Ali to bi se sukobljavalo sa nečim otpornijim: saznanjem da Galib Kumrija nije običan već c a r s k i plaćenik. U neku ruku državni činovnik i da je sa njim pogađanje nemoguće. A lupetati naširoko o neizbežnosti smrti, o patnjama života, o tome kako je beg, iako umre i baš zato što umire, u srećnijem položaju od Galib Kumrije koji produžuje da živi nešto malo duže, jer s obzirom na večnost vremena svi ljudi, ma kada pomrli, žive jednako kratko – zbilja nema nikakvog smisla.Neke svoje perverzne ideje o međuljudskoj korespondenciji B. se čuvao da publikuje. Iako više nisu bile u revolucionarnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nikada stvarno nisu bile zaboravljene niti se od njih definitivno odreklo. Optimizam je bio potajna ljubav svake države. Čak i one koja se raspadala.
Optimizam je imao kozmetičko dejstvo na njene ustanove. I B. mu se podavao u rafiniranoj, otmenoj meri praktičnog čoveka. Izjavljivao je da veruje u smisao svog rada, čak pomalo i u opšti značaj umetnosti, u zdravu mogućnost da ona koegzistira sa društvom u sazrevanju, da ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike – više ili manje u zavisnosti od tiraža njegovih knjiga – i da podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije.
Intimno, međutim, činilo mu se da je najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo kao dečak gledajući "Tarcana". Izjave: "Me Tarzan!", "You Jane!" otišle su, mimo Platona, Šekspira i slang-a u modernom američkom bihevjorističkom romanu, usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Preko toga sve je bilo puko ponavljanje i zamućivanje istine.
Kad bi taj crni klipan mogao jednostavno da uđe u sobu, kaže: "Ja Galib, ti Jusuf", i pređe na davljenje, nešto primarno, f u n d a m e n t a l n o bi bilo izrečeno. Izrečeno i obavljeno. I sve bi ostalo postalo najednom izlišno. Ceo roman, verovatno.
Sa tom mukom će se, uostalom, još suočiti. Jer izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja iščezava – a nije kidnapovana da se za njom na trista strana može tragati – koja umire već na prvoj, nije baš jako zahvalan posao. Osim ako se datiranje ne vrati na staro mesto, ispod gotovog rukopisa, pa da mi posle iz njega saznamo o čemu je ustvari u romanu reč. U tom slučaju beg bi m o r a o znati šta ga pred vratima čeka. A to bi, opet, obavezivalo na nekoliko prigodnih misli, koje, evo, već puna dva sata, nastoji da izbegne. Do k...., misli, već će se nekako snaći!
Čita: ".... amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova ...". Kakva "amonijačno žuta svetlost" za ime Boga? Koliko se seća amonijak je bezbojan. U svakom slučaju nije žut. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali žutilo tekućine ne potiče od njega.
Na pisaćem stolu zvoni telefon. Crno čudovište nervozno se trese. Najpre je iz dubine kuće odjekivao minijaturni vodopad, ispod kojeg je gubio vreme stariji sin, zatim su oko kabineta čitav sat stakato odjekivale ženine potpetice, najzad je devojka po treći put od jutros pokušala da ga izbaci iz sobe pomoću usisivača za prašinu, i sad kad je svim jurišima odoleo, sad zvoni telefon.
Očigledno je počela večernja promenada umornih sivih moždanih masa beogradske intelektualne elite.
Sekretar Komisije za veze sa inostranstvom Udruženja književnika, obaveštava ga da se sednica, predviđena za subotu, pomera za sutra ujutru. Drug predsednik Komisije biće, naime, u subotu zauzet. Drug predsednik, naravno, ne nalazi za potrebno da se izvini. Prosto do znanja stavlja. A oni neka se snalaze. Kome je stalo doći će.
A njemu j e s t e stalo. Jedva se izvukao iz proklete Komisije za dodelu stanova, u kojoj su drugi dobijali stanove a on jedino neprijatelje. Rekao je da ima vlastitu kuću. Nije zgodno da se bavi mukama koje ne razume. Argument je bio naopak, ali je baš zato imao dokaznu snagu. U Komisiji za stanove sedeli su ljudi bez stanova. I odlazili kad bi ih dobili.
On je sedeo u Komisiji za veze sa inostranstvom. Nadao se putu za Francusku. Trebalo je putovati za Francusku i Bugarsku. On je znao francuski. Bugarski, srećom, nije. Ali je, uprkos tome, morao biti prisutan sednici. Inače bi ga optužili da zna bugarski. U Sofiji bi već kasno bilo da se poziva na bilo kakva znanja i neznanja.
