“Odmor od istorije” I deo

Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno dobu dijaloga. Krilatica veke je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno načelo: “Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!” Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava.
Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože ne verujmo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
*****
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da rasmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se saznati ni koje je državno uredjenje najbolje.
*****
Domaća, vrlo raširena zabluda, koja potiče ekskluzivno od razočaranih komunista, a nekomunisti joj naivno nasedaju, je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija.

Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. A u to naš ti navodno ex-komunisti žele da uvere i pridobiju za još neku realsocijalističku probu. U stvarnosti, medjutim, svaki je komunizam jednako rdjav, a razlike medju njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.
*****
Jugoslovenska ekonomska kriza otvorena je davno, pogrešnom socijalistickom privredom, nebuloznim eksperimentima u ekonomiji, neracionalnim zaduživanjem i trošenjem inostranih zajmova, zanemarivanjem stvarnih privrednih potencijala zemlje u korist oligarhijskih interesa nacionalnih partijskih klika i korupcijom koja ovakav sistem neizbežno prati.
*****
U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
*****
Razum je, ma koliko ga prezirali kao mlak, “ni student ni vruć”, pa predvidjen da “iz usta bude izbljuvan”, oprezni, pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnost i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih, ali nepredvidljivih, osećanja.
*****
Ako sumarno optužimo sve članove komunističke partije kao saučesnike naše državne i narodne nevolje, oslobodili smo krivce sistema koji ih je programski prinudio da postanu, čak i kada u njegove pretpostavke nisu verovali.

Ako brzopleto budemo sudili, postaćemo samozvani i nesnosni pravednici, a da niko ne zna kako je, uistinu, nama pošlo za rukom da ostanemo – tek gledaoci, a ne i saučesnici. Ako tako postupimo, zaboravljamo na naša saučesništva, posredstvom slučaja, uz pomoć zablude, svesnom zloupotrebom pružene prilike, pa i neutralnošću.

Istina je da nismo svi krivi. Ali i da sasvim nevini nismo, i to je istina, bili ili ne bili članovi komunističke partije.
*****
Ako poreknemo mogućnost promene mišljenja, odričemo se fundamentalnog načela demokratije – slobode opredeljenja, koja nasledno uključuje pravo na zabludu, uz dužnost povlačenja konsekvencija ako je za nešto odgovorna, i mogućnost da se ona ispravi.
*****
Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati.
*****
Za budućnost treba da se postaraju oni što dolaze, jer ona će biti njihova.
*****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti.

“Vreme reči” XVIII deo

Tudjina je zatvor. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije.
*****
Srpska gradjanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenijem obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.
*****
Uvek sam smatrao da umetnost mora biti apsolutno distancirana od bilo kakve gradjanske uloge, da se ona mora baviti samo sobom, odnosno svojim sredstvima izražavati svoje gledište o svetu. Uvek se sećam jedne rečenice Ežena Joneska, u kojoj on kaže da literature nije poštar da raznosi poruke.
*****
Gradjanski život, lično opredeljenje, političko i svako drugo, trebalo bi potpuno da bude odvojeno od onoga što je umetnost. To što to nije, to je tragedija našeg vremena. Pokazuje se da svako ono delo koje ima neposrednu tezu, neposredan povod u obračunu sa nečim što je aktuelno, nema, osim izuzetno – opet je pitanje dara i slučaja – velike šanse da preživi. Zato sam ja za potpuno odvajanje umetnosti od gradjanskog angažmana.
*****
Ne znam da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora. Uveren sam da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u “Skakavcima” kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva. Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kjerkegorovom, to je drugo pitanje …
*****
Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Samo neznatan deo memorije ponaša se kao vosak, čuvajući otiske života.
*****
Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.
*****
Ja sam religiozan oduvek bio. Moj jedini problem, iz kojeg je proistekla ta nesrećna knjiga “Vreme čuda”, jeste moje gnostičko shvatanje. Moj problem sa religijom nikada nije bio moj problem sa Bogom. On je uvek bio dogmatski problem sa bićem Hrista. Ja lično nikada nisam – i to je moja nevolja – mogao da prihvatim Isusa Hrista kao sina Božijeg.
*****
Verovanje u Boga je dano! Ili verujete ili ne verujete! To je epifanija; čovek se ne može naučiti tome … Veujem da postoji tvoračka moć, koja ne brine o posledicama. To je moja gnostička koncepcija Boga.
*****
Samo dok bežite, izmedju jednog zatvora u drugi zatvor, u tom tunelu, ma koliko bio mračan, dogadjaju se lepe stvari. Ako zapamtimo te lepe stvari, ako te lepe stvari učestvuju u našem životu, potpuno je irelevantno gde ćemo završiti.
*****
Čini mi se da se jedini prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor.
*****
Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj madjijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost. Svako opisivanje je istovremeno i razaranje.

I komentar je razaranje. Nema nijednog tehničkog postupka u prirovedačkoj umetnosti koji nema destruktivni karakter. Dubinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog.

Medjutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.
*****
Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao gradjanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog gradjanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti. Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i gradjanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.

“Vreme reči” XVII deo

Prvi koraci demokratije, indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgodjenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.
No, gde je tu namerna nespretnost? Zar to koprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovim okolnostima takodje nije prirodno? Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju pošle istorijskog šloga nadgledaju “lekari” koji su sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, “lekari” koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.
*****
Poraz demokratske opcije vidim kao privremeno odlaganje njene buduće pobede. Kad kažem “privremeno”, nemojte me hvatati za reč i gledati u sat, čak ni u kalendar. Kada ste na robiji dugo, kao što sam ja bio, godina-dve više ne znači vam mnogo, i tu ste u prednosti nad večitašem, osudjenikom na večitu robiju, koji nema šta da čeka. Mislim zato da se treba ponašati kao da smo osudjeni na vremensku kaznu, ništa više.
*****
Ne mislim da je naš narod izgubio vitalnost. Nadam se da posredi nije vitalnost već njena orijentacija. Umesto da se posveti napretku, iscrpljivala se u pukom preživljavanju, ponekad i u takozvanom “snalaženju”.
*****
Narod ne reprezentuju radikalni uzorci, paradigme ekstremne vrline ili ekstremnog zla, genija ili maloumnosti, heroizma ili kukavičluka, velikodušnosti ili sebičnosti; čini ga zlatan statistički presek, prosek osrednjosti, amalgam podnošljivih mana i umerenih vrlina.

U kritičnom času ne uzdam se u Herakla, uzdam se u Odiseja. Ne u Heroja, Mudraca, Sveca nego u Zlatan prosek miliona gradjana, jer će od njegovog nivoa sve zavisiti. A on je u svakom narodu sačinjen od ljudi zemlje koji znaju da se staraju o svojim interesima.

Boljitak ne očekujem od uzvišene i za kopiranje nemoguće Vrline, ni od slepe spremnosti na nove žrtve – jer smo i u tom pogledu zagrebali dno ćupa – već od praktičnog razuma, pan-metron-ariston mere i uvidjanja da je zajednica, pored etničkog jedinstva, njegove protekle istorije, njenog Mita i Duha, u prvom redu tekući kompromis najčešće protivrečnih interesa.

Definisanje i zaštita te istine u vidu Pravila igre, najviši je, bar dosad, oblik gradjanskog Zakonika; njeno unapredjenje odredjuje model i uspeh savremenih gradjanskih državnika; a poštovanje te istine, opet bar za sada, najviša je gradjanska vrlina. To, dabome, ne zvuči rimski, ali ni mi, današnji Srbi, pogotovu mladi, ne živimo u republikanskom Rimu, niti smo na epskom moralu Scevole ili Sindjelića odgajani. Ne zaboravimo to da se opet ne razočaramo.
*****
Od budućnosti očekujem najmanje – da je uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osudjeni, ne samo na nesavršenost, nego i na nedovršenost. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti.

Radimo na demokratiji, na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti. Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.

Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tudjeg pogotovu – osim kad sam na njega prinudjen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći.

Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.
*****
Ja sam u Boga verovao i kada sam pisao “Vreme čuda”, samo sam s božanskom prirodom Hrista imao problem.
*****
Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života udje.

“Vreme reči” XVI deo

U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tudjem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih “uspeha”.

Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života,
*****
Učio sam se na Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxley i Orwellu Krleži i Domanoviću. Učili su me i Platon i Nietzsche, i Špengler, i Berdjajev, i antropolozi predvodjeni Elijadom. Učili su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i moji neprijatelji. Učio sam na tudjim saznanjima, veštinama, glupostima (i vlastitim), tudjoj patnji i sreći. Profesori su mi bili tudji životi, a medju njima i moj.
*****
Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.
*****
S nagradama je uvek muka. Muka bez njih, muka sa njima. Dok je ne dobijete, jer vam nešto i znači, premda to ni sebi ne priznajete, pogotovu da vam znači mnogo; kad je najzad dobijete, onda tvrdite da vam do nje nije stalo. Od licemerja kad tvrdite da vam mnogo znače, gore je samo ono s kojim se hvalite da vam ne znače ništa.
*****
Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijumima, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nesreće. Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernetizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i u prenosnom smislu otudjenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, odavno je već u toku. Ako je in e opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako i oni nisu već – androidi.
*****
Manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako i da svladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove.

Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima oči nadoknadi. Ko ih ima, ali ih je prekrila mrena pogrešnog ili rdjavog odgoja, odbrane u drugim čulima nema.

Držim da pored rigidne realsocijalističke dogme, koja je formirala i našu današnju stvarnost i njenu fatalnu krizu, deo odgovornosti leži in a pedagoškom sistemu, nesposobnom da proizvede slobodne, racionalne, umne, efikasne, moderne ljude, dorasle savremenom evropskom nivou, već jedino neupotrebljive poslušnike, polupismene diletante, eventualno eksperte koji će pomagati pri kradji knjiga iz nacionalnih i sveučilišnih biblioteka.
*****
Insistiram na mitu zato što mit insistira na nama. Antropopeja, saga o Čoveku kao antropološkoj jednačini, beskonačna je varijacija mitskih arhetipova, a naše, naoko tako originalne, ekskluzivne, neponovljive pojedinačne i zbirne sudbine, povesti naroda, rasa, kultura i civilizacija, kodirane su verzije inicijalnih mitskih situacija.

U osnovi raskošne, haotične, neverovatne raznolikosti sveta leži neka takodje neverovana, skoro skeletno geometrijski suva jednostavnost. Užasava li nas ona ili zadivljuje, druga je priča, ali da, situirajući nas u neizmenljive pramodele, ograničava naše slobode, sumnje nema.

Besmo savršeni androidi daleko pre nego što nesavrš
ene kibernetske dvojnike izmisli smo. Bedni smo bastardi mita, zatočeni i rekombinovani u njegovom alhemičarskom kotlu; ako je večan, bez nade smo na oslobodjenje, ako nije, osudjeni na izumiranje usled postepenog nestajanja humanog porekla u prauzorima.

Utisak da, živeći svoj život, nešto ponavljamo, da smo, uprkos slobodnoj volji, uprkos moći izbora, uprkos hipotetičkim potetencijali ljudske prirode, tek proizvod neke praiskonske arkanske manufakture, koja je davno prestala da radi, ali joj se artikli i dalje spontano reprodukuju, da se mitske sheme čak i kloniraju, taj utisak, naravno, nije prijatan, bar koliko nas pogadja otkriće da smo i kao najslobodniji malo uistinu slobodni, ili da smo, misleći da raspolažemo slobodnom voljom – kojom i raspolažemo, samo ne možemo da koristimo – tako često marionete tudjih ideja, masovnih emocija i strasti, naturenih dužnosti, izlišnih potreba, besmislenih navika, indukovanih rutina, umišljenih interesa, pa i rdjavo protumačene sopstvene savesti.

Da, mit je borhesovska novčanica koja se razmenjuje kroz vreme, samo joj starenje sveta ne menja vrednost kao pravom novcu; niti je obezvredjuje inflacijom, niti je uvećava pretvaranjem u numizmatički raritet.
*****
Fantastike ima u skoro svim mojim radovima, osim autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.
*****
Neka se paralela izmedju “iskustva” izgnanstva i “iskustva” zatočeništva može izvesti. Zatvor u socijalističkoj domovini je vidljivo mesto gde ljudi, što drže da su slobodni, zatvaraju one za koje misle da njihovu slobodu ne zaslužuju ili prete da im je oduzmu; tudjina je nevidljivi zatvor, gde poneko od nas odlazi kad dodje do uverenja da je i sloboda u socijalističkoj domovini – zatvor, samo daleko manje uočljiv.

(U medjuvremenu, pametni odlaze da zarade pare i bolje žive.) Pošto su u pitanju tri tamnice, ili tri varijacije u praksi iste totalitarističke ideje, uz četvrtu zasnovanu na egzistencijalnom ropstvu bez obzira na poredak, razlike su manje nego što se očekuje. Naravno da ih ima, ali one su pre u domenu mere, ne suštine, kao razlike izmedju nivoa američke trostepene policijske torture.

Govoreći robijaškim žargonom u realsocijalizmu – a za druge ne znam – osudjenik na zatvor je izolirac, a slobodan čovek, slobodnjak, osudjenik koji radi, često bez nadzora, van zidova kazamata, ali je svejedno osudjenik, u najpovoljnijem slučaju kažnjenik na uslovnoj slobodi.

“Vreme reči” XV deo

Otkrivanje prošlosti je važno jer je u njoj naša definisana budućnost. Bukvalna, apsolutna, kopiji podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minule stvarnosti je nemoguća. (Ona je nemoguća, jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.)

U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha. Istorijski je roman magijski pokušaj vaspostavljanja Duha iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.
*****
Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom odredjene istorije.
****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Gde se stiže odredjeno je onim odakle se polazi. Kraj je u početku. Početak u sebi ima i kraj. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima boga Progresa, jasno da je civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.
*****
Piscu ideologija nije potrebna. Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.
*****
Od svog duhovnog učitelja Tomasa Mana sam nastojao da se naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.
*****
Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodredjuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takodje. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.
*****
Ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo je – kalo.
*****
Svako koje dugo ziveo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tudjini zna šta to znači. I dobar kad je, život gubi, ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rodjeni i odrasli. Jer od sviju tudjina na koje smo osudjeni, najsnošljivija je ipak – svoja.
*****
Nije najteža tudjina što su vam je nerazumevanjem drugi nametnuli. Najteža je ona koju ste nerazumevanjem drugih sami sebi stvorili.
*****
Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo.
*****
Manov “bunar vremena” ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidići se šire, i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo dhvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela meta-istorijskog romana.

Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad udjete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji. U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se: odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.
*****
Stvarnost postoji kao gradja, ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, osetim, spoznam, razumem, protumačim.
*****
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doćiće sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
*****
Reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da “zadje” i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.
*****
Ironija ulazi u taj književni lonac kao moj opšti pogled na stvari. Ona je konstitutivni deo mog književnog rukopisa. Ona nije namerna, ona je prirodna, dakle, u mom slučaju, neizbežna. Ona se, naravno, sa objektivnošću ne slaže. Ali ja nikada nisam tvrdio da sam objektivan.

Ja sam samo govorio kako prema nepristrasnosti imam izvesnu racionalnu težnju. A od toga što čovek želi, do onoga što može i stvarno hoće, put je dug, a često i neprohodan.
*****
Ljubav je – kada se njome bavi roman – puka gradja. Kao moć. Kao beda. Zlo. Patnja. Sreća. “Stvarnost”. Sve što u životu učestvuje.
*****
Legalne političke manjine ne samo da nisu opasne po stabilitet civilizovane zajednice nego su neophodni za njen zdrav život, za vitalitet njene demokratije. Toliko ponegde važne da bi država propala pre bez svoje opozicije nego bez svoje vlade.
*****
Većina naših muka potiče od uzaludnih napora da shvatimo neshvatljivo, a onda to što shvatili nismo izmenimo u svoju korist, koju takodje najčešće ne razumemo. Stalno smo u potrazi za Redom u Neredu, Zakonom u mreži Slučajnosti, čvrstim tlom u tečnom agregatnom stanju naših života.

U svetu neizvesnosti, žudimo za izvesnostima, jer ih zamenjujemo za sigurnost, koje bi nas, da se mogu trajno uspostaviti, ubile i pojedinačno i kao vrstu. Pa, ipak, ma koliko sve oko nas i u nama izgledalo haotično, neki arhemodeli, neki mitski kodovi, beskonačno kopiranje sudbinskog pratipa stvari postoje. Samo to nas ne treba da se tiče. Odvija se bez nas, mada ne i mimo nas. Odvija se s nama, ali ne zbog nas. Tek – odvija se.
*****
Najsavršenije su, prirodno, tajne u koje je nemoguće prodrti. One su i jedine koje nešto znače. U mome životu zagonetnost darovanog dobra i doživljene sreće koju ne vidim da sam ičim zaslužio.
*****
Ono što je očigledno ne zahteva kontrolu plodonosne sumnje. A sumnje čim nema, ostajemo bez odbrane od zabluda očiju.

