Smatram svojom osobitom srećom što u mladosti nisam pripadao nekoj čvrstoj, obavezujućoj ideologiji, što sam pre se može reći njome bio okružen i bio prema njoj u konstantnom otporu, jer bih sada morao svoju starost da trošim na objašnjenja i izvinjenja.
Znam slučajeve u kojima je tek nekoliko godina u toj meri ljude obavezivalo, pa skoro i programiralo, da su sve do smrti, sve inače ideološko odbacujući, nisu se mogli odreći te svoje mladosti koju je ideologija nadahnjivala.Odrekli su se samo posledica svojih postupaka, ali ne i te mladosti, suštinski ne i svojih postupaka.
Nauka odbacuje metode koji ne daju rezultate; ideologija odbacuje rezultate, a metode zadržava.
Nauka ne može, ideologija može, živeti od svojih neuspeha. Čini se čoveku, u stvari, da većina ideologija i žive upravo od svojih neuspeha.
Nauka se zasniva na faktima, ideologija na prividima. Prva je stvar spoznaje, druga je – nade. Nauka započinje spoznajom, a završava nadom u nove spoznaje. Ideologija započinje nadom, a završava spoznajom redovno svojih zabluda.
Izvesne ideologije bi želele da budu naučne, ali i izvesne nauke da postanu ideologije. Za prvu žudnju primer je makrsizam, za drugu neke eugeničke teorije.
Značenje umetničkog dela, ono konačno, suštinsko, unutrašnje, uvek izmiče i totalnom shvatanju i interpretaciji. I u tome je misterija umetnosti. To značenje izmiče i tvorcu. On ga ne kontroliše. Marksizam kao i svaka redukcionistička teorija ne priznaje taj iracionalni momenat značenja umetničkog dela. On mu miriše po tamnjanu i pretpostavlja da je između dela i razuma uvek transcendetalan zid. Marksizam kao krajnje uprošćen racionalizam hteo bi da je umetnost nužno shvatljiva ne zato što ona to stvarno jeste, nego što je ona samo kao takva potrebna njegovom političkom instrumentu – revolucionarnoj partiji. On želi u umetnosti sluškinju. A sluškinja koja ne sme ništa da radi, nikome ne treba.
Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.
Totalitarizam je postao skriven. U svakoj novoj instituciji jugoslovenskog socijalizma vi sa lakoćom otkrivate njegov suštinski totalitaristički nacrt.
Ideologije XX veka i politika do te mere su zatvorile i zamutile naše vidike da mi živimo u apsolutnoj magli. Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost.
Socijalizam je naličje kapitalizma. Kapitalizam i socijalizam su rezultat jedne iste duhovne zablude i greške u istorijskom kretanju, pa se socijalizam ne suprostavlja kapitalizmu, nego ga razvija sve do njegove najdublje i najradikalnije faze, vlasti apsolutne, despotske vlasti materije nad čovekovim duhom.
Socijalizam je izdanak kapitalizma večno vezan za njegova ograničenja, time što pokušava da na drugi način postigne njegove ideale, i to ideale jednog materijalnog blaženstva na zemlji.
Materijalistička kriza je u stvari samo duhovna kriza u svom vidljivom i pojavnom obliku, duhovna kriza koja traje većviše hiljada godina, zapravo od početka istorije.
Dijalektički materijalizam je svakako jedan od najispraznijih misaonih sistema koje stvorio ovaj svet tokom svoje kulturne istorije.
Što se tiče duhova, odnosno sila, koje se bore u svetu, ostaje da je to bitka između materijalnog i duhovnog principa i u toj neprestanoj borbi nalazi se sva suština istorije. Jasno je da materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije bićei uzrok njegove propasti.
No comments:
Post a Comment