona. Čudotvorca što isceljuje bogalje a kod kuće proizvodi invalide.

Oprezno rasteže kravatu. Pritisak na koži vrata je hladan, prijatan. Kao oblog na žezi. Slepoočnicama izbija znoj. Oči iza stakala bljeskaju vodenim sjajem.

U cvetu kreativnih moći... U nastupu depresije... Premda je to nenaknadiv gubitak za našu literaturu, njegova smrt je zapravo umetnički čin... Poslednji u nizu kojim nas je obdarila njegova neumorna akribija i mašta...

Kravata se zateže. Srce unezvereno tumara po grudima. Strah koji se rađa protivu njegove volje i saznanje da glupu probu može prekinuti kad god hoće postaje ponižavajuće intenzivan. Ako ruke odbiju poslušnost, ugušiće se.

U međuvremenu sluša prečanski lenj glas predsednika Udruženja književnika. V. S.-ov posmrtni govor usamljeno galopira kroz belu mećavu: "Nenaknadiv gubitak za našu literaturu... U cvatu kreativnih moći..."

Pokojni pesnik je, međutim, imao osamdeset pet godina. I poslednje mesece je proveo kraj prozora gledajući u magle Panonije, po kojoj su se vukle aveti izgubljenih iluzija.

Kroz povorku od nekoliko tuceta "naslednika nacionalne kulturne misije", što pobožno prati "smrt kao umetnički čin", veje snežna mećava, pod kišobranom s koga se intenzivno cedi memla na besedu, V. S. intenzivno misli na vruću rakiju i tako uspeva najzad da modrom licu obezbedi nešto malo žalbene topline.

Protokolarna žrtva će se u svakom slučaju isplatiti. Pogreb mora dobiti bar pet minuta televizijskog vremena. Neka pola otpadne na stihove mrtvog pesnika, đavo ih odneo, ostatak će bezuslovno pripasti njemu. Duguljasto, ipomorfno, rezignirano lice izvanredno se slagalo sa korotnom kravatom i snegom u pozadini. A uz to je stajao uz sam kovčeg. Govor će posle objaviti u "Književnim novinama". S nešto malo citata i opštih mesta mogao bi postati i sasvim zgodan esejčić.

I onako je poslednjih pola decenije pisao isključivo za novine. Znalačke članke o tome kako d a n a s treba pisati. O urbanom mentalitetu. Savremenom romanu. Tajnama Beograda po ugledu na Tajne Pariza - Eugène Sue-a. Zajedno sa ovim govorom i još nekim, ako matori pisci nastave umirati ovim ritmom, ti članci će ispuniti ceo tom njegovih sabranih dela. Tom pod naslovom "Marginalije i ostalo".

B. se dobro oseća. Pogreb M. C.-a imao je na raspolaganju poslednji minut televizijskih vesti. Od vejavice su se videli samo kišobrani. Slika je ličila na neuspelu reklamu za zimovanje u Sloveniji. U svakom slučaju, čoveku je definitivno oduzimala svaku želju da bude sahranjen o državnom trošku.

Popušta omču pre nego što ga panika nateruje da krikne. Srce mu se vraća na mesto. Koža na licu bledi. Jusuf begu svakako neće biti lako. Nastavlja od pokreta kojim omča za davljenje postaje kravata. Ispija poslednji gutljaj viskija, stavlja nekoliko cigara u džepčić letnjeg kaputa, poslednji pogled baca na rukopis u kome Jusuf beg i Galib Kumrija, dva umetnička robota, čekaju na njega da nastave svoj "dubok govor o životu i smrti", gasi lampu i izlazi.

Perspektiva hola, presecana senkama otvorenih vrata, sudarala se u dnu s mrakom bašte. Na crnoj školskoj tablici obešenoj pored čiviluka, pisalo je:

IMADEM SLOBODNO. A.

NA KONCERTU MADRIGLISTA. S.

NE ZNAM GDE SAM. L.

Za ženu i devojku poruke su još i imale nekog smisla. Bar su se s vremena na vreme menjale. Njegov sin je svoju ostavio pretprošle godine. I još je važila. Još uvek nije umeo da kaže gde će biti.

