Iz knjige "Zlatno runo" -III

Činjenica da su Mara, Danton, Robespijer revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući neprijatelji. Da se najpre proglase “Očevima otadžbine”, a zatim pogube kao njeni grobari. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu sposobni, odani, neporočni, nepogrešivi, a kad padnu, postanu neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve …
*****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?

Ako je diktatura proletarijata vlast jedne klase koja nikakvim zakonima nije ograničena, onda i borba druge protiv nje ne može i ne sme imati nikakvih zakonskih ograničenja …
*****
Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubedjenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu …