I deo
Dame i gospodo,
Nalazim se u neudobnom položaju zanatlije pozvanog da govori o teoriji svog zanata, koja prevazilazi i moje sposobnosti i moje praktične potrebe. Kad odelo krojite, malo vam koristi da znate kako su makaze izmišljene. Što se broji je da ih umete upotrebljavati.
Ali, pošto sam već ovde, moram se snalaziti kako znam. Ovim priznajem završavam sa izvinjenjima i prelazim na posao.
Polazeći iz raznih pravaca, koji će vam se učiniti zaobilazni, prolazeći kroz divergentne i konvergentne krugove saznanja, koji će vam izgledati udaljeni od naslova, doći ću do izvesnih zaključaka o prirodi odnosa imaginacije i empirije, ili umetničke realnosti u istorijskom romanu i istorijske realnosti u prošlosti koja mu je zadata tema.
Zaključci će obrazovati tezu, koju ću, usled ograničenog vremena, krajnje uprošćeno pokušati da ilustrujem na dvema vrstama istorijskog romana: jednoj koju smatram uspelom i drugoj koju nalazim neuspelom.
Prvu zastupaju: "Josif i njegova braća", mog duhovnog učitelja Thomas Mann-a, "Hadrijanovi memoari" Marguerite Yourcenar, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i, nemojte se začuditi, "1984" George Orwell-a. Odsustvo "Rata i mira" je namerno. Primer je, naime, isuviše poznat.
Drugu vrstu zastupa samo jedna knjiga, koja, međutim, izvrsno ilustruje pozitivističku tradiciju istorijskog romana, tako dragu piscima anglosaksonskog jezičkog područja. Držim da je mani dovoljan jedan dokaz, tamo gde ih vrline zahtevaju mnogo. Najzad, čovek se prijatnije oseća dok hvali nego kad kudi. Pogotovu ako je reč o piscu koga voli, pod uslovom da svoje teme nipošto ne traži u Istočnom Sredozemlju, da u Egejsko more ne ulazi. Reč je, naravno, o Robert Graves-u. Za primer sam mogao uzeti i njegovo "Zlatno runo" (njegovo, kažem, jer ima i nekakvo moje), ali ono je, kako god misaono promašeno, ipak uzbudljiva bajka, što ju je, pero odmarajući, napisao obrazovan, duhovit i uman čovek. Uzeo sam, stoga, "Vojvodu Velizara".
Postoji, najposle, i nešto, o čemu ne mogu suditi, ali mogu govoriti. To su istorijski segmenti moje fantasmagorije "Zlatno runo" i tek projektovana "Srebrna ruka".
*****
Pravci iz kojih posmatram problem istovremeno su i uglovi iz kojih mu pristupam:
Prvi je – artistički.
Drugi – psihološko-psihijatrijski.
Treći – biološko-paleontološki.
Četvrti – arheološko-antropološki, (u užem smislu – istorijografski).
Umetnički primer nije iz književnosti. Činilo mi se da ću imati dovoljno literarnih uzoraka i da je zanimljivije ispitati temu na nekoj srodnoj umetnosti. Izabrao sam film ne samo stoga što sam s njim imao dosta ličnih, najčešće žalosnih iskustava, već što je, bar prema mom sudu, "živa slika" neuporedivo bliža strukturi romana nego, prividno sličnija, pozorišna drama.
Model je "Danton" Andrzej Wajde. Zaveden simplifikacijama britanske štampe, koja je u filmu videla alegoriju na savremenu Poljsku, otišao sam u bioskop sa strahom i nepoverenjem. Ali, vera u Wajdinu darovitost nagrađena je. Film je snažno umetničko delo o Francuskoj revoluciji – i kroz nju o svim revolucijama – a ne u istorijske kostime preobučena alegorija.
Wajda je ispričao priču o presudnoj epizodi Francuske revolucije iz njene perspektive, ne naše, onog doba,ne našeg, a ako izvesne podudarnosti sa poljskom situacijom postoje, one ne pripadaju umetničkom metodu aluzije, već urođenoj osobini istorije da reprodukuje slične događaje i slična stanja. Da je Wajda skroman umetnik – a kakav je patriota, zna se – došao bi u iskušenje da sličnost između Francuske 1780. i Poljske 1980. učini upadljivom.
U tu bi svrhu jedno stanje drugom morao prilagođavati, da bi se što više slagali, i model i kopiju menjati, te najzad ne bi rekao umetničku istinu ni o Francuskoj 1780. ni o Poljskoj 1980. Dobio bi himeru, polukozu-poluovcu Cambridge instituta za fiziologiju životinja, u stvari, ni kozu, ni ovcu, već monstruozno kopile neprirodnog braka između časne namere i nečasnog istorijskog falsifikata.
Poljska se u tmini hereditarne povezanosti svih revolucionarnih nasilja podrazumeva, i to je dovoljno za Wajdinu patriotsku svest, a spasonosno za njegovu umetničku savest. Pokušaću ovu tvrdnju dokazati obaranjem paralele Walesa-Danton, koja predstavlja osnovu za širu analogiju između Francuske revolucije i današnje Poljske.
Lech Walesa nikad nije bio na vlasti. Danton je, ne samo na vlasti bio, on je bio vlast Francuske duže od Robespierre-a, premda, kad kažemo "Francuska revolucija" mislimo na Robespierre-a, ne na Dantona. Walesa nikad nije bio krvnik. Danton je bio. Teror što ga je, u ime Revolucije, upravo on utemeljio, skinuo mu je glavu u ime Pravde, božanske ravnoteže koja ispravlja humane debalanse.
Danton želi Revoluciju bez Terora. Walesa odbija i Revoluciju i Teror. Danton je i pod giljotinom revolucionar. Walesa je bio i ostao kontrarevolucionar, u onom boljem značenju ove proskribovane reči. Spajaju ih samo dve optužbe: za korupciju i popularnost. Prva je, u najmanju ruku, preuranjena. Dantonu je korupcija dokazana. Walesi je tek valja dokazati. Druga je prividna.
Narod koji sledi Dantona nije onaj koji ide za Walesom. Izvori i razlozi Walesine popularnosti nisu se menjali. Dantonove jesu. Na početku revolucije Danton je omiljen jer hoće Teror, na kraju – zato što ga odbija. On tada ne govori samo u ime umornih žrtava Revolucije, već i u ime njenih još umornijih egzekutora, pobednika i pobeđenih, podjednako. Walesa je, međutim, uvek govorio i sada govori u ime naroda – večne istorijske žrtve. Poređenje između Robespierre-a i Jaruzelskog, još je neodrživije, pa i amoralnije s gledišta pokušaja da se poremećenoj istoriji nađe kakav takav smisao, ali ova tema ne dopušta da se u njega dublje uđe.
Oprostite mi što sam se na filmu "Danton" toliko zadržao, ali on najupečatljivije ilustruje problem, ocrtavajući istovremeno, možda nešto prerano, moj odgovor na pitanje kakav valja da je odnos između istorijske realnosti i istorijskog romana.
Drugi je ugao posmatranja za mene takorekuć profesionalan. Kao student eksperimentalne psihologije testirao sam subjekte pomoću Tehnike Rorschach-ovih Mrlja. Cilj ej bio izazivanje na površinu svesti nesvesnih sadržaja, mogućih uzroka nekih duševnih i mentalnih devijacija. Same mrlje niz su razobličenih tamnih površina, koje se mogu dobiti i kada sa izvesne visine čistom hartijom prospete mastilo.
Mrlje imaju različite konture i manju ili veću sličnost s predmetima iz našeg iskustva. U mojoj praksi, a jamačno ni u čijoj, nije se dogodilo da dva ispitanika u istoj mrlji vide – istu stvar. Empirija, s kojom se mi pisci u svojim knjigama mučimo, serija je takvih Rorschach-ovih mrlja, u čijoj objektivnoj ali nepristupačnoj stvarnosti svako od nas vidi drugi sadržaj, stvarnost koja se često bitno razlikuje od stvarnosti u očima drugog posmatrača, a po svoj prilici i od "stvarnosti po sebi".
I sada, pošto nismo kadri pomiriti naša iskustva ni nad onim što svi zajedno doživljavamo, čemu smo svedoci i saučesnici, i pošto se svakome od nas tzv. "zajednička stvarnost", "objektivna realnost" čini savršeno drukčijom, kao da ne pripadaju istom svetu, ograničenom istim dimenzijama, kako, za ime Boga, da nekakvu objektivnu, racionalnu, unisonu koncepciju imamo o nečemu što više ne postoji, što je davno iščezlo iz memorije, a često i dokumenata, ljudske vrste, i što je tek ovde-onde, poput praistorijskih čudovišta, za sobom ostavilo neku izjedenu, patiniranu kost?
