I deo
Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za "Crnoberzijance". Prva beleška koja na inspiraciju ukazuje odnosi se na roman Ernst Tollera "Eine Jugend in Deutschland" ("Jedna mladost u Nemačkoj").
Prolazi zatim bezmalo dvadeset godina kad se 1967, ideja penetrira u rukopis "Graditelja". Odlomci ove nedovršene hronike o poslednjem Njegovanu, graditeljskom geniju Isidoru Njegovanu, štampani po listovima i časopisima, međutim, ne otkrivaju ni senku književne tehnike s kojom danas "Crnoberzijance" ispisujem.
Neštampani odlomci me obaveštavaju da je ona bila prisutna, pre nego što sam od nje odustao i namenio je posebnoj knjizi u okviru ciklusa o Njegovan-Turjaškima. Razlozi su višestruki ali je, verujem, odlučujući bio nemogućnost da se trećim licem, u kome su pisani "Graditelji", izrazi radikalno subjektivan odnos prema stvarnosti koji je trebalo da nadahnjuje "Crnoberzijance".
O "Jednoj mladosti na Balkanu" može legitimno izveštavati jedino ona sama. Prvo lice je prirodna forma njenog izražavanja i doživljavanja. "Graditelji" su tako ostali da, kad tome dođe vreme, dokrajče glavnu razvojnu liniju i genosa i Sage o njemu, a pripovedač "Crnoberzijanaca" Aleksandar, poslednji veliki trgovac Firme "Simon & Sin A. D.", otišao je među "Portrete i Autoportrete", da pravi društvo rentijeru Arseniju, đeneralu Đorđiju, ministru Teodoru i ostalim zatočnicima nekadašnje cincarske čaršije, i da pojmu trgovine do neslućenih razmera raširi značaj.
Uvođenje dokumenata u knjigu kasnijeg je datuma i posledica potreba da se jedna apsolutno lična vizija sveta uravnoteži opštepoznatim činjenicama. Građevina priče biće sazdana od golih fakata i po njoj će se, slobodna kao drevni duh Mesta, kretati "Jedna mladost na Balkanu".
I kao što duh prolazi kroz zidove koji nas zaustavljaju, empirija neće tu Mladost sprečiti da je na svoj način vidi, protumači, doživi i sažme u iskustvo. Jer umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji ...
(DNEVNIK, 1978)
"Crnoberzijanci" su istinita priča o jednoj mladosti na Balkanu, ćorsokaku Evrope, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguće, na kome još i danas, u osvitu blaženog ciklusa Vodolije, ako imate dar zapažanja i nešto srčanosti, možete sresti stvorenja sposobna za preduzeća, koja je logika s odvratnošću odbacila sa svim ostalim zabranama hrišćanske civilizacije.
To je, takođe, i školski dnevnik njenog sentimentalnog vaspitanja, poverljiva povest njenog postepenog, prirodnog pretvaranja u ovo što je sada: dotrajalu, pohabanu, plesnivu, no pomno zakrpljenu građansku vreću za spavanje, ispunjenu patetičnom gorčinom i nekom euforičnom bezbrigom, ali i sjajno socijalno čudovište koje se smatra "uspelim čovekom" – u zavisnosti od toga posmatra li se iznutra, sopstvenim očima, ili spolja, očima sveta i njegovih raboša.
Priča "Crnoberzijanaca" time se, na žalost, ne završava. Na samom kraju odgojnog roka, nju će, kao bes uvređenih bogova, ubiti – cigla. Za lakoverne ona će pasti s jedne građevine prirodno kao što nam s vrha neke katedrale na glavu pada svedočanstvo naših uspeha i neuspeha. Za pronicljive, ona će doći odande gde se naši računi svode pomoću neke druge, više matematike – nipošto procentnog računa – za koju ti naši uspesi i neuspesi nemaju nikakvu vrednost, niti na konačan saldo utiču.
Za Aleksandra Njegovana, lično, cigla će svečano obeležiti kraj učenja i početak popravnih ispita, o kojima, naravno, neće biti podnet nikakav izveštaj. S poverenjem je, naime, za uvek svršeno. Jer ako je za sve te godine ipak nešto naučio, to je da je na ovom kurvinskom svetu bespomoćan kao čovek, te da mu ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazi ili da odmori glavu među zubima prve savršenije forme koja tragom njegove krvi pođe ...
Prvi deo "Crnoberzijanaca" zbiva se od aprila 1941. do oktobra 1944. bilo je to, kao što se zna, jedno moćno, u svakom pogledu balkansko vreme, nemoguće doba, u kome je opet najzad, eonima posle Zlatnog veka, sve bilo moguće. Ratni potres je iz logičkim voskom zapečaćenog građanskog ćupa, s drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredviđenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom.
Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni su odmaglili na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu. Mediteranski je ostao da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zrači dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jednih u druge krajnosti ...
Mogu o tome da svedočim i bez pomoći "Novog vremena" jer se moja i Aleksandrova okupacijska iskustva do izvesne mere podudaraju. (Iskustva, podvlačim, a ne život. "Crnoberzijanci" nisu autobiografski roman ni u jednom poznatom smislu, a ovo ne ističem iz straha da me zaludni tragači za autentičnostima u književnosti ne optuže za crnoberzijančenje, već da svojoj mašti zagarantujem punu slobodu akcije.)
