Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 93 - 98 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
VII deo
Najzad dužan sam da objasnim zašto sam uzeo jedan muzički oblik (sonatni ciklus primenjen u simfoniji) kao konstruktivnu osnovu, pa čak i unutrašnju strukturu "Graditelja", a sledstveno tome i sonatni oblik za Prvu knjigu ili I stav rukopisa i odgovarajuće forme za ostale knjige ili stavove.
To nije bila slučajna ćud, potreba da se "opseni prostota" tako draga nosiocima Gotijeovih crvenih prsluka, ni želja da se višesmernim usložnjavanjem sklopa, stvaranjem infrastrukture i za pisca obezbedi nešto od zadovoljstva koje mu je izmicalo dok je pisao ove zamarajuće redove, nije to bila njegova mala zavera, tajna, igra u obliku rebusa, kojoj ne bi morao da bude dosledan, jer ne izvire iz stvarne prirode građe, već iz njegovog kapricioznog duha.
Pokušao sam, naime, da iznađem neku srodnost između veštine slaganja reči u misao i veštine slaganja opeke u građevinu, jer je ova poslednja u užem smislu bila tema moje knjige.Nisam je našao, sem u onom nekorisnom opštem vidu koji postaje nesnosno ubog kad arhitekta daje pismeno obrazloženje za svoj projekat ili kad pisac opisuje arhitekturu spolja, kao što bi opisao kakav pejzaž.
Pošto neposredna koherencija nije uočena, bio sam prinuđen da pribegnem posrednoj, da pronađem onaj beočug preko koga se jedan niži oblik umetničkog izražavanja (pred Isidorom, zacelo, tako nešto ne bih smeo da lanem) spaja sa jednim višim kao što je to veština apstraktnog mišljenja, onu dakle, vrstu umetnosti čiji principi mogu da se primene i na jednu i na drugu.
Na pravi trag uputio me je sam Isidor. Vrlo često govorio je on da čuje građevine, kao što ima onih koji su u stanju da vide zvukove i onih koji misle slikama.
Jednom, kad se sretosmo na ulici i kada ga zapitah kuda žuri, reče mi sasvim ozbiljno:
"Idem malo da slušam svoju palatu u Poenkareovoj".
Neću da tvrdim da je bio u večernjem odelu, ali je zacelo bio u euforičnom raspoloženju sa kojim neki ljubitelj muzike očekuje Bahov koncert.
Njegova Azurna sveska, o kojoj je već bilo reči, razgovori što smo ih na tu temu vodili, njegove skice u kojima je grafički dokazivao konstitucionalnu srodnost između određenih tipova građevina i muzičkih formi kao što su fuga, rondo, tema sa varijacijama itd., sa jedne strane, a sa druge moje ubeđenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifone muzike, neizbežno su me uputili na simfonijski oblik koji sam dao ovim knjigama.
Takođe se osećam obaveznim da skrenem pažnju na još jedan, doduše sasvim nebitan metod kojim sam se poslužio, kasno uvidevši da može izazvati neželjene nesporazume: svuda gde su upotrebljena autentična imena mrtvih ili živih ličnosti (ne retko rođena imena gradova, pokrajina, naroda i pokreta sa svojim doktrinama) nastojao sam da o njima govorim na osnovu opšte usvojenih činjenica, bez ikakvog pribegavanja licenciji poetici, i bez njihovog odlučujućeg uključivanja u napisan svet.
Jer taj svet, svet ovih knjiga, ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i mašte.
Pa ipak, dobrog ukusa radi, iz knjige sam izuzeo neke naročito indiskretne pasuse (sve u svemu jedva stotinak stranica iščupanih ovde-onde), koji će biti vraćeni na svoja mesta tek posle moje smrti, i pošto se sa sigurnušću utvrdi da su mrtvi i svi oni na koje se ti iskreni redovi odnose, naravno ako se za tu rekonstrukciju ispolji bilo kakav interes, mada se bojim da bi naša zlurada radoznalost bez žaljenja žrtvovala stotine stranica ovde ostavljenih za onih bednih sto koje su izbačene.
