Crnoberzijanci (IV deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 223-227). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

IV deo

Da bi ugodio majčinoj brizi za moju intelektualnu budućnost, otac se odlučio da poseti Arsenija, Baš-čelika porodice Njegovan. vratio se znojav i razdražen:

"Ovakve torture nisu za moje godine".
U pogledu Arsenijevog rđavog uticaja na mene nije, razume se, ništa postigao, osim da ga starac nazove "zamlatom koja vetar tera kapom".

"U prvom redu, jedva me je primio. Pitao je preko Katarine šta hoću. Kad sam kazao da ništa neću, došao sam prosto da ga vidim, poručio mi je da je to koješta, da toga danas nema. Pustio me je u sobu tek kad sam obećao da neću tražiti novac na zajam. Povrh svega, dok sam se penjao stepeništem, nisam smeo da se držim za ogradu".

"Biće joj nešto fali", rekao je deda,
"Ne fali ogradi ništa. Fali njemu. Boji se, naime, da će brzo dotrajati ako je svi budu upotrebljavali. Takvo se drvo, kaže, danas više ne nalazi".
"Nećeš valjda reći da je bio neljubazan?"

"Ne mogu da kazati da se sa mnom ponašao kao sa poreznikom, ako na to misliš, ali je za svakog imao po neku lepu reč".
"Treba iz naftalina izvući crno odelo", zaključio je deda. "Taj mora da svodi račune s Bogom".

"Za Katarinu je rekao da se ponaša kao da se ne živi na tačkice, kao da igla još nije izmišljena, već se svaka pocepana haljina odmah mora nositi u Zimsku pomoć. Za tatu je pitao pravi li dugove i glupe primedbe. A za mene mlatim li se još sa Slovenima.

Kad sam kazao da o njima pišem knjigu, predložio mi je da u njoj odgonetnem zašto Sloveni, koji su na Balkanu već hiljadu i trista godina, još nisu uspeli da podignu ni jedan čestit grad. Dobili smo, veli, engleskog poslanika pre engleskog klozeta. Da je bilo obratno, poslanik nam ne bi ni trebao".

"Je li pitao za mene?"
"Još s vrata. Čujem, kaže, da se tvoja Stefanija još uvek pogađa na pijaci. Ima, međutim, i lepih vesti. Katarina mi reče da sutra stiže transport bolesnih zarobljenika iz Nemačke i da je u njemu i naš Đorđije. Posle toga mi je bilo jasno zašto je Arsenije ljut".

"Ma šta mislio o bratu, ne može valjda želeti da istrune u logoru!"
"ne znam. Ako se i obradovao, vrlo se čuvao da to pokaže. 'Svašta' rekao je 'tek štogođ i od tih Nemaca! Kad su ga već tolike godine hranili, mogli su baš i ovo nekoliko meseci.

Sad će nam na račun nekoliko stotina izlapelih soldata svakojako smanjiti sledovanja. Nemačka, najzad, tim ljudima nekog đavola i duguje. Kad neko ko se za rat spremao dvadeset godina, kapitulira posle četrnaest dana, ili kao moj gospodin brat posle tri, zaslužuje, ako ničije drugo, bar zahvalnost neprijatelja'.

A kad sam ga pitao hoće li na stanicu da ga dočeka, rekao je: 'Taman posla! Neka ga dočekuje onaj ko ga je tako spremnog u rat ispraćao"' Katarina će, naravno, ići. Katarina i Mademoiselle Foucault".

"Bio bi red da ga dočeka i neko od nas".
"To bi bilo dobro", rekao je otac. "Mogao bi ti, tata".
"Vrlo rado ali me opet steže moj kuk".

"A ja za pakost imam sednicu Veća. Kako bi bilo da ode Stefanija?"
"Šta ću mu ja? Čoveku treba neko za kofere".
"Kakvi koferi!" rekao sam predosećajući opasnost. "Ne dolazi sa letovanja, nego iz zarobljeništva. Osim toga, na stanici će biti cela familija".