Tako stižemo do biološko palenteološkog poređenja. Pođite u Prirodnjački muzej i pogledajte džinovski skeleton dinosaurusa. Sve su mu kosti tu, sve očuvane u ledu Severa. I mi danas znamo kako je dinosaurus izgledao. Pretpostavimo, međutim, da nismo našli sve kosti. Samo jednu, bilo koju. Još uvek nismo bespomoćni, veli Nauka. Raspolažemo, srećom, egzaktnim metodama, putem kojih iz jedne koščice možemo zaključiti izgled životinje.Metodi su, razume se, više logički, analoški – da se baš ne kaže spiritistički – nego egzaktni u matematičkom smislu. Vidi se to dijametralno suprotnom izgledima što su ih, na osnovu raspoložive kosti, naučnici predložili kad je u pitanju bila druga izumrla vrsta. Molim da se ovo drži na umu. S modelom ovakvih pseudonaučnih rekonstrukcija istorije susrešćemo se ponovo kad budemo polemisali s pozitivističkim teorijama istorijskog romana.
Za sada, međutim, budimo velikodušni. Dozvolimo naučnicima da taj slučaj zaborave, pa da zaborave i to zaboravljanje, te da, ažurirajući povest svoje discipline, kažu da se tako nešto nije dogodilo. (Možda i nije, ali prokleto zvuči kao da jeste!) Recimo da su svi naučnici, nezavisno jedan od drugog, iz zaostale kosti čudesno lako rekonstruisali kostur životinje, a s njim i njegov verovatni izgled. Ali, nećemo im više dopustiti da se služe izlizanim logičkim trikovima. Moraće nam reći i nešto o čemu kostur ćuti: da li je, naime, životinja bila biljožder ili mesožder. Jer, sličnu skeletnu formaciju imali su i jedni i drugi.
Za život date vrste, i njene okoline, drugih, dakle, vrsta, za bioistoriju, to je bitan podatak, podatak koji određuje tip života u nekoj biofizičkoj sredini. Ono što navodno znamo, izgled životinje, sporednost je koja nam o istini ondašnjeg života ništa presudno ne saopštava. A naučnici nam to neće moći reći. Ni o prošlosti, bojim se, pisci za koje su tzv. verifikovana istorijska fakta jedini izvor spoznaje o minulim vremenima.
Najzad smo u poslednjem, arheološko-antropološkom primeru. U protoistoriji i istoriji. Pogledajmo retke iskopine ertrurske civilizacije, pokraj minojske, najtajanstvenije na tlu Evrope. Iz njih možemo saznati kako su izgledali, kako su se oblačili, pa pomalo i kako su živeli Ertrurščani. Možemo, ruku na srce, saznati čak i kakvi su im bili nužnici. Priznajem da to nije beznačajno. Način na koji čovek vrši nuždu govori o njegovom higijenskom standardu, ovaj o vrsti civilizacije, a ona korespondira s duhovnim stanjem doba.
Ali, iz svega toga, uključujući i nužnike, osim preko analogija, u kojima preovladava naše mišljenje i osećanje, ništa ne možemo saznati o tome kako su Ertrurščani osećali, šta su Ertrurščani mislili. A tu leži ona prava istorija koja tako često izmiče umetnosti. Suštinska istorija, bar ukoliko se tiče književnosti, kreće se nevidljivim kanalima mišljenja i osećanja, nipošto kanalizacijom koju vidimo i kojom teče uglavnom izmet.
Istorija je ono što se, uprkos naše pismenosti, ne može zabeležiti, ili materijalizovati, uprkos naše graditeljske, rukotvoračke i pronalazačke veštine. Ona, dakle, nije samo ono što je zapisano ili u materiju pretopljeno, a često to uopšte nije. (U istoriju, onu bitnu i određujući, ulaze – ali samo kroz vrata Umetnosti – i alternative koje se nisu realizovale, potencijalna stanja, odlučujuća za razumevanje epohe, pa i sve ono što se nije zbilo, i što je, upravo zato što se nije zbilo,k istorijski važnije od onoga što jeste).
Istorija je, duboko sam ubeđen, ono što zauvek umire, ne ostavljajući iza sebe verodostojne tragove kojima bi se naš razum bezbedno mogao obratiti, ostavljajući najčešće lažne putokaze koji ga odvode u zabludu.
Dozvolite mi da ovaj model odnosa prema istorijskoj stvarnosti ilustrujem mojom proznom obradom jedne poruke Aleksandra Solženjicina, ispisane u predgovoru za "Arhipelag Gulag":
"Decenije će proći, ožiljci i rane prošlosti zaceliti se zauvek. Neka ostrva Arhipelaga raspašće se i prekriće ih polarno more ništavila. Ali jednog dana, u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće od naših potomaka otkrivene kao neki neverovatni salamandri ..."
Ali kada dekade prođu, kad se led istopi oko istorije Gulaga, i arheolozi budućnosti otkriju kosti Zeka, te misteriozne podvrste humaniteta, mutanta naše čudovišne logike u ukrštanju s žudnjom za boljim životom, ništa ne garantuje da će ta istorija biti ispravno shvaćena i da će nada Solženjicina dobiti svoje pravedno zadovoljenje.
Pod sasvim mogućom pretpostavkom uništenja svih pisanih tragova, pod pretpostavkom dugotrajne eliminacije našeg veka iz memorije ljudske vrste, istorijski roman ispisan isključivo na osnovu arheoloških nalazišta Gulag mogao bi dovesti do groteskne zablude, opisane u jednoj od mojih priča, posvećenih Orvelu, koje pod naslovom "1999" treba da se publikuje krajem ove godine.
Ispričaću vam ukratko taj moj "Novi Jerusalim". Junak teme, arheolog daleke budućnosti, od koga Solženjicin toliko očekuje, živi u ultraindividualističkoj civilizaciji, u kojoj apsolutno samodovoljni ljudi, svaki za sebe, već vekovima ž8ive odvojeno jedan od drugog, lišeni fizičkih i duhovnih dodira, toliko definitivno da se, čak i ako bi kontakti bili mogući, ne bi više mogli sporazumevati, jer je svaki čovek razvio samostalan jezik samo za svoje misli, koje su, opet, drukčije od misli svih ostalih ljudi na svetu.
To je, dakle, civilizacija dekadanse koju lagano ubija obožavanje samoće, slobode, privatnosti, nedodirljivosti, samomoći, obilja, nerada i zdravlja, jedna gotovo tiranoidna sreća. To je, očigledno, civilizacija što je jedino neka revolucionarna ideja može vratiti s ivice biološkog ambisa. I u ledu Severa, u Novom Jerusalimu, tamo gde je Solženjicin mislio da je ostavio samo muku, bedu, patnju i smrt, arheolog budućnosti pronalazi tu ideju.
Spasonosna ideja sadržana je u "civilizaciji Gulaga", koju on na strogo naučan – podvlačim, naučan način – objašnjavajući logički iskopine, pretvara u nov koncept života: obožavanja reda, rada, zajedništva, asketizma, samopožrtvovanja, ljubavi prema bližnjem i radikalno odbacivanje svega što je materijalno. Što je Zeka ubijalo, treba sada taj novi umirući svet da oživi. Svako je tumačenje pogrešno, iako na faktima počiva. Svaki je zaključak naopak, iako na logici zasnovan. Gulag se iz leda pojavljuje kao novi Eden, Izgubljeni Raj vrste, ovaploćene evanđeoske istine.
Eto, dame i gospodo, šta mi od našeg slavnog Razuma, u susretu s tamom i ledom istorije, smemo očekivati!
Ovim smo iz četiri pravca došli na isto mesto.
Prvi smer, umetnički, kaže nam da svako doba ima svoju, ekskluzivnu stvarnost – kanalizacija, u međuvremenu, može ostati ista – i da se baš u tom ekskluzivitetu nalazi ona njegova tajna suština koja je jedina predmet dobre književnosti. Ona se nijednom drugom ne može ni zameniti, ni objasniti. Pokušaj tumačenja jabuke kruškom, i obrnuto, dovodi do zablude u pogledu obe.
