****
Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke. Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od kojih su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to - šminka. Šminka čini lice vidljivijim, ali ga ne stvara. Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono »ustani i hodi!«, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi. Ličiće to možda na prošlost, ali prošlošt neće biti.
*****
Mi vidimo realnost, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na strart da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije pasti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati …
*****
Mi nismo kadri kontrolisati tzv. napredak, ne vladamo posledicama ni svojih činova, ni svojih ideja, čak i kada su najplemenitije. Stoga nam je sva prošlost nasilnička. I onda na osnovu čega se smemo nadati da će nam budućnost biti išta bolja? Kao da postoji ijedna jedina prokleta stvar na svetu – osim pameti – koju je čovek pronašao, pa je onda nije upotrebio!
*****
U »mračno doba« rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom oslobodjenja – ali ga, bar, niko nije ubedjivao da je slobodan, i da je najslobodniji kad je u najvećem ropstvu. Danas na tim načelima žive čak i tzv. humanističke doktrine …
*****
Osim kao tema i gradja, nauka nema šta da traži u umetnosti. Naučna umetnost je – protivrečnost. Umetnička nauka – druga. Filosofija, koja bi u sebi nastojala da spoji nauku i umetnost, postigla bi jedino da se pretvori u treću.
Ja, lično, više bih voleo da ispunjavam san Filosofije o njenoj sintezi sa životom. (Na srećniji način i s boljim posledicama po život nego u nekim mojim knjigama.) Pretpostavio bih čak i san Umetnosti da postane Životom, ma pri tome izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san Života – da nešto znači.*****
Moja ironija ne potiče od zlovolje ili mizantropije, nego iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je osmeh s omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija.
*****
Materijalistička civilizacija počiva na dihotomičnom poimanju smrti. Jednovremeno je razume kao nešto konačno, ali i kao nešto što nam obezbedjuje beskonačno (bilo u kom vidu), strahuje od nje, a prozvodi je izvan prirodne nužnosti, pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može, ište od nje smisao, a poriče joj ga. I umetnost izražava ovu dvomisao (dvoverje).
*****
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani.
*****
Umetnost nije tu da spasava, nego da razume zašto spasenja nema, ponekad i da nam olakša što ga nema.
*****
Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo –šta smo.
*****
Kad put vodi u ambis, svejedno je idete li njime sredinom, levom ili desnom stranom. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati.
*****
Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tudje, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za gradjanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.
*****
Svaki narod treba prema svojim potrebama da odredjuje vrstu i obim svojih saznanja, jer će njegova sudbina samo od njih zavisiti. Ako se već jedino vrednost ne može kao merilo uzeti – a očigledno je da uvek ne može – neka ih odredjuje pamet i tolerancija, a ne strast i predrasuda.
*****
Što se tiče zabrana, verujem da one ističu iz tri motiva: osećanja nesposobnosti da se nekoj tezi na civilizovan, kritički i javni način suprotstavi; ubedjenja da, iako se takvom sposobnošću raspolaže, mase – ono što su bili ljudi – nisu shvatili gde je istina izmedju dve koje se nude; nade da će se odlaganjem umanjiti dejstvo. Naravno da se to nikad ne dešava, dešava se upravo obrnuto. Ali kako je Haksli rekao: »jedino što od istorije uistinu učimo jeste da nas ona ničemu nije naučila«.
*****
Kad je u pogrešnoj civilizaciji, čovek je uvek u tudjini. Svi mi živimo u nekoj tudjini.
*****
Protivrečnost je moja priroda. Stalan rat manihejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, discipline i anarhije, pobune i pokornosti, slobode i dogme, samilosti i okrutnosti, smelosti i kukavičluka, umerenosti i preteranosti, meditacije i akcije, iracionalnosti i razuma, duha i tela …
*****
Život sam utrošio da izbegnem vezu izmedju umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo, protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu …
*****
Sad znam da je, načelno bar, to bekstvo kroz prostor i nepotrebno i bezuspešno, da se dublja iskustva mogu steći, poput Alimpija Stolpnika, čučeći celog života na jednom stubu, umesto kao sumanut jureći po svetu. Na žalost to nije svima dano, svi ne možemo spoznavati putem intuicije, većini ostaju za to samo naša bedna čula.
*****
Čudno je to s iskustvom; jeste li nešto stekli, ne možete znati odmah. Sve se može završiti kao sa Maksimom koji je otišao u Zagreb i sa Maksimom koji se iz Zagreba vratio. A može se desiti da na tom iskustvu zasnovanu promenu osetite tek kad se praktično suočite sa načinom života od koga ste pobegli. Iskustvo je otrov sporog dejstva, osetite ga kad na njega ne računate i putevima koje uopšte niste predvideli.
*****
Pod analitičkom nostalgijom podrazumevam sećanje koje ima za cilj restauraciju, u prustovskom smislu, duha minulog doba prema kojemu se oseća ljubav, ali restauracija pod kontrolom analize.
No comments:
Post a Comment