Sunday, November 26, 2006

Dijalog

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Ne umem da govorim, samo da razgovaram. Ja nisam čovek monologa, ja sam čovek dijaloga. Kao pisac moram biti jednako dobar slušalac kao i rečit.

Caravaggio-Spilled_PerlesDa bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.

Naravno nerazumljivost je do izvesne mere alibi, ali ne zavaravajmo se, većinom je to čista glupost. Život u laži i s laži nosi sam sebi svoju odmazdu.

Život u laži koja prelazi nužnost civilizovanih kompromisa, ostavlja trajne tragove na duh i moral čoveka, bez obzira koliko je osoba u pitanju nastojala sebe da zaštiti, da se izdvoji iz laži koje čini ili laži koje govori.

Ko je navikao da laže bez obzira čini li to svojevoljno ili prisilno, bez obzira kakvo ima opravdanje za tako nešto, izgubiće najzad sve kriterijume istine jednim prirodnim putem, putem samoodbrane, jer ne mogavši da opstane u toj permanentnoj laži i sa tom laži, koja ga razara, on će je najzad morati prihvatiti kao istinu, saglasiti se sa njom, sroditi, stopiti sa njom i postati jedno drugo biće i ne htejući to, inače mora propasti.

U ovakvom dvopolnom, janusovskom životu jedna strana uvek mora biti na gubitku, a to je nažalost naša prava priroda, naša strana, naša lična istina.

Zamenjuje je jedna opšta i mi sa njom iskreno sarađujemo kao da smo je slobodno izabrali, a zapravo nam je naturena onog momenta kad smo pristali da se pravimo kao da sa njom sarađujemo.

Ne primam mudrost rezignacije i ravnodušnosti, ne pristajem da budem izvan stvari da bih mislio kako sam iznad, jer u duhovnim predelima u kojima nastojim da se krećem nema kao ni u svemiru pravaca, ne postoji gore i dole, nema naših zemaljskih perspektiva i naših ograničenih dimenzija koje nas teraju da stvari posmatramo uvek u nekom odnosu i da uspevamo da taj odnos izbegnemo samo onda ako se stavimo iznad njih.

No comments: