Graditelji (VI deo)

(Predgovor za jedan nedovršen roman)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 89 - 93 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

VI deo

Mada se ruga uzansama dobrog izlaganja, ovo iskoračenje ispred događaja bilo je neophodno da se razume zaprepašćenost koju su u meni izazvali motivi Isidorovog samoubistva, onako kako su saopšteni u njegovom opširnom pismu, da se o istom trošku objasni preokret u mom raspoloženju prema sudbini "Graditelja".

U njegovom postupku zapažala se, barem sam je uočio ja, još jedna nelogičnost osim zasnivanja smrti na razlogu koji mu je, sem u rečenom smislu, bio sasvim "s neruke":

ono je bilo javno, dakle strano Isidorovom položaju, tvrđavskom načinu njegovog života, a povrh svega beše upućeno društvu kome, ni po duhu, ni po stvarnom osećanju nije pripadao, mada je, nemajući kud, u njemu bio prinuđen da realizuje svoju izuzetnu umetnost.

Na ovu dihotomiju, na ovu ubistvenu dvoličnost njegove situacije, vratićemo se, naravno, u više navrata, jer je ona, sasvim faustovski modelirana, bila glavna pokretačka poluga njegove nesrećne sudbine.

Ukratko, poveden, da ne rečem zaveden protivrečnošću Isidorovih samoubilačkih motiva i njegovog života uzetog in pleno, rešio sam da "Graditelje" objavim čim budem dovršio temeljnu i dalekosežnu, dalekosežniju no što sam s početka zamišljao, istragu o njegovoj smrti.

Tako su knjizi pridodati izvesni delovi nastali kao nusproizvod te istrage.

Što se tiče poglavlja posvećenih Isidorovoj majci, gospođi Angelini Njegovan, ona su nastala kao prirodan izdanak (nikako hronološki nastavak) iste nesklone sudbine koja je regulisala Isidorov život;

isti nepovoljan vetar, što bi rekli mornari, duvao je u jedra njegovih nada, pa sam smatrao nepravičnim da se ne ostave jedno kraj drugog, kao dva tela u porodičnoj kripti, u ovom iskrenom – ništa ne polažem na reč "istinit" – prikazu propadanja doma Njegovan-Turjaški.

Pri tome sam ozbiljnu olakšicu imao u korespondenciji Isidor – Jakov, pa sam je bez izmena i selekcije uneo u "Knjigu o Angelini".

Mada moja ličnost ni iz daleka nije nezaobilazna za razumevanje Isidorove

(uticaji behu obostrani, no nipošto odlučujući ni po njega, ni po mene)

osećam da neće biti na odmet ako reč-dve kažem i o sebi, Borislavu V. Pekiću koji piše ove redove, ako ni zbog čega važnijeg, ono iz bojazni da mi se revnost ne protumači kao koristoljubivost, kao bestidno, kramarsko, grabljivo posezanje za još neohlađenom, tek polumrtvom stvarnošću jednog bezuslovno višeg života, koje će mu doneti kakvo takvo ime u književnom svetu.

Ništa ne bi bilo neistinitije od te brzoplete simplifikacije, neopravdane optužbe koju već vidim kako se ocrtava na vašim usnama.

Jer ovaj što drži pero vama na službi, uistini je, i pored svih nesporazuma, bio Isidorov najbolji i najodaniji prijatelj.

Poznavali smo se bez preterivanja još od kolevke, u koju sam ja ušao samo dve godine pre njega, a to će reći 1930.

To se poznanstvo, još nikako drugarstvo a nekmoli prijateljstvo i onaj pozniji mitološki savez, razvijalo sporo, reklo bi se na preskok.

Sve do proleća četrdeset četvrte viđali smo se tek s vremena na vreme, prilikom porodičnih skupova, letovanja u Dolu pri Ljubljani ili mojih proputovanja kroz Beograd, jer se mora znati da mi je otac, državni činovnik inače, srazmerno često menjao mesta službovanja, a dakako i rang, te šestario po bezmalo idealnom administrativnom krugu, između Podgorice (današnjeg Titograda), Starog i Novog Bečeja, Mrkonjić grada, Knina i Cetinja, da bi se tek Četrdeset pete definitivno nastanili u Beogradu.

Međutim, od Četrdeset četvrte, Isidor i ja smo bili u Bežaniji.

Tačnije ja sam na majčinom imanju bio već od Četrdeset prve, odmah posle kapitulacije i razaranja državne vlasti, kojoj je pripadao i moj otac, u svojstvu načelnika Upravnog odeljenja Kraljevske banske uprave Zetske banovine, a Isidor mi se pridružio nakon tri godine.

Posle onoga što ni Isidor ni ja nismo smatrali oslobođenjem, iako je Četrdeset četvrte to uistini bila za većinu naših sunarodnika, ili je bar verovatno da na preokret tako optimistički gledahu svi oni koji u njemu nisu morali ništa da izgube, išli smo, usled mog zakašnjenja u školovanju, zajedno kroz sve razrede Treće muške gimnazije, čiji rošavi, rebrasti i oronuli zidovi boje mokrog peska sada u degradiranom svojstvu Osnovne škole, još uvek arhitektonski dominiraju Njegoševom ulicom, pre nego što će ova saći na Cvetni trg.

