Crnoberzijanci (VIII deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 241-245). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

VIII deo

"Ukratko", prekinuo ga je otac, "reč je o našem Đorđiju".

"Što je demonstrativno odbio moj auto, to bih još i mogao razumeti. Naši odnosi nikad nisu bili naročiti, mada meni nisu smetali da za njega intervenišem. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Gospodin general je izvoleo imati javne i vrlo ozbiljne primedbe na pozdravni govor mog kolege g. Kujundžića".

"Ukoliko mišljenje da je on magarac smatraš primedbom od nekog stvarnog formata", rekao je deda, "ja joj ne bih pridavao značaj. Pored toliko magaraca u nacionalnom saobraćaju, g. Kujundžić nema šanse da ga jedna usputna primedba na železničkoj stanici proslavi".

"Ovo je ozbiljno, Danilo!"
"Dabome da jeste. Kujundžić je ozbiljan magarac. Jedan od najozbiljnijih u zemlji".
"Jedino blagodareći tome što je klipan moj rođak, nesreća, uostalom, koja me prati već dve decenije, Kujundžić je odustao da njegovo ponašanje učini temom na sednici Vlade.
"Šteta. To bi stvari ove zemlje najzad dovele u red".

"U svakom slučaju, to su Dorđijeve lične stvari; takve primedbe, ako se s njima bude naveliko služio, svakako neće držati u osobitom redu".
"Ni tvoje, naravno", primetio je deda.
"Ni moje, naravno".
"Zato što si mu rođak?" pitala je majka.

"Što sam mu rođak, to me zasad košta samo izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu i garant, može me koštati glave. Za besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja".
"Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno", rekao je deda. "U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne treba jemčiti".

Bio je sklon generalizacija. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno izmešan sa kadom trbušastih Kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri godine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.

G. ministar nije držao da je stvar isključivo pedagoške prirode: "Lako je biti srčan na tuđ račun".
Sestra ga je pitala hoće li ga Švabe streljati ako general bude imao još primedbi?
"Imam neprijatan utisak," kazao je otac, "da će se Teodor na vreme postarati da ih nema. I da bi neko od nas, ti, tata, po svoj prilici, sa tom mogućnošću trebalo da upoznaš Đorđija".

"Prilično tačno opisano", priznao je suvo Teodor. Ručak je u svakom pogledu bio skup. Ali, ako moji urazume Đorđija, isplatilo se.
"Fino", konstatovao je deda. "Tako smo opet na groblju, odakle smo krenuli. U međuvremenu i kafa je ispijena. Konjak takođe. Nema se više na šta preći da bi čovek izbegao laž. Mora se, izgleda, ostati na groblju".

"Pomoći ću Agati oko sudova", rekla je majka. "Ionako vas ništa ne razumem. A pogreba mi je dosta".
Kad je majka izašla, deda je rekao:
"Pretpostavljam da znaš šta o tebi mislim?"

"Varaš se ako se nadaš da me to uznemirava. Za građansku plesan, o kojoj je reč, ti si samo simptom".
"Opšte mesto u nekom od tvojih čuvenih govora?"
"Uveravam te da prema tebi imam sasvim nepristrasan hirurški pristup".
"Blagodarim. Hirurgija mi je poznata. Za samo tri godine uspela je ona da operiše ovu zemlju od svega što je u njoj bilo vredno i trezveno".

"Nije bilo mnogo posla, ako misliš da nas žališ. I ako su za tebe ljudi kao Đorđije trezveni!"
"Ja ne mislim da jesu", rekao je otac pomirljivo.
"Tvoj otac misli. General koji izigrava klovna njega zabavlja".
"Više od klovnova koji izigravaju generale, moram priznati".
"U redu Teodore", rekao je otac. "Nalazim da si u pravu. Posavetovaćemo Đorđija".

Pomislio sam da bih to voleo da vidim. Deda je bio brži: "Bože sačuvaj! Ni na pamet mi ne pada da lišim čoveka jedinog zadovoljstva koje ima što živi pod upravom rđavih ministara".
Teodor je ustao. Ono što je imao da kaže zahtevalo je prostor:

"I dok je gospodin general pričinjavao sebi to zadovoljstvo, gomila se zabavljala. Našlo se i nekoliko budala da mu sekundiraju. Zabeležene su anti-nemačke izjave. Vođena je i subverzivna propaganda. U međuvremenu je, naravno, govor koji je smišljen da ih pošteno upozna sa stanjem stvari, potonuo kao kamen kroz vodu. A mi te ljude nismo ovamo doveli da sebi pričinjavaju zadovoljstvo time što će nama otežavati posao".