- Znate li, možda, kakve je boje amonijak?
Sekretar Komisije nije znao. On je esejist. Bavi se, naime, "molekularnom lingvistikom". Sasvim sveža stvar. Napisao je o tome članak u "Delu". Da li je B. čitao?
B. ga je čitao. Nije bilo zgodno ne čitati molekularnu lingvistiku i tako se naći u Sofiji. Moraće o tome podrobnije jednom razgovarati. Dok se članak z a i s t a pročita, naravno. U međuvremenu esejist zvuči kao da za amonijak nikad nije čuo. I B. mu veruje.On je upravo takav čovek koji je mogao spokojno živeti i bez svesti da u njemu a i oko njega ima amonijaka.
Spušta slušalicu. Ustaje, uzima iz rafa "A" svesku Enciklopedije: "Amonijak, NH3, bezbojni plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ...". Šta je sad to ukapljiv, do vraga? "Vodena otopina reagira alkalično .... NH4 (amonijev hidroksid) ... raspadanjem belančevina ... U tehnici ... pod povišenim tlakom ... eksplozivi, umjetna gnojiva". Ni pomena o nečem žutom.
Na šta, u stvari, liči svetlost jedne stare uljare. Po svoj prilici na ono što bi ga bacalo oveće kandilo. Ali siguran nije. Neće svakako sada tražiti zejtin da ga pali. Iako je voleo preciznost, tako daleko večeras neće ići. Staviće da je "polutamne ćoškove senila mutnožuta svetlost uljare". Za sada. A na margini pokraj retka znak. Bolji izraz naći će u drugoj korekturi.
Ako do nje uopšte dođe. Jer ako Galib Kumrija uđe u sobu s a d a, može od svog romana da se oprosti. Jer ideja da o begu saznajemo preko njegove ispovesti ni groša ne vredi. Prvo lice – lice je meditacije. A njemu treba akcija. Lice treće. Već tri knjige ima u tom prvom licu i kritika ih je, uprkos pohvala, našla pomalo monotonim. Naravno da su bile monotone. Misao i jeste monotona.
Misao ne ubija. Misao nije kadra da beži. Misao ne poznaje trikove dramske situacije. Ona nema kosmičkih Crnih rupa u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci bave besmislenim radnjama. Pa ipak, ovog puta će im dati njihovu ljubljenu radnju. Story. Koliko su za nju Turci sposobni, naravno.
Uzmimo da Galib Kumrija nije sluga, rob, najamnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Uzmimo takođe da Jusuf beg Crnoglavić nije turski plemić. Da je bosanski vezir. (Za tako nešto morao bi naravno promeniti ime i uzeti i s t o r i j s k o, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi.)
Svetlost sveta, padišah ne znam koji, naređuje carskom namesniku Galib-paši da pogubi bosanskog vezira. Rez. Bosanski vezir, bivši Jusuf beg u nekoj kontrastnoj radnji. Efekat je isti kao da Galib-paša stoji pred vratima s gajtanom.
Galib-paša na konju juri Carigradskim drumom.
Bosanski vezir, ex-Jusuf beg, započinje svoju ispovest. Ispovest od najvećeg značaja za Imperiju.
Hoće li je završiti na vreme? (ŠTA ĆE DALJE BITI?)
Putovanje Galib-paše, naime, ne teče baš glatko. A ni pisanje o Sarajevu.
Sranje! Sa tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti da još malko potera radnju pa da vidi dokle će dospeti.
Radnja, nažalost, ostaje u mestu. Telefon ponovo zvoni. Ovog puta ostavlja ga njegovim konvulzijama. Telefon je podmukli oblik lutrije. Crna kutija iz koje slučaj vadi dobre ili rđave vesti. Pre nego što diže slušalicu, zapisuje nekoliko reči povodom telefona kao takvog. Ne veruje da će mu trebati, u njegovim romanima ne zvone telefoni, vesti prenose Tatari i čauši, ali ipak – nikad se ne zna!
- Dogovorili smo se da me ne zoveš na kuću!
Ženski glas s druge strane žice, nervozan, guturalan, želi da se još ove večeri vide. Osluškuje neće li čuti klik-klak, znak da je podignuta slušalica telefona u holu. Samo bi mu još to nedostajalo.