“Vreme reči” XIV deo

Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubedjenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osudjeno biće. A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog djavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Život teče koritom reke koje je usekao jedan davni ižvor. Reka se uvek uliva u isto more. Konfiguraciju sliva može poremetiti jedino zemljotres. Jer samo se iz haosa, kako je rekao Nietzsche, radjaju zvezde. Prirodan razvoj, ono što zovemo “progresom” id od čega očekujemo da nas dovede do naše “velike humane sudbine”, dosledan sebi i svom poreklu, moze nas dovesti samo do – 1999.

Čak iako uistinu raspolažemo nekakvim čudesnim potencijalima, malo nam mogu koristiti, jer ni oni, kao ni mi, njihovi navodni nosioci, nisu više slobodni, nisu više u službi ni čoveka, ni humaniteta. Vrsta, kov i funkcija tih potencijala odredjeni su prirodom naše civilizacije. Ako je ona promašena, ni naši potencijali ne mogu biti spasonosni. Ako je pravac rdjav, ono što njime ide, ma i dobro bilo, ničemu ne služi.
*****
Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rdjavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
*****
Fundamentalne zablude, potpomognute čitavom operativom istorijskih, moralnih i duhovnih Dvomisli, obrazovale su za našu egzistenciju hermetički humani frižider, s veštačkim, sintetičkim uslovima života, sličnim onima što bismo ih, u nekom artificijelnom mehuru, uživali na nekoj planeti nepodnošljivog pritiska ili pogubnih klimatskih prilika.

Šta se van našeg “mehura” dogadja, tiče nas se jedino ukoliko nas ugrožava i ukoliko se može eksploatisati. Razdvojenost od one temeljne, više realnosti, razdvojila nas je i medjusobno, u opštem “mehuru” za svakog od nas naduvala je njegov poseban. Stvoreni su lažni uslovi života u kojem se ne može živeti istinski život. Život se može jedino – imitirati.
*****
Sve više postajemo svesni naopakog karaktera i pogubne mehaničnosti svoje civilizacije, sve više uvidjamo njenu osnovnu dvosmislenost i u njoj razloge koje su izvesni mislioci tražili za tragičan raskol izmedju naše egzistencije i našeg bića.

Sve više smo nezadovoljni onim što nam nudi navodna neizbežnost istorije i navodna progresivnost ovog modela civilizacije. Ma koliko polovični, protivrečni, konfuzni, pa i manipulacijama podložni, izvesni savremeni vanstranački pokreti, izvesne preventivne inicijative – poduprte mahom od mladjih ljudi – predstavljaju zapravo prve znake nekog budućeg masovnog otrežnjenja, ako, naravno, za njega bude vremena.

Iz tih razloga moje simpatije pripadaju Zelenom pokretu, Prijateljima Zemlje, inicijativama za zaštitu ljudskih prava (uključujući i prava životinja), društvima za borbu protiv smrtne kazne, pokretima za ograničenje nauke, odnosno njenu kontrolu; ukratko, svemu što na ovaj ili onaj način predstavlja alternativu “civilizovanom mehuru” u koji nas je istorija zarobila i u kojem joj je očevidna namera da nas – uguši.
*****
Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
*****
Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije, koji mi, svojim životom, pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, sa onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita.

“Vreme reči” XIII deo

Ja umetnost uopšte smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu su izvesni stepeni umetnosti artificijelniji od drugih, ali u globalu uzevši, umetnost nije deo života, ona je nešto što je oko života. Zato kažem uvek da ja nikada o životu ne pišem, ja o životu razmišljam.
*****
U svetu zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacije, privida, animacije, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.

Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi-svet, pra-svet, a da mi, i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Jednako kao što ne primećujemo da starimo, i da protiv toga ništa ne možemo preduzeti.
*****
Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena.
*****
U “Zlatnom runu” ja nisam pisao samo fantasmagoričnu povest Doma Njegovan, Beograda, Srba ili Balkana, već sam pokušao da preložim jednu umetničku antropologiju radjanja evropske civilizacije od imaginarnog trenutka njenog odricanja od viših mogućnosti humaniteta, sadržanih u spirituelnoj alternativi, čija je mitska metafora plovidba Argonauta na Istok, po Zlatno runo Života.

Uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu, i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje – imaće tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza tako reći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura.

Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu izmedju njih potpuno iscrpsti. I u tome je često bitna razlika izmedju rdjavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.
*****
Osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudo-budućnosti, stanje je Dvomisli, a ta Dvomisao sadržina je celokupne ljudske istorije. I ko o takvoj Dvomisli govori, ne predvidja je, on je prepoznaje. On nije prorok, već povesničar pada. Herodot, a ne Jeremija.

Bez obzira koliko Orwellovu nameru denuncijacije oligarhijskog socijalizma smatrao značajnom, potrebnom, humanom, prednost dajem drugoj, jer ona pravu opasnost po ljude ne vidi u nekoj doktrini, uvek izvedenoj, uvek posledičnoj, nego tamo odakle takve ideje o svetu nužno izlaze:

u tipu civilizacije koja je, po svom liku, stvorila jednu dvomislenu istoriju, a ova, po svom liku, takodje, dvomislenog čoveka. A dvomislen čovek ne može imati nikakve druge ideje do dvomislene. Pa realizovale se one kao život na Istoku, Zapadu ili bilo kojoj drugoj strani globa.
*****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
*****
U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova.

A tamo gde je pisac tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nikakav drugi i ne postoji). Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, bez kojih je univerzalan često samo – vazduh.

Baš ovo Poluostrvo čuda, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, svetu dalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture (u okviru jedne pogrešne orijentacije, naravno, ali šta se tu može), helensku, vizantijsku i osmansku, dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu, i to ovu koja nas danas usrećuje.

“Vreme reči” XII deo

Što se tiče praktičnih, svakodnevnih, razume se da znam razliku izmedju dobra i zla, kao što je uostalom svi znamo, dok se ona izvodi iz zajedničkog morala, odgoja i civilizacionog kruga. Znamo da je ubiti čoveka moralno nedopušteno. Ali u ratu, taj isti postupak ne samo da je dopušten, on je i –moralno poželjan. Za ono za šta se u miru postaje kriminalac, u ratu se postaje - heroj.

(Šta se, medjutim, promenilo? Samo motiv. A to znači da se čovek može ubiti ako za to postoje opštepriznati dobri motivi. Kao što se i laž može izreći ako ona služi istini. Kao što se i porobljavati sme ako je cilj – sloboda.) Čim se nešto izvuče iz života i preseli u ideju o životu, pojmovi se menjaju i sve je dopušteno. I laži da budu istina, i zločinu da igra vrlinu.

Sve dok našim pojedinačnim ponašanjem budu vladala jedna Pravila igre, a Vrstama, nacijama, zajednicama, druga, mahom oprečna, sve dok smo pod upravom dva, medjusobno antagona morala, od koji nam jedan zabranjuje ono što drugi preporučuje, kakve imamo izglede na neku zajedničku, pouzdaniju, trajniju istinu?
*****
Svet je mnogo lakse i brže unistiti nego ga sačuvati, pogotovo unaprediti (pod uslovom da o stvarnom napretku imamo neki pouzdan koncept). Da ga unistite, potrebno vam je nekiloko dobro organizovanih i pametno upotrebljenih minuta; za neko bitno usavrsavanje ni vekovi rada, strpljenja, razumevanja i srece nisu dovoljni.
*****
Nemam zbilja nikakvu ideju o tome ko bi svet mogao da spase, a bogami, ni da li bi to bilo najbolje što se za njega može učiniti. Znam jedino da umetnost nema tu šta da traži. Ona može biti samo muzička pratnja. S njom se lakše umire, ali ni ona od smrti ne spasava.
*****
Moralna odgovornost savremenog intelektualca i pisca je u - vršenju dužnosti. A njegova najviša dužnost u zadovoljavanju savesti, svoje mere za dobro i zlo. I to bez obzira na posledice. Po njega, razume se, ne po svet. Jer su poznati i oni, i intelektualci medju njima, koji su, tokom zadovoljavanja vlastite savesti pomorili milione, a sami uspeli da umru u krevetu.
*****
Dok je mlad, čovek još nešto i radi da promeni svoj život; u starosti ne preostaje mu drugo nego da o njemu i svojim propuštenim šansama – filosofira. Ma koliko dobro filosofirao, njegove ideje o životu mogu koristiti samo nekome drugome, nekom mladjem, ako taj bude imao pameti i volje da ih upotrebi.

I politička misao (ili besmisao), kao projekt promene života, dominantna mahom u mladjem društvu, koje se još nada nekoj budućnosti. Kad ostari, i ono će filosofirati o svojoj istoriji kao o nečemu što je moglo ispasti bolje nego što je ispalo, a stvarne konsekvence, neku eventualnu korist, može, ako hoće – a najčešće neće – izvući neko drugi.