Mlađi je verovatno gore, na spratu. Otići će da ga vidi pre nego što izađe. Nije pamtio kada ni kojim se povodom ovaj običaj uspostavio. Ali je prijao obojici. Tiho se uspeo stepeništem. Vrata dečije sobe su bila odškrinuta. Dečak je odeven spavao na krevetu pokriven stripovima. Većina ih je bila njegova, još od pre rata. Glas sa tranzistora monotono je citirao sportske rezultate. Ušao je na prstima, pokrio sina ćebetom i ugasivši svetlost izašao.

Najednom je opet bio srećan.
(Kraj)

Priča bez naslova – Borislava Pekića (I deo)

Ova priča je prvi put štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1, 2004. godine.

Jusuf beg Crnoglavić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša ispisivao oproštajne redove ispovesti Älahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta pasti na njegove reči, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:

"Dato, alahunèmrîlè, u Sarajevu, jedanasestog dana meseca rebîul- èvela, godine od hedžire 1246, ili po krestijanskom računjanju – avgusta tridesetog godine 1830 ..."

Pred vratima Jusuf begovih ličnih odaja stajao je dilsuz, crni mutavac, i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hismet učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah belásuni vèrsun! – Bog mu belaj na vrat! Vezirov krvnik Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće i nije bilo.

Većina carskih osuđenika već je bila iznutra mrtva dok im je on spolja tek obavijao svilen gajtan oko vrata. Ostatak je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šake u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi. Službu nije voleo zbog odvratnog potuljenog izraza na licu onih pred koje bi kao èđel crnih krila stao. Jusuf beg bi ga zaista zadužio ako je ispio otrov.

Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi nagradu, naravno. Ali, nije on takve sreće! Beg će po svoj prilici sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi, a prezira prema njemu, Galeb Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre posla malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahpeoglu! – Kurvin sin!

Jusuf beg je rasejano posmatrao vrata koja se pomerahu sporo kao da ih otvara dašak vetra a ne ljudska ruka. Niz anteriju mu je visio belokosni pisak nargila iz nedodirnute šolje s čajem još uvek se isparavao mlak aromatični kâd, amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova ali razgovetno obasjavala prazan svitak pergamenta ispod murèćefom ispisanih reči "avgusta tridesetog godine 1830 ...", po kojima je, sušeći se, strugotina tučane egèndije korela sjajno žutu skramu ..."

Preko olovkom čitko, gotovo kaligrafskom latinicom ispisanih reči: "po kojima je, sušeći se, strugotina tučane egèndije korela sjajno žutu skramu ..." po kvadratu 210 x 297 mm kruće bele hartije od S/O 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinast abažur.

Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se topi minijaturni glečer, širi se insektoidni miris slada i meša s oporim dimom trbušaste kubanke, koju jedno od najživljih pera Balkana drži u levoj slobodnoj ruci, ruci neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka sarajevskog plemenitaša Jusuf bega Crnoglavića.

Mozak je u međuvremenu akutno zabavljen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosio, moći će se, ako malko požuri sa onim crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena, datiranje se može pomeriti u zaglavlje jàzije. Beg će tek otvarati svoju žalopojku pred istorijom.

I na sreću, umreti pre nego što pisca uvali u one silne neprilike oko pojedinosti ličnog života što još čekaju da budu izmišljene. Ali ako se ispovest i mogla zaobići, prokleta begova misao nije. Taj je nekoga vraga morao misliti dok je pisao. Nije bio moron. Ni junak američkog bestseller-a, kome funkcionišu samo izvesna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od grčke prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli bosanskog vizirata, čim je imao čast da bude zadavljen na privilegovan način.

Šta uopšte misli pisac oproštajne poruke? I mislio li je u svakom dobu isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one ubistveno dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijim putem? Može li se jednom, za promenu, ne biti jako pametan post festum? Iako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta. Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li baš i ovu?

Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se nekom sporednom neudobnošću sadašnjeg položaja? Zašto ga, recimo, ne bi žuljale papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti sa mračne, maroderske teme taman koliko je potrebno da dilsuz obavi svoj deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvor na prokletom gajtanu. Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje?

Posao bi svršila higijenska šetnja po "bašči". Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo begovu petu, a zatim mozak. Epske misli, prodorne generalizacije, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih B. ne može trenutno da se seti nijedne – ležale bi nevidljive pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim spomenikom. Nikad ne bi saznali šta je beg o smrti kao takvoj mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.

B. uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Takorekuć kinematografsko. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je pošla u bioskop tek šesdesetih godina. Nedavno je čitao prvi roman jednog uspešnog proznog minijaturiste. Koliko je mogao shvatiti reč je bila o ćutljivom nezadovoljniku koji se posle dvadeset godina globtroterstva vraća u zavičaj, Bogu za leđima.

Ne bi se moglo reći da je dočekan baš oberučke. Duševni vihorovi sa junakom-slamkom po sredini postaju fizički. Ali je žena, koju je voleo i čiju sliku čuva u providnoj foliji, među kreditnim kartama, još uvek na dispoziciji. U sočnoj travi, uprkos sušnome letu, među cvrčcima, koji su za ovu svečanu priliku odustali od iskonskih navika i otpočeli sa cvrčanjem još u podne, egzekutira se ovaj dvadeset godina odlagani spoj u krvožednom maniru evripidovske sudbinske odmazde.

Pisac, srećom, sudeći po merodavnom mišljenju "Borbe" i jednog profesora s izgledom srpskog patrijarha u izgnanstvu, ne upada u močvarni živi pesak naracije što ga je evropskom literaturom prosuo izvesni Irac iz Dublin-a. Odoleva iskušenju da nam poveri šta to oni tamo u travi rade, kako to rade i šta pri tome misle.

Jasno je to, naime, svakoj budali. Umesto da nas gnjavi pojedinostima, ljubitelj "živih slika" vadi pero iz vulgarnog meteža na zemlji i posvećuje ga tajnama prirode. Oko kamere naglo, filmski, stremi nebu i snima jednu pticu. Ptica poje na grani dok vuneni oblaci iznad nje putuju u smeru dominirajućeg vetra. Jednostavno, snažno, moderno. A iznad svega metaforično. Na tanan način nam se stavlja do znanja koliko se malo za bližnje brinemo. Upravo koliko i pisac za svoje dvadesetogodišnje rastavljenike, tamo dole u travi sočnoj od letnje žege.

Voleo bi da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu bač jako mobilan svet. Većinom sede na divanu, eglenišu ili misle. Ono malo Srba, potrebnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu, gde za neku naročitu aktivnost nema prostora. Retke su bile grane na koje bi pisac mogao da odleprša. Ali, naći ih mora. Inače knjigu nikad neće završiti. Pogotovu ne do novog izbora za Akademiju.

Uvek će se naći neki prokleti beg da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u rukama – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa. Ni u bioskopu, uostalom, nemamo pojma šta junaci platna misle pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve kaže i objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo malo imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica a da njima ne budu čitaocu ni od kakve pomoći.

Neprilike bi, međutim, nestalo, a s njim i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.

Zašto bi onda pisao ispovest?

Pitanje je neumesno. Ispovesti ne pišu samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih najređe pišu. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od ispovedanja očekuju izvesne neposredne koristi. Slavni ljudi da bi objasnili kako su postali slavni i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere koje su, u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazali kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.

U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao za sobom ostaviti poruku, na poleđini starog koverta ispisanu nesigurnom rukom alkoholičarske depresije. Nipošto krasnopisom izvezenu knjižurinu. Pa ma bio sa Balkana gde se za svaku glupost uvek ima vremena.

On bi takođe morao naći malo vremena da se snabde ledom. Ali to bi zahtevalo napuštanje sobe. Ne može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Bilo ko od ukućana, čim bi ga primetio, zakačio bi za njega onako usput neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezao, ostavljajući ga da kako zna i ume, vrativši se u sobu, pomiri privatnu nevolju aeronautičke ere s istorijskom iz doba konjskih zaprega.

Moraće uskoro instalirati sobni frižider. Neće ići baš glatko. Već i sa ručnim televizorom imao je okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i frižider postaće autohton. Kao privreda koja je sebi dovoljna. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već ionako se ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu zbog toga pate.

Porodične spone zarastaju u rutinu. Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje nego s t v a r n o življenje. Čak i ako se ispostavi da je Jusuf beg nadaren i zanimljiv čovek, da se frižider ne kvari i domaći televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduju, teško bi se njegovo društvo moglo smatrati biranim i dovoljnim da čoveku ispune takozvane vitalne godine. O tom ličnom frižideru, dakle, valja još razmisliti. A u međuvremenu se zadovoljiti mlakim pićem.

Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno, akuratno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, po običaju, već sve biti jasno. Dok beg bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, dok i izvesnim praktičnim nadama bude davao krila, dilsuz će sa konopcem stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja prednost da dopusti.

Neočekivana crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu saopšti istinu. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simbolizuje tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost svih ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako čovek živi u socijalizmu. Može li se biti aktuelniji? Za pametne, razume se. Budalama se ionako niko ne obraća.

Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se ispražnjen mozak nečim mora napuniti. Nečim praktičnim po mogućnosti. Logično je da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da, ne dirajući fakta, ispovest osvetli bega sa najpovoljnije strane. Kao što on, B., sada očekuje da li je s gledišta estetskog utiska a pomalo i lične spisateljske udobnosti bolje da beg zna ili da ne zna šta ga ispred vrata čeka.

To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se to beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administaciji bosanskog vezirata. Jer sve što on o begu zasad zna je – ime. Lepo, egzotično, prodorno ime, koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku. I godine, eventualno.

Blizu je pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski Turčin ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre nje mu se za tako nešto i ne daje prilika koju danas ima svaka tridesetogodišnja šuša. Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je bila pogodna i perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč ne napisala.

(Junak je, naime, uvek mogao biti na vreme ometen vešću da mu je otac na samrti, da je izbio još jedan rat, čak i zemljotresom, ako se u torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na prvom arku hartije bili su popularni tehnički detalji prisutni u svakoj priči koja je o tim nesretnim Turcima ikada bila napisana.

Njegov je to, uostalom, način. Knjigu bi počinjao sa opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko progovori o životu i smrti. U našem kao i u svim ostalim vremenima. Što je vek ipak bio XIX a ne XX, stvar je izvesnih izdavačkih okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja "o životu i smrti kao takvim" bila ponešto isuviše opšta.
Ispod tanušne opne lingvističke dojenčadi vire kosti mrtvačkog skeleta. Sve ima transparentnost rendgenskog snimka. Ali, on se ne brine.

Uskoro će oko odvratnog kostura opšte ideje početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi puniće šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ostala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija sa jednim neumornim srcem koje će kroz telo pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba, ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu. Kad čovek ima iza sebe desetak knjiga, stvarna briga za iduću više ne postoji kao prirodan otpor. Tek kao neka vrsta dopinga.

Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda prijatno mu pale nepca. Reže i novu cigaru. S ploče mu je dosad Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovim rečenicama davao voluminoznost i matematsku lakoću. Sada i njega zamenjuje Bruckner-om. Treća Simfonija u G majoru snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu. Prvoj stranici se vraćao odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati finis. Prvi akord je presudan. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.

Okreće olovku s crvenom gumenom usnom na dole. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se pojedinostima.

U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče prevukao je preko reči zelenkastu patinu. Opis Jusuf bega Crnoglavića, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i praznoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkastosiv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar. Pomalo manufakturan, svakako, nalik njegovim ranijim delima, ali je to hotimično.

Čitalac voli da prepozna pisca. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovinama mašte za koje sam ne bi bio sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivurečnim i zamršenim osećanjima gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje.

Odbija da sarađuje sa piscem koji ga vređa tajnama i ostavlja knjigu pre nego što je ova stigla da postavi ijednu klopku njegovoj radoznalosti. Mrzeći ih, B. je znao sve uslove u s p e š n o g pisanja. Snažno i jednostavno takoreći primarno osećanje (strah, ljubavi, mržnje) u jednoj snažnoj, jednostavnoj, takoreći neandertalskoj ličnosti kojoj preti opasnost ili se postavljaju izvesne j a s n e opstruktivne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona i kako će ih savladati, ŠTA ĆE, NAIME, DALJE BITI, dovoljno je za svaki roman.

U izvesne komplikacije može se ući eventualno tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac ima nekog prokletog ponosa, i dušu ono nekoliko blaziranih intelektualaca koji ne bez osnove drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni i to u zoološkom vrtu.

Ne liči li, uostalom, begov položaj pomalo na njegov sopstveni? Sa izuzetkom dilsuza-ubice pred vratima, naravno. Pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. To, doduše, ne znači da se taj gajtan n e g d e ipak ne vezuje. Negde daleko. Ili blizu. Vrlo blizu. Možda već u stomaku, čije ga potmule konvulzije s vremena na vreme podsećaju na neprestano odlaganu posetu lekaru.

Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i "Old Scotch" umesto čaja. Podudarnosti ga navode na misao da kao ravnotežu svome Bruckner-u pusti za bega neku muziku. Nekakve nostalgične zurle iz sumračne daljine? Neka ga đavo odnese ako tako daleko bude otišao! On ne piše nikakvu prokletu "Koštanu".

Govori o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije potrebna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večerašnje džakanje ptica nad albaščama biti dovoljno. Jer lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji dilsuz sa gajtanom, upadljivije mora biti istaknuta. Jer beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla imala smrt na pragu?

S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.

Kakva je to jebena bronzana kopča kojom se pergament drži za tablicu? Vrsta metalne štipaljke, verovatno. Zvuči ubedljivo, mada za nju nikad nije čuo. Izmislio je kopču na licu mesta da bi udovoljio sitničarskoj racionalističkoj logici. Pergament bi se inače pomerao. I onda? Nek se pomera. To je begova briga. Nije njegova. Ionako neće stići baš mnogo toga da ispiše. Umreće pre nego što ustanovi da mu pomeranje podloge smeta koncentraciji misli.

Fildiš bi možda mogao zameniti sa "slonovačom". A i to je cepidlačenje. Nikome od toga ništa neće postati jasnije.

Älah se, međutim, svakako piše sa dva l. Ällah, dakle. Nije mu stalo da neki nastrani arabist na njemu zarađuje hleb.

Izraz lične odaje za sobu u kojoj beg sedi deluje jamačno preterano savremeno. Zvuči poput boudoir-a. Na turskom se "spavaća soba" kaže jatak odasi, ali beg svakako ne piše za istoriju u krevetu. Nije bolestan. Da jeste, gajtan bi izgubio pola od svoje vrednosti. Ručaonica se, međutim, kaže jemek odasi, ali mu je izlišna.

Ostaje oturma odasi ili soba za sedenje. Poteškoća je jedino u nepouzdanom izvoru njegovih obaveštenja. Ona potiču od izvesnog Jusufa Mardin-a i njegove knjige Turkish Phrase Book, poglavlje posvećeno hotelima. Gospodin Mardin je tu prilično iscrpan. Čitao je:

"In Turkey hotels are graded according to the standards they maintain. The charges are fixed by law. Hotel rates are on the whole very reasonable ...". Činjenica da su hotelske cene u Turskoj utvrđene zakonom i, u celini uzev, vrlo trezvene, može mu koristiti ako se jednom bude rešio da ode u Carigrad o kome sa tolikim poznavanjem piše, ali ga ostavlja na cedilu ako treba da utvrdi da li g. Mardinovi hotelski termini korespondiraju sa jezikom XIX veka.

Najpametnije će biti da lične odaje zameni divanhanom. Sa nje je pogled prekrasan, ukoliko se ima šta gledati, dabome. Kad beg bude davljen može, ako bude imao vremena, pogledati poslednji put u svet i nešto povodom toga reći. Ispao je to neki prećutan običaj.

Hristos je rekao: "Predajem dušu svoju, Gospode, u tvoje ruke". Göthe: "Više svetlosti". Kralj Aleksandar: "Čuvajte mi Jugoslaviju". Njegov deda: "Šta me gledate?" Izbor je bio neiscrpan.

Slova disciplinovano marširaju s leva u desno. U večnost odnose njegove reči. Oseća se kao otac koji vlastitu decu šalje u boj za boje porodice. Misao će morati da zapiše. Dobro će doći ako ikada bude pisao porodični roman. Nije, doduše, bila sasvim taze.

Pesnik mitskih minijatura, iskolačenih očiju Here i dugog crvenog šala oko vrata upotrebio je te reči da njima objasni neku od svojih popularnijih svinjarija: "Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi", kazao je uz crno vino, "ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima". B. je sklon da o svojim romanima misli na sličan način. Pa ipak žali što kola sa žičanim točkovima koja su zadavila Isidoru Duncan više nisu u prometu.