- Ne može li to malo sačekati? - kaže udovoljavajući savesti. Poznaje bitke koje su izgubljene još dok se čete argumenata raspoređuju. – Upravo se nalazim na početku novog romana.
- A ja na početku živčanog sloma, – kaže suvo glas. – Novog takođe.
- Ne mogu ostaviti nezavršenu glavu!
- O čemu govoriš, zaboga? Ja je uskoro neću imati!
To s glavom je bilo besmisleno, naravno. S njegovim radom, uopšte. Tako nešto nikada nikoga nije impresioniralo. Roman nije bio bolesnik koji će umreti ako ga ostavi na operacionom stolu.
- Šta se, zapravo, dešava?
- Nisam dobila "Hedu", eto šta se dešava! Obećao si da ću je ovog puta dobiti, ali je nisam dobila! O n a će je ponovo igrati! Igraće je po treći put. U svakoj podeli bila je sve gora, i opet su je uzeli. Uprkos tome što si mi izričito obećao ...
- Ja sam obećao da ću povodom toga razgovarati sa čovekom ...
- I jesi li razgovarao?
- Naravno da jesam. Šta ti o meni misliš?
Glas je postao tanak i jedak: - Što manje o tome znaš, bićeš srećniji.
- Slušaj, čovek mi je kazao da je stvar gotova. Da je na tebe i sam došao. Video je da sa n j o m ne ide i odlučio se za tebe p r e nego što smo razgovarali. Ja to ne razumem.
- Ja razumem. Za n j u ne intervenišu takve šonje kao za mene. Za nju se zauzimaju dramski pisci na čijim predstavama ne sedi samo rodbina.
- Učinio sam sve što sam mogao. U svakom slučaju, sad se više ništa ne može učiniti. Ne vidim ...
- Možeš da odeš u Klub i nađeš tu svinju.
- I šta? Oni uvek imaju nekakve izgovore. Mogu jedino da mu pokušam razbiti nos. Kažem p o k u š a m, jer bi ga po svoj prilici on razbio meni.
- Da odemo onda zajedno. To, naime, ne bih volela da propustim. Uostalom, ako mu kažeš da pišeš dramu za njega, možda ćeš nos i sačuvati.
- Ja ne pišem proklete drame!
- Ne. Naravno. Pišeš proklete dosadne istorijske romane!
- Zahvaljujem! Do viđenja!
- Ne spuštaj slušalicu! Vrištaću!
- Moraćeš o toj sceni jednom da mi pričaš. Jer je ja neću čuti.
- Ako prekineš vezu, zvaću ponovo!
- Ti nisi pametna!
- Ne. Nisam. Bila bih da sam dobila "Hedu". Ovako ne računaj ni na kakvu pamet! Ni na šta ne računaj!
Mora da misli brzo i trezveno. Ovo nije beletristička situacija koja se može menjati ako čoveku na um padne jača ideja. Korekture gumom ovde ne igraju. Privatni zapleti su nešto što u ovom trenutku sebi ne sme da dozvoli. Ljuskari iz Sekcije za književnost Srpske akademije nauka i umetnosti su patogeno osetljivi na porodični moral. U zamenu za muda dobili su, odmah nakon pristupne besede, devičanske poglede na život. Bili su gori od beštija iz Američke ženske legije. Minute-men-i hrišćansko-socijalističke kreposti!
- U redu, – kazao je pomirljivo. – Nisam mislio da budem grub. Naravno da ću otići u Klub.
- U redu. Ni ja nisam mislila da tamo razbijaš noseve. Samo da malo porazgovaraš sa tom svinjom. Podela u "Hedi" je, naime, još uvek preliminarna. Najčešće, ona je i definitivna. Dešava se, međutim, i da nije. Znaš kako to ide.
- Učiniću što mogu.
- I posle Kluba doći ovamo?
- Slušaj, to može biti prilično kasno.
- Nisu valjda zaveli policijski čas?
Spustio je slušalicu. Otrovni, munjeviti kuloarski jezik, koji ga je nekada odmarao od bajatih konverzacija srećnog braka, ide mu sad na živce. Smrdi na pozorišnu šminku. Izveštačenost ga umara. Jezik mora da opisuje pravo stanje stvari, a ne da ga izopačuje. Policijskog časa nema već decenijama. Njeno stanje, međutim, nije izveštačeno. Nešto preigrano, svakako, ali iskreno. I utoliko opasnije.
