Jusuf beg Crnoglavić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša ispisivao oproštajne redove ispovesti Älahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta pasti na njegove reči, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:"Dato, alahunèmrîlè, u Sarajevu, jedanasestog dana meseca rebîul- èvela, godine od hedžire 1246, ili po krestijanskom računjanju – avgusta tridesetog godine 1830 ..."
Pred vratima Jusuf begovih ličnih odaja stajao je dilsuz, crni mutavac, i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hismet učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah belásuni vèrsun! – Bog mu belaj na vrat! Vezirov krvnik Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće i nije bilo.
Većina carskih osuđenika već je bila iznutra mrtva dok im je on spolja tek obavijao svilen gajtan oko vrata. Ostatak je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šake u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi. Službu nije voleo zbog odvratnog potuljenog izraza na licu onih pred koje bi kao èđel crnih krila stao. Jusuf beg bi ga zaista zadužio ako je ispio otrov.
Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi nagradu, naravno. Ali, nije on takve sreće! Beg će po svoj prilici sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi, a prezira prema njemu, Galeb Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre posla malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahpeoglu! – Kurvin sin!
Jusuf beg je rasejano posmatrao vrata koja se pomerahu sporo kao da ih otvara dašak vetra a ne ljudska ruka. Niz anteriju mu je visio belokosni pisak nargila iz nedodirnute šolje s čajem još uvek se isparavao mlak aromatični kâd, amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova ali razgovetno obasjavala prazan svitak pergamenta ispod murèćefom ispisanih reči "avgusta tridesetog godine 1830 ...", po kojima je, sušeći se, strugotina tučane egèndije korela sjajno žutu skramu ..."
Preko olovkom čitko, gotovo kaligrafskom latinicom ispisanih reči: "po kojima je, sušeći se, strugotina tučane egèndije korela sjajno žutu skramu ..." po kvadratu 210 x 297 mm kruće bele hartije od S/O 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinast abažur.
Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se topi minijaturni glečer, širi se insektoidni miris slada i meša s oporim dimom trbušaste kubanke, koju jedno od najživljih pera Balkana drži u levoj slobodnoj ruci, ruci neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka sarajevskog plemenitaša Jusuf bega Crnoglavića.
Mozak je u međuvremenu akutno zabavljen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosio, moći će se, ako malko požuri sa onim crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena, datiranje se može pomeriti u zaglavlje jàzije. Beg će tek otvarati svoju žalopojku pred istorijom.
I na sreću, umreti pre nego što pisca uvali u one silne neprilike oko pojedinosti ličnog života što još čekaju da budu izmišljene. Ali ako se ispovest i mogla zaobići, prokleta begova misao nije. Taj je nekoga vraga morao misliti dok je pisao. Nije bio moron. Ni junak američkog bestseller-a, kome funkcionišu samo izvesna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od grčke prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli bosanskog vizirata, čim je imao čast da bude zadavljen na privilegovan način.
Šta uopšte misli pisac oproštajne poruke? I mislio li je u svakom dobu isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one ubistveno dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijim putem? Može li se jednom, za promenu, ne biti jako pametan post festum? Iako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta. Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li baš i ovu?
Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se nekom sporednom neudobnošću sadašnjeg položaja? Zašto ga, recimo, ne bi žuljale papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti sa mračne, maroderske teme taman koliko je potrebno da dilsuz obavi svoj deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvor na prokletom gajtanu. Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje?
Posao bi svršila higijenska šetnja po "bašči". Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo begovu petu, a zatim mozak. Epske misli, prodorne generalizacije, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih B. ne može trenutno da se seti nijedne – ležale bi nevidljive pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim spomenikom. Nikad ne bi saznali šta je beg o smrti kao takvoj mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.
