"Vreme reci" III deo

Gradjanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona zivi u svim institucij koje vladaju nasim zivotima. Ona zivi u nasem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije zivi u neunistivom osecanju da ziveti znaci posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh gradjanske klase nije umro.
*****
Koliko jedna knjiga koja raspravlja o idejama uopste moze da bude jasna - s obzirom da reci jedva nesto izrazavaju od onoga sto mislimo, a nase misli jedva nesto od onoga sto osecamo, a nasa osecanja gotovo nista od onoga sto zivimo.
*****
Da bih izrazio svoj otpor prema nasilju i dogmi, a takodje da bih izrazio ubedjenje da je sama svest po svojoj konstituciji dogmatska i da tezi dogmi, nisu mi bile potrebne nikakve sifre. Takodje sloboda koju izrazavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa merom slobode u ovom drustvu, jer meru slobode u njima odredjujem ja.

Sasvim je drugo pitanje moje slobode kao gradjanina i coveka. Tu meru odredjuje drustvo, bolje receno, ona proizlazi iz sukoba mere propisane slobode od strane drustva i mere koju mi nalaze moja savest, stepen mog saznanja o svetu, moja licnost uopste.

Nasilje je postalo odlucujuci oblik u kojem se ispoljava i nas privatni i drustveni zivot. To se nasilje, recimo u istoriji, ispoljava podjednako, mada s razlicitih razloga, i u uzrocima koji dovode do dzinovskih drustvenih preokreta – revolucija i u samim revolucijama.

Ti uzroci dovode do promena, te promene do novih uzroka, a ovi do promena, i to mahom silom. Ocigledno je da promene zasnovane iskljucivo na drustvenim i ekonomskim doktrinama, ma kako te doctrine bile racionalno zasnovane, a humanisticki usmerene, nisu dovoljne.

Potrebno je, konacno, i mi da se promenimo, da revolucionarno izmenimo sve tradicionalne oblike misljenja i ponasanja, da razorimo one duboke uzroke koji svaku promenu, ako nisu uklonjeni, cine besmislenom i privremenom.

Sliku toga mozemo videti kod jedne vrste gresnika. Umesto da se pokaju, da iznadju stvarne uzroke svog greha, oni ga usavrsavaju. Ekspanzija nasilja takodje potice od preuvelicavanja privremene covekove pozicije na ovom svetu.
*****
Moje je uverenje da malih kompromisa nema, da su u krajnjem bilansu najmanji, jer iz njih svi izviru, upravo i najopasniji.
*****
Mislim da se o moralu uvek i pod svim okolnostima i moze i mora govoriti. Usudio bih se reci da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o cemu bi se uopste govorilo, odnosno sta bi jos drugo zadrzalo svoj smisao da bi se o njemu govorilo? (Raspravljamo, naravno, o moralu u njegovom sirem smislu, mozda i u najsirem, kao sumi svih uticaja naseg zivota na tudje.)
*****
Spoljne okolnosti mogu, ali ne moraju uticati na nasu sposobnost opredeljenja, na nas samoizbor. Neprestano se susrecemo s primerima zrtvovanja sopstvene srece, egzistencije, pa i zivota necemu sto se, iz ovog ili onog razloga, smatra vrednijim i od srece, i od egzistencije i od zivota. U protivnom dosli bismo u poziciju da stvarni samoizbor dopustamo samo Kaligulama.

Covekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj vezi s kolicinom vlasti, moci i mogucnosti koje pritezava, vec s licnoscu kakva je u datom trenutku. Odgovornost se sastoji u spoznavanju pravog izbora, a ne u mogucnostima za njega. Onaj ko spozna vaznost izbora, umece i da bira.

"Vreme reči" II deo

Uprkos prividnoj složenosti sveta, pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija uvidjamo izvesnu monotoniju oblika, kao da se uvek iste ljudske sudbine skupljaju oko istih modela stvarnosti kao oko nekog magneta. Uvek isti ili zanemarljivo različit kostur dešavanja ispunjen je mesom uvek istih ili zanemarljivo različitih pojedinačnih sudbina.

Ove jednake modele stvarnosti, ove magnetske kosture dešavanja, koji reprodukuju uvek jednake ili zanemarljivo različite ljudske situacije, u nedostatku boljeg izraza, nazovimo nekom vrstom arhetipskih formula.
*****
Zlo se ne može ni uništiti, niti iz nečega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenljiva. Tako bi mogla da glasi neka vrsta zakona održanja zla.
*****
Mit je jedan od oblika otudjenja. Kroz mit se otudjujemo od svoje vlastite istorije, ili od sebe otudjujemo svoju istoriju. Predavanje dela volje – vodji, dela ljubavi – predmetima posedovanja i tako dalje, sve su to oblici otudjenja.

S druge strane, alijenacija je jedan od najbitnijih oblika realizovanja ličnosti. To je jedan od razloga koji me primorava da se bavim mitom u jednom svetu koji je mitološki.