Svemu, dakle, ima vreme. Vreme kad se mnogo radi, pa i mnogo greši, a malo misli, i vreme kad se mnogo misli, a malo radi, pa i greši, jer za sve je već kasno.
*****
Kao pojedinac zavisim od društva, jer u njegovim su institucijama smešteni uslovi mog života (bar oni koje reguliše i kontroliše zajednica, i ideje iza nje), i moj će stav prema njegovoj politici zavisiti od vrste života što ga omogućuje meni i mojim sugradjanima, ukoliko se mi, u medjuvremenu, možemo dogovoriti kakav život zaista želimo.
*****
Nalazimo se u svetu i u životu u kojem ima jako mnogo tajni, pa čak i one tajne koje mi mislimo da smo otkrili, pokazuju se, u stvari, kao nove neistine.
*****
Ja odvajam čoveka i gradjanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a gradjaninu – ništa.

“Vreme reči” XI deo

Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu. Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti.

Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, mazda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
*****
Mislim, zapravo, da, upravo s tih razloga, književnost treba, koliko god joj je to moguće, da izbegava projiciranje naših problema u prošlost i da je doživljava kao da sadašnjosti nema, kao da je ta prošlost poslednja ljudska stvarnost do koje je istorija dospela.

Pogotovu bi morala da se okane suda – izvan suda samog doba, suda za koji je ono sposobno – jer za njega nije ni pozvana, ni za to dovoljno opremljena. Sud valja ostaviti disciplinama koje za sebe drže da su naučne. (Premda, istini za volju, istoriografija liči ponekad na neuspelu literaturu, a uspeo istorijski roman na pravu istoriju.)

Da bismo neko davno doba vaskrsli, moramo ga najpre razumeti. A kako cemo ga razumeti, ako smo ispunjeni predrasudama, koje, često, nisu ništa drugo nego naša današnja “razumna” shvatanja? Kako ćemo dočarati uzvišenost starogračkih homoseksualnih prijateljstava, ako ih se gnušamo? Kako objasniti dogadjaje koji se protive našoj aktuelnoj logici? Postupke koje prosto ne shvatamo (i zato što ih uistinu ne shvatamo, dajemo im pogrešna objašnjenja, koja, u medjuvremenu, shvatamo, i tako smo objašnjenje razumeli, ali je sam postupak i dalje ostao nerazjašnjen.)
*****
Izgleda da je popularno mišljenje kako je za dobar istorijski roman dovoljna dobra dokumentacija. Otprilike tako dobra kao za neki naučni referat. Jeste, ako se zadovoljavate istorijskom lešinom. Ako želite živu istoriju, morate otići daleko iza dokumenta i tzv. fakata. A tamo vas može odvesti samo – imaginacija. Usmerena imaginacija, ona nadahnuta faktom, ne – bilo koja.
*****
Ne verujem da je svaka inovacija – avangardna. One koje se prihvate postaju to tek naknadno, tek kada udju u klasiku.
*****
Ne vidim da umetnost odgovara na suštinska pitanja savremenog čoveka, ali me teši da na ta pitanja i ništa drugo ne odgovara. Na takva pitanja mogu verodostojno odgovoriti jedino naši životi. Kako odgovaraju, vidimo iz prošlosti i sadašnjosti. A iz toga, bojim se, i kako će odgovarati u budućnosti.
*****
“Princip nemešanja” je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražavati svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne. Ali, ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju. Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.
*****
Da bi neko “osvojio prostor za svoju istinu”, potrebno je najpre – da je ima. Šta će mu, inače, prostor? Za poluistine, sumnjive, nesigurne, privremene istine njega uvek ima dovoljno. Za one prave, definitivne, poslednje, nikakav prostor i nije potreban. Ko takvom istinom raspolaže, uvek će za nju imati prostora. Taj prostor biće obezbedjen snagom istine.
*****
Ja raspolažem samo brojnim sumnjama. Mnoštvom pitanja, bez odgovora. Nizom jednačina, bez rezultata. Masom neizvesnosti, bez ijedne izvesnosti. Ne poznajem još nijednu opštu istinu koju bih, čista srca i uma, spokojne savesti, smeo na bilo kakvom prostoru da branim.

Ono što mi se čini da bolje prepoznajem, to je – laž. (Ali to još ne znači da i istinu znam.) Pre znam šta svakako nije dobro, nego šta je izvesno dobro. Više šta nikako ne treba raditi, nego šta svakako treba da se radi.

“Vreme reči” X deo

Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
Da bi čovek bio pesimist u pogledu umetnosti kojom se bavi, mora najpre da svrši sa svojim životnim optimizmom, uključujući i onaj Vrste: mora se lišiti lažnih nada i iluzija koje korumpiraju; mora odbaciti utešne zablude realnosti; mora, kolikogod je moguće, ostati nezačaran, i ako je žedan, odoleti fatamorganama Smisla, Cilja, Svrhe, jer će ga ove, oslobadjajući ga u medjuvremenu čovečnosti, njegovog privremenog ali jedinog smisla, kad-tad odvući na skapavanje u neku od besplodnih pustinja humane istorije.
*****
Ako je sve zabluda i sve privid, neka je zabluda, neki privid i naša umetnost. (…) Savršeno je svejedno mučite li se oko pretakanja šupljeg u prazno ili praznog u šuplje. Praktično pitanje je šta od toga radite bolje. A opet, ukoliko to bolje radite, u besmislu ste sve dublje. (…)

Umetnost može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje. U infaustnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštene šanse, ja taj smisao ne vidim. Pa ni u njenoj umetnosti. Ne bih ga video čak i da je moguća neka koja bi destruirala i ovu civilizaciju i njene mitove, kao što je realnost već odavno nemoćna pred vlastitom naopakom prirodom.

Ako neki opsti smisao postoji (što ja lično u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz) šta mi od toga imamo? Kako smo o njemu trajno i beznadežno neobavešteni, mi za njega ne možemo ništa učiniti. Ni za njega, ni, kroz njega, za sebe. Ne može se živeti s nečim o čemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tiče. Ako ga ima, nama ljudima je kao da ga nema.
*****
Pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj, kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu: njen je operativni kod “zato što” nije “da bi”.

Voda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rodjen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
*****
Piše li pisac zato što misli da ima nesto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan
sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga savesno i uspešno tako i koriste.

Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih umeo odreći, nista od onog što bi ovaj moj “trud kojim se trudim” izvelo iz “muke duha” i dovelo do neke “koristi pod suncem”.
*****
Kada sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa? Ne uživam ni ja, pa se ne žalim.

“Vremena reči” IX deo

Za izvesne ljude marksizam je bio opšte i apsolutno rešenje svih ljudskih problema. Danas i sami marksisti vide da on ne rešava baš sve, čak i da je, jamačno, neko globalno rešenje nemoguće. Da je ono pre u pluralizmu ideja i realnosti, u kojima stvarno i živimo, ne u nečem sveobuhvatnom i svemoćnom.
*****
Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rdjavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rdjavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugradjen u nasu biološku matricu neki koji, izmedju ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osudjen, programiran da misli in a druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
*****
Ja nisam ovde da izazivam “fina” osećanja, nego da u književnoj formi govorim o realnosti, kakvu je ja vidim. A onda, ni gnušanje nije baš tako rdjava reakcija. To je ipak neki odnos prema stvarima. Najstrašnija je ravnodušnost.
*****
Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad, slučajnošću, otvara put njegovim sopstvenim idejama. Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprostavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušt dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.
*****
Malogradjanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u medjuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbedjuje sigurnost. Ako pokušate da ga iz tog trostrukog koloseka izbacite, da ga izvalite iz te srećne ravnoteže oduzimanjem sigurnosti u pogledu vrednosti života kojim živi, istina u koje veruje, ako, prećutno makar, ištete da svoju izolaciju napusti nekim angažmanom, čije posledice nisu unapred osigurane, dakle da mu rutinu poremetite, ne možete očekivati da se vama oduševljava.

