Napomena priređivača: Priča je štampana u "Anali Borislava Pekića" broj 1 od 2004. godine pod naslovom "Priča bez naslova". Ovde je ona data s Pekićevim komentarima, ali se i sama priča u mnogim delovima razlikuje od one objavljene u "Analima".
I deo
"Jusuf beg Balipašić je prekrštenih nogu sedeo na afganskom šiljtetu i na pergamentu, bronzanom kopčom pričvršćenom za tablicu od fildiša, ispisivao oproštajne redove ispovesti Alahu, Jedinom i Svemogućem. A i Svevidećem. Jer da će oko ovog sveta na njegove reči pasti, pa i ako padne, razumeti ih, nije bilo izgleda:
'Dato, alahunèmrìlē, u Beogradu, jedanaestog dana meseca rebiul-èvela, godine od hedžire 1242 ili po krestijanskom računanju – avgusta tridesetoga Leta gospodnjeg 1839 ..."
(DNEVNIK, 1976)
Ovoj je početak jednog poglavlja II dela "Zlatno runo". Turski plemenitaš Jusuf Balipaša još nije postao istorijski Halid beg. Još je bio u nemilosti Porte i oko vrata mu se stezao gajtan piščeve mašte. preživeo je ušavši u jednu istorijsku ličnost i balkansku špijunažu. Umesto da trune pod zemljom, čije je Kneževe, na inicijativu Simeona Grka, prodao Dahijama, može, na dan čitanja Hatišerifa, godine 1830, da s tim istim Cincarinom – trguje.
Prvobitni krvožedni koncept poglavlja odbačen je za račun posedoždernog. Odbačen, ali ne i bačen.
(PRVA PARANTEZA: 1966, radio sam u Kijevu na nekom filmu, koji, srećom po mene i umetnost, nikad nije snimljen. Tamo sam upoznao predsednika Udruženja ukrajinskih pisaca, druga Z. Iako tek u srednjim godinama, drug Z. je već uspeo da svojim delima jarko i poetično osvetli skoro sve značajne izglede domaće stvarnosti.
Ostavši bez tema, odlučio je da se baci na Evropu. Evropu u celini. Evropu u geografskom, istorijskom, sociološkom i psihološkom smislu. Evropu u godini 1945. Što zapadnije od Dubrovnika nikad nije bio, nije ometalo rad. Naprotiv. Podsticalo je maštu. Mašta se hrani tajnama. Poznavanje stvari zbunjuje, ograničava, suši.
Nema ništa stvaralački abortivnije od činjenice koja se ne sme zaobići. A povrh svega, jedna verifikovana činjenica pripada ili može pripadati svima. Jedna uspela fantazija – samo roditelji, piscu. Tako je drug Z. u tri toma obavio posao sa "Evropom u celini".
Posao sa izdavačem, međutim, nije išao tako glatko. Evropa se, naime, nije mogla braniti.Izdavači, izgleda, jesu. Čak i za ruske stepske pojmove delo je bilo preveliko. Protivargument druga Z. da je i Evropa prilično velika, nije upalio. Morao je izbaciti ceo tom, u svemu oko pet stotina strana.
"Šteta", kazao sam sa stvarnim razumevanjem. "Ništa ne mari", odgovorio je drug Z. staloženo. "Ubaciću to u drugi roman". "Kakav drugi roman? Pa sa Evropom ste završili?" "Ima i drugih kontinenata", podučio me je drug Z. ... "O Aziji, na primer, nisam još ni reč napisao".)
Blagodareći štedljivosti druga Z. sačuvao sam eliminisano poglavlje o nesrećnoj sudbini Jusufa bega Balipašića i uverio se da je moj kijevski učitelj spisateljskog cincarluka u pravu. Ako ništa drugo, poslužiće nam sada za jedan eksperiment, neku vrstu očigledne nastave iz književne praktike.
Produžićemo malo priču o Jusufu begu. Tek toliko da uđemo u tehničke komplikacije. Promenićemo zatim temu i pokušati da dočaramo barem deo onoga što bi njegov tvorac morao ili mogao misliti dok ga stvara. Varijeteti su bezbrojni, ali se nadamo da ćemo, nezavisno od ironije bez koje se profesionalne ispovesti ne mogu pisati, uspeti da pogodimo duh takozvane kreacije.
Unapred se izvinjavajući onima koji još veruju da je dobra literatura posledica srećnog spoja dara i iskustva, dva čuda dakle, posadimo našeg pisca za sto i pokrenimo mu pero, da nastavi tamo gde sam ja godine 1976. stao:
"Pred vratima Jusuf begovih ličnih odaja stajao je krvnik Galib Kumrija i osluškivao. Ništa čuo nije. Biće mu starac hizmet učinio, oduzeo posao iz ruke. Alah beásuni vèrsuni! – Bog mu belaj na vrat! Galib Kumrija nije mario da davi ljude. Nipošto zbog opasnosti da pri tome i sam bude ozleđen. Nje najčešće nije bilo.