Bavljenje mitom je, osim toga, za mene i bavljenje istorijom. To zahteva izvestan istrazivački napor u kojem uživam često više nego u pisanju. Uostalom, nikada se ne bih bavio literaturom ako bi se ona sastojala samo u prepričavanju onoga što sam lično doživeo.
*****
Doba u kojem živimo je doba apsolutne prevlasti politike nad svim drugim oblicima ispoljavanja ljudskog duha i volje. Ma koliko, inače, dramatičan, tehnički napredak je samo orudje u borbi političkih ideja i političke realnosti. Književnost je, takodje, svojevrsna politika.

Da parafraziram Klauzevica: književnost je produženje politike drugim sredstvima. Pri tome politiku shvatam u znatno širem smislu nego što se ona, po prirodi posla, shvata u nekom profesionalnom političkom telu. I takodje, naravno, sa znatno bezazlenijim posledicama po ljude.

Naime, pogreške književnosti plaća ograničen broj njenih ljubitelja koji, povrh toga, nisu prisiljeni da prihvate smisao i poruku nekog književnog dela, dok posledice jedne rdjave politike trpe svi gradjani najčešće bez ikakve mogućnosti da ih izbegnu, pozivajući se na svoju nevinost.

U toj relativnoj nedejstvenosti književnosti krije se i njena ograničenost. Njome se ništa bitno ne menja, ona čak i ne upućuje u načine kojima bi se nešto menjalo. Ona samo može da konstatuje čovekovu poziciju, eventualno da kuka nad njom. Ona najbolja može možda da revoltira.

Ali, opis neke nepravde njikada ne može imati isto mobilno dejstvo kao nepravda na delu. Zato je sve što mi pisci radimo, na neki način, iz druge ruke. Tražiti isuviše od pisca, znači zahtevati od njega nešto što on nije u stanju da učini po prirodi sredstava koja mu stoje na raspolaganju.

Dejstvo književne reči je ograničeno, same su reči ograničene, višeizvesne, a povrh toga one vrlo često u konačnom ishodu nemaju ono značenje koje smo želeli da im damo.
*****
Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu. Ako, medjutim, ono sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati.

Oni su u stvari njegova pretpostavka. Zatim, nemojmo izgubiti iz vida da pisci nikada nisu u sukobu sa idealima jednog društva, nego sa njegovom realnošću. A ta realnost, ma kakva da je i ma kakve izglede pružala, nikada ne može biti objekt obožavanja.

“Vremena reči” I deo

Izbegavam razgovore, jer kod mene postoji strah od definitivnosti koju predstavlja ispovest, pod uslovom da je iskrena. Pre nje živite bez obzira kako, bar mirno. U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.

Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često dogadja, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom glavnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje. Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi bezobrazno guraju.
*****
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbedjuje minimalnu gradjansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.

Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi gradjanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u medjuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.

Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poredjani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. (…)

Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.

A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti. …
*****
Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
*****
U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše gradjanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem s drugima ostanemo neprimetni, pa dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene.
*****
Kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.
*****
Politika i hedonizam, zašto da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kada se sve sporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tudju sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepcije sreće.) Svaki drugi put dovodi do tiranije.
*****
Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom “narodne medicine”.

Ja, naravno, nisam neki patetični apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odrekne. Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rodjenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, iako sam već onda morao znati šta to znači.
*****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu …
*****
Bitku sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Izmedju “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Džems Džojsa prostor je beskonačan.

"Zlatno runo" VII knjiga

Svaka Istorija – a to važi i za porodice kaogod i za narode i pojedince – liči na teško natovarena kola, koja se, usporavana kočnicama, spuštaju niz neku srtminu. U početku se njeni točkovi sporo, oprezno, pipavo kotrljaju. Ali, kako se dnu primiče, spone labave, kočnice gube snagu, točkovi se sve više otimaju njihovom gvozdenom zagrljaju i kola opako ubrzanje dobijaju.

Uskoro će se i strmoglaviti. Ljudi na kolima Istorije koji su na početku puta s lakoćom mogli pratiti šta se unaokolo zbiva i posmatrati povesni predeo kroz koji se spuštaju, premda ga često razumevali nisu, sada ga shvataju, znaju kuda strmina vodi, ali, usled brzine pada, jedva šta od nje mogu videti, a pogotovu pravac silaska promeniti.

Nikakvo razumevanje principa pada neće kola zaustaviti. Principi su, u medjuvremenu, od uslova kretanja, postali njegova jedina svrha, kretati se postalo je – bezuslovno pasti. Razumevanje smisla kretanja bilo je potrebno pre puta, pre stupanja na strminu, ali, avaj, tada se mislilo jedino na – kretanje.
*****
Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.
*****
Leonid je imao pravo. Niko ovde ni za koga glavu ne bi dao. A nekmoli za opštiji cilj, pa ma taj i njima, u poslednjoj istorijskoj konzekvenciji, profit doneo. Suština sveta koji su kreirali, poretka što su ga ustanovili, bila je u takmičarskoj konkurenciji jakih, jednih naspram drugih postavljenih individual – porodica je bila samo biološki razvučena individual – a ne u konkurenciji svih tih individua i prirode.

Pobede su zadobijane nad ljudima, ne nad stvarima. Stvari su dobijane iz pobede nad ljudima. One su bile plen, a ne – otkriće. Na drevnom maternjem jeziku ktima (posed) ne – orudje. Umesto pravog nerijatelja, kojeg je, u zajednici s ljudima, valjalo savladati i potčiniti, priroda je postala mračan i ravnodušan saveznik u njihovom pokoravanju.
*****
Leonid je imao pravo. Na takvim premisama mogle su se organizovati moćne razbojničke bande, pa i one privremeno, mogli su se upriličiti konkistadorski pohodi na kratak rok ili ostvarivati temporalni savezi s ograničenim hajdučkim ciljevima, ali ne i otporne ljudske zajednice, pa zvale se one porodice, klase, stranke ili države, kadre da nadžive iole teže udarce sudbine.
*****
Priče iz starina vele da ce iz ljudskih stopa u pesku ponovo izrasti Heroji koji su ih utisnuli kad su se na naše obale iskrcavali, da će tragovi u vodi vratiti svoje iščezle ladje koje su ih do nas dovele, i da ništa ne iščezava, ništa se što u Knjigu Života udje ne briše.

Zlatno runo VI

Šta je život? Života nema. Ima samo mojih, tvojih, njihovih dela.
Šta je sloboda? Sloboda je biti u savezu sa sobom.
*****
Hrisomalon Deras. Zlatno runo. Simeonski san. Nije da ga nadješ, nego da ga tražiš. Nije da ga imaš, nego da ga želiš.
*****
Sve same rupe. Život je rupa, iz koje u drugu silaziš. Jedna te na drugu mora priviknuti. Znaš, umrećeš. Ali ne znaš da će umreti i oni koje voliš.

Rupe ispred tebe, rupe iza tebe, rupa gde stojiš.

Rupa gde genos ide, rupa odakle dodje. Mnogi ne mare. Iza sebe nemaju što ih koči; kuda idu, ako znaju, nemaju što ih ograničava. Slobodni su. Mrtvi i slobodni. A ja hteo živ biti. Ma i u ropstvu.

Zalud sloboda ako nisi slobodan rodjen. Ako i svet u kome si rodjen, pre tebe nije slobodan.

Kao rob sam rodjen, rob galiot. Kao galiot ću umreti. Hoću li patiti, ne pitam se. Pita se klupa za koju sam prikovan. Hoću li igde da vredi stići? Ne pitam se ni za to. Pita se pravac koji je Argo uzeo.
*****
Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
*****
Čudo je to, Simeone, sine. Meni nije bilo lako. Ja se nisam rodio Srbinom kao ti i tvoj brat. Niti se Srbinom stvarno osećao. Po duši bio trgovac, po imenu Cincarin, po rodu Romej, po poreklu - konj. Tu za Srbe mesta, osim domicilnog, nije bilo. Ali, živelo se, trgovalo se medju njima. Umiralo i radjalo ponovo. Stranac, tudjin, nisi večno mogao ostati. Morao si se praviti da se posrbljuješ, da nacionalno osećaš, da si i ti rodoljub, jer to se ovde oduvek cenilo više nego da si bogat i pametan, što je i sada za mene najveće rodoljublje do kojeg živ čovek može dospeti. Ti, Stefan i braća vam niste morali svoje srpstvo dokazivati. Ja, bogami, jesam. Još i danas.
*****
Ni onda nisi, sine, razumeo da eksploatacije nema kad se udruže dobar kapitalist i dobar radnik. Pamet i veština s vrednoćom i umećem. Eksploatacija nastaje kad jedno od dvoga omane. Kad kapitalist ili radnik ne valjaju. A eksploatacija, o kojoj po Marksovoj notaciji homerski poju razni Markovići, Tucovići, Lapčevići, Pelagići, Keclerovići i Manojlovići, u oba smera ide. Ako kapitalist ne valja, eksploatiše se radnik. Ali rdjav radnik eksploatiše dobrog kapitalistu. Ko to ne razume, neka se ekonomije mane.
*****
Danas mladi ljudi misle jedino u smeru baleganja očeva. Naslednici ste carstva koje i prezirete i ne poznajete. Prezirete zato što ne poznajete. Radosno otkrivajući mane očeva, kojih se ne odričem, jer bez nekih ne bismo preživeli, niti bi se vi sada savešću i čovečanskim obzirima mogli luksuzirati, ne priznaste nam nijednu vrlinu.

Kao da biste najradije sve srušili i počeli iz početka, onako kako je srpsko gradjanstvo nekoliko puta iz početka počinjalo, a prvi put još 1521, kad je ono staro, sve do poslednjeg vojnika, trgovca, zanatlije, opštinara, učitelja i sveštenika, sultan Sulejman iz Beograda odveo u okolinu Carigrada, da od njih danas ostane samo ime jedne šume.

Ova zemlja znala je jedino kako se umire u ratu, a mi smo je naučili kako će živeti u miru, kad se stvari ne rešavaju jurišima, zasedama i noževima, nego radom, pameću i strpljenjem.

Ova je zemlja znala samo braniti svoja dobra, a mi smo je naučili kako će ih sticati. Ova je zemlja umela živeti samo od prošlosti, a mi smo je naučili kako će živeti za budućnost. Mi smo, sine, bili graditelji po umu i volji, osvajači po pozvanju, tragači za Zlatnim runom po nagonu, pregaoci po vaspitanju, a iznad svega, očevi po srcu, jer smo uvek samo na vas, sinove i unuke, mislili, kako ćemo vam i koliko nasledstvo ostaviti, a ne kako ćemo i svoju očevinu rasturiti.

I kad biste to razumeli, ne biste u nama videli samo nečovečne, korumpirane, egoistične i anacionalne ljude, koji su, uz to, najčešće i magarci, već svoju prošlošt od koje se ima štošta naučiti, pa šta vam je raditi, ne biste morali doznavati od Mišića i Keclerovića, glavoseka i trboseka te prošlosti.
*****
Nije dobro da trgovina ide mimo ili protiv nacionalnih interesa, jer će, u krajnjoj konzekvenci, sa svakim nacionalnim padom i trgovina gubiti. Ali, ako se s nacionalnim interesom usaglasi, ne vidim da ne treba da zaradi koliko može. Ne bi, inače, bila trgovina i nikome ne bi koristila.
*****
Gde je mnogo istorije, malo je sreće.
*****
Prošlost je grob budućnosti.
*****
Za prošlost ključa nema.
*****
Naša je štampa slobodna. Koliko je štampa slobodna, gospodo sudije, vredi samo koliko je pametna. Ako nije, sloboda odmaže kaogod i neposlušnome detetu preterano razumevanje. Ako se osvrnete, svaka je revolucija izašla iz slobode udružene s nepameću, koje na drugoj bandi nisu udarile na pamet udruženu s teškom kavaljerijom, no na tzv. tanano poimanje vremena. I svaka je, čim je nadvladala, zadržavajući nepamet, iz koje je nikla, najpre uškopila slobodu koju je proklamovala.

"Zlatno runo"-V

Neke ideje iz knjige Zlatno runo V.

SIMEON GRK: Život ti je, Simeonulo, jedno golem parnic, s mlozini rocista, u kojoj si, ma ih sve dobio, na kraju uvek u gubitak.
****
Sve što je kod tih komunista uistinu vredno – religioznog je porekla. Posvećenost cilju, fanatična ubedjenost da su u pravu, ekskluzivno oni, i niko drugi, na svakom pojedinom polju, nijedno ne prepuštajući tudjoj istini, uz svest o mističnom pozvanju da to pravo milom ili silom na svet primenjuju;

njihovo misionarstvo, isključivost, beskrupuloznost kad je u pitanju viša svrha, njihova samozatajnost, asketizam, pripravnost na bespogovorno pokoravanje hijerarhiji, a naročito permanentno osećanje grize savesti, proisteklo iz mazohističkog programski sprovodjenog samoproveravanja, odmeravanjem vlastitog ponašanja s načelima komunističkog Simvola vere i Uzornog života – sve je to, u stvari, kaludjerski materijal.

Gradivo od koga se prave božji zaverenici, krstaši, eremiti. Oni nisu stranka. Nisu ni organizacija. Čak ni verska sekta nisu. Oni su jedan kult. Kult čiji je demon Marks, prorok Lenjin, prvosveštenik Staljin …

A sve je to, zapravo, ono što naše, profiterskim zdravim razumom iscrpljene intelektualce Filipovog kova, omamljuje i privlači. Iracionalizam odeven u racionalne ideje. Verovanje u nemoguće, nemoguće izmalano u blistavu sliku i obešeno negde na zalascima istorije vrste …
*****
Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i djuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo? …
*****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijanskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu! …
*****
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i progradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u medjuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubedjenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni …

Iz knjige Zlatno runo IV

DR MIHAJLO: Umetnička argonautika. Traganje za Hrisomalon derasom, Zlatnim runom lepote. Naši su Simeoni obavili trgovačku argonautiku, bez koje ni umetnička ne bi bila moguća, ali kao genos, kao rod, nas tek čeka prava: argonautika svrhe, smisla, cilja …

Slušao sam te kada si pričao o Firenci. Firenca – sama čipka. I uopšte, Toskana. Tamo ispod Poa, koji je, žalosna mu majka, posle onako slavne prošlosti, postao tek “prvi taktički cilj desnog bočnog udara” u okviru Djordjevog strateškog plana za osvajanje Apeninskog poluostrva – svako je selo sidrište argonautike. Mrtvo, na žalost, i tu si u pravu, Martine.

Sve je to, u stvari, golemo groblje olupina potonulih Arga umetnosti koje su sve tragale za Zlatnim runom FORME. Mikelandjelo je, razume se, našao svoju. Ali za sebe. Kao što su ga Fidija, Skopas, Praksitel našli za sebe.

Našim životima drndaju danas novi majstori – pneumatične bušilice, koje su, takodje, u traganju za svojom večnom formom, svojim mrtvilom – našom formom, formom našeg sveta – nalazeći njene začetke u kanalizacionim sistemima, komplikovanim drumskim petljama, oblakoderima, betonskim pustarama parkinga …

MARTIN: Pneumatične bušilice imam i ispod prozora. Nisam se zbog toga morao lomatati po Italiji.

DR MIHAJLO: Čovek mora sam otkriti da se od forme ovog sveta ne može pobeći.

MARTIN: Šta sam ja, u stvari, otkrio? Mimo bušilica, mislim? Saznao sam KAKO, ali ne i ŠTA. Manijačka rešenost, koncentracija, dobar materijal, bez predaha lupati po kamenu i ne osvrtati se na to što te smatraju budalom …

U redu. Ja to mogu. Izdržljiv sam kao konj. Naći će se i rešenost i koncentracije. Čak i novac za dobar kamen. Ali ČEMU sve to? Kažes da nema dovoljno samouverenosti, da je talenat bez jemstva samouverenosti – ček bez pokrića …

Ali, kako možeš biti samouveren ako ne znaš ČEMU. Šta, u stvari, ja hoću od kamena?

DR MIHAJLO: SVOJU formu onoga što ispod tvog prozora pneumatična bušilica pronalazi za sebe, pretpostavljam. Bez te naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tudjih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji.

Čvor je, medjutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka. Prosečan svet je odbijao sirrealizam kao viziju bande ludaka. A sirrealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka. Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirrealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave.

Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atina iskočila iz Zevsove glave. NEMOGUĆE NISMO MI OTKRILI. NEMOGUĆE JE NAJSTARIJE DUHOVNO ISKUSTVO ČOVEKA …

Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogresnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu, Martine. Neko nam je podmetnuo rdjavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane …

Da čovek u stvarima OKO sebe može nešto ZA SEBE da nadje, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.

Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je Zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio.

Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo.

Ubedjen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike.

I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.

MARTIN: Konzekventno, sve što ti treba možeš i u sebi naći. Izvan sebe naći ćeš što si tamo ostavio. Konzekventno, ja sam izgubio pet godina u fatamorganama, umesto po sebi da kopam, ja sam prekopavao jednu italijansku provinciju …

DR MIHAJLO: “Jedno italijansko groblje” bio bi bolji termin …

MARTIN: Da sam nešto i našao, bio bi to privid, lažno Zlatno runo – koža divljeg magarca! (…) To znači da je svako pitanje izokrenuta projekcija odgovora koji u sebi nosimo. Svaka tajna, s čijim se odgonetanjem mučimo, samo je fotografski izokrenuta projekcija neke naše unutrašnjeistine?

DR MIHAJLO: Inace, nikad ništa ne bismo ni saznali. Sve što ne znamo, negativna je projekčija naših znanja. Sve što iz sveta dobijamo, ravno je onome što smo u svet uneli … Još Platon …

MARTIN: Ja ništa nisam dobio. Znači – i nemam ništa.

DR MIHAJLO: To se nikad ne može znati. Možda si tražio na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme … a možda, i nešto što je nemoguće, što je u protivrečnosti s mogućnostima odgovora koji u sebi nosiš …

Ti, na primer, težiš monumentalnosti, zar ne? … Ali faraonska forma danas je jednostavno nemoguća. Oblakoderi su samo prividno monumentalni. Duhovno, to su hiljade kućica slepljenih, manje-više srećno. Individualizam ne može biti monumentalan. Ćelijski sistemi uvek će proizvoditi samo sitne kaverne, čak i kad su po dimenzijama velike.

Nijedan kamen ne možeš naterati da postane veliki u dobu koje je malo. Samo civilizacije u radikalnim krajnostima daju monumentalnu umetnost, sve ostale produkuju analitičke minijature, projekcije sopstvene ništavnosti …

MARTIN: Figure za kamin gospodje Jelene Njegovan-Georgijević? …

DR MIHAJLO: Možeš ti praviti i džinovske nadgrobne spomenike, ako ispod njih ne leže Ahil i Herakle, nego takozvani neznani junak, nekoliko zbrda-zdola skupljenih kostiju – to će biti maskarada! Živimo u doba krhotina, piljaka, kamenčića, olupina.

Konfuzan mozaik, ćak i od otpadaka sa djubrišta, izražava ga bolje od svake čiste forme. Za monumentalnu umetnost nužan je apsolutan mir ili apsolutan pokret. Ili da se civilizacija skameni u egipatski totalitet, što će se, jamačno, ponoviti kad u svom apsolutnom obliku socijalizam počne da zida hramove svog doba, ili da se obremo u kataklizmi u kojoj će neki novi Robespijer promovisati Novu umetnost javnim uspostavljanjem bežične veze s Najvišim bićem, obučen u plavi fraki uredan kao provincijski apotekar.