B. uzima gutljaj viskija, jezikom držeći led na pristojnom odstojanju od zuba. Rešenje je savremeno. Takorekuć kinematografsko. Iako filmove gledamo još od pre rata, književnost je pošla u bioskop tek šesdesetih godina. Nedavno je čitao prvi roman jednog uspešnog proznog minijaturiste. Koliko je mogao shvatiti reč je bila o ćutljivom nezadovoljniku koji se posle dvadeset godina globtroterstva vraća u zavičaj, Bogu za leđima.
Ne bi se moglo reći da je dočekan baš oberučke. Duševni vihorovi sa junakom-slamkom po sredini postaju fizički. Ali je žena, koju je voleo i čiju sliku čuva u providnoj foliji, među kreditnim kartama, još uvek na dispoziciji. U sočnoj travi, uprkos sušnome letu, među cvrčcima, koji su za ovu svečanu priliku odustali od iskonskih navika i otpočeli sa cvrčanjem još u podne, egzekutira se ovaj dvadeset godina odlagani spoj u krvožednom maniru evripidovske sudbinske odmazde.
Pisac, srećom, sudeći po merodavnom mišljenju "Borbe" i jednog profesora s izgledom srpskog patrijarha u izgnanstvu, ne upada u močvarni živi pesak naracije što ga je evropskom literaturom prosuo izvesni Irac iz Dublin-a. Odoleva iskušenju da nam poveri šta to oni tamo u travi rade, kako to rade i šta pri tome misle.
Jasno je to, naime, svakoj budali. Umesto da nas gnjavi pojedinostima, ljubitelj "živih slika" vadi pero iz vulgarnog meteža na zemlji i posvećuje ga tajnama prirode. Oko kamere naglo, filmski, stremi nebu i snima jednu pticu. Ptica poje na grani dok vuneni oblaci iznad nje putuju u smeru dominirajućeg vetra. Jednostavno, snažno, moderno. A iznad svega metaforično. Na tanan način nam se stavlja do znanja koliko se malo za bližnje brinemo. Upravo koliko i pisac za svoje dvadesetogodišnje rastavljenike, tamo dole u travi sočnoj od letnje žege.
Voleo bi da može tako pisati. Njegovi Turci, nažalost, nisu bač jako mobilan svet. Većinom sede na divanu, eglenišu ili misle. Ono malo Srba, potrebnih zbog protivradnje i izdavača – inače bi ga, kakvi su, slali u Carigrad da štampa knjige – zatiče obično tek na kolcu, gde za neku naročitu aktivnost nema prostora. Retke su bile grane na koje bi pisac mogao da odleprša. Ali, naći ih mora. Inače knjigu nikad neće završiti. Pogotovu ne do novog izbora za Akademiju.
Uvek će se naći neki prokleti beg da ga mutnim pogledom na svet jedne umiruće civilizacije – što prekrštenih nogu na divanu, pijući čaj i pušeći nargile, čeka crnog dilsuza Evrope s gajtanom u rukama – tera na mukotrpno stenografisanje beskonačnih unutrašnjih monologa. Ni u bioskopu, uostalom, nemamo pojma šta junaci platna misle pa se opet nekako snalazimo. Klasična književnost je razmazila čitaoce. Sad ta marva zahteva da joj se za njene pare sve kaže i objasni. Iz umetnosti je izvetrila čar tajanstva. Samo malo imena uspevaju da ispišu i po nekoliko stotina stranica a da njima ne budu čitaocu ni od kakve pomoći.
Neprilike bi, međutim, nestalo, a s njim i prilično sumnjivog kamenčića u papuči, ako beg ne bi znao da će za koji trenutak biti zadavljen.
Zašto bi onda pisao ispovest?
Pitanje je neumesno. Ispovesti ne pišu samo samrtnici. Praktično uzev, oni ih najređe pišu. Obično su zamajani nekakvim stupidnim nadama. Najčešće se ovakvom akribijom zanose oni što od ispovedanja očekuju izvesne neposredne koristi. Slavni ljudi da bi objasnili kako su postali slavni i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere koje su, u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazali kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.
U svakom slučaju, samrtnik bi možda i mogao za sobom ostaviti poruku, na poleđini starog koverta ispisanu nesigurnom rukom alkoholičarske depresije. Nipošto krasnopisom izvezenu knjižurinu. Pa ma bio sa Balkana gde se za svaku glupost uvek ima vremena.
On bi takođe morao naći malo vremena da se snabde ledom. Ali to bi zahtevalo napuštanje sobe. Ne može računati na to da se do kuhinje provuče neopažen. Bilo ko od ukućana, čim bi ga primetio, zakačio bi za njega onako usput neku od sopstvenih akutnih muka, a potom iščezao, ostavljajući ga da kako zna i ume, vrativši se u sobu, pomiri privatnu nevolju aeronautičke ere s istorijskom iz doba konjskih zaprega.
Moraće uskoro instalirati sobni frižider. Neće ići baš glatko. Već i sa ručnim televizorom imao je okapanja. Pogotovu s rešoom za kafu. Divan je već odavno stajao u dubokom alkovu. Ako useli i frižider postaće autohton. Kao privreda koja je sebi dovoljna. Potonuće u opijumski san samodovoljnosti. Već ionako se ne viđa dovoljno. Njegovi izgledi u društvu zbog toga pate.
Porodične spone zarastaju u rutinu. Život postaje divanski, turski. Više kao neko opšte razmišljanje nego s t v a r n o življenje. Čak i ako se ispostavi da je Jusuf beg nadaren i zanimljiv čovek, da se frižider ne kvari i domaći televizijski program postane dublji od zračenja katoda koje ga posreduju, teško bi se njegovo društvo moglo smatrati biranim i dovoljnim da čoveku ispune takozvane vitalne godine. O tom ličnom frižideru, dakle, valja još razmisliti. A u međuvremenu se zadovoljiti mlakim pićem.
Beg, naravno, neće znati da je osuđen. Pisaće ispovest da bi temeljno, akuratno objasnio greške počinjene u korist Otomanskog carstva. Carstvu će, međutim, po običaju, već sve biti jasno. Dok beg bude tražio snažne i dirljive reči za opravdanje pred istorijom, dok i izvesnim praktičnim nadama bude davao krila, dilsuz će sa konopcem stajati pred njegovim vratima i razmišljati kojoj tehnici davljenja prednost da dopusti.
Neočekivana crna, mutava smrt ironično će obasjavati efendi Jusufove napore da svetu saopšti istinu. U širem smislu, u kome književnost ezopovski simbolizuje tekuće probleme, situacija će poetski dočaravati besmislenost svih ljudskih nastojanja da se bude shvaćen, čak i ako čovek živi u socijalizmu. Može li se biti aktuelniji? Za pametne, razume se. Budalama se ionako niko ne obraća.
Izlaz iz lavirinta samrtničkih razmišljanja je nađen, ali se ispražnjen mozak nečim mora napuniti. Nečim praktičnim po mogućnosti. Logično je da se razmišlja o manuskriptu, o tome kako da, ne dirajući fakta, ispovest osvetli bega sa najpovoljnije strane. Kao što on, B., sada očekuje da li je s gledišta estetskog utiska a pomalo i lične spisateljske udobnosti bolje da beg zna ili da ne zna šta ga ispred vrata čeka.
To, nažalost, zahteva da on, pisac, zna od čega se to beg zapravo brani, zašto je osuđen, i ko je on uopšte u komplikovanoj administaciji bosanskog vezirata. Jer sve što on o begu zasad zna je – ime. Lepo, egzotično, prodorno ime, koje se ne može naći u svakom telefonskom imeniku. I godine, eventualno.
Blizu je pameti da, bar u visokoj politici, jedan otomanski Turčin ne može zasvinjiti pre pedesete. Pre nje mu se za tako nešto i ne daje prilika koju danas ima svaka tridesetogodišnja šuša. Što se tiče sedenja na divanu i pisanja ispovesti, pozicija je bila pogodna i perspektivna za početak svakog romana, pa ma se nijedna reč ne napisala.
