Ostrva i ostrvljani
"I sva ostrva pobjegoše, i gore se ne nađoše."
(Otkrovenje Jovanovo, 16-20)
Kad kažem "ostrvo", najpre imam predstavu nečeg izdvojenog. Zatim – zabačenog, izuzetnog. Iza toga slede predstave usamljenog, zatvorenog, nepristupačnog. I najzad, bezbednog i samodovoljnog. Predstave su, međutim, lažne. Donovo kopno spaja ostrva ispod vode, koja od nas sakriva istinu neizdvojenosti. (Postoje, doduše, ploveća ostrva, i u njima izvesna nada.) Neizdvojivost u prostoru. Neizdvojivost u vremenu.
A na samom dnu tajne leži – Atlantida.
Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati. Hoće li to za našu civilizaciju biti dobitak ili gubitak? Kako ćemo, kao vrsta, podneti konačno smeštanje u kosmičke koordinate, nevidljivu paukovu mrežu bitka, koju smo poštovali samo ako nas je priznavala kao jedini mogući viši život, a odricali je čim bi nas upoznala sa verovatnoćom nekog drugog i još višeg?Hoćemo li i dalje bežati u svim pravcima i od svega što nas spaja i osuđuje na uzajamnost? Hoćemo li i dalje biti ostrvljani koji sumanuto tragaju za svojim ostrvima, za svojim nedodirljivim izuzetnim, bezbednim plovećim mrtvačkim kovčezima?
Moja je pozicija nemir ostrva koje želi da pliva. Duboko ispod vode spajam se sa kopnom sponom koja se tanji. Ali da bi se prekinula treba nešto više od ravnodušnosti. Treba neka agresivna ravnodušnost, a ona više nije ravnodušna. Umesto sponu da kida, cementira je muljem svojih odbijanja. Ploviti je nemoguće ...
Moralna samodovoljnost je nemoguća. Gde je ima, nema morala. Tek osvešćenih instikata. Ma koliko držali do svog ostrvljanstva, do svoje nezavisnosti, ma koliko čuvali čistotu, samoizvornost, hermetičnost, ljudi obrazuju moralno kopno. Na takvom kopnu nema istinske nezavisnosti ...
Može se, možda, do izvesne mere zavisnost suziti. Ali čemu? Čemu biti nezavistan?
Zašto biti mrtav? Zašto biti ostrvo?
No comments:
Post a Comment