Crnoberzijanci (XV deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 272-277). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

XV deo

Da li ga je izmenila vlast? On je nju imao i 1941, za vreme odvijanja radnje "Zlatnog runa". Da, ali ta vlast nije istovremeno i moć. Neograničena, apsolutna, o kojoj sanja. Ona, međutim, to nije ni 1944. Abortivna je to moć, zajažena ratom, nemačkom okupacijom, neodgovarajućim položajem u Vladi, neshvatanjem naroda.

Godine 1942. se još i mogao nadati da je takvo stanje tranzitno i da će se posle konačne pobede Sila osovine, u koju nije sumnjao, sve opet u red dovesti. Godine 1944. u mart, takvo bi uverenje, ma šta javno propovedao, bilo neinteligentno. Vlast ga, dakle, nije mogla načiniti onakvim kakvim će se on Aleksandru u "Crnoberzijancima" prikazati.

Najzad sam putem eliminacije došao do objašnjenja, koje mi se činilo i prirodnim i logičnim i čije sam dokaze nalazio u istoriji. Istrajno bavljenje istim idejama, operisanje istim argumentima, upotrebom uvek iste dijalektičke aparature, svaki dogmatičar stvara neku vrstu konstantnog govornog modela u koji je misao zatvorena kao u gvozdeni kalup.

Simplifikacijom pogleda na svet vrši se automatska redukcija rečnika u onom smislu koji je Orwell nagovestio u romanu "1984". Generalisanjem se sve podređuje unapred datoj šemi. Misao postaje suva kao barut, a jezik robotski monoton, bezličan, dosadan, neprecizan. Čak i dobre ideje njime izražene postaju smešne i neubedljive.

Dok se kao desničar novog tipa tek formirao, Teodorove ideje su još uvek imale izvesnu unutrašnju slobodu akcije, prostor u kome su se mogle menjati ili prilagođavati. Naročito dok je bio u parlamentarnoj opoziciji.

Vremenom, posredstvom raznih faktora, učešća u nedemokratskoj vlasti, sazrevanja samosvesti, a naročito potpunim poistovećivanjem sa idejom, te duhovne slobode je nestalo. Pamet se jednostavno zaledila. Misli su iz tog frižidera izlazile kao kocke leda, aksiomatične po formi, dogmatske po sadržini.

Kada sam jednom našao ključ za tog novog Teodora – novog u odnosu na "Zlatno runo" – građu za njegov govor za ručkom lako sam našao u nekoliko martovskih brojeva "Novog vremena". (Članci: "Nedeljni osvrt" M. P.-a, od 20, "Ratno slepilo", potpisano sa Stari ratnik, od 21, "Hvala Bogu", B. Đ. N.-a, od 24, i "Puške na gotovs" B. Đ. N.-a ponovo, od 24. marta 1944.

Upotreba izvora nije uvek doslovna, ali je uvek u duhu. Ponekad su takođe vršene kombinacije odlomaka iz različitih članaka. Njihovo skladno međusobno uklapanje svedoči da su članci potekli, ako ne iz istog pera, svakako iz istog misaonog kova.

Odlomci su uzeti iz sledećih članaka: "Ratno slepilo", "Hvala Bogu", "Puške na gotovs" i "Nedeljni osvrti".

Primeri modifikacija:

Prozni odlomak gde Teodor kaže: "Evo nje gde i danas POD TAKOREKUĆ KOSOVSKIM USLOVIMA plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu". U članku "Ratno slepilo" piše: "Evo nje gde i danas radi, stvara, obnavlja i spasava domovinu krvlju i žuljevitim rukama".

Prozni odlomak u kome Teodor kaže: "Omladina srpska POPUT MITSKOG LEONIDE čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani ...". U članku "Ratno slepilo" piše: "Omladina srpska čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani ...".

(Promeni u prvom primeru razlog je potreba da se jedna, i inače klišetirana, patriotska misao još više podvuče pozivanjem na Kosovo. Nacionalisti su presudnu bitku sa partizanima, odnosno "komunističkom nemani", kako su ih nazivali, tretirali u svojoj propagandi kao bitku kosovskog značaja za srpstvo.

Termin je, međutim, bio ominozan. Propagandisti su izgubili iz vida da je Kosovska bitka izgubljena. Promena u drugom primeru, poređenje srpske omladine sa mitskim Leonidom, dozvolila je ironičnu upadicu prof. Njegovana, po kojoj mitski nije Leonida – koji je postojao – nego naša omladina.)

Prozni odlomak gde Teodor kaže: "...Potrebno je istrebiti današnje društvo od INTELEKTUALNIH parazita i TROVAČA koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe". U članku "Ratno slepilo" piše: "... potrebno je istrebiti današnje društvo od onih parazita koji čekaju boljševički raj ili veruju u boljševičko milosrđe".

(Teodorova aluzija na "deo građanskog staleža koji je napala plesan", postao je dodatkom intelektualni uz reč "parazita" i mračnog termina trovača aluzija na sabesednike, naročito na Aleksandrovog dedu. Bez modifikacije, pretnja bi bila isuviše uopštena.)

Prozni odlomak u kome deda citira privrednog komentatora Lehrmann-a: "...blagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, srpska je privreda za tri ratne godine postigla NEČUVENE uspehe. Naša industrija je već danas, POLOVINOM XX VEKA, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni plug ...".

Lehrmann je, zapravo, rekao: "Uspesi postignuti planskim radom i dirigovanjem. Srpska industrija je već danas u stanju da seljaku, mada još uvek u skromnom obimu, stavi na raspoloženje poljoprivredne mašine, naročito gvozdene plugove".

(Verodostojniji izvori od nemačkog komentatora, obožavatelja dirigovane privrede, pokazuju da su plugovi bili jedine "mašine" stavljene na raspolaganje seljaku. Ne mogu odoleti da ne istaknem Lehrmann-ovu sasvim gospodsku indiferentnost prema logici. U istom članku kaže:

"Pri ocenjivanju uspeha preduzetih mera, ne sme se prevideti da je svaka vrsta dirigovane privrede uz pomoć državnih organa potpuno u oprečnosti sa mentalitetom srpskog seljaka". A zatim: "Na osnovu iskustva iz prošle tri godine, pokazalo se da se sa uspehom može izvesti dirigovanje privrede".

Uostalom, možda u ovim izjavama ima manje nelogičnosti, a više delikatnog ukazivanja na izvesne metode kojim se srpski temperament prilagođavao novom stanju stvari.)

Prozni odlomak gde Teodor kaže: "Loši primeri pruženi iz JUDEOPLUTOKRATSKOG inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete". U članku "Ratno slepilo" piše: "Loši primeri pruženi iz inostranstva porazno su delovali na neke mediokritete u zemlji".

(Promena je minimalna. Izraz "judeoplutokratski" je najčešće korišćen za opisivanje zapadnih demokratija.)
*****
Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!" Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića.

Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom. Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić držao na Kolarčevom univerzitetu. ("Novo vreme" od 15. marta 1944, pod naslovom "Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda")
*****
Završimo jednom lamentacijom.

Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam da kaže.

Naša je istoriografija u divovskom zaostatku čak i kada su u pitanju najznačajniji periodi srpske istorije.

Arhive su nesistematski sakupljene ili uništavane bombama i nebrigom. Što imamo, jedva je sređeno a nekmoli proučeno.

U izveštaju Anketnog odbora za pregled opštinskog rada Beogradske opštine od 1919. do 1926. piše:

"Ovakvo stanje administracije po sebi je onemogućavalo da se opš. arhiva nalazi u dobrom stanju ... Ona je krajnje zapuštena i nekontrolisana ... Arhiva Opšt. Suda za prošle godine nalazi se nabacana i u neredu u podrumima opš. zgrade u količini od nekoliko vagona.

U toj arhivi akta od pre rata su u potpunom haosu. Tako nesređena i odbačena, svakako da je ova arhiva raznošena i upropašćena. Šta više, Anketni Odbor je utvrdio da je jedna od posleratnih Opš. Uprava prodala izvesnu količinu opš. arhive kao stari hartiju." ("Beogradska opština" – Prilike i stanje opš. poslova od 1919-1926. Štamparija "Dom", Beograd 1927.)

Nedostaju kompleti štampe. Što se ima, nepotpuno je.

Naši ljudi nemaju običaj da vode prepisku, dnevnike, pišu uspomene i memoare – neuporedive izvore za proučavanje prošlosti.

Knjige koje nam služe za referencije nezadovoljavajuće su kako u pogledu akuratnosti tako i u pogledu ažurnosti. Čak i enciklopedije nemaju uz najvažnije pojmove bibliografiju, iz koje bi se čovek mogao obavestiti gde da o pojedinim temama traži iscrpnije informacije.

Naše su istorije zbog toga, u najmanju ruku, nepotpune. A pisac najčešće ostavljen sebi. Da bi uspeo, potrebno je da ima sreće, čini mi se ponekad, i više nego savesti.

A kad taj posao najzad obavi, i to kod nas, gde se još uvek drži da je književnost tajanstveni, magijski, maltene demonski proces, u kome iz piščeve glave izlaze ubave priče na polzu općinstvu, kao što je Palada Atina, gotova i ničemu ne dugujući iskočila iz Zevsove, kad, dakle, taj ropski posao drugih obavi na zadovoljstvo pametnih, autor još ni izdaleka nije bezbedan.

Uvek može da se pojavi neki magarac i herostratski ga optuži za plagijat i "krađu tuđeg blaga".

Prednost Palade Atine u ovom poređenju je očigledna. Ona se rodila s kopljem i štitom, neophodnim mudrosti ako želi da preživi.

(Književnost, br. 6, 1978.)

Crnoberzijanci (XIV deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 268-272). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

XIV deo

Prvi primer Eksterno-internog odnosa dokument – umetnička proza nalazimo u porodičnom razgovoru povodom Aleksandrove lektire.

Podaci za razgovor o novom Landry-u preuzeti su iz članka "Novi Landri ubio 25 žena" koji je izašao u "Novom vremenu" 15. marta 1944. godine. Članak u celini glasi:

"PARIZ, 14. mart. – Francuska policija otkrila je jeziv zločin kome je prema dosadašnjim konstatacijama palo kao žrtva 25 žena. Stanovnici ulice Lesier u Parizu primetili su pre nekoliko dana neki čudan miris koji nisu mogli da objasne. Na molbu nekoliko stanovnika gradsko gasno društvo poslalo je svoje organe, kako bi ispitali da se možda nije pokvarila gasna mreža u ulici.

Međutim oni su otkrili u jednoj vili u kazanu za grejanje odsečene ženske glave, ruke, noge i ostale udove, iz čega se moglo zaključiti o čitavom nizu zločina. Odmah je obaveštena policija koja je smesta započela istragu. Ova nenastanjena vila izdata je pre dve godine jednom lekaru koji je očigledno namamljivao žene k sebi, ubijao ih zatim u kući spaljivao njihove leševe.

Na osnovu odeće žrtava, koja je dosada nađena, može se zaključiti da je ubica, koji je nadmašio i samog Landria, umorio 25 žena. U dvorištu zgrade pronađena je još jedna krečana duboka 3 metra, u kojoj je otkriveno još 13 ljudskih trupova!

ZLOČINAC POBEGAO. Otkriće jame s leševima u livi lekara dr. Petijoa, koji je pobegao, a koja se nalazi u otmenom pariskom kvartu Etoal, pokazalo je već za kratko vreme da je ovaj slučaj daleko ozbiljniji nego sva masovna ubistva otkrivena poslednjih decenija. Landri je u svoje vreme ubio u Versalju 11 verenica. Vajgman je 1937. u jednoj kući u Parizu ubio 6 osoba.

U podrumu vile dr. Petijoa broj spaljenih osoba iznosi 25. Istragom je već utvrđeno da je skoro svako veče u ovu pustu vilu, koju je dr. Petijo zakupio pre 12 godina, dolazio jedan vozač na teretnom biciklu. Policija smatra da su lekar i tajanstveni vozač jedno isto lice. Ne zna se, međutim, da li je korpa teretnog bicikla sadržala leševe, kreč ili ugalj.

