Jedino što mozete jeste da od njih ništa ne zahtevate, nego da se što više približite slici stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo, inače, ono bilo. A suditi pisac sme samo sebi. Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.*****
Neću da krijem da sam u ličnom životu priličan puritanac s malo razumevanja za ljudske slabosti, ukljućujući i sopstvene. U svojoj literaturi, medjutgim, trudim se da što dublje i dalje pomerim granice poimanja sveta kakav stvarno jeste. Ja ne umem da mrzim niti da prezirem ličnosti svojih romana, čak i kada bi one, da u našem životu borave, bile čudovišta.
*****
Moja namera nije da sudim, niti da morališem na temu ljudskog ponašanja, ukratko “da upravljam savestima”, a ako se smatra da zastupam i u književnosti neka moralna gledišta, kojih inače nastojim u životu se držim, onda taj utisak potiče od moralnog osećanja samog čitaoca. Izraz je to njegove, a ne moje moralnosti.
Bavim se “pitanjem morala”, kao što se bavim i svim drugim uslovima naše egzistencije u njihovom medjusobnom odnosu, koji stvara svet onakvim kakvim ga mi vidimo, osećamo i podnosimo. Moral ne postoji “za sebe” i “zbog sebe”. On živi jedino u odnosu na druge, da baš ne kažem i zbog drugih, kao što prema jednoj od brojnih teorija temporalnosti vreme ne postoji izvan odnosa medju pojavama i promenama u njima.
*****
Kada se postavlja pitanje šta književno delo može učiniti u pogledu žla u čoveku, to je kao da se pita šta u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte treba nešto da učini kraj toliko pozvanijih i priznatijih sredstava za poboljšanje ljudske situacije. I tek onda, najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
*****
Negde unutar tih limita, izmedju mišljenja da se književnošću ne može stvarno ništa postići i uverenja da se mora sve pokušati, kreće se i moja misao.
****
Smatram da sjajne knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca iz života njegovog društva, njegove nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke Sokratove misli nisu ovoga oslobodile dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se bori kao vojnik za Atinu, čiji će ga demos ubiti.
*****
Trudim se da se samo izražavam, da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit način. Kao tužilac koji bi već svojim govorom kaznu izricao.
*****
U svih sedam tomova “Runa” razmišlja se, zaparavo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, a jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane.
Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, redjaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, radjaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rodjeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski medjusobnoj kavzi, kreću.
*****
Privatno posedovanje, dajući mu najširi, pa i izvanmaterijalni značaj volje za imanjem (svejedno da li značenja ili blaga, moći ili uspeha), oduzimajući mu, naravno, političkoideološko tumačenje, a ostavljajući jedino psihološko, smatram upravo onim nesrećnim istorijskim rukavcem kojim je naša civilizacija otišla do djavola.
*****
Svi smo mi, na svoju žalost i sramotu, imali tokom života svoje velike i male kompromise, ali nismo svi od njih pravili vrlinu.
*****
No comments:
Post a Comment