(Junak je, naime, uvek mogao biti na vreme ometen vešću da mu je otac na samrti, da je izbio još jedan rat, čak i zemljotresom, ako se u torbi nema ništa lakše.) Sve ostalo na prvom arku hartije bili su popularni tehnički detalji prisutni u svakoj priči koja je o tim nesretnim Turcima ikada bila napisana.
Njegov je to, uostalom, način. Knjigu bi počinjao sa opštom idejom. Tekuću s namerom da duboko progovori o životu i smrti. U našem kao i u svim ostalim vremenima. Što je vek ipak bio XIX a ne XX, stvar je izvesnih izdavačkih okolnosti. Izgleda, međutim, da je ovog puta ideja "o životu i smrti kao takvim" bila ponešto isuviše opšta.
Ispod tanušne opne lingvističke dojenčadi vire kosti mrtvačkog skeleta. Sve ima transparentnost rendgenskog snimka. Ali, on se ne brine.
Uskoro će oko odvratnog kostura opšte ideje početi da se taloži meso iznenađujućih prideva, sinonimi i homonimi puniće šupljine sluzavim sokom bez kojeg bi priča ostala suva kao strašilo, povezaće se krvni sudovi asocijacija sa jednim neumornim srcem koje će kroz telo pumpati sve nove i nove situacije, a logika će se postarati da se negde ne pojavi neka grba, ili, ne daj Bože, treća noga, kao kod početnika u poslu. Kad čovek ima iza sebe desetak knjiga, stvarna briga za iduću više ne postoji kao prirodan otpor. Tek kao neka vrsta dopinga.
Ispija još gutljaj viskija. Poslednji kristalčići leda prijatno mu pale nepca. Reže i novu cigaru. S ploče mu je dosad Mozart (Eine kleine Nachtmusik) njegovim rečenicama davao voluminoznost i matematsku lakoću. Sada i njega zamenjuje Bruckner-om. Treća Simfonija u G majoru snabdeće ga dramatičnom neumoljivošću potrebnom za prvu korekturu. Prvoj stranici se vraćao odmah pošto bi je napisao. Ostale su morale čekati finis. Prvi akord je presudan. Od njega zavise konačne osobine budućeg romana. Kao što od gena zavisi individualitet budućeg čoveka.
Okreće olovku s crvenom gumenom usnom na dole. Baca na rukopis letimičan pogled. Kad stekne opšti utisak, vratiće se pojedinostima.
U prvom redu pogođeno je glagolsko vreme. Perfekt, taj tihi manovski čarobnjak priče prevukao je preko reči zelenkastu patinu. Opis Jusuf bega Crnoglavića, nepomičnog, gotovo nekrotiziranog u konzervirajućem perfektu i praznoj odaji, po kojoj se pomera jedino žućkastosiv sjaj uljare, ispao je sasvim dobar. Pomalo manufakturan, svakako, nalik njegovim ranijim delima, ali je to hotimično.
Čitalac voli da prepozna pisca. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovinama mašte za koje sam ne bi bio sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivurečnim i zamršenim osećanjima gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje.
Odbija da sarađuje sa piscem koji ga vređa tajnama i ostavlja knjigu pre nego što je ova stigla da postavi ijednu klopku njegovoj radoznalosti. Mrzeći ih, B. je znao sve uslove u s p e š n o g pisanja. Snažno i jednostavno takoreći primarno osećanje (strah, ljubavi, mržnje) u jednoj snažnoj, jednostavnoj, takoreći neandertalskoj ličnosti kojoj preti opasnost ili se postavljaju izvesne j a s n e opstruktivne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona i kako će ih savladati, ŠTA ĆE, NAIME, DALJE BITI, dovoljno je za svaki roman.
