Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 272-277). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
XV deo
Da li ga je izmenila vlast? On je nju imao i 1941, za vreme odvijanja radnje "Zlatnog runa". Da, ali ta vlast nije istovremeno i moć. Neograničena, apsolutna, o kojoj sanja. Ona, međutim, to nije ni 1944. Abortivna je to moć, zajažena ratom, nemačkom okupacijom, neodgovarajućim položajem u Vladi, neshvatanjem naroda.
Godine 1942. se još i mogao nadati da je takvo stanje tranzitno i da će se posle konačne pobede Sila osovine, u koju nije sumnjao, sve opet u red dovesti. Godine 1944. u mart, takvo bi uverenje, ma šta javno propovedao, bilo neinteligentno. Vlast ga, dakle, nije mogla načiniti onakvim kakvim će se on Aleksandru u "Crnoberzijancima" prikazati.
Najzad sam putem eliminacije došao do objašnjenja, koje mi se činilo i prirodnim i logičnim i čije sam dokaze nalazio u istoriji. Istrajno bavljenje istim idejama, operisanje istim argumentima, upotrebom uvek iste dijalektičke aparature, svaki dogmatičar stvara neku vrstu konstantnog govornog modela u koji je misao zatvorena kao u gvozdeni kalup.
Simplifikacijom pogleda na svet vrši se automatska redukcija rečnika u onom smislu koji je Orwell nagovestio u romanu "1984". Generalisanjem se sve podređuje unapred datoj šemi. Misao postaje suva kao barut, a jezik robotski monoton, bezličan, dosadan, neprecizan. Čak i dobre ideje njime izražene postaju smešne i neubedljive.
Dok se kao desničar novog tipa tek formirao, Teodorove ideje su još uvek imale izvesnu unutrašnju slobodu akcije, prostor u kome su se mogle menjati ili prilagođavati. Naročito dok je bio u parlamentarnoj opoziciji.
Vremenom, posredstvom raznih faktora, učešća u nedemokratskoj vlasti, sazrevanja samosvesti, a naročito potpunim poistovećivanjem sa idejom, te duhovne slobode je nestalo. Pamet se jednostavno zaledila. Misli su iz tog frižidera izlazile kao kocke leda, aksiomatične po formi, dogmatske po sadržini.
Kada sam jednom našao ključ za tog novog Teodora – novog u odnosu na "Zlatno runo" – građu za njegov govor za ručkom lako sam našao u nekoliko martovskih brojeva "Novog vremena". (Članci: "Nedeljni osvrt" M. P.-a, od 20, "Ratno slepilo", potpisano sa Stari ratnik, od 21, "Hvala Bogu", B. Đ. N.-a, od 24, i "Puške na gotovs" B. Đ. N.-a ponovo, od 24. marta 1944.
Upotreba izvora nije uvek doslovna, ali je uvek u duhu. Ponekad su takođe vršene kombinacije odlomaka iz različitih članaka. Njihovo skladno međusobno uklapanje svedoči da su članci potekli, ako ne iz istog pera, svakako iz istog misaonog kova.
Odlomci su uzeti iz sledećih članaka: "Ratno slepilo", "Hvala Bogu", "Puške na gotovs" i "Nedeljni osvrti".Primeri modifikacija:
Prozni odlomak gde Teodor kaže: "Evo nje gde i danas POD TAKOREKUĆ KOSOVSKIM USLOVIMA plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu". U članku "Ratno slepilo" piše: "Evo nje gde i danas radi, stvara, obnavlja i spasava domovinu krvlju i žuljevitim rukama".
Prozni odlomak u kome Teodor kaže: "Omladina srpska POPUT MITSKOG LEONIDE čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani ...". U članku "Ratno slepilo" piše: "Omladina srpska čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani ...".
(Promeni u prvom primeru razlog je potreba da se jedna, i inače klišetirana, patriotska misao još više podvuče pozivanjem na Kosovo. Nacionalisti su presudnu bitku sa partizanima, odnosno "komunističkom nemani", kako su ih nazivali, tretirali u svojoj propagandi kao bitku kosovskog značaja za srpstvo.
Termin je, međutim, bio ominozan. Propagandisti su izgubili iz vida da je Kosovska bitka izgubljena. Promena u drugom primeru, poređenje srpske omladine sa mitskim Leonidom, dozvolila je ironičnu upadicu prof. Njegovana, po kojoj mitski nije Leonida – koji je postojao – nego naša omladina.)
Prozni odlomak gde Teodor kaže: "...Potrebno je istrebiti današnje društvo od INTELEKTUALNIH parazita i TROVAČA koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe". U članku "Ratno slepilo" piše: "... potrebno je istrebiti današnje društvo od onih parazita koji čekaju boljševički raj ili veruju u boljševičko milosrđe".
