Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 245-248). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
IX deo
Da li je deo građanske klase zaista napala plesan?
1943, iz Štaba nemačke okupacione komande u Kopehagenu, obnarodovana je zapovest da svi danski Jevreji moraju nositi oko ruke traku sa Davidovom zvezdom. Iz Amalienborga, rezidencije Njegovog veličanstva kralja Christian-a, stigao je odgovor da su svi Danci jednaki.
Njegovo veličanstvo će od sutra i samo nositi Davidovu zvezdu na ruci. Njegovo veličanstvo očekuje od svih lojalnih Danaca da ga u tome slede. Sutradan je ceo Kopenhagen izašao na ulice obeležen žutim trakama. Idućeg dana, Nemci su povukli naredbu.
U "Listu uredaba Vojnog zapovednika Srbije" br. 7 i 8, od 31. maja godine 1941, objavljen je niz naredbi od kojih se jedna odnosi na Jevreje i Cigane. Prema njoj:
'Jevreji se imaju prijaviti u roku od dve nedelje srpskim policijskim vlastima u čijem području stanuju; Jevreji su dužni obeležavati sebe žutom trakom oko ruke s natpisom "Jevrejin". Jevreji ne mogu biti državni službenici; Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubara, veterinara i apotekara;Jevrejski advokati ne smeju izaći pred sud ili vlasti kao zastupnici; Jevrejima oba pola, u starosti od 14 do 60 godina, određuje se za popravku ratom nastale štete prinudan rad; Jevrejima je zabranjeno posećivanje pozorišta, bioskopa, mesta za razonodu svake vrste, javnih kupatila, sportskih priredaba, javnih vašara i lokala;
Jevreji ne mogu biti vlasnici vaspitnih i zabavnih ustanova ili biti u njima zaposleni; Jevreji ne smeju napuštati mesto prebivanja bez odobrenja nadležne Okružne komande; Jevreji moraju ostati u svom stanu od 20 do 6 časova;
Jevreji moraju prijaviti svoje radio-aparate; Jevreji su dužni u roku od 10 dana Okružnoj komandi mesta prebivanja prijaviti svoj imetak sa naznačenjem gde se nalazi; Jevrejima se zabranjuje raspolaganje imetkom besplatno ili uz naknadu; Cigani se izjednačuju sa Jevrejima'.
Sutradan nijedan nejevrejin nije na beogradske ulice izašao sa žutom trakom oko ruke.
Jevrejska priča se time ne završava.
Početkom jeseni 1943, Danci su sve svoje Jevreje krišom prebacili na obale Sjaelland-a a odatle brodicama za Švedsku. Nemci se nisu dokopali nijednog. Početkom jeseni 1941, Nemci su sve naše Jevreje javno prebacili na obale Save, u logor na Starom sajmištu, a odatle peške – u smrt. Ne znam jesmo li se mi dokopali ijednog.
Deda je tad rekao: "Građanski stalež je napala plesan". Bilo je to tri godine pre nogo što je ministar Vlade narodnog spasa Teodor Njegovan, sa tribine Kolarčevog univerziteta, u reč istom dijagnozom odgovorio jednom srpskom ovčaru na pitanje: "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?"
Iz posleratne perspektive, međutim, dedina dijagnoza izgleda na prvi pogled preteranom.
Beogradska radio-stanica je 4. jula 1941. dva časa ćutala zbog sabotaže na glavnom vodu; 10. jula presečen je telefonski kabl nemačke jedinice Steringstelle"; 12. jula su kod Karađorđevog parka paljeni okupatorski listovi; 14. jula ispisane su po Knićaninovoj ulici parole "Ništa okupatorima!"; 16. jula izbio je požar u privatnoj garaži g. Ljubomira Perišića i izgorelo je 90 buradi nafte namenjene Nemcima; 17. jula onemogućen je rad na jednoj liniji međugradskog telefonskog saobraćaja, a istog dana bačen je u vazduh deo vojnog magacina na železničkoj stanici, kojom je prilikom uništen i deo municije.
'U vezi sa izvršenim delima sabotaže i nasilja s merodavne strane se, prema DNB-u, 18. jula saopštava da je streljano 28 lica'. Od toga ih je 13 u većoj ili manjoj meri pripadalo građanskom staležu. Jer ne vidim da bi izvoznik Kraus, trgovac Špengler, apotekar Mandelbaum, pa možda i filosof Marković iz Niša mogli spadati i u jedan drugi.
Dedina sumnja u ozbiljan doprinos građanstva narodnom otporu privremeno gubi ubedljivost. Ali je ponovo na svome kad se sazna da g. Natan Kraus sa prijateljima nije po Knićaninovoj ulici ispisivao nikakve parole, niti je ispred Karađorđevog parka spaljivao "Novo vreme". Prema zvaničnim izvorima, time su se bavila nepoznata lica. G. Kraus je bio taoc.
Građanski stalež zaista je bio plesniv. Ali je tim više odisao moralnim zdravljem i sijao rodoljubivim sjajem njen zdraviji deo – brigadni general Đorđije Njegovan. Posetivši ga da mu saopšti Teodorovo upozorenje, osetio je to moj otac na sopstvenoj koži. vratio se s raspoloženje u ruševinama. A na pitanje: "Kako je bolo?" odgovorio je iscrpljenim glasom ranjenika:
"Kao za vreme bombardovanja".
*****
Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije i tragom mišjih zuba vremena po ivicama.
Voleo sam da prelistavam porodične arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im ona određivala sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno izgubile pravo i moć da upravljaju.
Godišnjake iščezlih godina, almanahe nestalih ustanova i društava, kataloge firmi kojih više nema na tržištu i recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito tzv. Šematizme, zvanične državne bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu činilo .
U "Šematizmu Kneževine Srbije" od godine 1852. kaže se da "sve jevropejske države ima da nam zavidu na krasnome zemaljskom stanju". Savremenici, osobito prijatelji Kuće Obrenović, imaju nešto drukčije mišljenje.
Prezao sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim naslovima i zaštitom popularnosti.
U objavljenim i neobjavljenim ličnim beleškama, neslužbenim analima, ispovestima, dnevnicima, memoarima, a naročito novinama – čak i onim što ih je obogaljila cenzura ili unisonost pogleda na svet – nastojao sam, kad god mi je bilo potrebno, da spoznam živ, autentični duh minulih vremena, neizbežno umrtvljen, nekrotiziran pa često i izopačen u istoriografskim delima.
Duhovnoj reputaciji na štetu, moram, zajedno sa šesnaestogodišnjim Aleksandrom, junakom hronike "Crnoberzijanci", priznati da su me oglasi sa zadnjih stranica novina uzbuđivali dublje nego što je to ikad pošlo za rukom Pajsiju ili Constantinu Filozofu.
No comments:
Post a Comment