Beseda Miće Vujičića

Poštovana gospođo Pekić, Uvaženi članovi žirija, dame i gospodo,

Hvala Vam na poverenju i časti koju ste mi ukazali. Biti stipendista Fonda „Borislav Pekić“ istovremeno je i čast i obaveza. Delo Borislava Pekića ne dopušta nam prazne priče i udaranje u slavljeničke talambase. Ono nas upućuje isključivo na temeljan, vredan i neumoran rad na rukopisu, ali i na etiku, bez štetnih kompromisa.

Pekićeva žrtva opominje nas da se moramo suprotstaviti svakoj pojavi koja devalvira svet domaće literature, ali i da moramo pogledati u oči svakoj spodobi koja svoju glupost želi da nametne kao opštevažeći princip. Princip koji će nam već sutra biti putokaz ka pećini iz koje su naši – bar se tako smatra - odavno izašli.

Jedna od najzanimljivijih čestitki koja je do mene došla po objavljivanju rezultata ovog značajnog konkursa, bila je rečenica prijatelja koji mi je rekao da sad sednem i pišem, jer mi je nagrada, citiram, dala krila.

U tom trenutku, manji od miša naspram ogromnog i bogatog Pekićevog dela, shvatio sam da bi ta krila najpre mogla biti krila Boinga 747 italijanske avio kompanije Alitalija koji, zbog iznenadne bolesti jedne putnice, u 07.45 časova, traži dozvolu za prinudno sletanje na Hitrou, razume se, u žanr romanu „Besnilo“ Borislava Pekića.

Jer, kom drugom junaku da budem sličan do Enriku Markoneu, kapetanu leta AZ 320 Alitalije na liniji Rim-London-Njujork? Ne liči li svaki autor dela u nastajanju na pilota koji, kako piše Pekić, lebdi u hermetčki zapečaćenom sanduku, nalik mrtvačkom kovčegu, na 30.000 stopa od majke zemlje, od Boga stvoren da po njoj puzi.

Međutim, za razliku od Enrika Markonea koji je prošao kroz obuku i simulatore – za razliku od pilota Alitalije koji ne može da pretpostavi šta će ga u vazduhu snaći, ali koji zna da izvuče točkove Boinga i prizemlji zapečaćeni sanduk – sedim u avionskoj kabini nemajući u ruci čak ni džepni priručnik za letenje.

Šarene komande na upravljačkoj tabli šarene se i svetle na sve strane. Sve one, poput pripovedaka u mom sinopsisu, na nešto ukazuju, nečemu koriste i sigurno tu nisu namontirane slučajno. Ipak, dok Enriko Markone, pripremajući se da prinudno sleti, sigurno pritiska dugmad po kokpitu - još uvek nasumice tipkam po svom rukopisu, dok se on otima, a upravljačke komande otkazuju, da bi onda ponovo proradile.

Iako ću učiniti sve da svoj Boing uspešno prizemljim na aerodrom „Borislav Pekić“ – u čijim se čekaonicama već čitaju romani Tešina, Ilića, Marojevića, Rotara i drugih uvaženih kolega koji su napisali odlične knjige podržani ovom Stipendijom – kao jedina olakšavajuća okolnost ostaje mi nauk iz dokumentarne serije o avionskim nesrećama.

U slučaju da se moj avion obruši na literarni okean, pojas za spasavanje ostaće nenaduvan. Jer, ako delovi aviona ostanu celi, a voda počne da prodire u unutrašnjost eroplana, pojasevi za spasavanje mogli bi onemogućiti preživele da zarone još dublje i izvuku se, prvo iz utrobe aviona, a potom i iz duboke vode.

Uz još jednu zahvalnost članovima žirija što su imali hrabrosti da mi dodele ovu Stipendiju - sedajući tako samnom u isti avion - ostaje mi da obećam da mi Pekićeva stipendija neće sujetom ispuniti pojas za spasavanje, jer bi me tek to odvelo u katastrofu. Stipendija Fonda „Borislav Pekić“ biće mi podsticaj da još više i vrednije radim.
Hvala još jednom.