Ovaj nam smer, takođe, kaže da je književna analiza, pogotovu kritika prošlosti, krajnje osetljiv posao, jer pretpostavlja nužnu primenu naših merila na stanja koja su se pokoravala drugim načelima mišljenja i osećanja. Pedagoški zahtevi istorijskom romanu od strane socijalističkog realizma, nacionalnog romantizma i građanskog racionalizma pokazali su se pogubnim za njegove i umetničke i spoznajne vrednosti.
Prošlost uči samo ako je verna sebi. ona spada u one mračne, ravnodušne bogove koji ne udeljuju milost kad se za nju mole, već kad se zbog nje podnose žrtve. Jedina koja nam otvara njeno srce je – odricanje. Odricanje od vlastitog bića. U slučaju pisca na poslu istorijskog romana to uvek znači odricanje od spoznajnih merila (predrasuda) svog doba, a ponekad i od Razuma, (naše opšte i trajne predrasude).
Drugi, psihološko-psihijatrijski smer, kaže istu stvar, ali ne o temi, nego o nama koji se njome bavimo. Kao čovek, svaki je pisac stvarnost za sebe, nepodudarna ni sa jednom drugom, živom, još mrtvom ili metvom već, (aktuelnom, potencijalnom, minulom). Svakome je od nas ova, navodno zajednička stvarnost – Rorschach-ova mrlja, koja nam saopštava nešto drugo, svaka protekla stvarnost takva mrlja, samo sada još i nevidljiva, ličnom iskustvu nepristupačna.
Objektivno ne postoji. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako i postoji, pisca se ne tiče, jer mu nije dostupno. Ako u onim retkim i čudesnim trenucima i jeste, to nije zahvaljujući razumu, već mašti, nije pomoću inteligencije, već uz pomoć intuicije. Prema tome, najviše što o istorijskom romanu možemo reći jeste da je on personalno i imaginativno viđenje jedne tajanstvene Rorschach-ove mrlje, čije je konture izbrisalo vreme.
Druga dva smera, biološko-paleontološki i arheološko-antropološki, uvode nas u praksis. Pisanje istorijskog romana, poručuju nam ove analogije, mukotrpna je i neizvesna rekonstrukcija izumrle životinje na bazi izgleda njene repne kosti. Nizanje pretpostavki o tome kako je mogao misliti i osećati, postupati i živeti čovek o kome su naša znanja posrednija i skromnija nego ona što ih imamo o vasioni. Posao, ukratko, u kome će se Razum, ako nije arogantan, kakav je najčešće, malo kod kuće osećati.
Zato će zbunjen i bespomoćan, snabdeven jedino faktima, koja su tek ljušture stvarne ljudske istine, potezati za alibijima. Pisaće istorijske romane pune tzv. činjenica koje nam o dobu jedva šta bitno saopštavaju. Sastavljaće – da, baš sastavljati kao deca lažne građevine od kockica – knjige koje će, opisujući Džingis Kana, smerati da demaskira Staljina.
Proizvodiće pseudoistoriju, po kojoj će se poput sablasti, micati animirani i kostimirani leševi prošlosti. U tim žalosnim tvorevinama Razuma demonstriraće se osećanja koja u datoj formi nekad jednostavno nisu egzistirala, raspravljaće se o idejama dobu još nepoznatim, upotrebljavaće se još nerođeni rečnik, ali, više od svega, i jedna bastardna logika, napola nedoučena naša, napola krivo shvaćena prošla.
Junaci tih "objektivnih rekonstrukcija" postupaće onako kako ondašnji ljudi nikad ne bi postupali, misliti nezamislive misli, osećati nepoznata osećanja, a pisac će se, da najzad završimo, raskošnim deskripcijama diviti Partenonu što se, veličanstveno beo, tako delikatno slaže s grčkim belim, krševitim pejzažem, dok je Partenon, zapravo, bio nepodnošljivo drečavo ofarban, (za nas, razume se, nipošto za Grke kojima je more bilo homerski rumeno).
Time smo kazali šta istorijski roman nije i šta ne sme da bude.
Ali, šta on jeste?
Šta je on ako je, po svemu sudeći, bezmalo nemoguć?
Jer, ako se prošlost ne može razumom spoznati, ako se na faktima stvarna istorija ne može rekonstruisati, - ili može, ali neistinito – o čemu, o kakvoj nam istoriji ipak dobar istorijski roman priča?
O jednoj personalnoj viziji prošlosti?
O nekoj manje-više plauzibilnoj istorijskoj pretpostavci?
O idejama pisca u pogledu izvesnog doba?
O našem životu što smo ga u tuđ prokrijumčarili da bi ga videli iz nove perspektive?
Pokušaćemo da do mogućeg odgovora dođemo zaobilaznim putem, onako kako terminalni bolesnik treba da dođe do spoznaje o brzom i neizbežnom kraju. Pokušaćemo, naime, da slavni Razum ne prepadnemo pre vremena upotrebom izraza i pojmova koje on misli da mora odbaciti ako želi da ostane razuman.
Odgovorićemo, najpre, na neka tehnička pitanja u vezi s istorijskim romanom.
Kakve su njegove vremensko-prostorne granice, šta mu je suština (priroda), kakva forma , koja uloga u materijalističkoj civilizaciji, lišenoj nužde da se osvrće iza sebe, i uplašenoj od pogleda ispred sebe.
Prostornih granica nema, odnosno ima, ako za međaše takve granice uzmemo ljudsku stopu. Nema, praktično, ni vremenskih, ako ih gledamo unatrag, i ako zaboravimo da se, u vraćanju, opet moramo popeti uz drvo. Zabranjena mu je jedino budućnost, osim ako se i ona ne shvati kao prošlost koja se ponavlja. Može se obraćati temama iz legendarne protoistorije, doticati najtamnijih mesta rađanja evropske civilizacije, kad se kultno i ljudoždersko, božansko i zversko, tek razlučivalo i spremalo za obnavljanje činova koji će kao Napredak biti zabeleženi u memoriji Vrste – kao kod mene u "Zlatno runu".
Može se baviti temama koje su jedva prošle, ako su uopšte prošle, kako je to činio Solženjicin. može konstituante naše stvarne prošlosti projektovati u lažnu budućnost, kako je to, u "1984", uradio Orwell. Poetskometafizički može, u Mann-ovom "Josif i njegova braća", vaskrsnuti daleku prošlost, ili s Marguerite Yourcenar, kao parazit, spirituelno živeti u Imperatoru Hadrijanu. Može, najzad, s Dobricom Ćosićem, dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito evocirati jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja istorije svog naroda.
Njegova priroda mora da bude suština stvarnosti koja se opisuje, nipošto njena prazna forma. Ali sada se, u samom srcu problema, rizik više ne može odlagati, mora se Razum uvrediti i izreći reč koje se on užasava: mora se reći – Magija. Mora se reći da je istorijski roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se, na osnovu raspoloživih – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom kontekstu oživljenih – činjenica, vaspostavi duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kakvo je bilo. Njima, ne nama.
Sve je ostalo posao istoriografije, biografskih, socioloških, geopolitičkih, antropoloških i kulturoloških specijalističkih studija. A svi rezultati tih studija tek su građa, mrtva glina, kojoj Magija, nepoznatog porekla, prirode i svrhe, kroz književno delo, udahnjuje život, kao što je to sa začaranom lepoticom učinio princ iz bajke.
(Nevolja je u tome što je prošlost najlepša dok spava. Kako se budi, tako ružni. Poljubili ste lepoticu, a probudili – čudovište. Ako je davna prošlost nešto što se već ohladilo, a nedavna što se još hladi, to je razlog što nedavna uvek od davnije izgleda ružnija. Davna je stekla lepotu smrtne nepomičnosti i nedodiljivosti, nedavna – komatozni bolesnik koji još vegetira vezan za životodavnu mašineriju naše memorije – ovu faraonsku lepotu mumije tek stiče.)
Što se tiče forme istorijskog romana, ona – ne postoji. Kad roman ne valja, ni forma mu nije dobra. Kad je uspeo, ma kakva da je, i forma mu je dobra.
Najzad, šta će nam ta nesrećna prošlost? Čemu uopšte istorijski roman? (Pitanje bi se moglo produžiti nedoumicom u pogledu potrebe za istoriografijom, pa i za samom istorijom.)
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovek je, s jedne strane biće kontinuiteta (premda ga se neprestano odriče), s druge, sistem urođenosti (koje, takođe, stalno nastoji da porekne ili izbegne).
Njegova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim. (Uvodila nas je uglavnom u onaj na Severu.)
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
I upravo stoga su misaono najdublji i umetnički najsavršeniji istorijski romani uvek bili – antimaterijalistički.
*****
No comments:
Post a Comment