(Teodorova aluzija na "deo građanskog staleža koji je napala plesan", postao je dodatkom intelektualni uz reč "parazita" i mračnog termina trovača aluzija na sabesednike, naročito na Aleksandrovog dedu. Bez modifikacije, pretnja bi bila isuviše uopštena.)
Prozni odlomak u kome deda citira privrednog komentatora Lehrmann-a: "...blagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, srpska je privreda za tri ratne godine postigla NEČUVENE uspehe. Naša industrija je već danas, POLOVINOM XX VEKA, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni plug ...".
Lehrmann je, zapravo, rekao: "Uspesi postignuti planskim radom i dirigovanjem. Srpska industrija je već danas u stanju da seljaku, mada još uvek u skromnom obimu, stavi na raspoloženje poljoprivredne mašine, naročito gvozdene plugove".
(Verodostojniji izvori od nemačkog komentatora, obožavatelja dirigovane privrede, pokazuju da su plugovi bili jedine "mašine" stavljene na raspolaganje seljaku. Ne mogu odoleti da ne istaknem Lehrmann-ovu sasvim gospodsku indiferentnost prema logici. U istom članku kaže:
"Pri ocenjivanju uspeha preduzetih mera, ne sme se prevideti da je svaka vrsta dirigovane privrede uz pomoć državnih organa potpuno u oprečnosti sa mentalitetom srpskog seljaka". A zatim: "Na osnovu iskustva iz prošle tri godine, pokazalo se da se sa uspehom može izvesti dirigovanje privrede".
Uostalom, možda u ovim izjavama ima manje nelogičnosti, a više delikatnog ukazivanja na izvesne metode kojim se srpski temperament prilagođavao novom stanju stvari.)
Prozni odlomak gde Teodor kaže: "Loši primeri pruženi iz JUDEOPLUTOKRATSKOG inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete". U članku "Ratno slepilo" piše: "Loši primeri pruženi iz inostranstva porazno su delovali na neke mediokritete u zemlji".
(Promena je minimalna. Izraz "judeoplutokratski" je najčešće korišćen za opisivanje zapadnih demokratija.)
*****
Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!" Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića.
Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom. Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić držao na Kolarčevom univerzitetu. ("Novo vreme" od 15. marta 1944, pod naslovom "Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda")
*****
Završimo jednom lamentacijom.
Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam da kaže.
Naša je istoriografija u divovskom zaostatku čak i kada su u pitanju najznačajniji periodi srpske istorije.
Arhive su nesistematski sakupljene ili uništavane bombama i nebrigom. Što imamo, jedva je sređeno a nekmoli proučeno.
U izveštaju Anketnog odbora za pregled opštinskog rada Beogradske opštine od 1919. do 1926. piše:
"Ovakvo stanje administracije po sebi je onemogućavalo da se opš. arhiva nalazi u dobrom stanju ... Ona je krajnje zapuštena i nekontrolisana ... Arhiva Opšt. Suda za prošle godine nalazi se nabacana i u neredu u podrumima opš. zgrade u količini od nekoliko vagona.
U toj arhivi akta od pre rata su u potpunom haosu. Tako nesređena i odbačena, svakako da je ova arhiva raznošena i upropašćena. Šta više, Anketni Odbor je utvrdio da je jedna od posleratnih Opš. Uprava prodala izvesnu količinu opš. arhive kao stari hartiju." ("Beogradska opština" – Prilike i stanje opš. poslova od 1919-1926. Štamparija "Dom", Beograd 1927.)
Nedostaju kompleti štampe. Što se ima, nepotpuno je.
Naši ljudi nemaju običaj da vode prepisku, dnevnike, pišu uspomene i memoare – neuporedive izvore za proučavanje prošlosti.
Knjige koje nam služe za referencije nezadovoljavajuće su kako u pogledu akuratnosti tako i u pogledu ažurnosti. Čak i enciklopedije nemaju uz najvažnije pojmove bibliografiju, iz koje bi se čovek mogao obavestiti gde da o pojedinim temama traži iscrpnije informacije.
Naše su istorije zbog toga, u najmanju ruku, nepotpune. A pisac najčešće ostavljen sebi. Da bi uspeo, potrebno je da ima sreće, čini mi se ponekad, i više nego savesti.
A kad taj posao najzad obavi, i to kod nas, gde se još uvek drži da je književnost tajanstveni, magijski, maltene demonski proces, u kome iz piščeve glave izlaze ubave priče na polzu općinstvu, kao što je Palada Atina, gotova i ničemu ne dugujući iskočila iz Zevsove, kad, dakle, taj ropski posao drugih obavi na zadovoljstvo pametnih, autor još ni izdaleka nije bezbedan.
Uvek može da se pojavi neki magarac i herostratski ga optuži za plagijat i "krađu tuđeg blaga".
Prednost Palade Atine u ovom poređenju je očigledna. Ona se rodila s kopljem i štitom, neophodnim mudrosti ako želi da preživi.
(Književnost, br. 6, 1978.)
No comments:
Post a Comment