Ogled o dijalogu

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 4. decembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Simposion ili ogled o dijalogu

Pretežan deo naših odnosa je gubitak vremena kako sa gledišta saznanja tako i u smislu sticanja životnog iskustva. Ponekad je istina moguće čak i iz najneobećavajućeg odnosa izvući neku inspiraciju, ili se ponadati da ćete u biločemu – osim u nagonskom otporu – obogatiti sagovornika, ali je prava duhovna interakcija retka.

Pogotovo je nemoguć neki duhovni simposion koji neće započeti u međusobnom neslušanju, a završiti u istrebljenju čim počnemo jedan drugog slušati. I ne zavaravajmo se, laskajući sebi, nije to tako zbog našeg temperamenta sa čijom se živošću ponosimo čak i kada ga ukorevamo.

To je zbog toga što ga nismo kadri kultivisati, što mi ne možemo zadržati duhovnu radoznalost i živost kome bi on bio dobra podloga, a staviti pod kontrolu njegovu agresivnost, egzotičnost i bezobzirnost.

Takvi simposioni su mogući samo kad se slučajno sastavi nekoliko umova ravnopravnih ličnosti od velikog ali raznovrsnog znanja, disciplinovane misli, originalnog suda i ne samo načelnih poštovalaca prava na različita mišljenja nego i ljubitelja različitih mišljenja koja inspirišu. Ali povrh svega oni moraju biti dobri poznavaoci “tehnike dijaloga” i imati “ovaj dar”.

Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorija ubeđuje, dijalo saznaje. Umetnička konverzacija učesnika je koliko i učiteljska, jer ko ne ume dobro slušati, stvarno ne ume dobro ni govoriti.

Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.

Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.

U dobrom dijalogu uvek je važnije šta ćete čuti, nego šta kazati, a od onoga što kažete skoro isto toliko kako ćete to reći, i šta ćete reći.

Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.

Dobar sagovornik uvek misli najpre na vas, pa onda na sebe. On se trudi da neupadljivom pomoći obogati vašu argumentaciju, da svojim kontra-argumentima inspiriše vaš um na nove perspektive, da vaše istine putem njegovih primedaba dobiju nove puteve koje do tada, razvijajući se same za sebe, nisu mogle imati, jer dobar sagovornik zna da se snaga koju on upotrebljava za vašu istinu vraća njegovoj.

Ukoliko je vaša istina iskazana na bolji način on će o njoj morati da misli takođe dublje, pa će njegovi argumenti za vlastitu istinu time postati jači. Ako to ne postanu onda će morati posumnjati u svoju istinu, moraće se možda nje i odreći.

Međutim, upravo u takvom odricanju je snaga spoznaje i snaga intelektualnog poštenja. Makako nepristrasno razmišljao, čovek sam nije kadar svoju istinu provesti kroz sva iskušenja koja su joj nužna da bi se proverila. Zato nam je potrebna kontrola drugih umova.

Samo u zajednici sa njima, bili oni antagonistički ili protagoniostički, mi svojoj istini možemo dati pravi život.