Omiljeno stanje malogradjanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta, kad mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koje je on u rutinama i sigurnostima hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drukćije učešće u životu, koje on načelno odbija. Zbunili, uznemirili ste ga, i stvorili sebi neprijatelja. Šteta, medjutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.
*****
Ja ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj.
*****
Književnost je jedan u osnovi, a u odnosu na realnost, destruktivan poduhvat. Njena kritičnost, njena “duša”, hoda kroz svet u “telu” destrukcije. Jedna lepa namera kreće se oko nas u vrlo ružnoj pojavi. Književnost, ako hoće da obavi svoj posao, mora ličiti na nužnu operaciju bez anestezije. Jer ako se samim činom operacije bolesnik anestezira, i ne bude svestan, šta se sa njim dešava, od nje se nema nikakve vajde. Ova vrsta noža leči samo ako se oseti.
*****
Ne verujte mnogo planovima pisaca. Menjaju se oni kao i njihove sudbine.
*****
Osećam u mitovima neke konačne istine koje čovek samo reprodukuje. Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam.
*****
Mislim da gradjani treba da upravljaju svojom državom, kad već moraju da je imaju … I uopšte, nužnosti me užasavaju. I životne i filosofske. Samo ja nisam filosof, ja sam laik. Ne mislim filosofski, mislim umetnički, literarno. To znači da izmedju mog ličnog pogleda na svet i mojih knjiga uvek postoji neka veća ili manja diskrepancija. U mojim knjigama nikad ne tražite mene. Samo moj način razmišljanja.
*****
Ja mogu znati samo za svoju nameru, za svoje delo malo, ili nimalo. Zato se osećam odgovornim samo za svoju nameru, i razume se, zato što delo nisam s njom potpuno uskladio, ali odbijam svaku odgovornost, ili bar pokušavam, za njegove posledice u javnosti.

“Vremena reči” VIII deo

Ako kao ključne osobine gradjanskog društva uzmemo privatnost, posed i racionalnost, onda je ta viša odgovornost gradjanstva i njegov duh u tome što je – zahvaljujući paradoksalnom ispoljavanju upravo svojih standardnih vrlina, preduzimljivosti, inventivnosti, takmičarskog duha, pragmatizma, individualizma, itd – finalizirala, više od svih drugih specijalnih formiranja, onu pogrešnu alternativu naše civilizacije, ovu materijalističku suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost.

Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su u medjuvremenu ispod šinjela gradjanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne nedostatke gradjanske ideologije. Tako sam, ne blagodareći Marksu, Adamu Smitu, Veberu, nego Berdjajevu, Kirkegardu, Hajdegeru, a najviše Ničeu, Špengleru i modernoj antropologiji, dobio neku drugu sliku čoveka, kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom još u zori civilizacije.

Dobio sam ideju o nužnoj otudjenosti vrste, iz koje izlaze sve pojedinačne otudjenosti, nesreće; ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života do njegovog potpunog sloma, metaforično, na isti način na koji će kosmos, na svom kraju, biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

U tom smislu utvarno mi se čak i točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, koji bi parapsihička snaga mogla zameniti i tako nas lišiti svih ovih zavisnosti od materije. Točak je, u medjuvremenu, i mi na njemu, doputovao do atomske bombe.
*****
Zapravo nikada nisam bio ateista, bio sam samo gnostik, bio sam samo u najgorem slučaju heretik.
*****
Kad god sam temu birao, a do nje sam dolazio mahom razmišljanjem, idući od ideje prema faktima, a ne od fakata ka ideji (drugi je proces, jamačno, prvom prethodio, ali sam ga obično bio nesvestan), za mene je osnovno pitanje bilo – kako da joj nadjem odgovarajucu književnu formu.

To je često odnosilo dosta vremena, ponekad manje od priprema (takozvanog dokumentovanja i istraživanja relevantnih fakata), ali više od pisanja. Kad god sam uspeo da pronadjem formu adekvatnu materijalu, uspeo sam i književno; gde god je postojala diskrepancija izmedju forme i sadržine, škripalo je.
****
I u mojim romanimja, u kojima je dokument u nekakvom prvom planu, on nije – bitan. Tu je zbog ubedljivosti, zbog atmosfere, zbog kolora, ne zato da kroz njega sprovedem priču. Priča se sprovodi drugim putevima, a dokument je tu i tamo potpomaže, ponekad i vraća stvarnosti iz koje bi ona da pobegne u spekulacije o njoj. Uostalom ja se dokumenta nikada nisam slepo držao. Ponekad uopšte nisam.
*****
Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina, privatne korespondencije, dnevnika. Istorijografija lebdi nad površinom, nje se tiče opšta slika i, naravno ta nesrećna koherencija u dogadjajima.
*****
Priča je forma ideje, ali književna tehnika je forma priče.
*****
Za dobrog pisca sve što nije najbolje – ne valja. Za mene lično, ne valja – uopšte. Kad slab pisac napiše nešto najbolje što može, to je dobro. Kad dobar pisac piše gore nego što može, to je – slabo.
*****
Još uvek je, prema mom mišljenju, dobar roman – roman karaktera. Čak i roman ideja, jer bez tog karaktera, bez posrednika, nema ni ideje.
*****
Ljudi bi, čini se, rado i dalje živeli, ali ne mare mnogo da se oko toga angažuju. Ta publika bi mahom sve rado, ali da stvari neko drugi umesto nje obavi. A to ne može niko drugi. Ako nekome smeta da pre vremena umre, mora za svet i sebe učiniti i nešto više.
*****
Istorija je užasavajući eksperiment sa našim životima. Delimično spontan, i tu čovek ne može imati primedbe, ali dobrim delom programiran, a da nas niko ništa nije pitao. Ideologije i koncepti civilizacije uredjuju naše živote prema spekulativnoj matrici, koja je izvedena iz ideala, a ideali iz antagonizma prema realnosti, ali se zaboravlja da tu prokletu realnost, kakva je da je, mi sačinjavamo, pa nam se često čini da su svi ti opšti koncepti napravljeni iz antagonizma prema nama.

A onda, bar u projektu, naučni su ciljevi izvesnije humanistički nego ideološki, koji su uvek nekako ugodno mutni, a pri tome zahtevaju i veće žrtve. Čovek više ideologiji nego nauci mora na reč verovati. U poslednje vreme se taj jaz gubi. Pojavljuju se korifeji neograničene moći nauke.
*****
Pošto prvo gradim ideju, a tek posle karaktere koji će je kroz priču sprovesti, ili u njenom literarnom formiranju učestvovati, prirodno je da ih ne mogu nalaziti na ulici. Nalazim ih u sebi. Obično kao segmente raznih karaktera koje sam upoznao, o njima čitao, ili ih izimaginirao. Oni su himere, amalgami raznih realiteta. Njihova stvarnost ne potiče iz života, svakako ne potpuno, nego iz razmišljanja o životu.
*****
Verovao sam i sada verujem u izvesne konstituante istorije, da su stvari mahom iste i neizmenljive, i da nam je njihova suština nedokučiva. Poverovao sam, dakle, što je u principu tačno, da ću govoreći o onom dobu, govoriti eo ipso i o svom. I jesam.

Ali normalnije bi bilo da, o svom govoreći, govorim i o onom. I u našem čovečanstvu se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja, jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.
*****
U kojoj se meri istorija, i kako, ponavlja? Postoje konstitutivni neizmenljivi njeni elementi, i to ne povlačim. Ali svako doba ima i neke druge, ekskluzivno svoje, i oni su pravi predmet književnosti. Životni uslovi, misaoni uslovi, psihološki uslovi, sve je to različito. Ne možete koristiti istoriju da kritikujete svoje doba. A istoriju možete, pod uslovom da poštujete striktno njene uslovnosti.
*****
Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces istorije, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uvidjanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina.

“Vremena reči” VII deo.

Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put prepravljali, krpili, podzidjivali, glačali, ma kako unapredjivali brzinu i bezbednost kretanja, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor puta …
****
Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke. Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od kojih su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to - šminka. Šminka čini lice vidljivijim, ali ga ne stvara. Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono »ustani i hodi!«, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi. Ličiće to možda na prošlost, ali prošlošt neće biti.
*****
Mi vidimo realnost, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na strart da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije pasti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati …
*****
Mi nismo kadri kontrolisati tzv. napredak, ne vladamo posledicama ni svojih činova, ni svojih ideja, čak i kada su najplemenitije. Stoga nam je sva prošlost nasilnička. I onda na osnovu čega se smemo nadati da će nam budućnost biti išta bolja? Kao da postoji ijedna jedina prokleta stvar na svetu – osim pameti – koju je čovek pronašao, pa je onda nije upotrebio!
*****
U »mračno doba« rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom oslobodjenja – ali ga, bar, niko nije ubedjivao da je slobodan, i da je najslobodniji kad je u najvećem ropstvu. Danas na tim načelima žive čak i tzv. humanističke doktrine …
*****
Osim kao tema i gradja, nauka nema šta da traži u umetnosti. Naučna umetnost je – protivrečnost. Umetnička nauka – druga. Filosofija, koja bi u sebi nastojala da spoji nauku i umetnost, postigla bi jedino da se pretvori u treću.

Ja, lično, više bih voleo da ispunjavam san Filosofije o njenoj sintezi sa životom. (Na srećniji način i s boljim posledicama po život nego u nekim mojim knjigama.) Pretpostavio bih čak i san Umetnosti da postane Životom, ma pri tome izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san Života – da nešto znači.
*****
Moja ironija ne potiče od zlovolje ili mizantropije, nego iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je osmeh s omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija.
*****
Materijalistička civilizacija počiva na dihotomičnom poimanju smrti. Jednovremeno je razume kao nešto konačno, ali i kao nešto što nam obezbedjuje beskonačno (bilo u kom vidu), strahuje od nje, a prozvodi je izvan prirodne nužnosti, pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može, ište od nje smisao, a poriče joj ga. I umetnost izražava ovu dvomisao (dvoverje).
*****
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani.
*****
Umetnost nije tu da spasava, nego da razume zašto spasenja nema, ponekad i da nam olakša što ga nema.
*****
Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo –šta smo.
*****
Kad put vodi u ambis, svejedno je idete li njime sredinom, levom ili desnom stranom. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati.
*****
Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tudje, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za gradjanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.
*****
Svaki narod treba prema svojim potrebama da odredjuje vrstu i obim svojih saznanja, jer će njegova sudbina samo od njih zavisiti. Ako se već jedino vrednost ne može kao merilo uzeti – a očigledno je da uvek ne može – neka ih odredjuje pamet i tolerancija, a ne strast i predrasuda.
*****
Što se tiče zabrana, verujem da one ističu iz tri motiva: osećanja nesposobnosti da se nekoj tezi na civilizovan, kritički i javni način suprotstavi; ubedjenja da, iako se takvom sposobnošću raspolaže, mase – ono što su bili ljudi – nisu shvatili gde je istina izmedju dve koje se nude; nade da će se odlaganjem umanjiti dejstvo. Naravno da se to nikad ne dešava, dešava se upravo obrnuto. Ali kako je Haksli rekao: »jedino što od istorije uistinu učimo jeste da nas ona ničemu nije naučila«.
*****
Kad je u pogrešnoj civilizaciji, čovek je uvek u tudjini. Svi mi živimo u nekoj tudjini.
*****
Protivrečnost je moja priroda. Stalan rat manihejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, discipline i anarhije, pobune i pokornosti, slobode i dogme, samilosti i okrutnosti, smelosti i kukavičluka, umerenosti i preteranosti, meditacije i akcije, iracionalnosti i razuma, duha i tela …
*****
Život sam utrošio da izbegnem vezu izmedju umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo, protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu …
*****
Sad znam da je, načelno bar, to bekstvo kroz prostor i nepotrebno i bezuspešno, da se dublja iskustva mogu steći, poput Alimpija Stolpnika, čučeći celog života na jednom stubu, umesto kao sumanut jureći po svetu. Na žalost to nije svima dano, svi ne možemo spoznavati putem intuicije, većini ostaju za to samo naša bedna čula.
*****
Čudno je to s iskustvom; jeste li nešto stekli, ne možete znati odmah. Sve se može završiti kao sa Maksimom koji je otišao u Zagreb i sa Maksimom koji se iz Zagreba vratio. A može se desiti da na tom iskustvu zasnovanu promenu osetite tek kad se praktično suočite sa načinom života od koga ste pobegli. Iskustvo je otrov sporog dejstva, osetite ga kad na njega ne računate i putevima koje uopšte niste predvideli.
*****
Pod analitičkom nostalgijom podrazumevam sećanje koje ima za cilj restauraciju, u prustovskom smislu, duha minulog doba prema kojemu se oseća ljubav, ali restauracija pod kontrolom analize.

Život i literatura

Život i literatura @ Gojko Božović, Sarajevske sveske 3/2003, str. 399-403.
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

Borislav Pekić: Korespondencija kao život, Prepiska sa prijateljima (1965-1986), priredila Ljiljana Pekić, Solaris, Novi Sad, 2002.

Završavajući pisanje pisama iz tuđine, Borislav Pekić je početkom devedesetih izložio i jedno osobeno razumevanje tuđine, svog mesta u svetu i svoje sposobnosti da se na svet, kakav god on bio, navikne: "Upoznajući tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam bio stranac u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac. (...)

Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti - stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći: "O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!"
Ako je sav svet tuđina, onda to ne govori samo o celovitom i zaokruženom osećanju sveta, nego i o antopološkoj spoznaji koja govori kako je svet na opasnoj nizbrdici. Iz takvog doživljaja sveta, utoliko upečatljivijeg što nije samo izraz intelektualnih spekulacija već je osvedočeno i ličnim primerom, proističe Pekićev književni svet, jednako njegova simeonska potraga za istorijom i drugim dobima vremena, kao i njegovi antropološki trileri.

Kada čitamo pisma iz knjige Korespondencija kao život, koja objavljuje čitav jedan žanr Pekićeve književnosti, uporedo sa pismima šesnaest njegovih prijatelja, vidimo to intenzivno osećanje sveta kao negostoljubivog mesta. Na taj svet, kažu Pekićeva pisma, upućena ovom knjigom i nama, njegovim čitaocima, ne možemo se privići, jer bismo na taj način prihvatili njegovu konstrukcionu grešku, dakle, materijalističku logiku postojanja, kao model našeg učešća u svetu.

Bivajući stranac svuda, osim u jeziku i književnosti, u prostorima istraživanja ljudske istorije i ljudske duhovnosti, Borislav Pekić je oblikovao pogled na svet čijoj pronicljivosti pomaže upravo odsustvo konvencionalne stajne tačne. Drugim rečima, ako je stranstvovanje sudbina, spoznata a ne izabrana, onda naš pogled nije ograničen tačkom gledišta.

Pišući iz Londona, u kome je sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih napisao najveći broj svojih knjiga, Pekić se obraća prijateljima kao neko ko se nalazi izvan jezika svoje književnosti, kao neko ko u jednoj sredini piše, dok se u sasvim drugoj njegove knjige čitaju i dočekuju u svojoj prvobitnoj recepciji.

Ali i u pismima koja piše iz svoje zemlje, u drugoj polovini šezdesetih, Pekić ispoveda osećanje stranstvovanja govoreći o neslobodnom društvu u kome pekićevska porazna jednačina "civilizacija kao zatvor, zatvor kao civilizacija" doživljava ciničnu konkretizaciju.

Dok šalje pisma iz jedne ili druge tuđine, Pekić razgoreva volju za komunikaciju. Doživljavajući književnost kao pogodan način za preispitivanje života, za tumačenje prošlosti i za saznavanje savremenosti, pisac Zlatnog runa primenjuje taj model i u svojim pismima. Korespondencija, na taj način, postaje zamena za jedan mogući život, život u mnogo čemu osujećen i uvek pomalo izmešten iz svakodnevice glavnog korespondenta ove knjige.

Povezani u čvrst koordinatni sistem, život i literatura u Pekićevoj književnosti, kako to pokazuju i piščeva pisma, ispreplitani su sa jasnom namerom da se uspostavi horizont razumevanja, dovoljno složen i odgovoran za dovoljno složena i teška pitanja. Pekiću nisu dovoljni događaji, jer zna da su oni nezamislivi i nerazumljivi bez procesa. On nikada ne govori samo o jednom vremenu, jer bi to narušilo njegovu cikličnu koncepciju vremena.

Kako se to vidi u pismima? Uzmimo dva primera. Ako govori o poetičkim pitanjima, ona se smeštaju u ukupni, geteovski raznostran, duhovni kontekst svetske književnosti. Dakle, Pekić se ne zaustavlja na primerima iz jedne tradicije, o čemu možda najzanimljivije svedoči njegovo, u ovim pismima više puta izlagano viđenje mita.

Govoreći o mitu, Pekić to čini pred licem čitave tradicije mišljenja o mitu i tradicije pisanja zasnovane na mitskim situacijama. Kada govori o nekom događaju iz javnog ili književnog života, pisac to nikako ne čini iz perspektive dana, što bi u slučaju pisama vrlo lako moglo da se razume. Relacije koje on uključuje u opis tog događaja po pravilu sadrže u sebi i pronicljivo socijalno mišljenje i dubok antropološki uvid.

Ako su pisma zamena za odbegli ili za neprijatni, nadzirani život, pisanje u njima se javlja kao ovladavanje tuđinom i u geografskom i u antropološkom smislu, kao osmišljavanje praznine svakodnevne javne komunikacije. Ta zamena je Pekiću očigledno bila važna, pa su otuda njegova pisma, gotovo uvek, mnogo duža i više obavezujuća nego pisma njegovih sagovornika.

To nije samo zato što je Pekić pisac dugog daha. U knjizi Korespondencija kao život pisma su dnevnička hronika jednog života sa njegovim mnoštvenim detaljima. Ta hronika se uspostavlja u dijalogu sa prijateljima, a taj dijalog u sebi nosi i pretežne časove saglasnosti i otrežnjujuće trenutke rasprava.