Učinio je zaista što je mogao. U granicama ličnog ubeđenja da Ibzenova "Heda Gabler" nije za nju, naravno. Heda je dimorfno, kentaursko biće. Ona bi možda izašla na kraj sa njenom jačom polovinom. Fine slabosti, nervne pukotine uloge, ostale bi zapušene jednosmernim temperamentom.
Razumeo je reditelja M-a i njegovu ljubaznu ravnodušnost. Nije odbio da rasmotri i tu varijantu, razume se. Niko ništa, uostalom, ne odbija da učini. Jednostavno – ne učini. Kad je kazao da će je s v a k a k o imati u vidu, B. je znao da od toga s v a k a k o nema ništa. Ali se zadovoljno povukao. Položaj je bio u najvećoj meri ponižavajući. Njihova veza i nije najpoverljivija stvar u čaršiji.
Osećao se kao makro koji na mračnom ćošku nudi ukvarenu robu. Životinja ga je pustila da se čitav sat kao neiskusan lopov šunja oko teme. Ni prst mu nije pružio. Bio je, naime, dirljivo diskretan. Naterao ga je najzad da izgovori ime i pocrveni. A onda ga je bestidno slagao. I pri tome je još bestidnije znao da mu se ne veruje. I da je on bespomoćno svestan tog saznanja. Zatim je otišao da za drugim stolom priča o neprilikama u koje i z v e s n e ljude dovodi klimakterijum.
Njoj je, razume se, rekao da je sve u redu. Da ima kategoričko obećanje. Uostalom, zar ga u izvesnom smislu i nije imao? Što mu personalno nije verovao, bila je njegova personalna stvar. Mogao se i prevariti. Dabome da se nije varao. I da je sve vreme znao da se ne vara.
U traganju za temom novog romana, bio mu je potreban mir. Nije mogao da radi s "Hedom Gabler" o vratu. Kasnije je računao na izgovore. Reditelj će se izgovarati pred njim. On će takođe iskopati neke izgovore. Procedura je bila tradicionalna. Poput rituala. U krugu kilometarskog prečnika oko spomenika knezu Mihajlu, sve se uvek odvijalo na isti način. Uz karnevalsku pratnju alibija i izgovora.
Šta je s tim prokletim telefonom danas?
Ovog puta neće se na lepak uhvatiti. Za danas mu je dosta takozvane stvarnosti. Razgovor s rediteljem M-om, poput perspektive oštrog, ograničenog rata, zahtevaće najveći deo njegovih duhovnih rezervi. Ostatak mora otići Galib Kumriji. Ukućani, ukoliko se već nisu rasturili po varoši, znaju "da nije kod kuće", "da, nažalost, pojma nemaju gde je?" i "da ne bi mogli reći kad će se vratiti".
Telefon zvoni dugo, uporno, nepoverljivo.
B. piše krasnopisom:
Dilsuz je iz nedara izvukao svileni gajtan i uzeo da ga vezuje u čvor. Biće spreman za svaki slučaj. Begovska svinja jamačno nije ispila otrov. Po svoj prilici je vrlo živa, zajedljiva i orna za razgovor. Desni kraj gajtana je prebacio preko levog, podvukao ga i ponovo prebacio...
Koješta! Tako se ne pravi čvor za davljenje! Tako se vezuje leptir-mašna! Kako se u stvari taj prokleti čvor vezuje? I vezuje li se uopšte unapred? Najzad, to nije vešanje. To je davljenje. Možda se nije primenjivala nikakva tehnika. Uzeli bi se prosto krajevi konopca u ruke, obavili se oko šije i stegli razvlačenjem na suprotne strane. Otkud, uostalom, on tako nešto može znati? Pisac je, nije izučeni krvnik.
Moraće opet konsultovati enciklopedije. Tamo će verovatno naći sve što se tiče hemijskih, fizioloških, medicinskih aspekata a n- o k s i j e odnosno gušenja, ali ništa o tome kako se ljudi dave. Dirljiva delikatnost nauke kad ima metropola u čijim knjižarskim izlozima čovek može naći još malo pa priručnike za konstruisanje džepne atomske bombe. Plastične, u svakom slučaju. U međuvremenu, još se ne može ići unaokolo i makar i suptilno raspitivati se kako se najlakše davi čovek. Može se jedino pisati penzionisanom, Opunomoćenom i Privilegovanom dželatu britanske krune.
A preko epizode se nije jednostavno moglo skliznuti kao preko leda. Premda se prilično značajan deo umetnosti romana sastoji u spretnom izbegavanju komplikovanih, psihološki podvodnih područja teme, baš sve ipak nije u pontonima i prečicama. Kritika je u više navrata njegov umetnički rukopis označila kao filigranski. Detalji su krv dobrog pričanja.
Uzima najpre domaću Enciklopediju. Bira stranu. Čita: "U željezničkom saobraćaju mjesto, gde se sastaje više pruga iz raznih smjerova ... U pomorstvu, mjera za brzinu, koja odgovara broju prevaljenih nautičkih milja u jednom satu... U medicini patološka tvorba ili latinski tuber... U građevinarstvu, presjecište ravnih i zakrivljenih štapova željezne rešetkaste konstrukcije...
U fizici, kod stojnih valova koji nastaju na žici, membrani ili tijelu, točke, linije i plohe koje ne titraju... U astronomiji, točka na nebu, u kojoj staza nebeskog tijela presijeca ekliptiku... U životu, spoj dvaju konopa vezivanjem ili upletanjem. Razlikuju se uzlovi ... upletke ... kučevi ... čvorovi ... zapornjaci ...sidreni uzlovi ... mrežni uzlovi ..."
Na desnom listu bila je crno-bela slika. Katalog čvorova. Njih sedamdeset osam na broju. Neki su imali gruba, neuglačana imena. Štip, kuč, potkuč, dvokuč, nametak, vrznjak, uzao za orepinu. Drugi istorijska: firentinski, firentinski sa osmicom. Neki su bili prosto pragmatični.
Ribarski – na primer – zapornjak za klin, užarski uzao za most, sidreni za konopinu, zastavni uzlovi. Ali bilo ih je s nežnim, pesničkim imenima. Jegulja s vojem! Kučni vitičnjak! Turban! Kruna! Ribarski nadovez! Grleni unakrsnjak! (Ništa, nažalost, nije imao sa davljenjem.)
Uzima lupu i svaki pojedini zamišlja na vratu Jusuf bega Crnoglavića. Očigledno ih samo malo posao mogu obaviti. Za ortodoksno vešanje verovatno "jednostruki i dvostruki grljak" ili "klizna petlja". Za tursko davljenje, međutim, najubedljivije su izgledali "obični poluuzlovi" i "poluuzlovi sa povezicom".
U Encyclopaedia Britannica čvorovima je posvećeno četiri sitno ispunjene strane, ali nigde izričito nije pisalo kako se oni upotrebljavaju za davljenje. Čovek se morao osloniti na sopstvenu instinkt. Ni u imena se nije smeo pouzdavati. Čvor "troat seizing", na primer, imenom odgovara svrsi. Predstavlja se ponosno kao "hvatač šije". Omča je, međutim, nepomična. Nema kliženja konopa kroz petlju i čitava užarska konstrukcija više liči na deo sindžira, kojim je tursko roblje bilo povezivano jedno za drugo.
Za vešanje je najpogodniji "half hitch" ili "midshipman's hitch", a za Galib Kumriju, po svoj prilici, tzv. "overhand" koji se podudarao sa domaćim "običnim poluuzlom".
Ne savetuje se sa Larousse-om. Sumnja da Francuzi znaju o tome više nego Englezi. Ali skida kravatu i na njoj isprobava "poluuzao". Izgleda da mu je instinkt bio dobar. Prvi su pokreti zaista bili i s t o v e t n i s pokretima kojima se vezuje mašna. Naravno, ovo je za davljenje. Kad bi hteo da se obesi, morao bi odustati. Iz tehničkih razloga. Jednostavno ne bi umeo da zaveže čvor koji funkcioniše. Ili bi morao da konsultuje Enciklopediju, što bi ceo poduhvat učinilo smešnim.
Ostaje još samo da se vidi radi li uopšte ta omča. Ogledalo pred koje staje, s pomešanim osećanjem budale i žrtve istinoljubivosti, vraća mu crnomanjast, sferičan lik otežalih obraza i prosedih zalizaka. Iza dimne zavese zatamnjenih naočara pogled vreba kao iza busije. Sve u svemu nešto poput ocvalog balkanskog James Mason-a. Intelektualca perverzno razapetog između humanističkog vaspitanja i diluvijalnih nagona. Čudotvorca što isceljuje bogalje a kod kuće proizvodi invalide.
Oprezno rasteže kravatu. Pritisak na koži vrata je hladan, prijatan. Kao oblog na žezi. Slepoočnicama izbija znoj. Oči iza stakala bljeskaju vodenim sjajem.
U cvetu kreativnih moći... U nastupu depresije... Premda je to nenaknadiv gubitak za našu literaturu, njegova smrt je zapravo umetnički čin... Poslednji u nizu kojim nas je obdarila njegova neumorna akribija i mašta...
Kravata se zateže. Srce unezvereno tumara po grudima. Strah koji se rađa protivu njegove volje i saznanje da glupu probu može prekinuti kad god hoće postaje ponižavajuće intenzivan. Ako ruke odbiju poslušnost, ugušiće se.
U međuvremenu sluša prečanski lenj glas predsednika Udruženja književnika. V. S.-ov posmrtni govor usamljeno galopira kroz belu mećavu: "Nenaknadiv gubitak za našu literaturu... U cvatu kreativnih moći..."
Pokojni pesnik je, međutim, imao osamdeset pet godina. I poslednje mesece je proveo kraj prozora gledajući u magle Panonije, po kojoj su se vukle aveti izgubljenih iluzija.
Kroz povorku od nekoliko tuceta "naslednika nacionalne kulturne misije", što pobožno prati "smrt kao umetnički čin", veje snežna mećava, pod kišobranom s koga se intenzivno cedi memla na besedu, V. S. intenzivno misli na vruću rakiju i tako uspeva najzad da modrom licu obezbedi nešto malo žalbene topline.
Protokolarna žrtva će se u svakom slučaju isplatiti. Pogreb mora dobiti bar pet minuta televizijskog vremena. Neka pola otpadne na stihove mrtvog pesnika, đavo ih odneo, ostatak će bezuslovno pripasti njemu. Duguljasto, ipomorfno, rezignirano lice izvanredno se slagalo sa korotnom kravatom i snegom u pozadini. A uz to je stajao uz sam kovčeg. Govor će posle objaviti u "Književnim novinama". S nešto malo citata i opštih mesta mogao bi postati i sasvim zgodan esejčić.
I onako je poslednjih pola decenije pisao isključivo za novine. Znalačke članke o tome kako d a n a s treba pisati. O urbanom mentalitetu. Savremenom romanu. Tajnama Beograda po ugledu na Tajne Pariza - Eugène Sue-a. Zajedno sa ovim govorom i još nekim, ako matori pisci nastave umirati ovim ritmom, ti članci će ispuniti ceo tom njegovih sabranih dela. Tom pod naslovom "Marginalije i ostalo".
B. se dobro oseća. Pogreb M. C.-a imao je na raspolaganju poslednji minut televizijskih vesti. Od vejavice su se videli samo kišobrani. Slika je ličila na neuspelu reklamu za zimovanje u Sloveniji. U svakom slučaju, čoveku je definitivno oduzimala svaku želju da bude sahranjen o državnom trošku.
Popušta omču pre nego što ga panika nateruje da krikne. Srce mu se vraća na mesto. Koža na licu bledi. Jusuf begu svakako neće biti lako. Nastavlja od pokreta kojim omča za davljenje postaje kravata. Ispija poslednji gutljaj viskija, stavlja nekoliko cigara u džepčić letnjeg kaputa, poslednji pogled baca na rukopis u kome Jusuf beg i Galib Kumrija, dva umetnička robota, čekaju na njega da nastave svoj "dubok govor o životu i smrti", gasi lampu i izlazi.
Perspektiva hola, presecana senkama otvorenih vrata, sudarala se u dnu s mrakom bašte. Na crnoj školskoj tablici obešenoj pored čiviluka, pisalo je:
IMADEM SLOBODNO. A.
NA KONCERTU MADRIGLISTA. S.
NE ZNAM GDE SAM. L.
Za ženu i devojku poruke su još i imale nekog smisla. Bar su se s vremena na vreme menjale. Njegov sin je svoju ostavio pretprošle godine. I još je važila. Još uvek nije umeo da kaže gde će biti.
Mlađi je verovatno gore, na spratu. Otići će da ga vidi pre nego što izađe. Nije pamtio kada ni kojim se povodom ovaj običaj uspostavio. Ali je prijao obojici. Tiho se uspeo stepeništem. Vrata dečije sobe su bila odškrinuta. Dečak je odeven spavao na krevetu pokriven stripovima. Većina ih je bila njegova, još od pre rata. Glas sa tranzistora monotono je citirao sportske rezultate. Ušao je na prstima, pokrio sina ćebetom i ugasivši svetlost izašao.
Najednom je opet bio srećan.
(Kraj)
No comments:
Post a Comment