Dilsuz Galeb Kumrija je takođe dobar. Kumovali su mu Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku Abdulaha Škaljića, pošto su se na njemu oprobala sva imena od Abasa do Zumreta, inače je u svemu ostalom, gajtanu i trgovačkom realizmu, bio čedo njegove mašte. Zbora nema, merkantilizam njegovih meditacija je životan. Spustio je visokoparnost uvodnog opisa za čitavu oktavu i još jednom ismejao begovu nameru da se na ravnoj nozi nagodi sa istorijom. Smrt je kao i uvek išla ruku pod ruku sa životom, a da jedno drugo ne primećuje.

Briše kahpeoglu – kurvin sin i dopisuje "govna". Još jedan obol savremenom stilu izražavanja. Zatim vraća kahpeoglu bez prevoda. Ali sad izgleda da se "govnar" na turskom kaže kahpeoglu. Dočim je to tek "kurvin sin". Najzad uklanja celu ispravku i psovci vraća prvobitno tursko-srpsku frazu. Dođavola sa savremenošću! Pasus je i bez nje disao!

Taj dilsuz će dakle ući – on zapravo već ulazi, jer beg vidi kako se vrata pomeraju – i zadaviti carskog osuđenika već kod datuma. Neće ga valjda baš odmah zadaviti? Begova predsmrtna razmišljanja spretno su izbegnuta. To je u redu. Čak i sa komercijalne tačke gledišta. Ako bi se taj dao u neke velike i zamršene opšte misli, koje bi stranu za stranom ispunile gustim crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem literarne natprosečnosti, čitalac koji pre kupovine konsultuje upravo te prve listove – u odsustvu iole svarljivih laži na domaćim omotima – nikad do kase ne bi stigao. U svakom slučaju ne sa tom knjigom.

Čak je i Hermann Broch u Der Tod des Vergil, s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu normalnu razumljivu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasima Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovio prema luci Brindizijuma..." a Virgilijeve kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čoveka zalude tek na kraju.

To je, dakle, s izvesnom prostotom situacije u početku, O. K. Ali ako bi sada, posle misaono obamrle i mutave žrtve, došao i jedan prazni i ćutljivi ubica, koji bi davljenje obavio kao da vezuje kravatu, to bi za svakog pisca bila već pomalo preterana udobnost. Neko tu nešto mora reći. Nešto se povodom toga mora izjaviti.

Dilsuz je, naravno, kao mutav, za besednika nepodoban. Ostaje beg. Monolog bi, ma kako ga izveo i ma koliko zemljom isprljao, bezuslovno bio artificijelan. To je u prirodi monologa. Osim ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi prirodni. Ispada nekako da se mora pribeći čudu. Ispraviti jednu božansku nepravdu i Galib Kumriji vratiti jezik.

Neće doduše više biti dilsuz, carski rob, biće običan najamnik – neka vrsta plaćenog ubice od sorte koja je pucala na generala de Gaulle-a – ali će u zamenu dobiti mogućnost da sa žrtvom izmeni nekoliko reči, neophodnih da se scena izvuče iz duhovnog vakuma i marionetske automatičnosti.

O čemu bi, zapravo, njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se u najmanju ruku mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski, nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila sloboda misli i reči, uskraćena begovom dvojniku u građanskom odelu, taj bi prigovor prećutno otpao.

Veselin Marković: Beseda

GOVOR POVODOM STIPENDIJE “FONDA BORISLAVA PEKIĆA”

Zahvaljujem žiriju što je odlučio da ja budem jedan od dobitnika stipendije “Fonda Borislava Pekića”. Posredi je jedina stipendija u Srbiji namenjena književnim delima koja tek nastaju. Ta činjenica je još značajnija ako pomislimo da živimo u jednoj od retkih evropskih zemalja koja nema niti fondove za prevođenje svojih književnih dela, niti instituciju koja bi promovisala domaću književnost. Zato ova stipendija za mene ima prvenstveno simbolično značenje: donosi osećanje da neko ipak brine o književnicima.

Postoji još jedan razlog zašto me je obradovala ova vest. S našim slavnim piscem osećam srodnost. U vreme kada je pomodno potcenjivati i razbijati fabulu, ja smatram, kao što je očigledno smatrao i Borislav Pekić, da je neophodno da postoji jasna i dosledna priča kao temelj književnog dela. Na osnovu tog temelja mogućno je graditi druge elemente knjige i uputiti se prema književnoj ideji, kao i prema produbljivanju sopstvenog doživljaja sveta. Hvala!

Beograd, 2. jul 2006.