Nadam se, međutim, da će jednom i književnost moći da se oslobodi usedeličkog stida i postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njegovom menjanju.
I na kraju moglo bi da mi se uputi jedno neugodno pitanje, štaviše, bilo bi neprirodno da me mimoiđe, pa je probitačnije da ga ja sam najavim i da se, ako mogu, na licu mesta sa njim obračunam, nego da mi ga postavi neko drugi u obliku koji mi zacelo neće biti po volji.
Radi se, naime, o samoj suštini literarne metode primenjene u ovom, u neku ruku, biografskom poduhvatu, radi se o uzurpatorskoj smelosti pisca – kao što opažate namerno izbegavam da se proglasim biografom – da, ne poštujući zakon verovatnosti, podjednako, uza sva ograničenja, bude prisutan i u svetu realija i u svetu imaginarija,
da samo na osnovu doduše mnogobrojnih, mnogostrukih i mnogosadržajnijih, no ipak nedovoljnih, nepotpunih i nesigurno dešifrovanih znakova i nagoveštaja, rekonstruiše ceo jedan život, kao što se samo na osnovu temelja, ruševina i jedva po kojeg dokumenta rekonstruiše neka drevna građevina,
da van domena činjenica, iako vođen njihovim živim impulsima, prodre u tajnu Isidorove duševnosti i duhovnosti, po definiciji izvan mogućnosti ma čijeg saznanja, u njegovu podsvest čak, u ono čega ni sam nije bio svestan,
da opaža, oseća, umuje, sanja, trpi umesto njega, da u ime njegovo pati, nada se i vojuje sa strahom i sumnjom, a iznad svega sa sopstvenom bespomoćnošću, kao praotac Jakov sa anđelom noći na mestu zvanom Fanuil, jednom rečju, dakle, da izvrši đavolsku zamenu života u kojoj će biti nemoguće odvojiti stvarnost od uobrazilje, ili ako hoćete, Isidorovu od moje stvarnosti.
Da je Isidor Njegovan izmišljena ličnost, kojoj je stavljeno u dužnost da posreduje između mog viđenja stvarnosti i svih drugih viđenja kojima će ono biti podstrek ili prepreka, ova sloboda bi se još i razumela, štaviše, sa razlogom pretpostavljam da bi bila upisana kao aktiva u moj spisateljski bilans – aktiva zamašnija ukoliko bi i ta sloboda bila slobodnija – i da mi se ne bi prebacilo ma šta pripisao Isidoru i ma kakvim ga neverovatnim osećanjima snabdeo.
Međutim Isidor Njegovan je postojao.
Dragi moji prijatelji i sugrađani, vi to znate isto tako dobro koliko i ja.
Još i danas se u matičnim knjigama hrama Sv. Save na Vračaru može pročitati zapis o njegovom krštenju, kroz dnevnike Treće muške gimnazije (naravno, ako nisu izgubljeni) provlači se ime Njegovana u svim godištima od 1945. do 1949. školske godine,
sumnjala mogu da prošetaju ispred kuće u Ulici Proleterskih brigada (pređe Krunskoj) u kojoj je stanovao, da posete njegov grob u porodičnoj kapeli na Novom groblju, u oktobarskim novinama 1968. godine mogu se pronaći vesti o njegovom samoubistvu, ono neverovatno oproštajno pismo i čitulja, koju sam, uzgred budi rečeno, ja sastavio.
Najzad, mnogi su ga ljudi poznavali, a koliko se vas divilo njegovim građevinama što i dan danji krase naš grad?
Kako je onda moguće pisati ovakvu knjigu?
Zar nije bilo poštenije da se kao savestan biograf opredelim za svima dostupne činjenice koje mogu dokumentovati i čiji se izvori mogu priložiti knjizi u obliku onog tako egzaktnog, tako verodostojnog spiska što pod nazivom "Literatura, dokumenti, izvori" čini impozantniji i ozbiljniji deo svakog akademskog životopisa, nego da se upuštam u pretpostavke koje stoje iznad blagotvornog domašaja svake kontrole?
Neću li, još pre nego što se štamparska boja osuši na arcima ove povesti, biti napadnut, opovrgnut, porečen u ime drugih verovatnijih verzija i vizija Isidorovog života i rada?
