“Vreme reči” XV deo

Otkrivanje prošlosti je važno jer je u njoj naša definisana budućnost. Bukvalna, apsolutna, kopiji podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minule stvarnosti je nemoguća. (Ona je nemoguća, jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.)

U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha. Istorijski je roman magijski pokušaj vaspostavljanja Duha iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.
*****
Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom odredjene istorije.
****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Gde se stiže odredjeno je onim odakle se polazi. Kraj je u početku. Početak u sebi ima i kraj. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima boga Progresa, jasno da je civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.
*****
Piscu ideologija nije potrebna. Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.
*****
Od svog duhovnog učitelja Tomasa Mana sam nastojao da se naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.
*****
Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodredjuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takodje. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.
*****
Ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo je – kalo.
*****
Svako koje dugo ziveo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tudjini zna šta to znači. I dobar kad je, život gubi, ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rodjeni i odrasli. Jer od sviju tudjina na koje smo osudjeni, najsnošljivija je ipak – svoja.
*****
Nije najteža tudjina što su vam je nerazumevanjem drugi nametnuli. Najteža je ona koju ste nerazumevanjem drugih sami sebi stvorili.
*****
Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo.
*****
Manov “bunar vremena” ima vrlo mali ulazni otvor, ali njime silazeći, vidići se šire, i mi tu širinu opažamo mnogo pre nego što smo dhvatili da smo, zaneseni širinom vidokruga, stigli do najdubljeg dna jednog remek-dela meta-istorijskog romana.

Dubina i širina umetničkog dela isti su pojmovi, ako primimo da je ono slično kugli, u koju kad udjete, ideja prostora i pravaca u njemu ne postoji. U dobrom delu osećamo se kao u svemiru, šta je gore a šta dole ne zna se: odlazeći u širinu, spuštamo se u dubinu; spuštajući se u tu dubinu, spoznajemo i širine njegovih prostora.
*****
Stvarnost postoji kao gradja, ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, osetim, spoznam, razumem, protumačim.
*****
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčije može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doćiće sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povesne egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
*****
Reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da “zadje” i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.
*****
Ironija ulazi u taj književni lonac kao moj opšti pogled na stvari. Ona je konstitutivni deo mog književnog rukopisa. Ona nije namerna, ona je prirodna, dakle, u mom slučaju, neizbežna. Ona se, naravno, sa objektivnošću ne slaže. Ali ja nikada nisam tvrdio da sam objektivan.

Ja sam samo govorio kako prema nepristrasnosti imam izvesnu racionalnu težnju. A od toga što čovek želi, do onoga što može i stvarno hoće, put je dug, a često i neprohodan.
*****
Ljubav je – kada se njome bavi roman – puka gradja. Kao moć. Kao beda. Zlo. Patnja. Sreća. “Stvarnost”. Sve što u životu učestvuje.
*****
Legalne političke manjine ne samo da nisu opasne po stabilitet civilizovane zajednice nego su neophodni za njen zdrav život, za vitalitet njene demokratije. Toliko ponegde važne da bi država propala pre bez svoje opozicije nego bez svoje vlade.
*****
Većina naših muka potiče od uzaludnih napora da shvatimo neshvatljivo, a onda to što shvatili nismo izmenimo u svoju korist, koju takodje najčešće ne razumemo. Stalno smo u potrazi za Redom u Neredu, Zakonom u mreži Slučajnosti, čvrstim tlom u tečnom agregatnom stanju naših života.

U svetu neizvesnosti, žudimo za izvesnostima, jer ih zamenjujemo za sigurnost, koje bi nas, da se mogu trajno uspostaviti, ubile i pojedinačno i kao vrstu. Pa, ipak, ma koliko sve oko nas i u nama izgledalo haotično, neki arhemodeli, neki mitski kodovi, beskonačno kopiranje sudbinskog pratipa stvari postoje. Samo to nas ne treba da se tiče. Odvija se bez nas, mada ne i mimo nas. Odvija se s nama, ali ne zbog nas. Tek – odvija se.
*****
Najsavršenije su, prirodno, tajne u koje je nemoguće prodrti. One su i jedine koje nešto znače. U mome životu zagonetnost darovanog dobra i doživljene sreće koju ne vidim da sam ičim zaslužio.
*****
Ono što je očigledno ne zahteva kontrolu plodonosne sumnje. A sumnje čim nema, ostajemo bez odbrane od zabluda očiju.