“Vreme reči” XVI deo

U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tudjem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih “uspeha”.

Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života,
*****
Učio sam se na Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxley i Orwellu Krleži i Domanoviću. Učili su me i Platon i Nietzsche, i Špengler, i Berdjajev, i antropolozi predvodjeni Elijadom. Učili su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i moji neprijatelji. Učio sam na tudjim saznanjima, veštinama, glupostima (i vlastitim), tudjoj patnji i sreći. Profesori su mi bili tudji životi, a medju njima i moj.
*****
Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.
*****
S nagradama je uvek muka. Muka bez njih, muka sa njima. Dok je ne dobijete, jer vam nešto i znači, premda to ni sebi ne priznajete, pogotovu da vam znači mnogo; kad je najzad dobijete, onda tvrdite da vam do nje nije stalo. Od licemerja kad tvrdite da vam mnogo znače, gore je samo ono s kojim se hvalite da vam ne znače ništa.
*****
Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijumima, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nesreće. Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernetizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i u prenosnom smislu otudjenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, odavno je već u toku. Ako je in e opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako i oni nisu već – androidi.
*****
Manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako i da svladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove.

Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima oči nadoknadi. Ko ih ima, ali ih je prekrila mrena pogrešnog ili rdjavog odgoja, odbrane u drugim čulima nema.

Držim da pored rigidne realsocijalističke dogme, koja je formirala i našu današnju stvarnost i njenu fatalnu krizu, deo odgovornosti leži in a pedagoškom sistemu, nesposobnom da proizvede slobodne, racionalne, umne, efikasne, moderne ljude, dorasle savremenom evropskom nivou, već jedino neupotrebljive poslušnike, polupismene diletante, eventualno eksperte koji će pomagati pri kradji knjiga iz nacionalnih i sveučilišnih biblioteka.
*****
Insistiram na mitu zato što mit insistira na nama. Antropopeja, saga o Čoveku kao antropološkoj jednačini, beskonačna je varijacija mitskih arhetipova, a naše, naoko tako originalne, ekskluzivne, neponovljive pojedinačne i zbirne sudbine, povesti naroda, rasa, kultura i civilizacija, kodirane su verzije inicijalnih mitskih situacija.

U osnovi raskošne, haotične, neverovatne raznolikosti sveta leži neka takodje neverovana, skoro skeletno geometrijski suva jednostavnost. Užasava li nas ona ili zadivljuje, druga je priča, ali da, situirajući nas u neizmenljive pramodele, ograničava naše slobode, sumnje nema.

Besmo savršeni androidi daleko pre nego što nesavrš
ene kibernetske dvojnike izmisli smo. Bedni smo bastardi mita, zatočeni i rekombinovani u njegovom alhemičarskom kotlu; ako je večan, bez nade smo na oslobodjenje, ako nije, osudjeni na izumiranje usled postepenog nestajanja humanog porekla u prauzorima.

Utisak da, živeći svoj život, nešto ponavljamo, da smo, uprkos slobodnoj volji, uprkos moći izbora, uprkos hipotetičkim potetencijali ljudske prirode, tek proizvod neke praiskonske arkanske manufakture, koja je davno prestala da radi, ali joj se artikli i dalje spontano reprodukuju, da se mitske sheme čak i kloniraju, taj utisak, naravno, nije prijatan, bar koliko nas pogadja otkriće da smo i kao najslobodniji malo uistinu slobodni, ili da smo, misleći da raspolažemo slobodnom voljom – kojom i raspolažemo, samo ne možemo da koristimo – tako često marionete tudjih ideja, masovnih emocija i strasti, naturenih dužnosti, izlišnih potreba, besmislenih navika, indukovanih rutina, umišljenih interesa, pa i rdjavo protumačene sopstvene savesti.

Da, mit je borhesovska novčanica koja se razmenjuje kroz vreme, samo joj starenje sveta ne menja vrednost kao pravom novcu; niti je obezvredjuje inflacijom, niti je uvećava pretvaranjem u numizmatički raritet.
*****
Fantastike ima u skoro svim mojim radovima, osim autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.
*****
Neka se paralela izmedju “iskustva” izgnanstva i “iskustva” zatočeništva može izvesti. Zatvor u socijalističkoj domovini je vidljivo mesto gde ljudi, što drže da su slobodni, zatvaraju one za koje misle da njihovu slobodu ne zaslužuju ili prete da im je oduzmu; tudjina je nevidljivi zatvor, gde poneko od nas odlazi kad dodje do uverenja da je i sloboda u socijalističkoj domovini – zatvor, samo daleko manje uočljiv.

(U medjuvremenu, pametni odlaze da zarade pare i bolje žive.) Pošto su u pitanju tri tamnice, ili tri varijacije u praksi iste totalitarističke ideje, uz četvrtu zasnovanu na egzistencijalnom ropstvu bez obzira na poredak, razlike su manje nego što se očekuje. Naravno da ih ima, ali one su pre u domenu mere, ne suštine, kao razlike izmedju nivoa američke trostepene policijske torture.

Govoreći robijaškim žargonom u realsocijalizmu – a za druge ne znam – osudjenik na zatvor je izolirac, a slobodan čovek, slobodnjak, osudjenik koji radi, često bez nadzora, van zidova kazamata, ali je svejedno osudjenik, u najpovoljnijem slučaju kažnjenik na uslovnoj slobodi.