Poslom, bez važnosti za priču, otputovao sam u jedan provincijski grad na ivici neba i iščezavanja. Izgledao je sumorno i bespomoćno, kao zaboravljena iskopina neke civilizacije, zasute prašinom našeg vremena, na kojoj su arheolozi prestali da rade pošto su ustanovili da je vez vrednosti.
I žitelji, ukoliko ih je imao, behu zarasli u čamotinju i zaborav. Čovek ispod sedamdeset godina nije se mogao videti. A ni dece nije bilo. Grad je izdisao. Znao sam to i po praznom nebu iznad njega. Ptice ga nisu preletale, a životinje su ga zaobilazile u luku, koji je obeležavao kružne granice smrti.
Odseo sam u mesnom svratištu, zdanju većem i lepšem od ostalih kuća, koliko je grobljanska kapela veća i lepša od okolnih grobova.
Imao sam u mestu da provedem nedelju dana, i pošto je vreme bilo ružno, najveći deo slobodnog vremena boravio sam u polumračnoj prostoriji za obede, uz čašu i nesnosan osećaj besmislenosti što ga imamo kraj ležaja samrtnika čije se umiranje oteglo.Prostorija je uvek bila prazna, osim što je, takođe uvek, jedan stariji čovek sam pio za jednim stolom u uglu.
Sećam se, zamišljao sam da je ovo kafana „Pod kestenom“, da je u čaši ispred njega džin začinjen karanfilićem, da se odnekud, iz mračnih jama memorije, čuje pesma:
Pod kestenom senke duge,
Prodadosmo jedni druge,
Jedni druge bez kapare,
Prodadosmo za dve pare,
da se niz njegovo lice sliva jedna suza, i da se, ne brišući je, pita:
JASNO MI JE KAKO, NIJE MI JASNO – ZAŠTO?
Već idućeg dana sam ga upoznao. Nije se od poznanstva branio, ali mu se nije ni radovao. Bio je odsutan i ravnodušan. Uspeo sam da doznam da je bio policajac, ali da je otpušten. Kako, ne zašto. Pod takvim okolnostima nisam se osećao obaveznim da ga obavestim kako i sam s policijom imam izvesna iskustava.
Ja sa, naime, bio ona druga, tamna strana njegovog posla. Ali bila je to prošlost, koju sam već bio gotovo i zaboravio. Nisam očekivao da zanima nekoga, ko je, očigledno, tako duboko bio posvećen svojoj.
Sutradan nam se pridružio neki trgovački putnik – ako mu je verovati – na proputovanju kroz grad.
Čim je saznao ko je moj znanac, bez ustezanja je, pa i s nekom vrstom slavoljublja, u svakom slučaju s upadljivim očekivanjem policajčevog razumevanja, priznao da je u zatvoru bio već nekoliko puta – ja lično, ne bih se čudio da ga čekaju još nekoliko – i da je njemu sve što se tiče „policijskih stvari“ dobro poznato.
Od toga časa ja sam zaboravljen. Trajno, i bez priziva. Za njih više jednostavno nisam postojao. Potpuno su se posvetili jedan drugom.
U njihovom odnosu bilo je čudne pažnje, pa i neke nežnosti, izmešane s drugarskom grubošću i povremenim ispadima netrpeljivosti, koja se, izgleda, među njima podrazumevala, i umesto da ih razdvaja, samo pojačavala njihovu vezu.
Kad sam idućeg popodneva sišao, zatekao sam ih za drugim stolom. Shvatio sam. Smetao sam im, dovodio u nepriliku, kao što slepac dovodi u neprilike ljude koji vide. Nisam pripadao njihovo svetu, njihovom iskustvu, njihovoj sudbini, zajedničkoj, rekao bih istoj, kako su je oni shvatali.
Zadubljeni jedan u drugog, kao da jedan u drugome vide tek neostvareni deo samih sebe, ne verujem ni da su primetili kad sam otputovao.
Ne znam da li je ova epizoda potajno inspirisala farsu „U Edenu, na istoku“, ili sam se doživljaja u umirućem gradu, s kafanom koja je sećala na Orwell-ovu kafanu izgubljenih, setio tek kad sam komad već počeo pisati, podstaknut nečim sasvim drugim.
Takođe ne znam kako da dešifrujem lično iskustvo u tom pogledu. Kasnije sam se, naime, i sam upoznao sa sličnim ljudima, i uprkos razumu, ili baš njemu zahvaljujući, počeo prema njima, ukoliko sam ih dublje poznavao, ukolio smo se jedni drugima dublje ispovedali, osećali saučešće, pa i neku vrstu saučesništva.
Naša razumevanja potiču od naših saznanja, a naša osećanja od naših razumevanja, premda, istini za volju, neka od naših najdubljih osećanja sve duguju najdubljim nerazumevanjima. Živo bih hteo, u stvari, da je takvo stanje posledica mojih profesionalnih interesa, a ne deo moje stvarne ličnosti. Ali ako nije? Ako je to ipak ONO?
Jer, i mene muči što znam KAKO, a ne znam – ZAŠTO?
No comments:
Post a Comment