Ta umetnost će biti živa, promenljiva, stvarna. Kao Igre u rimskim arenama. A zatim, kad se kataklizma u istoriju povuče, kad od religije postane crkva, od ideje administracija, a od inspiracije tehnika, možete se vi, vajari, nadati da ćete joj podizati piramide …

Ali ja ne verujem da ćeš to dočekati. Možda Isidor, ako ga graditeljski žar još bude držao …

Iz knjige "Zlatno runo" -III

Činjenica da su Mara, Danton, Robespijer revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući neprijatelji. Da se najpre proglase “Očevima otadžbine”, a zatim pogube kao njeni grobari. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu sposobni, odani, neporočni, nepogrešivi, a kad padnu, postanu neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve …
*****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?

Ako je diktatura proletarijata vlast jedne klase koja nikakvim zakonima nije ograničena, onda i borba druge protiv nje ne može i ne sme imati nikakvih zakonskih ograničenja …
*****
Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubedjenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu …

"Zlatno runo" II knjiga

Neke ideje iz »Zlatnog runa«

Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje …
*****
Sva mudrost slavnog kentaura Hirona poticala je od njegove dvojne, dimorfne prirode, ljudske i konjske suštine, od sposobnosti da o svemu razmišlja na dva načina i da jednim ispravlja isključivost drugog. Onaj ko nikada nije osetio dve neprijateljske prirode u sebi nikada neće razumeti ni onu jednu po čijoj volji živi …

U svakom socijalnom feljtonu buržuj se definiše isključivo nagonom za sticanjem i posedovanjem. Jačina nagona meri se bezobzirnošću s kojom se u zaradjivanju ispoljava. A izražava, naravno, veličinom poseda. Budući da je taj posed tokom feljtona sve veći i veći, jer u protivnom ni beda drugih, u ime kojih se feljton piše, ne bi bila dovoljno istaknuta, recipročno i logično su i sva sredstva bogaćenja sve prljavija i bezočnija. Čovek koji deli opšti nagon za posedovanjem postaje monstrum, samo što ga srećnije i pametnije upotrebljava od drugih. Ali neka djavo nosi feljtone. Mi takvu sociologiju sprovodimo i po školskim čitankama. Ja još ni na jednu nisam naišao u kojoj Gazda ne bi bio debeo i zao, a siromašan čovek mršav i pošten …
*****
Malter istorije je laž, krv i znoj …
*****
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom učinio je Despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrdjenja da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrdjenje, umesto da plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrdjenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali …
*****
Svaki narod poseduje sve moguće osobine, i u tom se pogledu mi Srbi ni od jednog ne razlikujemo. Razlikujemo se, na žalost, u pogledu mere u kojoj pojedine od tih osobina učestvuju u tom amalgamu što se zove narodno biće …
*****
Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo, da smo, da smo … Mi smo, bogamu, stalno u nekom kondicionalu …
*****
Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu … U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrdjeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbedjuje pamet svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja …
*****
Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. … Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem…
*****
Da, gospodo, književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije medju ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.
*****
U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju medjusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem odredjenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć.
*****
Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam. Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema …
*****
Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao. Pisac bi, medjutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa …
*****
Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične medjusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane … Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagodjavati. Kod imitacija se umetnik prilagodjava opštem modelu mišljenja … Ovde je to obrnuto … Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zardjalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja …

Neke ideje iz »Zlatnog runa« II

Neke ideje iz »Zlatnog runa« II knjiga

Tek kada sav novac, užegao na periferiji prometa, bude iz čarapa naših malogradjana izvučen, tek onda možemo govoriti o prosperitetnom kapitalizmu u Jugoslaviji …
*****
Država je veliko akcionarsko preduzeće. Svi moraju ponešto da ulože, ali i svi da dobiju. Svaki gradjanin ima pravo na dividende. Srazmerno uloženom kapitalu, naravno. Eto, to ja nazivam trezvenom državničkom formulom …
*****
Uspavanu lepoticu domaće industrije može probuditi samo jedan zaista strasan poljubac princa Kapitala …
*****
Tek onda kada na djubrište budemo bacili kuću pošto u njoj prenoćimo, automobil pošto se njime negde odvezemo, slike pošto nas oduševe, tek kad materijalni svet bude sveden na funkciju papirnog ubrusa, čija se svrha iscrpljuje jednom upotrebom, tek onda ćemo početi da se oslobadjamo posedničkog instinkta. A da bi se dotle uopšte dospelo, potrebno je što više proizvoditi i trošiti, dakle posedovati …
*****
Za Srbina je u životu još uvek najvažnija vera u Boga i suv barut …
*****
Kapitalizam nije ekonomski režim, nego stanje duha. Sve dok to ne postane jasno, za njega nema leka …
*****
Naša jedina istorijska šansa je u tome što mi Srbi ni sami ne verujemo u sposobnosti kojima se hvalimo. I ako nas išta može sačuvati, to je smisao za smešno. Ja mislim da smo to dobili od Grka, pa i od Cincara, i da tom smislu za smešno, a ne Crkvi, imamo da zahvalimo što smo preživeli sopstvenu istoriju …

