Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubedjenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osudjeno biće. A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog djavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Život teče koritom reke koje je usekao jedan davni ižvor. Reka se uvek uliva u isto more. Konfiguraciju sliva može poremetiti jedino zemljotres. Jer samo se iz haosa, kako je rekao Nietzsche, radjaju zvezde. Prirodan razvoj, ono što zovemo “progresom” id od čega očekujemo da nas dovede do naše “velike humane sudbine”, dosledan sebi i svom poreklu, moze nas dovesti samo do – 1999.
Čak iako uistinu raspolažemo nekakvim čudesnim potencijalima, malo nam mogu koristiti, jer ni oni, kao ni mi, njihovi navodni nosioci, nisu više slobodni, nisu više u službi ni čoveka, ni humaniteta. Vrsta, kov i funkcija tih potencijala odredjeni su prirodom naše civilizacije. Ako je ona promašena, ni naši potencijali ne mogu biti spasonosni. Ako je pravac rdjav, ono što njime ide, ma i dobro bilo, ničemu ne služi.
*****
Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rdjavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
*****
Fundamentalne zablude, potpomognute čitavom operativom istorijskih, moralnih i duhovnih Dvomisli, obrazovale su za našu egzistenciju hermetički humani frižider, s veštačkim, sintetičkim uslovima života, sličnim onima što bismo ih, u nekom artificijelnom mehuru, uživali na nekoj planeti nepodnošljivog pritiska ili pogubnih klimatskih prilika.
Šta se van našeg “mehura” dogadja, tiče nas se jedino ukoliko nas ugrožava i ukoliko se može eksploatisati. Razdvojenost od one temeljne, više realnosti, razdvojila nas je i medjusobno, u opštem “mehuru” za svakog od nas naduvala je njegov poseban. Stvoreni su lažni uslovi života u kojem se ne može živeti istinski život. Život se može jedino – imitirati.
*****
Sve više postajemo svesni naopakog karaktera i pogubne mehaničnosti svoje civilizacije, sve više uvidjamo njenu osnovnu dvosmislenost i u njoj razloge koje su izvesni mislioci tražili za tragičan raskol izmedju naše egzistencije i našeg bića.
Sve više smo nezadovoljni onim što nam nudi navodna neizbežnost istorije i navodna progresivnost ovog modela civilizacije. Ma koliko polovični, protivrečni, konfuzni, pa i manipulacijama podložni, izvesni savremeni vanstranački pokreti, izvesne preventivne inicijative – poduprte mahom od mladjih ljudi – predstavljaju zapravo prve znake nekog budućeg masovnog otrežnjenja, ako, naravno, za njega bude vremena.
Iz tih razloga moje simpatije pripadaju Zelenom pokretu, Prijateljima Zemlje, inicijativama za zaštitu ljudskih prava (uključujući i prava životinja), društvima za borbu protiv smrtne kazne, pokretima za ograničenje nauke, odnosno njenu kontrolu; ukratko, svemu što na ovaj ili onaj način predstavlja alternativu “civilizovanom mehuru” u koji nas je istorija zarobila i u kojem joj je očevidna namera da nas – uguši.
*****
Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
*****
Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije, koji mi, svojim životom, pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, sa onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita.
No comments:
Post a Comment