Sve u svemu, međutim, s obzirom na zamršene okupacijske okolnosti i na to kako su drugi prošli, nama nije bilo tako rđavo. Da nam vek trajanja umesto Zodijačkih znakova nije određivala Komanda savezničke strateške avijacije, a naročito prirodopisna neobaveštenost navigatorskih budala na njenim nebeskim maršrutama, koji su eksplozivne perzijanere namenjene rumunskim naftonosnim poljima istovarivali na naše glave, bilo bi nam još bolje.
Mi smo onda, naime, još uvek bili zaljubljeni u Zapad i džez, pa smo omaške zapadnjačke sinkopirane politike rado pripisivali kratkim spojevima u njenoj tehnologiji, a najradije trapavom načinu na koji su se njenim savršenstvima služili zaostali kolonijalni narodi.
(Nalazim, međutim, da mi i danas služi na čast što nisam delio mišljenje endemskih patriota, na čelu s đeneralom Njegovanom, koji su u neumornom generalštabnom ratu s g. Vegeciusom, zlim duhom prve leve kolone prednje strane "Novog vremena", vlažeći u međuvremenu pantalone po skloništima, za angloameričke bombardere uvek imali po neko izvinjenje, koje su na drugom tasu kantara s gnušanjem odricali nemačkim štukama.)
Obojica smo, kao melanholici, voleli čisto, prozirno nebo, mračno bespuće još dok mu se moglo pripadati bez opasnosti da se sudarite s nekom bombom, crnu mađioničarsku kuglu s njenim zlatnim ospama i beličastim naoblačenjima, kao da negde iza nje, na nevidljivom epidermu kristalne tame, gori gorostasna signalna vatra, slična indijanskoj, sa zagonetnim porukama upućenim samo nama.Takvu je naklonost, na žalost, marta 1944. prilično teško bilo praktikovati. Noću se mesec, izjeden u prašnjiv komad ugljena, bespomoćno gurao sa Liberatorima. Sunce se danju gušilo u roju staniolskih pantljika koje su padale s neba kao konfete neke sulude novogodišnje proslave oko Aldabarana.
Kao konkavno ogledalo u Luna-parku, Majka zemlja je u nakaznim refleksima ponavljala gromko raspadanje svog konveksnog poklopca. I na njoj, toj Majci koja se pretvorila u Maćehu, sve je postalo nestalno, proizvoljno, provizorno i neuhvatljivo kao živin stub ...
Aleksandar je pohađao, kao i ja uostalom, Treću mušku gimnaziju u Njegoševoj ulici. Zbog oskudice u školskom prostoru, uzrokovane rekvizicijama za potrebe Nove Evrope, koja se u međuvremenu poput šagrinske kože u rukama nezasitog posednika, i sama svakim danom sve više skupljala, bombardovanjem i štednjom goriva, nastava se te godine ili nije održavala ili zbivala u kratkim smenama.
Vrlo često smo imali zadovoljstvo da se ono što su školski Programi smatrali obrazovanjem, a mi zatupljivanjem epskih razmera, obavljala nad nama u zavereničkom polumraku, na treperavoj mokraćno-žućkastoj struji napona voštane sveće. Zagrobna svetlost nemih filmova pratila je timsko izbegavanje da postanemo priručnici suvišnih fakira sve do blizu policijskog časa.
Onda nam je dopušteno, uz uzdah olakšanja, kome profesori nisu davali beznačajan doprinos, da se kako umemo dokopamo kuća, a zatim, s još vrućim zalogajem u ustima i punom bešikom skembamo pod zemlju na jednu drugu živu i praktičnu nastavu, iz čije je eksplozivne i krvave perspektive ona prva izgledala u najmanju ruku – sumanuta.
(Ako ste najpre učili o "slobodnom padu tela kroz vazdušni prostor" a odmah potom u skloništu saznali šta naivna formula g=hmc² izvan pametnih knjiga znači, ako posle ushićene besede o tome kako civilizacija, između ostalog, ima da se zahvali i činjenici što njeni predmeti padaju na zemlju brzinom upravo proporcionalnom njihovoj masi, čujete zvižduk bombe koja vam tu istinu demonstrira igrajući se fizičkih zakona iznad vaše glave, vi, osim ako ste idiot, ne možete osećati nikakvo poštovanje ni prema zakonima koji im to omogućuju, ni spram nauke koja vas ubeđuje u prirodno pravo bombe da ih sebi za zabavu koristi.
Usuđujem se reći da je ovo, bar do mere u kojoj uspevamo da se služimo razumom, opravdavalo moje dvojke iz matematike, fizike i hemije, kao nauke udruženih u svrhu proizvodnje eksploziva, i nesigurne ocene iz istorije koja nas uči zašto nas njime gađaju. Priznajem, međutim, da objašnjenje dvojki iz ostalih predmeta valja tražiti na nekoj drugoj strani.)
Ma kako okupacijski bedna, svetlost je, na žalost, dopuštala da budete prepoznati i prozvani. Dalje se sve odvijalo tradicionalnom silom slobodnog pada kojoj podležu i bombe. Težina pada bila je srazmerna masi vašeg neznanja i brzina kojom ste ga ispoljavali, u formuli gde bi otpor vazduha, uvek samo odlažući faktor, uostalom, bio zamenjen očajničkim pokušajima da mašući neodređenim odgovorima savladate neumitnu prirodu.
No comments:
Post a Comment