Pekićevi sagovornici su pisci u rasponu od, recimo, Nikole Miloševića i Borislava Mihajlovića Mihiza do Predraga Palavestre i Vladete Jankovića, od Miodraga Bulatovića i Danila Kiša do Mirka Kovača i Dragoslava Mihailovića, od Slobodana Selenića do Vide Ognjenović. Pekić svoje prijatelje često prekoreva što ne pišu redovnija i duža pisma. U jednom od takvih pisama u senci piščeve ironije, ali, ipak, dovoljno jasno, ostaje razmišljanje o karakteru pisama u dobu novih tehnologija:

"Telefon, nažalost, još ne znam, pa ću ga javiti naknadno, naročito zbog toga što vidim da ste svi tamo slabi na peru i rađe se bacate u troškove telefoniranja nego u neudobnost pisanja pisama, jedan običaj koga smo zaboravili, i bez koga nećemo svoja buduća Sabrana dela moći uvećavati onim beskonačnim tomovima privatne prepiske koji uspešno zamenjuju pravu književnost, i koju ljudi željni istine mnogo spremnije čitaju od naših romana."

U Pekićevim pismima, koja čuvaju jedan takav običaj, ali ga ne pretvaraju u konvenciju, može se razlikovati pet (da li su navedene u tekstu) osnovnih tema. Na jednoj strani su prijateljstvo i književnost kao pokretačka volja ove prepiske. Na drugoj strani su društvene prilike, književni život i poslovna pitanja (pozorište, časopisi, izdavanje knjiga) kao ono što uokviruje i život i literaturu.

Kada govori o ovom drugom krugu tema, piščeva prepiska postaje hronika vremena u kome je, zbog odsustva drugih oblika socijalne komunikacije, književni život bio neobično intenzivan. Neka od pisama u knjizi Korespondencija kao život svedoče o boji jednog prijateljstva, o malim i velikim nesporazumima koji se među prijateljima otvaraju, ponekad ni iz čega, ili pak o temeljitosti prijateljskog saputništva u književnom, građanskom i javnom životu.

Srazmerno je malo pisama u kojima se otvara pitanje poetike. Ali neka od tih pisama imaju veliki značaj. Tako je, recimo, pismo Nikoli Miloševiću, upućeno 1. decembra 1982, u kome pisac govori o mitomahiji kao pojmu koji bolji od drugih tumači njegove knjige.

Slično se može reći i za dva pisma Danilu Kišu (jedno od 13. juna 1972, drugo od 10. oktobra 1976) u kojima se govori o romanu Kako upokojiti vampira, ali i o Grobnici za Borisa Davidoviča i atmosferi koja prati početnu recepciju te knjige. U polemičko-prijateljskoj prepisci sa Dragoslavom Mihailovićem, vođenoj u nekoliko pisama tokom 1972. godine, raspravlja se o knjizi Odbrana i poslednji dani, ali se iza toga, zapravo, ukazuje pitanje o statusu realnog u umetnosti.

Iz zanimljive prepiske sa Predragom Palavestrom valja izdvojiti dva pismo. U onom od 14. maja 1978. Pekić izlaže detaljan sinopsis "Zlatnog runa". U pismu od 22. septembra 1984. Pekić u tadašnje teme o kritičkoj književnosti unosi važnu korekciju, dajući tom pojmu širi antropološki karakter, na račun njegove moguće aktuelne vrednosti.

Život je ovde izašao u prvi plan, bilo u vidu događaja u književnoj i pozorišnoj sredini, bilo u vidu širih društvenih događaja koji opredeljuju karakter socijalnih nužnosti, statusa umetnosti, političkog poretka. U Pekićevim pismima, kao i u pismima nekih njegovih prijatelja, možemo pratiti istoriju nastanka nekih piščevih dela, potom istorijat izdavačkog tretmana tih dela i njihove prvobitne recepcije.

Saznajemo o piščevim književnim planovima i o istraživačkom radu na prikupljanju građe za docnije napisana ili nenapisana dela. Ali ova pisma, nastala sa namerom da održavaju volju prijateljstva i da budu glas u vremenu, makar koliko stišan i intiman, pre svega su svedočanstvo o književnim i društvenim prilikama od sredine šezdesetih, kada Pekić ulazi u srpsku književnost, do početka devedesetih, kada Pekićev status modernog klasika u toj književnosti ni po čemu nije sporan.

Dokumentarni karakter ove prepiske je dominantan, zbog čega se lako mogu pratiti književna i ljudska sudbina jedne generacije u srpskoj književnosti koja je, u poetičkom smislu, između modernizma i postmodernizma, a u društvenom između autoritarizma Brozove epohe i ciklusa ratova za nasleđe druge Jugoslavije. Lako se može pratiti i tiha, u ovim pismima više puta pokretana Pekićeva rasprava sa Crnjanskim.

Nekada je to rasprava oko Crnjanskovih zapeta, nekada povodom njegove anglofobije ili načina na koji prikazuje svoju emigraciju. Naj¬¬če¬¬šće se, međutim, rasprava pokreće povodom ponašanja "nekoliko korifeja naše literature (Andrić, Krleža, Cr¬njanski) u datim istorijskim okolnostima". Kada prođe vreme, onda detalji iz književnog života, kakav je, recimo, slučaj Pekićevog prijema u srpski PEN centar, postaje zanimljiva priča sa intrigama i napetošću socijalnog trilera.

Ali o čemu god da govore, Pekićeva pisma prožima neuporediva, uvek živa i spremna ironija. Ona se javlja kao provera svih stvari, pri čemu se nasmejani vitalizam susreće sa srcem zebnje ili užasa. U jednom od prvih londonskih pisama, recimo, Pekić govori kako je vreme "upravo božanstveno", ali odmah dodaje nastavak posle koga je, zapravo, vrlo teško utvrditi šta je pokretač retoričkog rešenja - opis mesta i vremena upućen udaljenom prijatelju ili pak duhovita književnoistorijska napomena: "i ni najmanje ne liči na ono vreme Dikensovo u kome je stalno padala kiša".

U nekom od narednih pisama ironija ponovo učvršćuje vezu života i literature: "Otvoreno govoreći, nisam ni sanjao da ću tako brzo posle objavljivanja romana o kućevlasniku (romana izvedenog iz čiste imaginacije) doći na teren praktične primene svih stečenih znanja iz oblasti kupoprodaje kuća, rentijerstva i tako dalje." Ova pisma još jednom potvrđuju da je Pekić pisac pronicljivog smeha. Sa njegovom ironijom se misli na katarzičan način.

Vreme, udruženo sa tehnologijom, menja karakter prepiske. Možda je Pekićeva korespondencija poslednja knjiga ove vrste u srpskoj književnosti. Naravno, pisma iz knjige Korespondencija kao život pisana su daleko od takve namere. Međutim, posledice su važnije od namere. Pisma pisana na internetu tamo treba i da ostanu. Testamentarna i na ovaj način, Pekićeva prepiska ostaje kao trag o uspenjima umetnostima i sunovratima društva.

“Vremena reči” VI deo

Književnost je po prirodi razarački posao.
*****
Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi.
*****
Koliko se daleko sme ići u borbi za istinu, za dobro, za pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji jedna paralelna ideja. Mi manje-više uvek osudjujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli naći u situaciji u kojoju bi nam se njegova primena učinila i prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.
*****
Konačno treba shvatiti da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.
*****
Onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predvidja katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili za to dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
*****
Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.
*****
Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što se može. Možda će mimo njega jednom neko proći, u očima poneti sliku, u nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve. Književnost se ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje davno je kasno.
*****
Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antropocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.
*****
Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus. Pisac, takodje, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
*****
Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi izmedju personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje »poglede na svet«, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.

Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.

Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, medju njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osudjen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.
*****
Najveće otkriće se napravi obično kad s njim ne možete više ništa pametno započeti. U tome je, jamačno, i tajna njegove vrednosti. Pravo otkriće ne služi da shvatite šta valja činiti, nego da razumete šta ste činili. Ako je igde, iskupljenje je u spoznaji.
*****
Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.
*****
Intenzivno me odbija i tzv. »književna politika« i tzv. »književni život«, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderška borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati), istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.

Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama gradje, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red, a onda, mi smo sa nagodbama već toliko pred samima sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta. Ovakva polutanska, inkonsekventna, »trgovačka« priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi …
*****
Nisam tolerantan. Ja sam samo dobro odgojen.
*****
Pisca ne treba slušati, nego čitati …
*****
Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobodjenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se stoga što je meta pogrešno postavljena. Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji …

Posed ima težnju da ekonomiše i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, prenoseći se u duhovnu i moralnu kao posedovanje moći, slave, sreće, pa i saznanja.