Neće li se smesta ustremiti na mene jato oponenata koji će se kleti da ga bolje poznaju od mene, u svakom slučaju da bolje poznaju ovo ili ono područje njegove delatnosti (bez žaljenja im prepuštam svako ponaosob, ali celinu zadržavam za sebe), optužujući me jednovremeno da sam iz ko zna kakvih opakih pobuda falsifikovao istinu o velikom graditelju, da sam iz ogavne zavisti
(još u detinjstvu raspaljene Sidovom upadljivom nadmoći)
načinio od njega monstruozan lik u kome ono dobro, plemenito, hajdemo da kažemo i božansko u prenosnom smislu genijalnosti, besramno biva ugušeno pod urođenim pa i gajenim silama zla i demonskog, u prenosnom smislu i na svoj način takođe genijalnog?
Sve u svemu, najmanje što mi se može prebaciti jeste da nisam pisao o Isidoru već povodom njega.
Od optužbe da sam ga mrzeo neću se braniti.
Neka ovaj rukopis bude moja odbrana, kojoj ću ovde dodati ubeđenje da mane velikana ne umanjuju njihovu slavu nego je samo čine ljudskom.
Uostalom, nije li Francis Bacon, Lord Kancelar Engleske koji je u Novum Organum Scientiarum tako uzvišeno alarmirao ljude da se oslobode lažnih predrasuda, lično oterao u smrt svog dobrotvora i protektora Essex-a, što bi mu se oprostilo samo da je i zahvalnost smatrao takvom predrasudom, za šta u njegovim rukopisima nema nikakvog dokaza?
Nije li Gœthe, nalazeći reči opraštanja i opravdanja za svoju Marguerite u Faust-u, kao ministar potpisao smrtnu presudu jednoj vajmarskoj čedomorki?
Nije li olimpijski Hugo, Hugo pisac "Jadnika", Hugo tvorac jednog Mireille-a, bio tako gnusna škrtica, što ni bogu tamjana ne bi dala, da je u knjizi rashoda pod licemernom rubrikom "bienfaits" (dobročinstva!) ubeležio bedne sume što ih je s vremena na vreme bio primoran, u bukvalnom značenju te reči, da plati svojim zavedenim služavkama?
Nije li Balzac (onaj bez DE) bio snob koji bi rođenu dušu razmenio za makar kakvu plemićku titulu, pa kako se niko nije setio da mu je udeli, sa kraljevskom mirnoćom sam je sebe takao mačem po ramenu?
Zar bogonosac Dostojevski nije bio klinički poročan?
A Marcus Valerius Martial, nije li krčmio svoje stihove za paru, za koju ni najbedniji prosjak ne bi sebi dozvolio da pruži šešir?
Beethoven je bio divalj kao vepar i nesnosan kao hronična bolest, Edgar Allan Poe drevna ispičutura, da primere iz arhitekture ne pominjemo, kako se ne bi pomislilo da se time zaobilazno ukazuje na neko ružno svojstvo Isidorovog naličja.
Međutim, mišljenje da nisam pisao o njemu nego povodom njega (stoga se i ustežem da se nazovem biografom), e pa, to će mišljenje, ako bude izneseno, svakako sadržati dobar deo istine o neobičnom duhu ove knjige.
Za mene je oduvek bilo od pretežnije važnosti da jedan život na unutrašnjoj teritoriji bude dosledan svom ustrojstvu, nego da ostane veran ravnodušnim činjenicama koje ga najčešće jednostrano, a gotovo uvek pogrešno komentarišu.
Jer, dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.
Neka to, uz osećanje spokojstva, bude moj odgovor.
A iskrenost, po mom sudu jedina ostvarljiva istinitost, neka zameni onu žuđenu, za koju ja nisam sposoban, kao što mnogi misle da jesu.
A sada više nema šta da se kaže, sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca nema sumnje upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost.
Ali, ovako ili onako neka bude volja Njegova post hominum memoriam.
(SAVREMENIK, br. 3, 1968.)
No comments:
Post a Comment