Katihizis moći

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 25. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Ako današnji teror u načelu vodi sutrašnjoj sreći, onda se u praksi, što je teror žešći, nemilosrdniji i sveobuhvatniji ta sreća ostvarljivija i bliža. Ko se danas od terora usteže, moraće ga udvostručiti sutra, ko se terora odriče, odriče čoveku sreću i neprijatelj je humaniteta.

Ne verujte kad vam se kaže da je naše načelo: cilj opravdava sva sredstva. To je laž naših neprijatelja. To bi značilo da SVAKI cilj opravdava sva sredstva. Mi SAMO tvrdimo da sva sredstva opravdavaju samo NAŠ cilj. Svi ih drugi zloupotrebljavaju.

I ovo je zakon. Nikad se ne stavljajte u tuđ položaj, ne gledajte nikad stvari drugim očima od svojih, nikad ne podlegnite iskušenju da razumete tuđe stanovište, nikad ne prihvatajte paralelnu logiku, niti priznajte nekome do sebi da je u pravu i da postoji ma i najsporednija istina izvan vaše volje. U tome je ključ moći, jer moć koja razume ne mođe da se vrši.

Prema tuđij logici ponašajte se kao prema nečemu što se primećuje ali ne shvata. Shvatanje je početak prihvatanja a prihvatanje svršetak vaše moći.

Moć mora posedovati svu istinu. Svaka istina izvan moći, laž je samim tim što je izvan nje. Ne određuje istinu njena sadržina nego njen položaj u sistemu moći. Zato je ona promenljiva. Nije promenljiva zato što se menja saznanje nego što se menja moć. Laž koja ulazi u sferu moći postaje istina, istina koje se moć odriče automatski postaje laž. Ako praksa diktira istinitost i lažnost naših pojmova, a praksa je ekskluzivno zona vršenja moći, onda samo moć ima kriterijum i za istinu i za laž. Najjednostavniji kriterijum, koji sadrži sve ostale, jeste: šta moći koristi, istinito je, što joj šteti – lažno je.

Moć je kao Bog. Jedina je i nedeljiva. Kao što je logički protivurečno postojanje više svemoćnih bogova, nemoguće je zamisliti više od jedne svemoćne moći. Zato je težnja moći ka svemoći – moćna i prirodna.

Moć je iznad razloga. Razlozi su sredstvo nemoći. Čim su za nešto suvišni razlozi, izvan same moći, znači da je ona nepotrebna. Moć se obavlja ili objašnjava. Oboje istovremeno – nemoguće je. Uostalom objasniti moć nemoguće je. Ako je objašnjavate dok je vršite – izgubićete je, jer ona ne počiva na dobrim razlozima već na pogodnim uslovima od kojih je najbitniji – nepotrebnost razloga. Ako je objašnjavate pošto ste je izgubili, ni onda ne objašnjavate moć, nego kako ste je izgubili, kako ste je izgubili objašnjavajući je.

Moć je izvan razuma. Ne pokušavajte da je razumom shvatite ako je imate, jer ćete je izgubiti. Ne pokušavajte da joj razumom služite ako je nemate, jer ćete biti izgubljeni.

Klasične desne moći vrše se u interesu jedne manjine čija je definicija promenljiva. Pri tome se teror vrši nad inferiornom većinom. Leve moći vrše se u interesu većine čija je definicija stalna (čovečanstva) pri čemu se teror vrši nad superiornom manjinom. Tako to izgleda u teoriji. U praksi razlike nema. Uništavaju se uvek isti ljudi, samo se menja motiv. U prvom slučaju ubija se u interesu ubica, u drugom u interesu žrtava. U prvom slučaju teror nad čovečanstvom vrši se da bi bolje bilo izabranima u drugom da bi bolje bilo čovečanstvu. Da bi se moć, međutim, oslobodila razloga koji je unižavaju i ometaju na njenom putu ka svemoći, da bi se uzvisila do svojih idealnih mogućnosti tih razmera, potrebno je da se ona ne vrši zbog nečega što je izvan nje, nego isključivo zbog same sebe, zbog usavršavanja svoje sopstvene prirode.

Sve dok cilj moći uistinu ne postane sama moć, ona će ostati tek jedan od neprimetnijih i savršenijih stanja naše nemoći.

U modernoj istoriji, na sreću, osetno je osvešćenje moći. Ona sve više sama otkriva svoju pravu prirodu i svoje prave ciljeve. Moć postaje svesna zašto postoji i zašto do sada nije uspela da se domogne svemoći. Ona lagano i postupno oslobađa sebe obaveze što ih je tokom istorije naturio joj ljudski um. Oslobađajući se razloga, lišava se ona poslednjeg humanog balasta, i od onoga što je stvoreno istorijom, postaje ono što istoriju stvara.

Ali to više neće biti istorija ljudi, već istorija same moći. Istorija će tako postati ono što i treba da jeste – izmet što ga moć luči pukim življenjem. Čovek u njoj biće jedinica ideje, ali ne ideje što ga moć ima o svetu, nego ideje što ga moć ima o samoj sebi. Upotrebljiva jedinica biće hrana moći, neupotrebljiva - njen izmet.