U izvesne komplikacije može se ući eventualno tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac ima nekog prokletog ponosa, i dušu ono nekoliko blaziranih intelektualaca koji ne bez osnove drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni i to u zoološkom vrtu.
Ne liči li, uostalom, begov položaj pomalo na njegov sopstveni? Sa izuzetkom dilsuza-ubice pred vratima, naravno. Pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. To, doduše, ne znači da se taj gajtan n e g d e ipak ne vezuje. Negde daleko. Ili blizu. Vrlo blizu. Možda već u stomaku, čije ga potmule konvulzije s vremena na vreme podsećaju na neprestano odlaganu posetu lekaru.
Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i "Old Scotch" umesto čaja. Podudarnosti ga navode na misao da kao ravnotežu svome Bruckner-u pusti za bega neku muziku. Nekakve nostalgične zurle iz sumračne daljine? Neka ga đavo odnese ako tako daleko bude otišao! On ne piše nikakvu prokletu "Koštanu".
Govori o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije potrebna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večerašnje džakanje ptica nad albaščama biti dovoljno. Jer lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji dilsuz sa gajtanom, upadljivije mora biti istaknuta. Jer beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla imala smrt na pragu?
S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.
Kakva je to jebena bronzana kopča kojom se pergament drži za tablicu? Vrsta metalne štipaljke, verovatno. Zvuči ubedljivo, mada za nju nikad nije čuo. Izmislio je kopču na licu mesta da bi udovoljio sitničarskoj racionalističkoj logici. Pergament bi se inače pomerao. I onda? Nek se pomera. To je begova briga. Nije njegova. Ionako neće stići baš mnogo toga da ispiše. Umreće pre nego što ustanovi da mu pomeranje podloge smeta koncentraciji misli.
Fildiš bi možda mogao zameniti sa "slonovačom". A i to je cepidlačenje. Nikome od toga ništa neće postati jasnije.
Älah se, međutim, svakako piše sa dva l. Ällah, dakle. Nije mu stalo da neki nastrani arabist na njemu zarađuje hleb.
Izraz lične odaje za sobu u kojoj beg sedi deluje jamačno preterano savremeno. Zvuči poput boudoir-a. Na turskom se "spavaća soba" kaže jatak odasi, ali beg svakako ne piše za istoriju u krevetu. Nije bolestan. Da jeste, gajtan bi izgubio pola od svoje vrednosti. Ručaonica se, međutim, kaže jemek odasi, ali mu je izlišna.
Ostaje oturma odasi ili soba za sedenje. Poteškoća je jedino u nepouzdanom izvoru njegovih obaveštenja. Ona potiču od izvesnog Jusufa Mardin-a i njegove knjige Turkish Phrase Book, poglavlje posvećeno hotelima. Gospodin Mardin je tu prilično iscrpan. Čitao je:
"In Turkey hotels are graded according to the standards they maintain. The charges are fixed by law. Hotel rates are on the whole very reasonable ...". Činjenica da su hotelske cene u Turskoj utvrđene zakonom i, u celini uzev, vrlo trezvene, može mu koristiti ako se jednom bude rešio da ode u Carigrad o kome sa tolikim poznavanjem piše, ali ga ostavlja na cedilu ako treba da utvrdi da li g. Mardinovi hotelski termini korespondiraju sa jezikom XIX veka.
Najpametnije će biti da lične odaje zameni divanhanom. Sa nje je pogled prekrasan, ukoliko se ima šta gledati, dabome. Kad beg bude davljen može, ako bude imao vremena, pogledati poslednji put u svet i nešto povodom toga reći. Ispao je to neki prećutan običaj.
Hristos je rekao: "Predajem dušu svoju, Gospode, u tvoje ruke". Göthe: "Više svetlosti". Kralj Aleksandar: "Čuvajte mi Jugoslaviju". Njegov deda: "Šta me gledate?" Izbor je bio neiscrpan.
Slova disciplinovano marširaju s leva u desno. U večnost odnose njegove reči. Oseća se kao otac koji vlastitu decu šalje u boj za boje porodice. Misao će morati da zapiše. Dobro će doći ako ikada bude pisao porodični roman. Nije, doduše, bila sasvim taze.
Pesnik mitskih minijatura, iskolačenih očiju Here i dugog crvenog šala oko vrata upotrebio je te reči da njima objasni neku od svojih popularnijih svinjarija: "Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi", kazao je uz crno vino, "ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima". B. je sklon da o svojim romanima misli na sličan način. Pa ipak žali što kola sa žičanim točkovima koja su zadavila Isidoru Duncan više nisu u prometu.
Dilsuz Galeb Kumrija je takođe dobar. Kumovali su mu Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku Abdulaha Škaljića, pošto su se na njemu oprobala sva imena od Abasa do Zumreta, inače je u svemu ostalom, gajtanu i trgovačkom realizmu, bio čedo njegove mašte. Zbora nema, merkantilizam njegovih meditacija je životan. Spustio je visokoparnost uvodnog opisa za čitavu oktavu i još jednom ismejao begovu nameru da se na ravnoj nozi nagodi sa istorijom. Smrt je kao i uvek išla ruku pod ruku sa životom, a da jedno drugo ne primećuje.
Briše kahpeoglu – kurvin sin i dopisuje "govna". Još jedan obol savremenom stilu izražavanja. Zatim vraća kahpeoglu bez prevoda. Ali sad izgleda da se "govnar" na turskom kaže kahpeoglu. Dočim je to tek "kurvin sin". Najzad uklanja celu ispravku i psovci vraća prvobitno tursko-srpsku frazu. Dođavola sa savremenošću! Pasus je i bez nje disao!
Taj dilsuz će dakle ući – on zapravo već ulazi, jer beg vidi kako se vrata pomeraju – i zadaviti carskog osuđenika već kod datuma. Neće ga valjda baš odmah zadaviti? Begova predsmrtna razmišljanja spretno su izbegnuta. To je u redu. Čak i sa komercijalne tačke gledišta. Ako bi se taj dao u neke velike i zamršene opšte misli, koje bi stranu za stranom ispunile gustim crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem literarne natprosečnosti, čitalac koji pre kupovine konsultuje upravo te prve listove – u odsustvu iole svarljivih laži na domaćim omotima – nikad do kase ne bi stigao. U svakom slučaju ne sa tom knjigom.
Čak je i Hermann Broch u Der Tod des Vergil, s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu normalnu razumljivu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasima Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovio prema luci Brindizijuma..." a Virgilijeve kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čoveka zalude tek na kraju.
To je, dakle, s izvesnom prostotom situacije u početku, O. K. Ali ako bi sada, posle misaono obamrle i mutave žrtve, došao i jedan prazni i ćutljivi ubica, koji bi davljenje obavio kao da vezuje kravatu, to bi za svakog pisca bila već pomalo preterana udobnost. Neko tu nešto mora reći. Nešto se povodom toga mora izjaviti.
Dilsuz je, naravno, kao mutav, za besednika nepodoban. Ostaje beg. Monolog bi, ma kako ga izveo i ma koliko zemljom isprljao, bezuslovno bio artificijelan. To je u prirodi monologa. Osim ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi prirodni. Ispada nekako da se mora pribeći čudu. Ispraviti jednu božansku nepravdu i Galib Kumriji vratiti jezik.
Neće doduše više biti dilsuz, carski rob, biće običan najamnik – neka vrsta plaćenog ubice od sorte koja je pucala na generala de Gaulle-a – ali će u zamenu dobiti mogućnost da sa žrtvom izmeni nekoliko reči, neophodnih da se scena izvuče iz duhovnog vakuma i marionetske automatičnosti.
O čemu bi, zapravo, njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se u najmanju ruku mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski, nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila sloboda misli i reči, uskraćena begovom dvojniku u građanskom odelu, taj bi prigovor prećutno otpao.
No comments:
Post a Comment