Pretpostavlja se da je ubica u samoj vili istesterisao leševe i umočio ih u krečanu pre nego što će ih sagoreti u centralnom grejanje. Iz toga razloga bio je iznad krečane namešten jedan čekrk. Sama vila je ostala neiskorišćena izuzev jame u dvorištu i centralnog grejanja u podrumu. Pored centralnog grejanja pronađena je čitava gomila lobanja i ljudskih kostiju.

JEZIVA VILA. Da se u ovoj vili događalo nešto što spoljni svet nije smeo da vidi, pokazuje činjenica da je dr. Petijo podigao sa baštenske strane jedan zid od četiri metra visine pošto je zakupio kuću. Dr. Petijo je nestao. On nije ordinirao u ovoj jezivoj vili, koja se nalazi u ulici Lesier 21, već u severnom delu Pariza, u ulici Komarten 66, gde je i stanovao.

Tamo su ga i nazvali posle otkrića podruma s leševima, usled čega je dr- Petijo otišao radi izviđanja sve do kuće u ulici Lesier 21, ali se brzo vratio kad je primetio policiju. Odmah zatim napustio je dr. Petijo svoj stan u ulici Komarten 66 u pratnji svoje žene i 17-godišnjeg sina ne zaključavši čak ni vrata. Od tada mu se izgubio trag.

Dr. Petijo ima 47 godina i rodom je iz srednje Francuske, gde je bio član socijalističkog generalnog saveta i predsednik opštine u mestu Vilney sir Jon pre nego što je zbačen sa položaja zbog prevare. U svom mestu bio je dr. Petijo poznat kao neurasteničar i patološki tip. Tamo su ga okrivljivali ne samo da krade po poštanskim sandučićima već i da je organizovao ubistvo jedne žene 1930. godine.

Kažnjen je od suda u Sanu zbog prevare na 3 meseca zatvora. Za sujeverne posetioce bioskopa cela ova afera sa ubistvom već stoga je tajanstvena što se jedan francuski film koji se sada prikazuje zove: 'Ubica stanuje u br. 21'. A jeziva vila u ulici Lesier nosi broj 21".

Upoređenjem ovog teksta – punog, uostalom, protivurečnosti (dve pa dvanaest godina zakupa vile), besmislenih zaključaka(biciklistički transport leševa), smešnih formulacija ("Pretpostavlja se da je ubica u samoj vili istesterisao leševe i umočio ih u krečanu pre nego što će ih sagoreti u centralnom grejanju. Sama vila je ostala neiskorišćena izuzev jame u dvorištu i centralnog grejanja u podrumu".), i ne baš naročito delikatnih političkih aluzija (povezivanje članstva u socijalističkom generalnom savetu sa neurastenijom, obijanjem poštanskih sandučića i sumnjom na jedno ubistvo iz 1930) – upoređenjem tog i takvog teksta sa prvim razgovorom za porodičnim stolom, čitalac može videti na koji je način izvršeno međusobno prožimanje dokumenta i proze, a da veza sa izvorom u štampi nije izgubljena.
*****
U modelu upotrebe dokumenta (gde naslovi iz štampe služe Aleksandrovoj porodici kao izgovor za odlaganje "povlačenja sa Balkana") i (gde je izveštaj iz "Novog vremena" osnova za opis dočeka zarobljenika i generala Njegovana), već je bilo reči.

Ostaje da se ispita Interna, radikalna upotreba dokumenta, na razgovoru vođenom za ručkom sa Teodorom Njegovanom, ministrom Vlade narodnog spasa. Tonući u prozu, rastapajući se u njoj, dokument gubi svaku formalnu vezu sa poreklom.

Raskidanjem veze iz njega, nestaje prvostepena dokumentarna vrednost, očuvana u "An die Bevölkerung Belgrads" i podrazumevana u porodičnoj konverzaciji o novom Landriju, ali se zadržava prenosna, drugostepena, u meri i kojoj ono što govori fiktivna ličnost Teodora Njegovana, verodostojno sublimira stav kolaboraterskih krugova Beograda godine 1944.

(Prvostepena bi se ovde očuvala jedino u slučaju da je, umesto Teodora, na ručku bila neka stvarna, istorijska ličnost, recimo lider "Zbora" Dimitrije Ljotić, i da sam ono što on za stolom izjavljuje preuzeo, ukoliko se tiče politike i socijalne filosofije, iz njegovih brojnih govora i predavanja.)

Ako je sublimacija kolaboraterskog stava u Teodorovom fundamentalno korektna, njegova izmišljena ličnost će izražavati istorijsku stvarnost kao da je zaista postojala. U protivnom, ostaće umetnička fikcija, čija se vrednost može meriti isključivo estetskim metrom.

Da se to ne bi dogodilo, odlučio sam da Teodorove političke ideje kombinujem od ideja njemu po opredeljenju srodnih postojećih ličnosti, koje su anonimno ili pod pravim imenom, tokom marta godine 1944, davale ton "Novom vremenu" i određivale politiku Nedićeve vlade.

Nadao sam se da ću na taj način, ne zanemarujući, razume se, ni individualne Teodorove odlike – definisane već u "Zlatnom runu" a razvijene u "Crvenim i Belim" – dobiti u njemu neku vrstu prototipa kolaboratera više srednje klase. Da ću s tim likom, u najmanju ruku, biti bolje sreće od drugih pisaca, koji su na tzv. kolaboracionistima, naročito iz redova građanstva, lomili zube, proizvodeći groteskne lutke političkog granginjola, koje nisu funkcionisale po unutrašnjoj logici vlastitih života, nego pomoću konaca unapred datog scenarija.

Ukratko, da ću stvoriti živu, ubedljivu, logičnu, a iznad svega istinitu ličnost, ne dopuštajući ni opštim predrasudama, ni ličnom pogledu na tzv. kolaboraciju 1941-1944, da učestvujem u njenom formiranju.

(U priloženoj verziji odlomka nisam uspeo. Premda su Teodorovi argumenti, bar ukoliko se tiče zarobljeničkog problema i ponašanja generala Njegovana, očigledno jači od prilično neodređenih protivargumenata Aleksandrovog dede u tom pitanju, moje simpatije prema poslednjem potpuno su poremetile prirodnu ravnotežu razgovora za stolom.

Netrpeljivost izveštača Aleksandra prema ministru dovršila je posao. G. ministar je ispao arogantna, dosadna budala. Ironija je bila poslednji klin na njegovom mrtvačkom sanduku. Zatvorila ga je u literarnu formu koja je daleko od zamišljene, prave i formirane u "Zlatnom runu". Prvo lice, u kome se hronika piše, onemogućilo je da se ulaskom u njegove intimne motive uspostavi kakav-takav balans.

Posledica je, kroz celu scenu, izvestan "touch of the grotesque". U daljim korekturama biće potrebno naći izgubljenu ravnotežu, insceniranu finalnom rečenicom s kojom Teodor napušta kuću. Svestan sam, međutim, da se u tome, opet, ne sme ići suviše daleko. Preterani korak odveo bi odlomak izvan toka i žanra cele hronike, koja je, obojena Aleksandrovom ironijom post festum, samo subjektivan pogled na stvari, neobavezan nijednoj istorijskoj istini.

Teodor je u "Crnoberzijancima" u prvom redu ono što u njemu vidi Aleksandar. Protivrečnosti moje težnje za objektivnošću i Aleksandrove načelne nemogućnosti da je zadovolji – isuviše je, naime, zaokupljen sopstvenim pogledima – ovde je očigledan. Prvo lice ne može preuzimati zadatke trećeg, svevidećeg i svemogućeg. G. ministar će morati da se strpi do "Crvenih i Belih".

Ne obećavam mu, naravno, rehabilitaciju – po objektivnim merilima on je i ne zaslužuje – ali mu garantujem da će kao na civilizovanom sudu dobiti reč da svoje motive objasni onako kako ih sam oseća a ne kako ih drugi tumače. A kad se sve ovo ima u vidu, kad se dođe do zaključka da, zbog naročite forme hronike, odlomak i nije mogao da bude mnogo drukčiji, čovek dolazi i do uverenja da nije baš tako rđav.)

Da bih za Teodorove stavove upotrebio dokument, morao sam najpre ustanoviti do koje mere ideje "Novog vremena" korespondiraju sa ministrovim, ne gubeći iz vida da ih je on u "Zlatnom runu" već nagovestio i, ako korespondiraju, da li je model korišćen u štampu pogodan za osoben način njegovog usmenog izražavanja. Na prvo pitanje dobio sam manje-više potvrdan odgovor.

Simplifikovano uzev, bar u onome što je govorio, nije bilo velikih nepodudaranja sa "Novim vremenom". (Ako se zna da je direktor lista bio njegov bliski rođak, sumišljenik, takođe Njegovan, to i nije čudno.) Na drugo pitanje, na prvi pogled, odgovor nije bio zadovoljavajući.

Prelistavajući ispisane strane "Zlatnog runa", utvrdio sam da je njegov govorni manir, premda kao i kod svakog od nas u osnovi manir, ipak znatno spontaniji i prirodniji, fleksibilniji i nešematičniji nego što će bezuslovno ispasti u "Crnoberzijancima" ako ga gradim na pisanim člancima iz štampe.

Kao i mnogi političari, razume se bio je i Teodor odan monolozima, poučnim besedama i izvesnim šemama vezanim za političke dogme. Ali je njegov govor u "Zlatnom runu" retko zvučao kao da je čitan, kao da je formulisan davno pre nego što se izgovara. Šta se u međuvremenu, od praktično tek nekoliko godina, moglo dogoditi?

Da li se moglo dogoditi nešto što bi izmenilo fakturu njegovog govornog manira? I da li je logično, gotovo nužno da se to dogodi?

Crnoberzijanci (XIII deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 264-267). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

XIII deo

Na prvi pogled svi izvodi iz štampe sa izuzetkom citata iz Hallensleben-ovog vojnog komentara i vesti o krađi u ulici Stevana Sremca 10, oglasi su iz rubrike "kupo-prodaja" ili naslovi "privredne rubrike" lista "Novo vreme", i kao takvi predstavljaju samo ponavljanje eksternog modela odnosa dokument – proza, podrobno analiziranog na primeru "An die Bevölkerung Belgrads".

Iscrpno objašnjenje o razlozima njihove upotrebe nalazi se u tekstu odlomka. Pisac, naime, zajedno sa junakom Aleksandrom, smatra da su "oglasi sa zadnje strane novina, ako ste ih umeli čitati, po pravilu pružali verodostojnija obaveštenja o stanju stvari od ma kako mudro sročenog uvodnika sa prednje".

Analiza oglasa iz marta 1944. dokazuje ispravnost ovog uverenja. Može se, naravno, primetiti da krađa jednog odela može biti katastrofa za pokradenog i u mirno vreme, i u najbogatijem gradu. To je istina. Ali poenta nije u krađi. Ona je u publicitetu. U regularnim građanskim prilikama nesreća bivše šaptačice sarajevskog teatra gđe. Mišić bi u najboljem slučaju dospele u rubriku "kurioziteti", da pravi društvo pustolovinama domaćih ekscentrika.

Prisustvo nesreće na privredno-zabavnoj strani precizno ukazuje na granu na koju smo bili spali. Zajedno s ostalim naslovima na istoj strani "Novog vremena" od 28. marta 1944, za koje nikad sa sigurnošću ne znate jesu li privredni ili je cilj da nas zabavljaju, krađa nekoliko posteljnih čaršava i haljina od gđe. Mišić, predstavlja savršenu grotesku. Ako pri tome uspete da zaboravite na tragediju, naravno.

Pogledajte ih:

"Izdavanje zejtina građanstvu. Saopštenje Centrale za drvo i ugalj. Najviše cene cipela sa kožnim đonom. Tajanstveni čovek – roman od Franka Brauna. Opomenite svoje susede ako nisu na vreme zamračili svoje prostorije. Počelo drugo polugodište – ispiti u srednjim školama održaće se po naročitom pravilniku. Kalendari su podbacili.

Dve nesreće zbog uskakanja u tramvaj. Izložba starog Beograda. Ko je pripremio pesak i vodu štiti sebe i svoje susedstvo od štete. Doprinos Zimske pomoći za ishranu vanškolske dece. Nova premijera T.Ž.C. – 'Šampion boksa' nova komedija od Ota Švarca. Uskršnja pomoć ratnim invalidima. Učiteljski tečaj za poznavanje lekovitog bilja. Obilić osvojio pehar u ping-pongu. Zarobljenici za izbegličku decu.