"Onda je ne poznaješ", rekao je deda. "Njegovani idu jedni drugima samo na pogrebe. Kad je stari Stefan umirao, sin je otišao da se oproste. Nije ni oči otvorio. Samo je rekao: 'Malko si poranio, ali si na dobrom tragu'. Ne brini, uostalom, i bez familije biće zabavno. Kažu da će govoriti Otac Srbije".

Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom sanduku, zastrtom pirotskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:

"Zahvaljujući predusretljivosti Nemačkog Reich-a i nastojanjima generala Milana Nedića, vi ste se, junaci, povratili danas svojim domovima, ali nemojte očekivati da ćete zateći ono što ste ovde ostavili".

Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo.

Brinulo ih je očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti. U svemu zakopčana, ona ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.

"Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove", izjavila je Domovina pošto se useknula u batistenu maramicu. "Ali upamtite, junaci, jedno: Mi nismo izgubili veru i nadu da će, ako bog da, sve biti bolje".

"Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce!" rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.

To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor:

"Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski". Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju".)

Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane. Vršio je stilske korekture svog predratnog dela "Kako sačuvati Jugoslaviju". Činjenica da je Jugoslavija u međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika. Obišao me je kao konja na vašaru i izjavio:

"Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao. Za pešadiju si naravno nespretan, za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru bi bio pasent".

Najzad se obratio tetka Katarini: "Šta ćeš ti ovde? Još nisam umro". Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz kuće. "Moj brat je principijelni idiot", rekao je general, bacajući podmukle poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:

"Kad se vratite svojim porodicama, pozdravite ih i kažite im da samo red, rad i sloga svih Srba može da nas spase i izvuče iz ove iznenadne bede u koju smo zapali ne svojom nego tuđom krivicom".

"Uglavnom vašom, gospodine!" zaključio je general. "Nađite neki prokleti fijaker! odstupamo!"
"Slušaj Đorđije", usprotivila se tetka Katarina, "to ti nije najpametnije".
"Et c'est ne pas très poli, mon Général".
"Učtivo? Ne, nije učtivo. Rat je, uopšte uzev, prilično neučtiva stvar".

"Ali mi nismo u ratu nego pod okupacijom, čoveče! Rat smo izgubili. Nadam se da si o tome obavešten".
General je otklonio okupaciju kao da skida prah s uniforme: "O tome ne znam ništa. Ja ga nisam izgubio".

Dužan sam da obnarodujem jednu ispravku. U "Novom vremenu" od 21. marta 1944, pod naslovom: "Nov transport stigao iz zarobljeništva" piše:

"Posle toga je ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao". Mirne savesti svedočim da među rukama nije bilo generalove. Domovina je, srećom po oboje, ostala neobaveštena o zdravlju, prilikama i raspoloženju najzapostavljenijeg od svih sinova. ("Za moje zdravlje može da se interesuje samo moj lekar i Ministarstvo vojske".)

Dok se na stanici srdačno rukovalo, mi smo grabili prema Neimaru. Peške, naravno. Generalov plan je po običaju omanuo. Svi su fijakeri već bili unajmljeni. I sad je general, veličanstven i bez regalija, između dve dame, bodro marširao Nemanjinom ulicom. Moja je bodrost, međutim, bila prilično osakaćena prtljagom koji sam nosio.

"Čovek, mladiću, mora da ima svoje principe", objasnio mi je general kad je oterao šofera. Na stanici mi se misao činila sjajnom. Pod drvenim sandukom gubila je ona dosta od ubedljivosti. Principijelnost se očigledno nije uvek isplaćivala. Deda je držao da se ne isplaćuje nikad. "Ako se izuzmu ratovi i kuge, lepi principi su umorili najviše ljudi u istoriji. Ali broj postaje znatno impozantniji ako se ima u vidu da se i ratovi najčešće vode iz principa i da je kuga principijelno neizlečiva bolest".