Posed je »crna rupa« u kojoj se naši životi pretvaraju u večnu nepokretnost. Njegovo kopile, san o efikasnosti, već nas stolećima umrtvljuje, tamo gde mislimo da nas oživljava, jer to je samo lepše sanjani san o – razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji.

Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti usled kojih materija odredjuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.

“Vremena reči” V deo

Moje će teme, ma gde živeo, ostati vezane za ono što smatram univerzalnim u istoriji i stvarnosti moje zemlje. Ne što bih ja bio nekakav naročit rodoljub, u tom respektu ja sam pre kosmopolit, već stoga što jedino te teme osećam kao stvarno svoje. Što se tiče mog odnosa spram istorijskih dogadjaja, o kojima pišem ili se spremam pisati, prostornom ili vremenskom udaljenošću, ali i prostim starenjem, on postaje slozeniji, ambivalentniji, manje konkluzivan, više sklon analizi nego sudu, ukratko konzervativniji u boljem smislu te reči.
*****
Studije, kojima se poslednjih godina bavim, pripomažu toj opreznosti u davanju konačnih sudova, mada moram priznati da mi, nakon njih, izvesne stvari izgledaju nejasnije nego kad o njima bezmalo ništa nisam znao.
*****
Uticaj stvarnosti na pisca, mada podsticajan, najčešće je nepovoljan već i zbog prirode književnog rada, koji je orijentisan prema zlu, i kojem je takozvano dobro tek ona logički nužna ali krtajnje neinteresantna polovina stvarnosti. »Negacija je piščev familijarni oblik prihvatanja stvarnosti«.
*****
Imati dobru kritiku znači za književnost isto što i za grad imati iskusne i sposobne saobraćajce. Snaga kritike nije u njenoj oštrini, već u njenoj tačnosti i nepristrasnosti. Ona najbolja je inspirativna i saradjivalačka.

Ona rdjava i ne postoji, jer u knjizevnosti ne ostavlja trag trajniji od onoga što ga olupina ostavlja u vodi. Moral kritike je važan koliko i njena stručnost, njena selektivna sposobnost ili njena moć da utiče na jednu književnost. Nema ništa gore od nesposobnog kritičara, osim sposobnog – bez morala.
*****
Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom. Realizam, onakav kakav je definisan od istorije literature, mrtav je ne zato što su pisci izgubili poverenje u njegovu moć iskazivanja suštine sveta u kojem živimo, njegovih univerzalija, već što je sama ta realnost izgubila kontakt sa stvarnim suštinama sveta. Što je realnost postala privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi možda i neka istina.
*****
Gradja je ono što odredjuje formu. Svako nasilje u tom odnosu, koji mora ostati spontan, narušiće jedinstvo ova dva vida književnog dela, od kojeg zavisi i njegov konačan umetnički efekat.
*****
Moj interes je usmeren prema suštini. Suština odbacuje beznačajnosti i sporednosti. Ona zahteva sav književni prostor za sebe. Ona je kao ameba koja te beznačajnosti jednostavno pretvara u vlastitu hranu, a zatim nekorisne izlučevine izbacije u ništavilo anonimnosti. Suština jednog života redovno je rasporedjena u nekoliko dramskih živčanih čvorova, nekoliko krupnih ganglija u kojima se sustiču i seku sve njegove koordinate.
*****
Krize su ferment koji izaziva ispoljavanje i najskrovitijih oblika i čoveka i njegovog naroda. Trošiti vreme na životne monotonije, a da one nisu preludijum za trenutke-prozore, u kojima će se taj život izraziti u svoj svojoj kontradiktornoj složenosti, znači nikad ne stići do suštine, nikad do univerzalija zbog kojih čitav taj trud jedino i vredi.

Kao što se opire sporednostima, jer je se ne tiču, suština ne priznaje ni slučaj, jer ga ne poznaje. Suština je zakon po kojem biće živi. Nezakonitosti, proizvoljnosti su joj strane. Ako se dogadjaju, zbivaju se izvan nje. Ali čim se njoj dogode, postaju one sudbinske. Ne što bi, možda, one to bile same po sebi, već što ih naša suština kao takve uzima.

Nepoznate unutrašnje veze spajaju datume naših proticanja, duboko ispod logičkog privida plete se mreža što spaja razna doba, mreža čiji će nam kroj zauvek ostati nepoznat. Tu i tamo prodre u naše dimenzije neki nagoveštaj i to je sve. A on se može naći samo u časovima u kojima čovek, pa prema tome i njegova književna projekcija, prolaze kroz naročita iskušenja, isto onako kao što izazivanje duhova nije moguć bez stanja transa.
*****
Pošto smo sebe iz svakog mita izuzeli, naravno da nam se čini da nam se sve dogadja slučajno, a najčešće i nezasluženo. Treba, medjutim, ostaviti malo mesta u svom srcu i za sumnju da će udarac kojim smo nekome razbili glavu možda nekog našeg potomka ubiti kad mu kao cigla na glavu padne.
****
Pisac je čovek koji lako može da upadne u zamke sopstvene taštine, a to je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom. Zato se tudim, svesno, disciplinovano i tako reći programski da taštinu isključim iz svog ponašanja, iz svog mišljenja.
*****
Pisanje je pre svega posao za isposnike.
*****
Ja sam ubedjen da je duh premoćan i da snaga duha vodi svet.
*****
Iz te i takve slike Biblije (u Vremenu čuda) proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje radjaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju. To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode.
*****
Ja sam potpuno svestan da čovek menja i sebe i svoja mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema švim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja.
****
Ja nisam čovek inspiracije, za mene je knjiga misaoni posao, možda i filosofski.
*****
Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
*****
Kada su posredi značajne stvari, odredjivanje životnog puta, moralnog stava, pitanja savesti, tu sam ja odlučan i definitivan i menjam mišljenje samo kada me na to nateraju nova saznanja i novi argumenti koje ne mogu da pobijem. U svemu drugom prilično sam nesiguran, i to nisam bio ranije, jer sam ranije manje znao. Ako čovek više čita, više konzumira tudja iskustva, više je u dodiru sa stvarnošću, čini se da je prirodno da bude sve nesigurniji.

“Vremena reči” IV deo

Zahtevati moralno ponašanje od svojih junaka, koje ste vi, sedeći za pisaćim stolom, kraj čaše viskija, uz neki znameniti kvartet koji vam gudi Baha, u medjuvremenu, uz pomoć zloćudne imaginacije spleli u najbiranije fizičke neprilike i moralne dileme, u najmanju ruku je neuvidjavno.

Jedino što mozete jeste da od njih ništa ne zahtevate, nego da se što više približite slici stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo, inače, ono bilo. A suditi pisac sme samo sebi. Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.
*****
Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, ukljućujući i sopstvene. U svojoj literaturi, medjutgim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
*****
Moja namera nije da sudim, niti da morališem na temu ljudskog ponašanja, ukratko “da upravljam savestima”, a ako se smatra da zastupam i u književnosti neka moralna gledišta, kojih inače nastojim u životu se držim, onda taj utisak potiče od moralnog osećanja samog čitaoca. Izraz je to njegove, a ne moje moralnosti.

Bavim se “pitanjem morala”, kao što se bavim i svim drugim uslovima naše egzistencije u njihovom medjusobnom odnosu, koji stvara svet onakvim kakvim ga mi vidimo, osećamo i podnosimo. Moral ne postoji “za sebe” i “zbog sebe”. On živi jedino u odnosu na druge, da baš ne kažem i zbog drugih, kao što prema jednoj od brojnih teorija temporalnosti vreme ne postoji izvan odnosa medju pojavama i promenama u njima.
*****
Kada se postavlja pitanje šta književno delo može učiniti u pogledu žla u čoveku, to je kao da se pita šta u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte treba nešto da učini kraj toliko pozvanijih i priznatijih sredstava za poboljšanje ljudske situacije. I tek onda, najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
*****
Negde unutar tih limita, izmedju mišljenja da se književnošću ne može stvarno ništa postići i uverenja da se mora sve pokušati, kreće se i moja misao.
****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
*****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao.
*****
U svih sedam tomova “Runa” razmišlja se, zaparavo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, a jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane.

Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, redjaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, radjaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rodjeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski medjusobnoj kavzi, kreću.
*****
Privatno posedovanje, dajući mu najširi, pa i izvanmaterijalni značaj volje za imanjem (svejedno da li značenja ili blaga, moći ili uspeha), oduzimajući mu, naravno, političkoideološko tumačenje, a ostavljajući jedino psihološko, smatram upravo onim nesrećnim istorijskim rukavcem kojim je naša civilizacija otišla do djavola.
*****
Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.
*****