Pomoć zanatlijama za uskršnje praznike. POKRADENA NEKADAŠNJA POZORIŠNA ŠAPTAČICA. Ko ne zamračuje svoje prostorije škodi svojim sugrađanima. Braća A. Vasić donose celokupan izveštaj o izvlačenju srećaka III klase 8. kola" ("Novo vreme", 28. mart 1944, strana 3.).

Uporedite to sa naslovima samo jedne strane – od šest – tzv. "poslovnih novosi" u "The Times"-u od 2. marta 1978. (Upoređenje ovog broja sa onim iz "The Times"-a od 28. marta 1944. ne otkriva suštinsku razliku.):

"Wall Street gubi poverenje u Carter-ova ekonomska predviđanja. OPEC se može sastati zbog pada dolara. Švajcarci unose više kontrole. Tržište cementa dobija samo polovinu od zahtevanog povišenja cena. IMF prodaje zlato za 181.95 Dol. po unci. Turska lira devalvirala za 33%. Credit Suisse otpisuje 334 000 000 funti Chiasso-u. Korporacija Peachey zahteva od "Miller Estate"i druge dve kompanije 428 000 funti odštete. Pakt EEC i EFTE povodom cena čelika. Nuklearni šefovi će saslušati mišljenje o reorganizaciji. Gospodin Healey upozorava na proizvodne ciljeve. Kako se kreće tržište. Fluidrive Engineering – profiti skočili na novi rekord od 17%, bruto-promet za 31%, dividende se popele za 20%".

Onaj ko iz tih upoređenja ne bi izvukao neke zaključke o vrsti života kojom smo mi živeli u martu 1944. i one s kojom žive Englezi marta ove godine bili bi idioti. Većina pisaca, koje poznajem, za njih uostalom i ne piše.

Šta dakle razlikuje "An die Bevölkerung Belgrads" kao dokument od dokumenta: naslova "Regulisanje čupanja tekstilnog materijala", oglasa "Zeca za priplod jeftino" ili "Trebaju mi veliki koferi smesta"?

Od naslova "Regulisanje čupanja tekstilnog materijala" – savršeno ništa. Ko otvori "Novo vreme" od 22. marta, u prvoj rubrici sleva treće strane naći će ovaj naslov.

Od oglasa "Zeca za priplod jeftino" – ponešto. Oglas koji je izišao 20. marta, glasi doslovno: "Zečeve za priplod prodajem".

Od oglasa "Trebaju mi koferi smesta" – sve. Toga oglasa, naime, uopšte nema u "Novom vremenu".

A to nas uvodi u temu oblika simbioze dokumenta i umetničke proze i pitanja da li je i, ako jeste, do koje mere dopušteno modifikovanje dokumenta u cilju njegovog prirodnijeg urastanja u romanesknu građu ili njegovog što boljeg doprinosa izražajnoj moći dela.

Sa "Regulisanje čupanja tekstilnog materijala" u tom smislu očigledno nećemo imati muke. To je čist prepis. Dakle dokument. (Šta "čupanje" znači, pojma nemam. Prema tekstu naredbe objavljene u "Službenim novinama" od 10. marta 1944, reč je o nekom zanatskom, možda i manufakturnom postupku u preradi tekstilnih sirovina. Naslov sam odabrao jer je zvučao jadno, primitivno, okupacijski. U međuvremenu sam obećao sebi da ću se o njegovom značenju prvom prilikom obavestiti.)

Što se tiče oglasa u kome se "zečevi" pretvaraju u "zeca", modifikacija je izvršena – u duhu okupacijske kupoprodajne tradicije – da bi istakla naša materijalna beda. A ona je bila tolika da bi i još besmislenije oglašavanje imalo dokumentaran karakter. (Ne vidim, naime, nikakvog smisla u tome da se posle katastrofalne zime od 1942/1943. "jedan muški crni iberciger" oglašava kao nešto što "može biti i zimski kaput".)

Izmišljeni oglas "Trebaju mi veliki koferi smesta" je simbolično sažimanje stanja na beogradskom tržištu i duševnog raspoloženja dela građanske klase. Na oba polja tendencija je recesivna. Uočljiv porast ponude nekretninama, od kuća do nameštaja – samo delimično izazvan strahom od eventualnog bombardovanja, jer je pre Uskrsa većini obožavalaca Saveznika ono bilo prosto nezamislivo – i jednako uočljiv porast tražnje zlata i dragog kamenja, vrednosti pogodnih za skrivanje i prenošenje, a otpornih prema devalvatorskim tendencijama opšte krize, karakteriše beogradsko tržište, uprkos dirigovanom optimizmu i poverenju u dirigovanu privredu g. Lehrmann-a sa "Belgrader Volkswirtschaftliche Rundschau", kao uznemireno, nesigurno, depresivno.

Da je radio pouzdan barometar Berze, konstantan pad akcija nagoveštavao bi blisku krizu poverenja i krah. Što se tiče "duševnog raspoloženja Beograđana", pisane i nepisane uspomene iz tog perioda govore o paničnom strahu od Rusa i partizana u krugovima tzv. kolaboracionista i o njihovim pripremama za povlačenje na zapad.

Obe su komponente logično proizvele oglas u kome se traže veliki koferi za jedan dalek put. Ubeđen sam da je on, iako izmišljen, sasvim u duhu okupacijske istorije.

Ono što je pod pitanjem, jeste datiranje oglasa. Ako je mart 1944. karakterističan za "bežanijsko" stanje tržišta, onda se to u mnogo ozbiljnijoj meri može reći za maj, juli, septembar. Ali mart nije karakterističan za "bežanijsko" raspoloženje izvesnih Beograđana.

Rusi su još na Bugu i Dnjestru, na italijankom frontu Netunski mostobran još nije proširen i kod Monte Cassino-a još uvek se vode krvave borbe, invazije nema na vidiku, a inflacija partizana iz Bosne još nije uzela zabrinjavajuće razmere.

Opasnost nije imanentna, nade ima i oglasu nije mesto. Njegov pravi datum je bilo gde između avgusta i oktobra. U konačnoj verziji hronike deo odlomka, koji se bavi analizom tržišta, biće pomeren za nekoliko meseci unapred i većina oglasa će verovatno biti izmenjena.

Ukratko, svi oglasi i naslovi, ako ne po sadržini, po duhu su dokumentarni. Količina istorije u njima nije manja od one u "An die Bevölkerung Belgrads".
*****

Crnoberzijanci (XII deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 258-264). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

XII deo

U Interni tip odnosa između dokumenata i rukopisa spadaju svi preostali slučajevi, gde se veza sa izvorom sasvim izgubila, odnosno za čitaoca postala nevidljiva. Dokument je potpuno utonuo u romaneskno tkivo, njegovu naraciju ili njegov dijalog. Zec je pojeden. Pojeden i svaren.

Radikalni egzemplar za ovakvu upotrebu dokumenata nalazi se u opisu ručka sa ministrom Teodorom Njegovanom. Ministrove ideja o opštoj situaciji i nacionalnim zadacima Srba, kao i izvesne intervencije sabesednika, doslovni su ili nešto prefabrikovani citati iz raznih članaka "Novog vremena", tokom marta 1944.

Granice između pomenutih tipova nisu, razume se, uvek jasno izvučene. Ponekad su više ili manje zamagljene. Ima slučajeva kad se tokom pasusa mešaju njihove varijante. Struktura odnosa dokumenata sa proznim tkivom komplikuje se dalje i na planu oblika tih odnosa. Dokument koji se izgubio u rukopisu, koji je svaren, može tokom tog ujedinjenja sa tekstom romana doživeti izvesne strukturalne promene (diktirane umetničkim potrebama, razume se).

Izvesne pojedinosti mogu u njemu biti modifikovane. Neke reči izmenjene, neke eliminisane, neke opet, dodate. Mogu se stvarati novi spojevi fakata. Ali sve dok umetnički surogati odgovaraju opštem duhu dokumenta, on će ostati autentičan. A delo u većoj ili manjoj meri dokumentarno.

Delo prestaje biti dokumentarno – ne gubeći, međutim, obavezno ni jedan drugi kvalitet – ako tokom simbioze sa umetničkom građom dokument, usled njenih potreba, izmeni svoju primordijalnu suštinu, zadržavajući ili ne zadržavajući opštu formu dokumenata. Ponovo se poslužimo generalovim dočekom.

Budući da je Đorđije Njegovan fiktivna ličnost, utvara umetničke imaginacije, slobodna od istorijske stvarnosti – ali ne i od mogućnosti, logičke kaogod i psihološke – njegovo se ponašanje razvija u jednom sasvim drugom krugu fakata od ponašanja ministra pravde Kujundžića, koji je kao ličnost postojao, i koji je prema tome obavezan na tzv. "istorijsko ponašanja".

General Njegovan je mogao uvrediti ministra čak i kada bi se nepobitno dokazalo da nijedan sličan incident nije zabeležen u analima dočeka naših zarobljenika – a jeste – a da to ne naruši osnovnu dokumentarnost scene na železničkoj stanici. Jedini uslov je da se ministar Kujundžić ponaša onako kako se stvarno ponašao, i da, naravno, opšta atmosfera – čak ni tehničke, geografske, klimatske okolnosti nisu presudne – bude verodostojna.

Ukratko, scena bar u tom aspektu ostaje dokumentarna, sve dok general kaže ministru da nam neće biti bolje "sve dok za ministre imamo ovakve magarce", ali će automatski prestati to da bude čim bi mu, u nekoj mogućoj varijanti romana, ministar odgovorio "ili dok za branioce imamo ovakve magarce od generala". Nije, naime, verovatno da bi iole trezven političar misiju pridobijanja ljudi počeo njihovim vređanjem.

Primer istovremeno ukazuje na najteže iskušenje koje očekuje pisca kad kombinuje fakta istorije sa faktima vlastite umetničke imaginacije. Polje međusobne interferencije je praktično beskonačno. Nema pisca koji unapred može predvideti kakvoću mešavine. Nema recepta koji je može zabeležiti kao proces, pretvoriti u zakone i formule, pa zatim u istom obliku ponoviti.

Mikrogram istorije više i dobili ste naučni opis, u najpovoljnijem slučaju njegovu popularnu, feljtonsku interpretaciju. Mikrogram fantazije više i dobili ste nešto što sa nekadašnjom stvarnošću nema nikakve veze, premda kao umetnost i te kako može da stoji.

Najozbiljnije iskušenje kritičara dela sa dokumentarnom podlogom je u tome da se odupre snazi dokumenata per se i da ocenjuje delo prema kakvoći forme u kojoj je dokument interpretiran.

Naoružani provizornom šemom, svesni njene nesavršenosti, pokušajmo da je u nekoliko ključnih primera na rukopisu "Crnoberzijanaca" vidimo u dejstvu. Da ustanovimo gde je upotrebljen ovaj ili onaj tip odnosa "dokument-proza", zašto baš taj a ne neki drugi, da uočimo, zatim, praktične probleme nastale prožimanjem dve u načelu isključujuće građe – jer se umetnost i istorija međusobno razaraju – a takođe da objasnimo zašto je u izvesnim slučajevima došlo do modifikacije izvornog dokumentarnog materijala.

Književna radionica je alhemičarska jazbina u kojoj se traga za nemogućim i u ćumuru traži zlato. Rezultati su uvek polovični. A to znači da nikakav primer ne može dati uvid u konačne mogućnosti procesa. U takvoj radionici na poslu je čitava gomila komplikovanih mašina, čiji rad, premda su povezane i samo zajedno izbacuju proizvod, nemoguće simultano pratiti. A to znači da mnogobrojne okolnosti koje određuju konačan izgled rukopisa ostaje zanemaren.

Ono što će se dobiti biće, u najpovoljnijem slučaju, mutan rendgenski snimak.

Odlomak se otvara jednim "An die Bevölkerung Belgrads" Kreiskommandatur-e (br. 1 "Novo vreme" od 24. maja 1941.). Sasvim je verovatno da će ovo Saopštenje otvoriti i celu hroniku. U prvom redu, već na početku će se uspostaviti veza sa stvarnošću, istorijom, dokumentom. A zatim, za opšti lak ton hronike, ozbiljniji početak bio bi kontraindiciran.

Početi s objavom o streljanju talaca, izveštajem o posledicama šestoaprilskog bombardovanja ili vestima o najezdi srpskih izbeglica sa Zapada, značilo bi na vrapca pucati topovima. Pisac ne može očekivati da s čitaocem vodi laku konverzaciju ako mu kao prvu temu predloži mrtvace i ruševine. (Za njih, uostalom, u svakoj priči o svakoj okupaciji, uvek ima vremena.)

Potreba, dakle, da se već prvim pasusom odredi tonski ključ knjige, iz obilja nemačkih proklamacija izabrala je onu koja je sa zahtevom da Beograđani "u pešačkom saobraćaju pokazuju njima dužnu pažnju" bila najnevinija. Reklo bi se i smešna. Okupacijska siva boja, međutim, već je pala preko grada. Neće dugo potrajati i Saopštenja Kreiskommandatur-e dobiće drugo značenje.

Drugi razlog za izbor dokumenta br. 1 bio je u psihološkom profilu porodičnog ogranka Njegovana oko koga se fabula hronike kretala. Za razliku od ostalih, on je malo sačuvao od tradicionalnih osobina genosa. Simeonikos tropos, simeonski način, bio je "nekrotiziran dugotrajnim bavljenjem tricama i kučinama nauke i lepih veština". Ukratko, aleksandrova uža porodica bila je ono što bi familijarni Baš-čelik Arsenije nazvao slamo-mlatiteljskom.

Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona može preživeti dijukalionsku katastrofu, ali da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost. Jedan jak duh aprilsko bombardovanje ne mora da zbuni. Ali nužda da se na trotoaru uklanja s puta "varvarima sa severa" može potpuno da mu poremeti funkcije. Aleksandrov otac se bavio doseljavanjem Slovena na Balkan.

Sloveni su takođe došli sa severa. Mada je nominalno, a i po sećanju, bio Srbin i patriot razumne frekvencije, kao istoričar nije jasno video čime su oni zadužili ovaj "u osnovi romejski svet". Bio je na dobrom tragu da i tome nađe neki viši smisao, bez kojeg je i najpompeznija istorija tek mucanje, besmislena gestikulacija ludaka, kad su ga novi osvajači sa severa odgurali s puta po drugi put – prvom, slovenskom prilikom, bio je još Romej – i naveli da posumnja u svrsishodnost mešanja naroda.

Otac mu je bio biolog. U praksi – obožavatelj opnokrilskih (Hymenopteroidnih) civilizacija, društvene organizacije Formicidae-a, kome su mravinjaci smeđih baštenskih mrava (Lasius niger) i košnice medonosnih pitomih pčela (Apis mallifica), u poređenju sa načinom života Njujorščana, Parižana, pa i Beograđana, razume se, njih pogotovu, i uređenjem njihovih gradova, bili remek-dela inteligencije i imaginacije.

Arogancija ispoljena u saopštenju Kreiskommandatur-e, nepoznata u uličnom prometu i najnesavršenijeg mravinjaka, beše granična tačka njegove izdržljivosti. ("Zveri bar nisu licemerne. Svoj put kroz prašumu krče ne zahtevajući od usputnih žrtava razumevanje i saradnju".)

Što se tiče Aleksandrove majke, gospođe Stefanije, posle ugodnog utiska što je na nju ostavio novi stanar Krunske 33, Herr Oberst Reinecke, prinuda da se njegovom posilnom Schitt-u na ulici sklanja s puta, pala teže od svake nacionalne katastrofe. Nesreća je, naime, bila osobna. S puta se morala sklanjati ona. Od bombardovanja je mogao stradati ma ko drugi.

Sve u svemu, psihološki verodostojan momenat za povlačenje porodice iz okupacije u pasivnost, ako već ne i neutralnost, posmatrača, karakterističnu za dobar deo građanskog staleža i čaršije (u meri u kojoj im je vanredno stanje to dopuštalo) nije bio kad im je rat i nacionalni Armagedon iz temelja uzdrmao čitavu konstrukciju njihovog sveta, već kad joj je poremetio, inače beznačajnu, građansku regularnost.

Treći razlog za stavljanje dokumenta br. 1 u čelo priče bio je tehnički. Dozvoljavao je da se u krokiju, u vidu reakcije na Saopštenje Kreiskommandatur-e, predstave glavne ličnosti hronike.

Moglo bi se pomisliti da je put do izbora bio lak čim je definisan psihološki profil porodice i nađen dokument koji će ga najbrže izazvati na ispoljavanje. Nije bilo tako.

Da bi veza bila logična, bilo je potrebno utvrditi prethodno postoji li neki funkcionalni odnos između načina kretanja porodice ulicama Beograda i Saopštenja Kreiskommandatur-e. Da li je porodica nedužna u pogledu Naredbe od koje će trpeti njen ponos i komoditet?

Da li g. g. Mihajlo i Danilo i gđa. Stefanija pripadnici onih "velikih delova stanovništva koji u pešačkom saobraćaju ne pokazuju nimalo sklonosti da se ukloni nego često na drzak način preprečava put?" Jer ako bi i oni išli pravo na svakog Nemca s kojim se na trotoaru nađu, onda bi njihovo "povlačenje iz okupacije" bilo besmisleno, a žalbe na Saopštenje, koje su sami izazvali, neopravdane.

Podaci o tome nisu postojali. Morao sam se osloniti na logiku. Građansku, razume se.
Da li je racionalno u po bela dana naoružane Nemce obarati po ulicama?
Svakako da nije. Mnogi od njih nisu se ustručavali da pucaju.
Šta odlikuje građanski stalež?

Sposobnost da se u svim prilikama ponaša racionalno, što će reći sebi na korist.
Da li su Aleksandrovi roditelji po definiciji građani, poremećeni malko naukom i lepim veštinama, razume se, ali još uvek buržuji po duhu i imovinskom cenzusu?
Jesu.
U tom slučaju nisu idioti da se izlažu uličnim šikanama.

Moja istraživanja su, uostalom, pokazala da građani Beograda, ako se pod njima podrazumevaju oni što su plaćali porez na nekretninu, nisu bili povod nemačkom Saopštenju. Bolje obučen svet je uvek nalazio načina da sa Nemcima izbegne sudar. Bolje obučen svet nije Nemcima prečio put. (Nikom, uostalom, ako je već do toga.)

Ako se otpišu oni koji su to činili iz nevaspitanja ili pijanice, sudare sa Oružanom silom Trećeg Reich-a imali su uglavnom gimnazijalci, prethodnoj generalizaciji na štetu moram priznati – svih staleža i imovnih stanja. O tome između ostalog piše i pok. Vojislav Nanović: "... Rešili smo da igru, koju smo zvali ramenjačom, prenesemo i na ulične susrete s Nemcima. Obično smo ulicom išli pravo na Nemca i u poslednjem se trenutku izmicali u stranu, kao da mu se sklanjamo s puta, a onda bi usledio trzaj ramenom i Nemac bi se obavezno zateturao ..." (Prilog Vojislava Nanovića Zborniku "Grad borbe i slobode – Beograd 1941-1944", izdanje "Kulture", 1964.)

Tek kada sam ustanovio, da je veza između tzv. "ramenjače" kao istorijskog fakta i ponašanja Aleksandrove porodice kao umetničkog fakta jednaka onoj između streljanja izvoznika Krausa i julskih sabotaža u Beogradu, "An die Bevölkerung Belgrads" od 24. maja 1941. mogao je prirodno i legalno uvesti čitaoca u "Crnoberzijance". Nije bilo boljeg načina da se nagovesti njeno držanje i prema mnogo krupnijim "ramenjačama" koje će Beograd podmetati okupatoru.
*****

Crnoberzijanci (XI deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 252-258). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

XI deo

Kad sam završio konačno komponovanje romana "Crveni i beli", koji će slediti fantazmagoriju "Zlatno runo", i baviti se propadanjem porodice Njegovan-Turjaški tokom poslednjih predratnih meseci, rata, okupacije, građanskih borbi, oslobođenja i revolucije, odlučio sam da dokumenat, kao pomoćno sredstvo za postizanje specifične atmosfere i izvesne istorijske dimenzije, koristim isključivo izvan literarnog rukopisa.

Kao dokumentarni preludijum ispred svakog poglavlja. Ispred svake glave, dakle, od njih 48, biće ispisan izvestan broj izvoda iz listova "Vreme" (za predratni period), "Novo vreme" (za period okupacije) i "Borba" (za posleratni period). Oni će lakonski, ali u naročito izabranom rasporedu, demonstrirati razne aspekte beogradskog političkog , društvenog, poslovnog, zabavnog i privatnog života, od izveštaja sa frontova do trgovačkih reklama i oglasa.

Metod je nagovešten već u "Zlatnom runu" upotrebom izvoda iz lista "Vreme" za period od 1. do 6. januara 1941, na početku romana, i izvodima iz prvog broja okupacijskog "Novog vremena", od 16. maja 1941, na njegovom kraju.

U hronici "Crnoberzijanci" želim da odem korak dalje, da dokumenat inkorporiram u proznu strukturu. Dokument bi prozi obezbedio autentičnost, istorijsku verodostojnost; ona dokumentu životnost, umetničku verodostojnost. Ništa ne sme da ostane iznad poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti.

Literatura neće biti imaginativna ilustracija istorijskog dokumenta – umetničke varijacije na teme specificirane izvodima iz štampe – ili neka vrsta duhovne konfrontacije s jednim zvaničnim ili nezvaničnim shvatanjem stvarnosti, kome se sada suprotstavlja moje, subjektivno, umetničko. Nipošto. Literatura mora da uđe u totalnu simbiozu sa istorijom, umetnički izraz da se sa dokumentom stopi u monolitnu formu.

Simbioza nije mehanička, mada će i nje biti svuda gde izvor čitaocu bude manje-više poznat. Biće i hemijsko-fiziološka. Slična procesu varenja. U Dnevniku sam povodom postupka zapisao:

"Prodoran miris hrane može za gladnu životinju biti impuls, ali do ždranja dolazi samo ako je zver sposobna da se baci u traganje za njom. Neizlučena hrana postaje tada sastavni deo njenog organizma, ravnopravan s delovima dobijem rađanjem i prethodnim metabolizmom, i s životinjom kreće u novi lov".

Dokumenat će, ukratko, biti tako svaren da ga čitalac neće prepoznati, kao što se u hijeni ne prepoznaje nedavno progutani zec.

Postupak, naravno, nije nov. Čak ni kod mene. U raznim varijantama obilno je korišćen u "Zlatnom runu". U IV tomu, na primer, dve du glave posvećene korespondenciji trojice Simeona, oca, sina i unuka u revolucionarnoj godini 1848-oj. Razlika između "Zlatnog runa" i "Crnoberzijanaca" manje je u postupku, u metodu, više u načinu izbora dokumentarnog materijala. u "Zlatnom runu" za dve spomenute glave korišćeni su svi raspoloživi izvori, od bečke štampe i "Srpskih novina", preko citiranih ili adaptiranih delova pisama ondašnjeg Popečitelja vnutrenih dela Ilije Garašanina, do uspomena građana štampanih u privatnim izdanjima i državnih dokumenata.

U "Crnoberzijancima" jedini izvor je "Novo vreme" i "Borba", dakle štampa.

U "Zlatnom runu", gde je tema u istorijskom aspektu razvijena od pada Carigrada 1453. do pada Beograda 1941. gde je slika vremena tek u drugom planu, a u prvom su sudbine genosa Njago-Njegovan i njihovih čelingasa Simeona, sudbine nepodređene kalupu istorijske hronologije već organizovane na izvesnim psihološkim načelima, u tom i takvom "Zlatnom runu" nikakva sistematizacija "izvora" nije bila moguća ni poželjna.

U "Crnoberzijancima", posvećenim okupaciji Beograda i Oslobođenju, u kojima romaneskna radnja verno prati datume, sistematizaciji nije bilo prepreke. "Novo vreme" i "Borba" inkorporirani su, prepoznali ih vi ili ne, u građu knjige manje-više hronološki. Kad bi se knjiga oslobodila krvi i mesa umetnosti, ostao bi kostur za jednu moguću istoriju Beograda od 1941. do 1945.

Usled ograničenosti prostora ovde, razume se, neće biti ispitivana veza između rukopisa i dokumenata ako se ovi ne tiču pomenutih novina. Očigledno, podatak o otporu danskog stanovništva anihilaciji danskih Jevreja, morao je odnekud biti uzet.