U toku tri veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da izostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak …
*****
Vlade uvek očekuju neprilike. Ništa drugo i ne predvidjaju. Svaka vlada najveći deo mandata i provodi u savladavanju neprilika. Vladanje i nije drugo nego beskonačno i iscrpljujuće uklanjanje jednih neprilika da bi se napravilo mesto za druge …
*****
Mi smo jedini posednici Beograda koji su ga, osim 1806, dabome, dobijali na poklon, a ne na snagu. Jer sve do konačne Predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: sa Dragutinom od 1284. do 1319. i sa Stefanom Lazarevićem od 1404. do 1427. I oba puta ga nismo dobili na mač, nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno 58 godina …

Neke ideje iz »Zlatnog runa«

»Zlatno runo« I knjiga

Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči …
*****
Istorija ponekad može da ubija, vrlo, vrlo dugo. Istorijske agonije ne mere se kalendarom nego našim osećanjima …

Bogatstvo sveta je ograničeno. Ako je država bogata, gradjanin neizbežno mora biti siromašan. I obratno, naravno …
*****
Dosta, za ime sveta, sa tim glupostima o srpskom ratničkom duhu! Narodi se poznaju po veličini svog mira, a ne po svojim ratovima. Da su nam samo bitke ostavili, danas bismo Grke smatrali najobičnijim drumskim razbojnicima! …
*****
Ako jedan čovek postigne sjajno vreme na sto metara, šta ćeš za njega reći? Da je sjajan trkač, pretpostavljam. Šta bi drugo, zar ne? Dobro, a šta ako tog momka goni divlji bik i ako je on, kad iza sebe nema bika, sasvim prosečan, čak i bedan trkač? Upravo takvi smo i mi Srbi. Samo smrtonosne motivacije mogu da pokrenu naše orijentalno učmale prekrštene noge …
*****
U istoriji osećanja nemaju posla. Oseća se glad, zima, bol. Revolucija se misli. Stvar nije u osećanjma, već u načinu mišljenja …

Razmisljanja u “Zlatnom runu”

Imamo mi građane. Ono što nemamo je građanska klasa. Srpski građanin je realan. Fantomska je samo srpska građanska klasa. U ideološkom smislu, naime, za klasu nije dovoljno da jedan sloj ljudi ima identične eksploatatorske interese, ni da poseduje državnu organizaciju za njihovu odbranu, već da sve to objedinjuje neki viši, makar i lažni cilj, u koje veruje ne samo eksploatatorska klasa, nego i ona koja se eksploatiše … Ukratko, sve što ima jedna dobro organizovana razbojnička banda, osim, dabome, tog višeg cilja, koji ionako služi za opseniti prostotu.

Ako smo mi zaista materijalnog porekla, i ako smo zaista samo prašina koja se prašini vraća, čitava naša duhovna istorija nije ništa drugo do uzaludan i očajnički protest protivu ove kosmičke špekulacije …
*****
U istoriji se od istorijskog kredita ništa brže ne iscrpljuje …
Bez vojske ćemo možda biti izgubljeni, bez političke mašte, verovatno, ali bez morala svakako …
*****
Mi neprestano govorimo o vrlinama našeg nacionalnog bića, nikad o njegovim manama. A istoriju, onu suštinsku povest i sudbinu jednog naroda, ne predodredjuju njegove vrline, nego njegove mane …
*****
Naša je nacionalna strategija puki politički tropizam …
*****
Epski ne može biti ni čovek ni narod. Epska može biti isključivo jedna njegova osobina, pod uslovom da se ispoljava s ludačkom upornošću. Sama osobina pri tome nema značaja …

Borislav Pekić – razmišljanja

Iz knjige Zlatno runo I

Ma kako gorko i beznadežno zvučalo, i ma koliko ponižavalo našu žudnju za kontinuitetom i večnosću, porodice nemaju budućnost. Porodice imaju samo prošlost...
*****
Jednom se i čovek, i porodica, i narod moraju zaustaviti, osvrnuti i odvagati svoju prošlost, ne bi li došli do saznanja da li je uopšte bilo svrhe prevaljivati je...
*****
Ono što nepobitno i definitivno dokazuje da je Beograd deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute ništa gore od pariskih ili londonskih. Kasnije smo, naravski, nešto malo zaostali...
*****
Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament …
*****
Kukamo što Beograd nije pomorska luka, a da smo ostali u donjem pliocenu, u kome smo bili pre osam miliona godina, Bog bi nas video. Imali bismo ovde Paratetis, i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali luka …
*****
Engleskom privredom su vladali španski Jevreji a francuskom lombardski bankari. Nemačku čaršiju su osnovali Jevreji, hrvatsku Nemci, a našu Cincari, božanski neodređenog porekla, romanskog jezika i grčke kulture. Trgovina je internacionalnija od svake internacionalne religije i svake internacionalne doktrine, i Kapital je pored smrti, jedina pojava na svetu bez predrasuda, osim prema rđavom ulaganju …

Komentar za dramu

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 11, U Edenu na istoku, (str. 7-9). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Poslom, bez važnosti za priču, otputovao sam u jedan provincijski grad na ivici neba i iščezavanja. Izgledao je sumorno i bespomoćno, kao zaboravljena iskopina neke civilizacije, zasute prašinom našeg vremena, na kojoj su arheolozi prestali da rade pošto su ustanovili da je vez vrednosti.