"Doveli ste ih zato da bi ti mogao održati još jednu besedu o plemenitom gestu Velikog Nemačkog Reich-a kao svetlom kontrastu angloameričkih šikana i podvala!"
"Doveli smo ih da ne istrunu u zarobljeništvu!"
"Slušaj tata, ja ne vidim ničeg rđavog u tome da se što više naših ljudi izvuče iz zarobljeništva".
"Ni ja", rekao je deda, "pod uslovom da posle toga ne odu u koncentracioni logor".

Poput patuljaste kičme, u Teodorovoj ruci prsnula je šibica, kojom je, da bi smirio majku, po ukrajinskoj stepi zelenkasto-smeđeg trpezarijskog stolnjaka, ilustrovao 'duboko poverenje da su, pored toga što boljševičke armije nadiru na Istočnom frontu, to poslednja naprezanja i trzaji nemani, sračunata više na efekat nego na stvarnost'.

"Što se mene tiče, postigli su ga", rekla je majka. "Sad bi mogli da stanu, zar ne?"
Tim povodom g. ministar je dao ubedljive garancije da se Rusi 'na našem srpskom prostoru nikad neće sastati sa balkanskim bandama. Nije srpski narod slobodu dobio na poklon, nego je iskovao svojim hrabrim mišicama i zalio krvlju svoje najbolje dece kroz pokolenja'.

Gledao je u mene zavodničkim očima Vlade u govnima: "Takve kao tvoj sin. Naše ponosne i budne omladine. Nisam li u pravu, Aleksandre?"
"Bez greške," rekao sam zevajući.
"Ona danas vredno uči, ali sutra, ako bude potrebno, evo nje ..."

Deda je zajedljivo nastavio: "Da pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju ..."
"S tim u vezi, šta najviše ceniš u životu, mladiću?" pitao me je ministar.
"Dobru sovu. Naročito posle klope", rekao sam.

Tada je prsla prva šibica. Sad je do đavola otišla i druga. Imao sam odvratan osećaj da to pucaju nečiji vratovi: "Ručak je bio izvrstan", rekao je g. ministar odlazeći. "Mada mi se čini da sam ga sasvim lepo mogao pojesti i kod kuće".

Na vratima je položio ocu ruku na rame: "Slušaj, Mihajlo. Ako Nemci saznaju kakvo držanje imaju oficiri, koje na našu intervenciju puštaju iz zarobljeništva, i kakav uticaj na stanovništvo obećavaju, nećemo više ni jednog videti u Beogradu. Nije nemoguće da nam se posle rata vrati tek svaki peti. Ovim se transportima taj odnos može popraviti da dobijemo natrag bar svakog trećeg. I u toj svetlosti, meni se lične zabave gospodina generala Đorđija ne čine tako amizantnim kao tvom ocu. Pokušaj da mu to uskoro objasniš. Stefaniji isporuči rukoljub. Bilo je stvarno izvrsno, mada pomalo gangrenozno".

Prekosutra za ručkom, otac je glasno čitao Reč ministra Teodora Njegovana održanu u prepunoj dvorani Kolarčevog univerziteta. U predavanju od tri časa, s jednom cigaret-pauzom, predavač je govorio o temi: "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?"

Neobičan naslov besede objasnio je naš ugledni nacionalni borac doživljajem iz rata. Povlačeći se sa Kraljevskom vladom na jug, zanoćio je u selu Prudelji. U praskozorje ga je prenuo glas koji je vika: "Eeeej! Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?" Bio je to glas srpskog ovčara, koji je odozgo s vrha planine, kao drevni plemenski mag, sagledao naše muke što ih mi u močvarnim nizijama građanskog komoditeta nismo videli.

Predavač je pune tri godine o tom pitanju razmišljao i odlučio da mudrom ovčaru večeras da svoj definitivan odgovor: " Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?" pitao se g. Njegovan pa odmah i odgovorio: "Ima, dame i gospodo, ima, ali loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su delovali na domaće mediokritete. DEO GRAĐANSKOG STALEŽA NAPALA JE PLESAN ..."

"Ručak je u svakom slučaju bio bogovski", rekao je deda. "Ništa ne žalim".