(Uzet je u stvari iz epa Leon-a Uris-a "Exodus", izdanje "Gorgi Books" od 1977. Međutim, bez obzira na lično poverenje u autora i njegovu objavu u zaglavlju da je većina događaja u knjizi zasnovana na dokumentu /"Most of the events in "Exodus" are a matter of history and public records"/ preuzeti podatak do poslednje korekture "Crnoberzijanaca" mora biti proveren.)

Spisak sabotaža u julu 1941, premda mu se dokazi nalaze i u "Novom vremenu", rekapitulacija je otpora preuzeta iz III toma "Istorije Beograda", izdanje "Prosvete" od 1974. godine. Zabrane koje se odnose na Jevreje i Cigane, međutim, premda izvorno potiču iz "Lista uredaba Vojnog zapovednika Srbije", prenete su iz "Novog vremena" od 3. juna 1941. godine, i stoga će biti tretirane kao deo teme.
*****
Razlikujemo dva vida istog problema:
1. - na koji se način, po kom modelu, dokumenat, u našem slučaju "Novo vreme" i "Borba", inkorporira u prozno tkivo romana;
2. - u kom se obliku, izvornom ili izmenjenom simbioza dokumenta i proznog tkiva vrši.
Povodom Prvog problema (načina), razlikovao bih nekoliko opštih modela, u čije međuvarijante neću ulaziti, i nazvao bih ih provizorno:

1a. - EKSTERNIM
1b. - EKSTERNO-INTERNIM (prelaznim modelom)
1c. - INTERNIM.

U Eksterni tip odnosa dokumenta i rukopisa spadaju svi oni slučajevi gde se građa iz novina unosi u roman tako da je vezi sa izvorom jasno vidljiva. Ona se demonstrira ne samo navodnicima već i objavljivanjem podataka o izvoru. Takav dokumenat mahom služi kao pretekst za komentar, kao istorijski impuls za književni tekst.

Naslovi iz "Novog vremena" ("Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu časti", "Englezi ukrali sliku sa Hvara", itd.) poslužili su mi da, s izvesnom ironijom, ilustrujem tip razgovora i izgovora, kojima je Aleksandrova porodica odlagala bekstvo na zapad.

Dokument se u ovom modelu upotrebljava zatim za analizu stanja pod okupacijom. Naslovi raznih martovskih brojeva "Novog vremena" ("Podela drva penzionisanim oficirima. Prodaja na veliko hrastovog žira – nezamenjive zamene za kafu", itd.), zatim Oglasi ("Cokule polovne 43 – povoljno", "Šešir sa krepom za crninu", itd.), u kojima se odražava privredni život grada, pružaju istovremeno i sliku okupacijske bede.

Jer, građani koji se intenzivno bave zemljoradnjom, da svojim manuelnim elanom impresioniraju čak i novine ("Beograđani na vreme počeli sa setvom"), takvi građani, općenito uzev, ne ulivaju naročito poslovno poverenje, pa prema tome ne mogu biti dobre mušterije junaku romana koji se bavi crnom berzom.

(Pokušajte u međuvremenu zamisliti kakav bi zaključak izveli o privrednom prosperitetu USA, kad bi u "New York Times"-u pročitali da su ugledni građani Pete avenije upravo sa uspehom završili duboko oranja.)

Citat, međutim, iz komentara vojnog saradnika DNB-a Hellensleben-a, služi kao eklatantan primer nastojanja Nemaca da poraze na Istoku objasne, ne samo trenutno nepovoljnim okolnostima ratne situacije, već naročitom, izabranom, smišljenom taktikom, usmerenom na stvaranje "jedne platforme za rešenje svojih vojnih problema postavljenih celokupnim ratom, koje će biti u istoj meri iznenađujuće koliko i puno energije", koje će, ukratko, biti pobedonosno.

I ovo idiotsko tumačenje očigledne vojničke katastrofe spadalo bi u povest vojne mimikrije, da nije, naročito 1944, stvarnom nadom hranilo mnoge od onih – a među njima i izvesne Njegovan-Turjaške – čije držanje za vreme okupacije nije bilo u skladu sa propozicijama verovatnog pobednika. Od toga časa podatak je postao psihološki, pa s tim i umetnički upotrebljiv.

Generalno uzev, između opisane upotrebe dokumenata i situiranja izvoda iz štampe ispred poglavlja, izvan literarnog tkiva, još uvek nema odlučujuće razlike. Dokumenat je u oba slučaja prepoznatljiv i razliku treba tražiti u načinu kojim ga pisac stavlja u korespondenciju sa čitaocem.

Tamo gde su izvodi iz štampe, kao u "Crvenim i Belima", izvan poglavlja, izvan proznog tkiva, čitaocu je prepušteno da iz njih sam izvodi zaključke o stanju stvari u Beogradu. Tamo, pak, gde, kao u "Crnoberzijancima", oni zauzimaju prostor unutar poglavlja, ulogu posrednika preuzima pisac.

Nezavisan stav čitaoca otežan je, ako ne i sasvim onemogućen, komentarima, čiji je neprikriven cilj da dokumenat, bacajući na njega naročito obojeno svetlo, prilagodi piščevim idejama o stanju u Beogradu. Čak pod pretpostavkom da su moje ideje o tom stanju ispravne, sam postupak je pomalo nasilnički. Povrh svega još i opasan. Dokumenat leži u mraku.

On, razume se, poseduje svoju i svoje boje, ali sve dok je dokumenat u mraku, one su nevidljive. Jasna, bezbojna, objektivna svetlost tzv. naučnog pristupa učiniće ga vidljivim, ali neće izmeniti njegovu hromatsku strukturu. Gde je zelen, ostaće zelen; gde je crven, ostaće crven.

Bacimo li sad na takav dokumenat umetničku svetlost – svetlost obojenu našim subjektivnim iskustvom, našom posebnom svešću – izvorne, prvobitne boje dokumenta neće moći biti sačuvane. Ako ga obojimo crveno, njegova će crvena boja ostati, ali će se zelena pretvoriti u crnu, u stvari prljavosmeđu mešavinu.

Obojimo li ga zeleno, zelena mu se neće izmeniti, ali će prljavosmeđa postati crvena. S plavom dobijamo tirkizno zeleno i ljubičasto. Šta onda ostaje od autentičnosti dokumenta? Šta od takozvane istorije?

U Eksterno-interni, prelazni, tip odnosa dokumenta i rukopisa, spadaju slučajevi gde građa iz štampe nema navodnica, na prvi se pogled ne prepoznaje kao dokumentarna i prima se kao originalna, ali je veza sa izvorom na neki način još uvek očuvana. In loco, ili u neposrednom susedstvu dokumenta.

On je tek otpočeo da tone u tkivo romana, ali je – za poznavaoca materije naročito – još uvek vidljiv. Spajanje je većim delom mehaničko, manjim hemijsko-fiziološko, ili obrnuto. U svakom slučaju ispred "književne" hijene još uvek leži veći ili manji deo nepojedenog "istorijskog" zeca.

Ono što, izgovara govornik na dočeku naših zarobljenika, zaista je izgovorio, marta 1944, ministar Vlade narodnog spasa Kujundžić, mada se to, dok govori, ne vidi. Ali već kasnije postaje jasno da je pisac, pri opisivanju scene na železničkoj stanici imao u rukama izveštaj iz "Novog vremena" od 21. marta, u kome piše da je "ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao", kao i šta je, između ostalog, na dočeku rekao.

Složeniji primer – zgodan prelaz ka internoj upotrebi dokumenata, uostalom – je scena za porodičnim stolom Njegovana, gde se, pored ostalog, debatuje o "otkrivenom jezivom masovnom ubistvu u Parizu". Aleksandrova sestra saopštava da je o zločinu pročitala u novinama. Kasnije se novine na licu mesta i konsultuju. Mi smo, dakle, svesni da je dokument kao povod konverzacije prisutan.

Ono što ne znamo, a što smo znali u prethodnom primeru, jeste da li je taj dokumenat stvaran ili fiktivan. U "Novom vremenu" je o tome zaista moglo pisati, a i nije moralo. Zločin sam jednostavno mogao izmisliti, da bih, mešajući njegovu temu sa temom Aleksandrove lektire, pokazao s koliko se "otmene rasejanosti" vode u toj kući porodični razgovori, pri čemu bi tema zločina bila izabrana zato što koincidira sa zločinom koji se izvan kuće u tom času vrši u istorijskim razmerama.

Nisam ga izmislio. Stvaran je. Već prva izjava o njemu prepis je podnaslova članka o dr Petiot od 15. marta 1944.

Ono što takođe ne znamo, je koliko, pod uslovom da postoji, dokumenat neposredno učestvuje u gradnji dijaloga. Koliko ga je dijalog u ulozi hijene progutao, svario i pretvorio u sopstveni sadržaj.

Trapped by Affection

Essay published in Serbian as "Držanje u škripcu pomoću naklonosti", from The Selected Works of Borislav Pekić, volume 12, pp. 411-412, © Borislav Pekić; English translation © by Ljiljana Pekić.

Friendship is a two-way interaction. The first is determined by giving, the second by receiving. The fist measures our altruism, the second our egoism. Neither can live only from "entrance" or "exit" …

The true meaning of every friendship changes all the time, but frequently it doesn't last only whilst it means something. It breaks whilst it still has some meaning; it continues when it makes no sense any more …

The nature of friendship is determined more by its origin, then by its course. I know of some - including some of mine – which are maintained exclusively by its origin …

Friendships don't live from understandings but from tolerances. Those which rely on understandings are not especially durable. No one could be understood all the time and completely; more often we understand others partially and rarely; most of the time we don't understand anyone at all.

Therefore we have to get used to tolerating them even when we don't understand them.

Tolerance is neither an approval of those things which we understand, nor an understanding of the things which we approve. It is an acceptance of those things which we neither understand nor approve …

Sometimes a friendship is based on pinning somebody down using - affection.

I and (…) for example, hold each other by the throat, in a way, by mutually behaving as good friends. Our friendship is but a refined form of mutual antipathy. And that is, probably, an active level of passive fear that we sense from each other …

Crnoberzijanci (X deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 248-252). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

X deo

Imao sam jedanaest godina kada sam na tavanu bakine kuće – izgubljenom kontinentu Atlantidi mog detinjstva, na kome sam doživeo pustolovine, što ih po uzbudljivosti nikakva poznija iskustva nisu mogla da nadiđu – kad sam, dakle, u tavankutu prosperitetnog građanskog života, kao na sakralnom porodičnom smetlištu, otkrio svoje prvo zakopano blago.

Bio je to zarđalim okovom utegnut sanduk, neka vrsta prekookeanskog kofera, sa porodičnim dokumentima. Njegovo mesto očigledno nije bilo na tavanu. Ravnodušnost prema sopstvenoj prošlosti nije osobina građanstva, osim ako je ta prošlost bankroterska ili kriminalna.

Ali već je uveliko tekla 1941, bili smo pod okupacijom, Pravila igre ("Regola tu pehnidiv" nekadašnje grko-cincarske Čaršije) raspadala su se pod dejstvom oštrih fermenata Nove Evrope, moj ujak je s JUB-ovih fabrika boja kraj Ljubljane proteran u Srbiju, moj otac deportovan iz Crne Gore, porodica se, dakle, pod razornim talasom jednog od periodičnih, endemskih balkanskih potresa, našla na bakinom panonskom imanju, s nešto malo izbegličkih mobilija, koje su, međutim, ipak bile dovoljne da poremete dugogodišnji sveti poredak predmeta u kući.

Po načelu prioriteta, stvari su neprestano menjale mesta, tradicionalni zakon korisnosti, grčki "logariazmo" i cincarski "logarismo", opet je, posle decenije prevlasti "duhovnih pogleda na svet" zavladao porodičnim životom, i sanduk se, korak po korak pretpostavljam, našao na tavanu da pravi društvo divljim golubovima i skupnim portretima austrougarskih, srpskih i grčkih kraljevskih Domova "u neizbežnom povlačenju sa istorijske pozornice".

U svakom slučaju, ubeđen sam da sam obijanjem tog sanduka, a ne čitanjem Dostojevskog – koje je palo nekako u isto vreme – otpočeo svoju prestupničku, književnu karijeru.

Nalazim da praksa koja literaturu tretira kao neku vrstu prestupa nije bez osnova. Dobra književnost je u srodstvu s nanošenjem javnih uvreda i obijanjem sefova, ponekad sa krijumčarenjem, a ima slučajeva kad se graniči s masovnim ubistvom.

Krštenice, venčanice, osmrtnice bile su tu izmešane sa školskim svedočanstvima, isečci iz beogradskih, bečkih i peštanskih novina sa bilansima jedne uspešne ekonomije, K. und K. kavalerijske uspomene sa devojačkim spomenarima, unakrsna korespondencija roditelja i dece sa pismima poznatih i nepoznatih ljudi.

Na žućkasto smeđim dagerotipijama, mršava, tamnoputa gospoda posednički su držali ruke na ramenima dama, koje su sedele u naboranim kitnjastim haljinama, dok je detalj nameštaja na praznoj fotografskoj ravni iza njih delikatno ukazivao na standard i modu.

Pored srpskog, u raznim fazama lingvističkog razvoja do tzv. narodnog jezika, mađarskog, tek ponekad nemačkog u gotici, javljao se i grčki, pred čijim sam gracilnim, tajanstvenim pismom stajao bespomoćan kao pred porukama neznane civilizacije čije su istine bile drukčije od tekućih.

Kraj evropskih, panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog Juga, od kojih se Moskopolis, Muskopole ili Moskopolje najčešće pojavljivalo. S favoritima modernih krštenica bila su udružena starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija, Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanja po tom izgubljenom svetu bilo je za mene neka vrsta fantasmagorije, insanie nocturne iz koj se više nikad nisam prenuo.

Kasnije, pre nego što sam napisao i jedan jedini beletristički redak, sanjajući još uve da se bavim istoriografijom, sakupljao sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u razumevanju prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava, umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših problema i predrasuda.

Na sve moguće načine, ponekad bojim se i nedopuštene, sabirao sam stare novine, časopise, almanahe, godišnjake, pisma, akta, dokumenta. Čak račune i recepte. Vremenom se taj proces mehanizovao. Ono što se na slobodnom tržištu više nije moglo naći – "Srpske novine" iz prošlog stoleća, trgovačke kalendare, privatna izdanja Uspomena, akta zvaničnih Arhiva, itd – kopirao sam po bibliotekama u celini ili odlomcima.

Kuća mi je postala ono što je u porodičnoj kući majke bio samo tavan, pa i u njemu tek jedan sanduk: grobnica u kojoj se, moram priznati, osećam najživljim.

Kada mi je i kako do ruke došla knjiga Edmond et Jules de Gouncourt "Istorija francuskog društva za vreme revolucije" (Histoire de la societé française pendant la révolution) ne znam. Jedino je izvesno da sam već tada nameravao da napišem "Istoriju srpskog građanskog društva" i da time na neki način produžim delo koje je tako uspešno započeo prijatelj porodice, pokojni g. dr Dušan Popović. (Dnevnik koji godinama vodim ukazuje na vreme, okolnosti i povode odluke.)

Knjiga braće Goncourt mi je otkrila najpristupačniji način. On mi možda ne bi odgovarao da se moja strast prema istoriji još uvek držala naučnog pravca. Ona je, međutim, sve više uzimala umetničku orijentaciju. Nisam se više zadovoljava verifikovanje i klasifikovanjem dokumenata, njegovim stavljanjem u opšti kontekst doba. Privlačilo me je opisivanje njegovog dejstva na život, razumevanje njegovog značenja po ljude onog vremena.

Do toga, zacelo, nikad neće doći. Posao je to za ceo život i za mene je već prilično kasno da ga se latim. Dva veka srpskog građanskog staleža i tzv. beogradske čaršije, o kojima je naše neznanje proporcionalno jedino našim predrasudama, još uvek čeka svog pisca među onima, verujem, koji se još nisu ni rodili.

U svakom slučaju, već sad je očevidno da se "istorijom srpskog građanskog društva" neću baviti na način kojim su se Goncourt-i bavili francuskim društvom Revolucije i Direktorijuma. Osim, možda, za kratak period između godine 1940. i godine 1950.

S pisanjem hronike "Crnoberzijanci", čiji će odlomci ovde biti analizirani upravo s gledišta upotrebe dokumenta, prikuplja se građa i za nju. Sadržaj knjige braće Goncourt daće izvesnu predstavu o tome šta se od moje hronike, ako ikada do nje dođe, može očekivati.

Društveni razgovor u 1789. Ulica. Kraljevski dom. Bastilja. Kulise francuskog pozorišta. Novine. Pamfleti. Karikature. Kafane. Otadžbina u opasnosti. Nacionalna tragedija. Hleb. Propast trgovine. Trgovina jestivom. Oskudica novca. Prostitucija. Nemoral. Rodoljubivi prilozi. Zakon komune. Federacija. Emigranti. Seljaci. Narodna milicija. Aristokratska i jakobinska publika.

Uništenje kraljevskih znakova. Umetnost u godine 1793. Sankilotizovana opera. Revolucionisanje Korneja, Rasina, Molijera. Drugarske večeri. Vandalizam. Ljubav i revolucija. Revolucionarni katehizis. Ti i vi. Krštenje, venčanje, sahrana. Gospod bog i revolucija. Prijatelj zakona. Zatvori. Giljotina. Tovari osuđenika. Pobeđena predrasuda.

Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici "Crnoberzijanci", međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora nije bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo. U tom smislu "Crnoberzijanci" su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.

Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti. Neće biti opštih rasmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borhesa, Andrića, Solženjicina ili Truman Capote-a.

Ukratko neće biti govora o teorijskim osnovama upotrebe dokumenta u beletristici, niti o načinima i primerima te upotreba, već o praktičnim problemima s kojima se suočava pisac kad izabere da maštu i lično iskustvo ograniči činjenicama preuzetim iz primarnih i sekundarnih istoriografskih izvora.

Problemi će biti uočavani i ispitivaće se praktično rešavanje na odlomcima neobjavljene hronike "Crnoberzijanci" iz ciklusa romana o Njegovan-Turjaškima. Rukopis ni u jednom pogledu nije definitivan. Vremena će trebati da sazre u konačnu literarnu formu.

Nalazim, međutim, da je upravo sa svoje nedovršenosti, zatečen u fermentaciji između prve i poslednje korekture, pogodan da se na njemu ispitaju mogućnosti – vrline i mane – upotrebe dokumenta u književnosti.

Ne tvrdi se, naravno, da su izabrani modeli postupka jedino mogući, čak ni da su najbolji za date slučajeve. Onakvi su, zapravo, do kakvih sam u ovom trenutku stigao. Otvoreno je pitanje hoće li se u štampanoj knjizi ponoviti u obliku u kome ste imali prilike da ih ovde upoznate.
*****

Crnoberzijanci (IX deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 245-248). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

IX deo

Da li je deo građanske klase zaista napala plesan?

1943, iz Štaba nemačke okupacione komande u Kopehagenu, obnarodovana je zapovest da svi danski Jevreji moraju nositi oko ruke traku sa Davidovom zvezdom. Iz Amalienborga, rezidencije Njegovog veličanstva kralja Christian-a, stigao je odgovor da su svi Danci jednaki.

Njegovo veličanstvo će od sutra i samo nositi Davidovu zvezdu na ruci. Njegovo veličanstvo očekuje od svih lojalnih Danaca da ga u tome slede. Sutradan je ceo Kopenhagen izašao na ulice obeležen žutim trakama. Idućeg dana, Nemci su povukli naredbu.

U "Listu uredaba Vojnog zapovednika Srbije" br. 7 i 8, od 31. maja godine 1941, objavljen je niz naredbi od kojih se jedna odnosi na Jevreje i Cigane. Prema njoj:

'Jevreji se imaju prijaviti u roku od dve nedelje srpskim policijskim vlastima u čijem području stanuju; Jevreji su dužni obeležavati sebe žutom trakom oko ruke s natpisom "Jevrejin". Jevreji ne mogu biti državni službenici; Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubara, veterinara i apotekara;

Jevrejski advokati ne smeju izaći pred sud ili vlasti kao zastupnici; Jevrejima oba pola, u starosti od 14 do 60 godina, određuje se za popravku ratom nastale štete prinudan rad; Jevrejima je zabranjeno posećivanje pozorišta, bioskopa, mesta za razonodu svake vrste, javnih kupatila, sportskih priredaba, javnih vašara i lokala;

Jevreji ne mogu biti vlasnici vaspitnih i zabavnih ustanova ili biti u njima zaposleni; Jevreji ne smeju napuštati mesto prebivanja bez odobrenja nadležne Okružne komande; Jevreji moraju ostati u svom stanu od 20 do 6 časova;

Jevreji moraju prijaviti svoje radio-aparate; Jevreji su dužni u roku od 10 dana Okružnoj komandi mesta prebivanja prijaviti svoj imetak sa naznačenjem gde se nalazi; Jevrejima se zabranjuje raspolaganje imetkom besplatno ili uz naknadu; Cigani se izjednačuju sa Jevrejima'.

Sutradan nijedan nejevrejin nije na beogradske ulice izašao sa žutom trakom oko ruke.

Jevrejska priča se time ne završava.

Početkom jeseni 1943, Danci su sve svoje Jevreje krišom prebacili na obale Sjaelland-a a odatle brodicama za Švedsku. Nemci se nisu dokopali nijednog. Početkom jeseni 1941, Nemci su sve naše Jevreje javno prebacili na obale Save, u logor na Starom sajmištu, a odatle peške – u smrt. Ne znam jesmo li se mi dokopali ijednog.

Deda je tad rekao: "Građanski stalež je napala plesan". Bilo je to tri godine pre nogo što je ministar Vlade narodnog spasa Teodor Njegovan, sa tribine Kolarčevog univerziteta, u reč istom dijagnozom odgovorio jednom srpskom ovčaru na pitanje: "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?"

Iz posleratne perspektive, međutim, dedina dijagnoza izgleda na prvi pogled preteranom.

Beogradska radio-stanica je 4. jula 1941. dva časa ćutala zbog sabotaže na glavnom vodu; 10. jula presečen je telefonski kabl nemačke jedinice Steringstelle"; 12. jula su kod Karađorđevog parka paljeni okupatorski listovi; 14. jula ispisane su po Knićaninovoj ulici parole "Ništa okupatorima!"; 16. jula izbio je požar u privatnoj garaži g. Ljubomira Perišića i izgorelo je 90 buradi nafte namenjene Nemcima; 17. jula onemogućen je rad na jednoj liniji međugradskog telefonskog saobraćaja, a istog dana bačen je u vazduh deo vojnog magacina na železničkoj stanici, kojom je prilikom uništen i deo municije.

'U vezi sa izvršenim delima sabotaže i nasilja s merodavne strane se, prema DNB-u, 18. jula saopštava da je streljano 28 lica'. Od toga ih je 13 u većoj ili manjoj meri pripadalo građanskom staležu. Jer ne vidim da bi izvoznik Kraus, trgovac Špengler, apotekar Mandelbaum, pa možda i filosof Marković iz Niša mogli spadati i u jedan drugi.

Dedina sumnja u ozbiljan doprinos građanstva narodnom otporu privremeno gubi ubedljivost. Ali je ponovo na svome kad se sazna da g. Natan Kraus sa prijateljima nije po Knićaninovoj ulici ispisivao nikakve parole, niti je ispred Karađorđevog parka spaljivao "Novo vreme". Prema zvaničnim izvorima, time su se bavila nepoznata lica. G. Kraus je bio taoc.

Građanski stalež zaista je bio plesniv. Ali je tim više odisao moralnim zdravljem i sijao rodoljubivim sjajem njen zdraviji deo – brigadni general Đorđije Njegovan. Posetivši ga da mu saopšti Teodorovo upozorenje, osetio je to moj otac na sopstvenoj koži. vratio se s raspoloženje u ruševinama. A na pitanje: "Kako je bolo?" odgovorio je iscrpljenim glasom ranjenika:

"Kao za vreme bombardovanja".
*****
Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije i tragom mišjih zuba vremena po ivicama.

Voleo sam da prelistavam porodične arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im ona određivala sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno izgubile pravo i moć da upravljaju.