Naše prijateljstvo se već uveliko bilo raspupelo, pa je, uprkos povremenim sušama, trajalo sve do 7 časova predveče20. oktobra 1968. godine, kada smo se poslednji put razišli, avaj, rastali definitivno, i kada sam ja otišao da obedujem, a on da se obesi.

Sad je najpogodnije vreme da se i o tom prijateljstvu progovori staloženo, u pola glasa i u pola srca, i da se ono jednom za svagda oslobodi proizvoljnog utiska da je bilo neravnopravno

- utiska čije snažno prisustvo pripisujem mojoj literarnoj neumerenosti –

da sam ja u njemu imao podređenu ulogu davaoca bez naknade, u najboljem slučaju sa mlakim obzirom na drugoj strani, u jednu reč, da je to naše vajno drugarstvo ličilo na jednostrano i neodmereno prijateljstvo skromnog dr fil. Serenusa Cajtbloma prema velikom muzičaru Adrijenu Leverkinu,

mada je, priznaću bez oklevanja, i ponečemu, i ponekim sporednim manifestacijama na njega moglo da miriše: kad se radilo o neograničenom poštovanju što sam ga gajio prema njegovom talentu, ili ako se ima u vidu neumorna pažnja koju sam poklanjao svemu što se ticalo njegovog života.

Baš ta sličnost u sporednim crtama može da zavara, jer pažnja koju je blagorodni Cajtblom ukazivao Adrijenu beše lišena svakog interesa, (a za mene se već i ono "blagorodan" nikako ne bi uspelo da zalepi), pa je i u toj hrišćanskoj požrtvovanosti ispoljavala subordiniran položaj kajzersašernskog pedagoga prema njegovom darovitom drugaru, položaj sa kojim, već po ustrojstvu stvari, običan duh mora da se pomiri u sprezi sa jačim od sebe, u neprirodnom savezu sa genijem.

Moja pažnja beše, dakle, ma kako je post factum ukrašavao i šminkao, ma kako je promućurno preoblačio u čist gest privrženosti, ipak sebična zainteresovanost pisca za model junaka svoje buduće knjige.

O' da, svakako, divljenje za tuđe delo, ali samo kao za deo sopstvenog dela, da bi ono prvo bilo dostignuto, pa možda, zašto ne, i nadmašeno.

A sada kada smo se primakli kraju ovog prologa, koji biće da u mnogim od svojih sadržaja pre sledi pripovest nego što joj prethodi, zloupotrebiću, obećavam vrlo obazrivo i sažeto, još malo čitaočevo, pokolebano strpljenje da ukažem na neke osobine "Graditelja" do kojih mi je veoma stalo, pa bih se smatrao oštećenim ako ne bi bile uzete u obzir prilikom praćenja Isidorovog životopisa do kojeg će, čvrsto se nadam, doći uprkos obeshrabrujuće irelevantnosti i suvišnosti ovih redova.

Najpre usuđujem se da tvrdim da nijedan drugi naslov ne bi tako dobro pristajao ovoj subjektivnoj slici propadanja kao naslov "Graditelji".

Sve istaknute ličnosti knjige, sve bez izuzetka su graditelji u doslovnom smislu inženjera.

Čak se može kazati da su to u dva ravnopravna pravca: kao arhitekte i, prenosno uzevši, kao graditelji onoga što se sa dosta podudarnosti može nazvati buržoaskim klasnim duhom, bez obzira što ih zatičemo, ne kako ga zidaju, nego kako bespomoćno iščekuju da ih njihova vlastita klasna građevina smrvi, ili kako, sa manje-više uspeha, pokušavaju da se izvuku ispod njenih odrona.

I zar se pridev "graditelji", čak u većem stupnju, ne može pripisati onima što u ime proletarijata grade nov svet, iako je nama, savremenicima, bar za sada dopušteno da osetimo samo njegove nesavršene izglede?

Iznad svih graditelj je gospođa Angelina Njegovan, jer za ono što će dvadeset godina podizati neće koristiti nikakvu drugu građu do sopstveno očajanje. I najzad, onaj koji sa strašću drži ovo pero, ne vidi zašto sebe ne bi podveo pod tu neimarsku kapu. Najzad on je taj koji ovu knjigu gradi.

Zatim uzimam slobodu da pozajmim izvanredan, što će reći i lukav, izraz kojim Lorens Darel izražava onu unutrašnju krvnu vezu, koja natapajući Justinu, Baltazara, Mauntoliva i Kleu, obrazuje ne roman, ne na neravnopravne organe izdeljenu jedinku, već familiju "Aleksandrijski kvartet".

Oni su rođaci, veli g. Darel, oni ne prethode jedan drugome u onom hronološkom značenju u kome otac prethodi sinu, niti se slede kao što deca u vremenu slede roditelje.

Oni su u istoj ravni vremena, razapeti kao mreža sa hiljadu čvorova na istim koordinatama proticanja, i ostali bi tako raspoređeni čak i da su razdvojeni hiljadama godina.

Želeo bih da i ove knjige poseduju tu vrstu nasledne srodnosti, ali da im povrh nje bude pridodat utisak da pripadaju istoj vrsti osećanja stvarnosti.

Zahvaljujući tome preko je potrebno peti stav ove kompozicije (pod nazivom "Knjiga o Angelini" on će sadržati prepisku između Isidora i Jakova Njegovana) shvatiti isključivo kao zasebnu istoriju, koja, iako sadrži događaje iz one prve, a oživljuje ih ista porodična krv, ipak poseduju svoj samostalan, autentičan život.