I žitelji, ukoliko ih je imao, behu zarasli u čamotinju i zaborav. Čovek ispod sedamdeset godina nije se mogao videti. A ni dece nije bilo. Grad je izdisao. Znao sam to i po praznom nebu iznad njega. Ptice ga nisu preletale, a životinje su ga zaobilazile u luku, koji je obeležavao kružne granice smrti.

Odseo sam u mesnom svratištu, zdanju većem i lepšem od ostalih kuća, koliko je grobljanska kapela veća i lepša od okolnih grobova.

Imao sam u mestu da provedem nedelju dana, i pošto je vreme bilo ružno, najveći deo slobodnog vremena boravio sam u polumračnoj prostoriji za obede, uz čašu i nesnosan osećaj besmislenosti što ga imamo kraj ležaja samrtnika čije se umiranje oteglo.

Prostorija je uvek bila prazna, osim što je, takođe uvek, jedan stariji čovek sam pio za jednim stolom u uglu.

Sećam se, zamišljao sam da je ovo kafana „Pod kestenom“, da je u čaši ispred njega džin začinjen karanfilićem, da se odnekud, iz mračnih jama memorije, čuje pesma:

Pod kestenom senke duge,
Prodadosmo jedni druge,
Jedni druge bez kapare,
Prodadosmo za dve pare,

da se niz njegovo lice sliva jedna suza, i da se, ne brišući je, pita:

JASNO MI JE KAKO, NIJE MI JASNO – ZAŠTO?

Već idućeg dana sam ga upoznao. Nije se od poznanstva branio, ali mu se nije ni radovao. Bio je odsutan i ravnodušan. Uspeo sam da doznam da je bio policajac, ali da je otpušten. Kako, ne zašto. Pod takvim okolnostima nisam se osećao obaveznim da ga obavestim kako i sam s policijom imam izvesna iskustava.

Ja sa, naime, bio ona druga, tamna strana njegovog posla. Ali bila je to prošlost, koju sam već bio gotovo i zaboravio. Nisam očekivao da zanima nekoga, ko je, očigledno, tako duboko bio posvećen svojoj.

Sutradan nam se pridružio neki trgovački putnik – ako mu je verovati – na proputovanju kroz grad.

Čim je saznao ko je moj znanac, bez ustezanja je, pa i s nekom vrstom slavoljublja, u svakom slučaju s upadljivim očekivanjem policajčevog razumevanja, priznao da je u zatvoru bio već nekoliko puta – ja lično, ne bih se čudio da ga čekaju još nekoliko – i da je njemu sve što se tiče „policijskih stvari“ dobro poznato.

Od toga časa ja sam zaboravljen. Trajno, i bez priziva. Za njih više jednostavno nisam postojao. Potpuno su se posvetili jedan drugom.

U njihovom odnosu bilo je čudne pažnje, pa i neke nežnosti, izmešane s drugarskom grubošću i povremenim ispadima netrpeljivosti, koja se, izgleda, među njima podrazumevala, i umesto da ih razdvaja, samo pojačavala njihovu vezu.

Kad sam idućeg popodneva sišao, zatekao sam ih za drugim stolom. Shvatio sam. Smetao sam im, dovodio u nepriliku, kao što slepac dovodi u neprilike ljude koji vide. Nisam pripadao njihovo svetu, njihovom iskustvu, njihovoj sudbini, zajedničkoj, rekao bih istoj, kako su je oni shvatali.

Zadubljeni jedan u drugog, kao da jedan u drugome vide tek neostvareni deo samih sebe, ne verujem ni da su primetili kad sam otputovao.

Ne znam da li je ova epizoda potajno inspirisala farsu „U Edenu, na istoku“, ili sam se doživljaja u umirućem gradu, s kafanom koja je sećala na Orwell-ovu kafanu izgubljenih, setio tek kad sam komad već počeo pisati, podstaknut nečim sasvim drugim.

Takođe ne znam kako da dešifrujem lično iskustvo u tom pogledu. Kasnije sam se, naime, i sam upoznao sa sličnim ljudima, i uprkos razumu, ili baš njemu zahvaljujući, počeo prema njima, ukoliko sam ih dublje poznavao, ukolio smo se jedni drugima dublje ispovedali, osećali saučešće, pa i neku vrstu saučesništva.

Naša razumevanja potiču od naših saznanja, a naša osećanja od naših razumevanja, premda, istini za volju, neka od naših najdubljih osećanja sve duguju najdubljim nerazumevanjima. Živo bih hteo, u stvari, da je takvo stanje posledica mojih profesionalnih interesa, a ne deo moje stvarne ličnosti. Ali ako nije? Ako je to ipak ONO?

Jer, i mene muči što znam KAKO, a ne znam – ZAŠTO?