Godišnjake iščezlih godina, almanahe nestalih ustanova i društava, kataloge firmi kojih više nema na tržištu i recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito tzv. Šematizme, zvanične državne bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu činilo .

U "Šematizmu Kneževine Srbije" od godine 1852. kaže se da "sve jevropejske države ima da nam zavidu na krasnome zemaljskom stanju". Savremenici, osobito prijatelji Kuće Obrenović, imaju nešto drukčije mišljenje.

Prezao sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim naslovima i zaštitom popularnosti.

U objavljenim i neobjavljenim ličnim beleškama, neslužbenim analima, ispovestima, dnevnicima, memoarima, a naročito novinama – čak i onim što ih je obogaljila cenzura ili unisonost pogleda na svet – nastojao sam, kad god mi je bilo potrebno, da spoznam živ, autentični duh minulih vremena, neizbežno umrtvljen, nekrotiziran pa često i izopačen u istoriografskim delima.

Duhovnoj reputaciji na štetu, moram, zajedno sa šesnaestogodišnjim Aleksandrom, junakom hronike "Crnoberzijanci", priznati da su me oglasi sa zadnjih stranica novina uzbuđivali dublje nego što je to ikad pošlo za rukom Pajsiju ili Constantinu Filozofu.

Crnoberzijanci (VIII deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 241-245). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

VIII deo

"Ukratko", prekinuo ga je otac, "reč je o našem Đorđiju".

"Što je demonstrativno odbio moj auto, to bih još i mogao razumeti. Naši odnosi nikad nisu bili naročiti, mada meni nisu smetali da za njega intervenišem. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Gospodin general je izvoleo imati javne i vrlo ozbiljne primedbe na pozdravni govor mog kolege g. Kujundžića".

"Ukoliko mišljenje da je on magarac smatraš primedbom od nekog stvarnog formata", rekao je deda, "ja joj ne bih pridavao značaj. Pored toliko magaraca u nacionalnom saobraćaju, g. Kujundžić nema šanse da ga jedna usputna primedba na železničkoj stanici proslavi".

"Ovo je ozbiljno, Danilo!"
"Dabome da jeste. Kujundžić je ozbiljan magarac. Jedan od najozbiljnijih u zemlji".
"Jedino blagodareći tome što je klipan moj rođak, nesreća, uostalom, koja me prati već dve decenije, Kujundžić je odustao da njegovo ponašanje učini temom na sednici Vlade.
"Šteta. To bi stvari ove zemlje najzad dovele u red".

"U svakom slučaju, to su Dorđijeve lične stvari; takve primedbe, ako se s njima bude naveliko služio, svakako neće držati u osobitom redu".
"Ni tvoje, naravno", primetio je deda.
"Ni moje, naravno".
"Zato što si mu rođak?" pitala je majka.

"Što sam mu rođak, to me zasad košta samo izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu i garant, može me koštati glave. Za besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja".
"Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno", rekao je deda. "U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne treba jemčiti".

Bio je sklon generalizacija. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno izmešan sa kadom trbušastih Kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri godine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.

G. ministar nije držao da je stvar isključivo pedagoške prirode: "Lako je biti srčan na tuđ račun".
Sestra ga je pitala hoće li ga Švabe streljati ako general bude imao još primedbi?
"Imam neprijatan utisak," kazao je otac, "da će se Teodor na vreme postarati da ih nema. I da bi neko od nas, ti, tata, po svoj prilici, sa tom mogućnošću trebalo da upoznaš Đorđija".

"Prilično tačno opisano", priznao je suvo Teodor. Ručak je u svakom pogledu bio skup. Ali, ako moji urazume Đorđija, isplatilo se.
"Fino", konstatovao je deda. "Tako smo opet na groblju, odakle smo krenuli. U međuvremenu i kafa je ispijena. Konjak takođe. Nema se više na šta preći da bi čovek izbegao laž. Mora se, izgleda, ostati na groblju".

"Pomoći ću Agati oko sudova", rekla je majka. "Ionako vas ništa ne razumem. A pogreba mi je dosta".
Kad je majka izašla, deda je rekao:
"Pretpostavljam da znaš šta o tebi mislim?"

"Varaš se ako se nadaš da me to uznemirava. Za građansku plesan, o kojoj je reč, ti si samo simptom".
"Opšte mesto u nekom od tvojih čuvenih govora?"
"Uveravam te da prema tebi imam sasvim nepristrasan hirurški pristup".
"Blagodarim. Hirurgija mi je poznata. Za samo tri godine uspela je ona da operiše ovu zemlju od svega što je u njoj bilo vredno i trezveno".

"Nije bilo mnogo posla, ako misliš da nas žališ. I ako su za tebe ljudi kao Đorđije trezveni!"
"Ja ne mislim da jesu", rekao je otac pomirljivo.
"Tvoj otac misli. General koji izigrava klovna njega zabavlja".
"Više od klovnova koji izigravaju generale, moram priznati".
"U redu Teodore", rekao je otac. "Nalazim da si u pravu. Posavetovaćemo Đorđija".

Pomislio sam da bih to voleo da vidim. Deda je bio brži: "Bože sačuvaj! Ni na pamet mi ne pada da lišim čoveka jedinog zadovoljstva koje ima što živi pod upravom rđavih ministara".
Teodor je ustao. Ono što je imao da kaže zahtevalo je prostor:

"I dok je gospodin general pričinjavao sebi to zadovoljstvo, gomila se zabavljala. Našlo se i nekoliko budala da mu sekundiraju. Zabeležene su anti-nemačke izjave. Vođena je i subverzivna propaganda. U međuvremenu je, naravno, govor koji je smišljen da ih pošteno upozna sa stanjem stvari, potonuo kao kamen kroz vodu. A mi te ljude nismo ovamo doveli da sebi pričinjavaju zadovoljstvo time što će nama otežavati posao".

"Doveli ste ih zato da bi ti mogao održati još jednu besedu o plemenitom gestu Velikog Nemačkog Reich-a kao svetlom kontrastu angloameričkih šikana i podvala!"
"Doveli smo ih da ne istrunu u zarobljeništvu!"
"Slušaj tata, ja ne vidim ničeg rđavog u tome da se što više naših ljudi izvuče iz zarobljeništva".
"Ni ja", rekao je deda, "pod uslovom da posle toga ne odu u koncentracioni logor".

Poput patuljaste kičme, u Teodorovoj ruci prsnula je šibica, kojom je, da bi smirio majku, po ukrajinskoj stepi zelenkasto-smeđeg trpezarijskog stolnjaka, ilustrovao 'duboko poverenje da su, pored toga što boljševičke armije nadiru na Istočnom frontu, to poslednja naprezanja i trzaji nemani, sračunata više na efekat nego na stvarnost'.

"Što se mene tiče, postigli su ga", rekla je majka. "Sad bi mogli da stanu, zar ne?"
Tim povodom g. ministar je dao ubedljive garancije da se Rusi 'na našem srpskom prostoru nikad neće sastati sa balkanskim bandama. Nije srpski narod slobodu dobio na poklon, nego je iskovao svojim hrabrim mišicama i zalio krvlju svoje najbolje dece kroz pokolenja'.

Gledao je u mene zavodničkim očima Vlade u govnima: "Takve kao tvoj sin. Naše ponosne i budne omladine. Nisam li u pravu, Aleksandre?"
"Bez greške," rekao sam zevajući.
"Ona danas vredno uči, ali sutra, ako bude potrebno, evo nje ..."

Deda je zajedljivo nastavio: "Da pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju ..."
"S tim u vezi, šta najviše ceniš u životu, mladiću?" pitao me je ministar.
"Dobru sovu. Naročito posle klope", rekao sam.

Tada je prsla prva šibica. Sad je do đavola otišla i druga. Imao sam odvratan osećaj da to pucaju nečiji vratovi: "Ručak je bio izvrstan", rekao je g. ministar odlazeći. "Mada mi se čini da sam ga sasvim lepo mogao pojesti i kod kuće".

Na vratima je položio ocu ruku na rame: "Slušaj, Mihajlo. Ako Nemci saznaju kakvo držanje imaju oficiri, koje na našu intervenciju puštaju iz zarobljeništva, i kakav uticaj na stanovništvo obećavaju, nećemo više ni jednog videti u Beogradu. Nije nemoguće da nam se posle rata vrati tek svaki peti. Ovim se transportima taj odnos može popraviti da dobijemo natrag bar svakog trećeg. I u toj svetlosti, meni se lične zabave gospodina generala Đorđija ne čine tako amizantnim kao tvom ocu. Pokušaj da mu to uskoro objasniš. Stefaniji isporuči rukoljub. Bilo je stvarno izvrsno, mada pomalo gangrenozno".

Prekosutra za ručkom, otac je glasno čitao Reč ministra Teodora Njegovana održanu u prepunoj dvorani Kolarčevog univerziteta. U predavanju od tri časa, s jednom cigaret-pauzom, predavač je govorio o temi: "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?"

Neobičan naslov besede objasnio je naš ugledni nacionalni borac doživljajem iz rata. Povlačeći se sa Kraljevskom vladom na jug, zanoćio je u selu Prudelji. U praskozorje ga je prenuo glas koji je vika: "Eeeej! Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?" Bio je to glas srpskog ovčara, koji je odozgo s vrha planine, kao drevni plemenski mag, sagledao naše muke što ih mi u močvarnim nizijama građanskog komoditeta nismo videli.

Predavač je pune tri godine o tom pitanju razmišljao i odlučio da mudrom ovčaru večeras da svoj definitivan odgovor: " Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?" pitao se g. Njegovan pa odmah i odgovorio: "Ima, dame i gospodo, ima, ali loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su delovali na domaće mediokritete. DEO GRAĐANSKOG STALEŽA NAPALA JE PLESAN ..."

"Ručak je u svakom slučaju bio bogovski", rekao je deda. "Ništa ne žalim".

Crnoberzijanci (VII deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 237-241). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

VII deo

Smatrao sam se obaveznim da patriotsku atmosferu potpomognem i ličnim prilogom: "'Na tu osvetu goni nas smrad sagorelih leševa naše najbolje dece, koju oni razbojnici peku po srpskim šumama', kako gospodin B: Đ N; veli u članku 'Puške na gotovs!': 'Ostavljajte, braćo Srbi, žene za plugom i nejač za stadima, svi vi koji ste u stanju puške da nosite jer vam je Majka Srbija opet u opasnosti!'"

"Tako je, mladiću!" Teodorov pogled dobio je oštrinu i sjaj puščanog metka. "Odbacimo plugove i zgrabimo puške!"
Majka je od njega zahtevala više jasnoće: "Dobro, Teodore, ali šta ćemo mi koji ne oremo?"

Deda je imao primedbu ekonomske naravi: "G. Joseph Lehrmann u 'Belgrader Volkswirtschaftliche Rundschau' tvrdi da je 'blagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, za tri ratne godine, srpska privreda postigla nečuvene uspehe. Naša industrija je već danas, polovinom XX veka, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni plug'. I sad kad smo te nesrećne plugove, koje čekamo još od gvozdenog doba, najzad dobili, tražiš da ih ostavimo. Gde je tu logika?"

G. ministar ga je gledao preko zalogaja. Ruga li mu se ovaj masonski dripac? Pogled mu je postao suv kao dnevni izveštaj OKW: "'Loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete'", rekao je mirno. Ponašao se kao lekar koji tumači pacijentu zašto ima rak i zašto neizbežno i logično mora umreti. Kad je prognoza infaustna, čemu se uzbuđivati? "Deo građanskog staleža napala je plesan".

"Pišu da je plesan lekovita". Svet je za moju sestru imao pretežno kozmetičko značenje. Od ukupnog zbira naših uspeha, nju je zanimalo samo ono što može da popravi njen ten.

Deda se na dijagnozu nije obazirao. Mediokritetski je žvakao svoje parče torte. Torta je bila izvrsna. Takvu nije jeo još od kapitulacije. Isplaćivala je svako mediokritetstvo.

Teodor je bio primoran da izoštri objektiv svog političkog mikroskopa. Plesan je valjalo višestruko uvećati. Jasno je da mora uočiti gde je i kako napadnuto još uvek zdravo nacionalno telo.

