O usamljenosti i slobodi stvaralaštva

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 10. septembar, 29 oktobar i 13. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.

Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.

Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.

Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.

Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.
*****
Lično držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice.

Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delo građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

Orwell veli da sve slobode slede iz one koja nam dopušta da kažemo kako su dva i dva četiri, dakle da ispovedamo očiglednosti. Ali ako ona ne obuhvata i slobodu da verujemo kako su dva i dva ipak pet, dakle da im pretpostavimo neočiglednosti, slobode nema. Nju samo obe čine.

Sloboda nije u tome da nam se dopusti da verujemo u očiglednosti, nego da nam se dopusti da po njima postupamo. Kao što nema slobode tamo gde možemo u neočiglednosti verovati, ali prema toj veri ne možemo postupati.