Većina carskih osuđenika već je iznutra bila mrtva dok im je on spolja tek obavijao svileni gajtan oko vrata. Ostatak posla je izvela njegova atletska snaga, oštar pokret šaka u stranu i ujednačen pritisak kolena o grudi. Službu nije voleo zbog podmuklog izraza na licu onih pred koje je kao èdjel crnih krila stao. Ako je ispio otrov, Jusuf beg bi ga zaista zadužio. Njemu bi ostalo jedino da stezanjem gajtana oko mrtvačeve šije napravi brazdu. I pokupi pèškeš ...
Ali nije on takve sreće. beg će, po svoj prilici, sedeti na divanu, pušiti, piti čaj i meriti ga očima punim lepog mišljenja o sebi i prezira prema njemu, Galib Kumriji, sudanskom robu i ubici. Jamačno će efendiluk imati otmenu volju da pre smrti malko prodivane. Još jednom beg da oseti prijatnu nadmoć nad fukarom. Kahneoglu! – Kurvin sin! ..."
Preko olovkom čitko, bezmalo kaligrafskom latinicom ispisanih reči, po kvadratu 210x297 mm kruće bele hartije od c/o 45 gsm, pada, međutim, oštra oreola električne svetlosti, čiji sjaj izvan politure pisaćeg stola seni nežno maslinasti abažur. Iz kristalne čaše s viskijem, u kojoj se tope tri minijaturna glečara, širi se insektoidni miris i meša s oporim dimom kubanke, koju jedno od najažurnijih pera Balkana drži u levoj, slobodnoj ruci, neangažovanoj u tananom opisu poslednjih zemnih trenutaka beogradskog evlije Jusuf bega Balipašića.
Mozak je u međuvremenu prignječen mučnim pitanjem o čemu bi beg mogao da misli dok ispovest ispisuje. Sama ispovest, đavo je nosi, moći će se, ako požuri s crnim klipanom pred vratima, i izostaviti. S nekoliko izmena datiranje se može pomeriti u zaglavlje jázije. Beg će tek otvarati žalopojku pred istorijom. Umreće pre nego što pisca uvali u sve one silne neprilike oko pojedinost ličnog života što ga čekaju da budu izmišljene.Ali, ako se ispovedanje još i moglo zaobići, prokleta begova misao – ne može. Taj je nekog vraga morao misliti dok se od života opraštao. Nije bio moron. Ni junak američkog best-seller-a, kome funkcionišu samo čula i organ za rasplođavanje. Bio je Balkanac, svikao još od jelinske prepotopije da misli duboko i zamršeno. A morao je pripadati i ezeli Beogradskog pašaluka čim je imao čast da zadavljen bude na privilegovan način.
Šta uopšte misli pisac jedne oproštajne poruke? I da li je u svakom dobu mislio isto? I mislio li je slično ma ko i kakav da je? Može li samrtnik da izbegne one odvratne i dosadne kondicionale koji su život mogli da upute srećnijem ishodu? Može li se jednom, za promenu ne biti jako pametan post festum? Čak i ako umire melanholični i obrazovani Otomanac na balkanskoj vetrometini između Orijenta i Okcidenta? Nahranila je, uostalom, ta istorijska promaja već podosta knjiga. I njegovih, razume se. Mora li i ovu?
Zašto plemeniti beg ne bi od večnosti utekao u neki alibi? Zabavio se kakvom sporednom neudobnošću sadašnjeg gnusnog položaja? Ljudi su i pod giljotinom bili osetljivi na buve. Zašto gospodina, recimo, ne bi žuljile papuče? Kamenčić u papuči mogao bi misao skrenuti s maroderske teme taman koliko je nužno da Galib Kumrija obavi svoj, znatno skromniji, deo duševnog prilagođavanja situaciji i zaveže čvorove na gajtanu.
Ostalo bi, naravno, da se objasni odakle u jednom otmenom konaku – kamenje? Pritekla bi u pomoć higijenska šetnja po "bašti". Kamenčić bi upao u papuču, pritisnuo najpre begovu petu, zatim mozak.
Epske misli, prodorne generalizacije, povesni komentar, duhovite opaske što snagom munje u magnovenju obasjavaju istinu o čovekovom usranom stanju i položaju – od kojih pisac trenutno ne može da se seti nijedne – ležale bi za uvek pokopane pod baštenskim oblutkom kao pod nadgrobnim kamenom. Nikad se ne bi saznalo šta je gospodin beg o "smrti kao takvoj" mislio. Ni šta je o njoj mislio s obzirom na sebe.
No comments:
Post a Comment