Bolesno se tkivo mora nemilosrdno eksponirati da bi se reč dala nožu. Uvećanjem se ispostavlja da je srpska plesan sačinjena od parazitskih gljivica visoke buržoazije, spremne da se u interesu svog poseda ili svoje kože proda ne samo jevrejskim eksploatatorima Zapada već i jevrejskim dželatima Istoka.

"Poznavaoci tvrde da su i oni ljudi", izjavio je deda posle drugog parčeta torte. Slatko ga je činilo velikodušnim. I prema Teodoru i prema boljševicima.

Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka:

"Na te 'poznavaoce' i mislim! Na one 'koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju. Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili' (Deda: "Kako ko, bogami".) 'ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb. To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani'. (Deda: "Naravno, kad ih niko ništa i ne pita".)

'Tako govore bogataši, društveni, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih'. (Deda: "Za druge ni Atlantik nije granica".)

'To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom. Što ceo svet zna, oni ne znaju. Ne znaju da su boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim životinjskim instinktima za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto'".

"Čini mi se da sam to već negde čuo", rekao je deda. "Sasvim revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle, da su i zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva".

Otac je ustao: "Ako je Teodor završio sa korekturama svog budućeg govora, mogli bismo preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao".
"Duže od kafe čak ni učtivi Turci nisu odugovlačili sa poslovima", dodao je deda, dižući se.
Digao se i g. ministar: "Ja ni do sada nisam odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi".

"Možda, ako je tema naše transportovanje u koncentracioni logor".
"Nije, ali bi moglo biti ako te buđave ideje skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak nije obavezan da ih mirno guta".
"Stefanija", kazao je otac, "kafa ti je stvarno izvrsna".
"Sve je uopšte krvavo", rekao sam.

Sestri, međutim, nije bilo jasno, zašto se misli da je "čika Todor" govorio o koncentracionim logorima: "Meni je njegov govor više ličio na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa poslanicom maršala Antoneskua, gospođe Kantakuzino je iznela mišljenje da se 'Rumuni moraju boriti do poslednjeg čoveka'".

Deda je to smatrao prirodnim: "Dabome da je kazala. Gospođa Kantakuzino je Rumunka".
"Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu kadre za takve podvige?"
"Ne. Samo da ona nije Rumun koji treba da održi njenu reč".

Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: "'Božja, a često i zemaljska nagrada, bezuslovno dolazi kad se ispune zadaci koji su čoveku postavljeni u dužnost'".

Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski rekviziti nisu patriotskoj mašti davali krila. Najpre će trebati počistiti ovaj sto.

Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere. Iščupaće iz nje mračni cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom.

Krv i Volja biće zlatna moneta njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovana bili su tek plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:

"'Nedavno smo imali prilike da vidimo potvrdu ovog načela u priznanju koje je Reich odao srpskom narodu. Grupa od 619 zarobljenika, koja je ovih dana stigla iz raznih logora Nemačke, kao i druga od 881 što se krajem meseca očekuje, belodano nam potvrđuje upozorenje generala Nedića da se naša sudbina nalazi jedino u našim rukama.

Premda plemeniti gest Velikog Nemačkog Reich-a prema srpskim ratnicima u ovim apokaliptičnim danima predstavlja svetao kontrast angloameričkim šikanama i podvalama, kao i značajno priznanje srpskom narodu na njegovom korektnom držanju', izvesna gospoda, i to baš ona koja su tim priznanjem najviše beneficirana, bezočno pokazuju da ih ono ni na šta ne obavezuje. Ni na pristojnost, a nekmoli blagodarnost".

Crnoberzijanci (VI deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 233-237). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

VI deo

Ubrzo posle generalovog dramatičnog zavođenja opsadnog stanja u Lamartinovoj, za porodičnim stolom se pojavio rođak Teodor, ministar Vlade narodnog spasa. Osim po novinama, poslednji put smo ga videli na bakinom pogrebu.

Došao je da izjavi žaljenje, popije kafu, bez vidljivog povoda ustanovi kako su 'boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim instinktom za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto', poljubi majci ruku, nagazi dedin žulj i ode.

"Šta taj misli?" rekao je zlovoljno deda. "Pa bio nam je već ove godine".
"Možda nešto hoće?"
"Svakako. Inače bi mi došao na sahranu".

Ispitivana je mogućnost da se poseta u vreme ručka ne primi. Da se tih dana bude akutno i zarazno bolestan. Majka je bila protiv. "Teodor će nam trebati ako dođu ONI". Njena sposobnost za proizvodnju eufemizama bila je neiscrpna.

Deda je smatrao da nam tek onda neće trebati.
"Ali ako pošto-poto želiš u pakao, onda je on, nema sumnje, tvoj čovek".
Najzad je rešeno da se poseta podnese, ali da se g. ministru stavi do znanja da će obed biti novoevropski rudimentaran. Menu à la Robinson Crusoé.

Teodor je bio na visini. Kad mu je majka telefonirala o svojim kuhinjskim nevoljama, postarao se da je uteši:

"Živimo u velikom vremenu kojim se sudbina sveta i srpstva određuje za narednih hiljadu godina".
"Možda", odgovorila je majka, "ali mene trenutno interesuje sudbina mog ručka za narednih nekoliko sati".

"Mene, međutim", rekao je deda, "hoće li dripac poslati nešto ili će se pre ručka naždrati kod kuće".
Ali kad je video pošiljku donetu automobilom, zaključio je uznemireno: "Taj stvarno nešto hoće".

Teodor je poljubio ruku majci, gurnuo po prst u dedinu i očevu šaku, istakao sestrin rasni izgled, benevolentno dopustio moje neuredno postojanje, zavukao salvet pod kragnu i izjavio da su: 'poslednji događaji na svetskoj pozornici imali silnog uticaja na razbistravanje opšte političke situacije. Naročito na naš životni prostor i naš narod. Mnogi koji su dosad živeli u nekom polumraku'", rekao je g. ministar bacajući na dedu mesožderske poglede, "'jasno su progledali i užasnuli se onim što su videli'".

"Dobro jutro!" kazao je deda hladno. "Pitanje je samo ko ih je u mraku držao".
"Stefanija, biftek ti je osobit. Hteo sam da kažem kako više niko ne postavlja sebi pitanje šta će ovde okupator".

"Ja, bogami, postavljam".
"Nisam tvrdio 'da nema inadžija i duševno poremećenih ljudi" Govorio sam o većini, kojoj je 'jasno da i Nemci brane srpski prostor od onoga što sve zajedno može da nas snađe od boljševizma i engleskog pritvorstva' i da su zato ovde".

"A ja sam mislila da je to zato što smo izgubili rat", rekla je majka, smešeći se.
Upoznao sam sto sa još jednim merodavnim mišljenjem: "Čika Đorđije, međutim, smatra da je to zato što su nam ministri magarci".

"Biftek ti je stvarno osobit, Stefanija", saglasio se otac. "To je takođe jedna od onih stvari koje se mogu posmatrati sa raznih strana. Istorijski uzev, još uvek je nejasno kome Beograd stvarno pripada.

A s tim u vezi nemoguća je i konačna definicija okupatora. Budući da se na Balkanu nikad nije znalo ko je okupator a ko okupirani, zdrav se razum oslonio na pragmatičnu definiciju. Po njoj je okupator onaj kome je dobro, a okupirani onaj kome je rđavo".

"Ja bih se toga i držao", zaključio je deda. "Bar dok tikva ne pukne".
"Biftek ti je sjajan, mama", rekla je sestra.
"Bez obzira na opskurne akademske teškoće, moja je namera bila da istaknem kako se mi, nacionalni Srbi, 's najdubljim pijetetom moramo klanjati herojima koji su tokom pune četiri godine uziđivali svoje kosti u Evropu da bi je očuvali od boljševičke najezde i demokratsko-plutokratskog iskorišćavanja.

U najvećoj pobožnosti, dame i gospodo, moramo mi odati priznanje hrabrim vojnicima Velikog Nemačkog Reich-a, svesni da su jedino oni siguran garant našeg narodnog održanja i da kosti koje su oni posejali po širokim ukrajinskim stepama i atlantskoj obali obezbeđuju siguran i miran razvitak srpstva na svim poljima njegovog stvaralaštva'".

"Naročito na grobljima. Tamo je ono najintenzivnije".
Otac je ponovo pohvalio majčin biftek.
"Sad mi je dosta! Molim da se moj biftek više ni pod kakvim izgovorom ne pominje!"
"Govoriti pred decom o grobljima, tata ..."
"Bez brige", rekao sam. "Čuo sam ja za ovim stolom i gore stvari".

"Nedavno smo, na primer, čitali govor dr Göbbels-a", objasnila je sestra. "Rekao je da će nemački narod istrajati do konačne pobede. Pominjao je takođe Atinu, Spartu, Rim, Prusku, džinovske korake u pravcu dramatskog vrhunca, tajne zaloge koji se drže u rukavu i izvesnog Theodor-a Fontaines koji je učio da je sve u izdržljivosti. Iskidali smo se".

"Govorio je u stvari o grobljima", kazao je deda, "kao grobar sa intelektualnim ambicijama".
"U svakom slučaju", primetio je ministar oholo, "ni dr Göbbels ni ja ne bežimo od groblja kao izvesni malograđani".
"Ne beže ni vampiri, ali ih to automatski ne kvalifikuje za ministre".

Ručak je počeo ispadati skup za rođaka Teodora. Svoju hranu mogao je jesti i kod kuće. Tamo mu bar niko subverzivnim primedbama ne bi prevrtao stomak. Ali Teodor je bio političar. Nacionalni interesi stajali su iznad građanskog komoditeta. Bio je to jedini razlog s kojeg je odbacio udoban spokoj anonimnosti i već dve decenije nesebično nastojao da ih uzme u svoje ruke.

Navikao je na nerazumevanje i nepravičnost onih kojima je žrtvovao svoje brojne talente. Mogao je biti prvi pravnik, prvi iscelitelj, prvi naučnik, prvi finansijer, pa možda čak i prvi umetnik Balkana. Izabrao je da bude prvi Srbin posle Kosova. I nosio je krst uspravno.

"Odbijam da se prepirem oko pojedinosti".
"Zavisi šta se pod tim podrazumeva", rekao je otac ljubazno. "Za multimilionera je dinar pojedinost koja može biti sve u džepu prosjaka. Gubitak stotinak ljudi je za veliku naciju možda tek pojedinost njene pogrešne politike. Za malu je ta pojedinost katastrofalna".

"Možemo li se bar složiti u tome da se od Nemaca ne može očekivati večna borba za nas i naše interese?"
"A što da ne?" pitao je deda. "Ljudi, očigledno, vole da se biju".
"Neke vraške obaveze valjda i mi imamo. Ako ni prema čemu, onda prema potomstvu".

Deda je odmahnuo salvetom: "Naša jedina obaveza, čije bi ispunjenje bezuslovno koristilo potomstvu, jeste da se svi zajedno pod ruku uhvatimo i iz ovih stopa odmarširamo na groblje".

"Gospodo", zamolio je otac, "Možete li za trenutak ostaviti groblje i preći na tortu?"

Uz slatko je g. ministar izjavio da, srećom, dedin defetizam nije zarazio dičnu srpsku omladinu. 'U ogromnoj većini ostala je ona izrazito srpska, naslednica divnih osobina srpskog naroda'. (Deda: "Osobito bi me zadužio kad bi me upoznao bar sa jednom".) 'Evo nje gde i danas, pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu. Na radu, u borbi, ona je prethodnica Nove Srbije'. (Deda: "Pametnije bi bilo razmišljati o dobroj zaštitnici".)

'Nju ne uzbuđuju boljševičke armije na Dnjestru'. (Majka: "Šta su, zaboga, oni? Moroni?") 'Njeno rasno srpsko srce ne dosežu izdajničke reči Dušana Simovića i Radio-Londona'. (Deda: "Dabome. Zato je potrebno imati radio-aparate koje ste pokupili".) 'Omladina srpska, poput mitskog Leonide' (Deda: "Nije bio mitski. Bio je stvaran. Omladina o kojoj govoriš ne mitska".) 'čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani i zalažući svoje mlade živote spase Srbiju i srpski narod'".

"Srbiju uopšte", ispravio ga je deda. "U pojedinostima izvesne od nas".
"'Naravno, prethodno je potrebno istrebiti današnje društvo od intelektualnih parazita i trovača koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe. Čas osvete je kucnuo'".