Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, III tom; Borislav Pekić, BIGZ, Begrad,1990.
Pretpostavljam da će životom iznudjena obnova gradjanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko gradjanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje. Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prasumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog gradjanstva.
*****
U revolucijama je Otadžbina uvek u opasnosti. Otadžbina će uvek biti u opasnosti. Otadžbina je uvek bila u opasnosti. Samo se menjao neprijatelj. Selio se sa zapada na istok, pa natrag. Unutrašnji, srećom, nije menjao mesto. Upozoravajući na neprijatelja, revolucija je u ime Otadžbine uvek imala u vidu – njega, gradjanina.
*****
Duševnom propadanju uvek prethodi zanemarivanje izgled i lične higijene, a sledi mu telesno raspadanje.
*****
U komunističkoj terminologiji ‘gospodin’ je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen proleterskom rečju – ‘drug’, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom ‘gradjanin’. Na slobodi, 1948, gospode kod nas više nije bilo.
*****
Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protvnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba se usled pomanjkanja ljudskog goriva.)
*****
Treba se povremeno osamiti, ništa ne raditi i, spuštajući se na vlastito dno, pokušati osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.
*****
Jedna od najpresudnijih, analitičkom oku najpristupačnijih komponenti razvijene civilizacije je moralni kodeks po kome ona živi, dugotrajnim odgojem na istom učenju, iskustvu i osećanju, zbir ustaljenih normi po čijoj se unutrašnjoj komandi refleksivno luči zlo od dobra, dopušteno od zabranjenog, poželjno od nepoželjnog, svrsishodno od izlišnog. Potrebno je da takav kodeks bude univerzalan, pošto je već postao konstitutivan, pa da kao primaran uslov učestvuje u odredjivanju nekog antropološkog nivoa humaniteta kao posebne civilizacije.
*****
Šta je moral ako je čovek gladan?
*****
Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.
*****
Oslovljavanje sa “Ti” može biti posledica Odgoja i posledica Postupka, premda Postupak može računati na Odgoj, a Odgoj se oslanjati na Postupak.
*****
U sobi s jednim mudracem i jednim ludakom, društvenu klimu neće odredjivati mudrac nego ludak. On će je odredjivati i u sobi gde su svi mudri, a samo on lud.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. Gubitak samosvesti, uvek praćen spoljnom zapuštenošću i duševnom čamotinjom, redovno dovodi do gubitka smisla za humor, ovaj najpre do nečovečnosti, potom do nelojalnosti, ili obrnuto.
*****
Sposobnost spoznaje sveta raste proporcionalno njegovom sužavanju, da do savršenstva dodje ako je sveden na veličinu tek malo veću od mrtvačkog kovčega. U tome počiva deo epifanijskih tajni, totalnost pustinjačkih saznanja, bezgranična punoća askeze.
*****
Neuporediva je poezija samoće! I u tom su smislu zatvorski prostori uistini onirički!
*****
Oprosti tamničarima svojim, jer oni to nisu izabrali. Oprosti i onima koji s tobom leže, jer ni oni to nisu izabrali. Pamti, ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja teret.
*****
Onaj ko zatvor sa sobom nosi, nikad iz njega i nije izašao. Pušten iz jednog ušao je u zatvor svojih uspomena. Iz prvog se može izaći, iz drugog nikad. On je lavirint u kome se zauvek gubi naša sloboda.
*****
Termin “realsocijalizam” je novijeg datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje. Potrebno je, stoga, bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono, u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi, retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.
Tako je “realsocijalizam” postao termin za “socijalizam” – mahom marksističkog modela – koji se primenjuje i koji evidentno ne uspeva, a izraz “socijalizam” ostao je da pokriva nešto što, pošto nikada, navodno, nije ni pokušano, ne možemo znati da li će ili neće uspeti. Termin “realsocijalizam”, na kome insistiraju čak i socijalisti nemarksističkog porekla, nije prvi ni jedini pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica.
Zbog toga smo i nesrećnog Marxa tranširali u komade, delili na mladog i starog, srednjeg, valjda, za rezervu ostavljajući, usvojljivog, delimično usvojljivog i neusvojljivog, primenljivog i neprimenljivog, ovakvog i onakvog. Socijalizam koji nam se ne svidja, u prvom redu što nije uspeo, a tek onda iz drugih humanijih obzira, zvali smo njegovom perverzijom revizionizmom ili staljinizmom, već prema politici, trenutnoj potrebi ili oportunosti.
Onaj koji nam se, navodno, svidjao i uvek pre nego što bi ga iskusili, zvali smo svakojako, najzad i “samoupravnim”, sve dok se i taj nije rdjavim pokazao, dok i on nije otišao u prenatrpanu staretinarnicu propalih proba socijalizma da pronadje svoju dušu.
Što će ideja u svoju odbranu u buduće preduzeti, ne zna se. Uostalom, možda je konačno došlo vreme da ideja u radu za gradjane malo predahne – uostalom trajna je, neuništiva, ne mora se žuriti – a gradjani povodom nje nešto da preduzmu.
Pages
▼
Wednesday, February 28, 2007
Tuesday, February 27, 2007
“Godine koje su pojeli skakavci-II”-2. deo
Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, II tom; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1989.
“Moralnopolitička podobnost” je novogovorna sintagma koja i ne prikriva pokušaj da se mišljenje s gnoseološkog prevede u etičku ravan, pa tako, jednačini dosledno, nepoželjno uverenje automatski definiše kao nemoralno, a njemu dosledno ponašanje kao asocijalno. Ona je zajedno sa elefantijazisom vladajuće stranke i privilegovanim položajem njenih pripadnika, omogućila suverenu vladavinu mediokriteta.
*****
Pripadnost Partiji postaje obavezna ne za svakog ko deli njenu istinu, već i za svakog ko želi da napreduje. U nju navaljuju karijeristi, arivisti, konformisti, oportunisti svih vrsta i profila. Uočljiva posledica populizma je negativna selekcija u aparatu vlasti i mehanizmu društveno-privredno-kulturnog života, duhovni, idejni, moralni konglomerat, hibridno telo Harpije koje nije prijanjalo uz tradicionalnu organizacionu kožu u koju je ušiveno
Unutar himeričkog tela dolazi do propulzivne diferencijacije. Deo članstva, iako ideoloski nepripremljen, društveno nezreo, moralno nesiguran, postepeno se poistovećuje sa njenim ciljevima, ukoliko se oni još mogu razabrati.
Drugi deo, ideje prihvata kao psihološki alibi za već predužeti čin, da se u unutrašnjem raskolu ne bi izgubilo samopoštovanje, ili učinila omaška koja bi laž kompromitovala.
Treći odlaze sami ili se isključuju. A najveći deo prosto prihvata Pravila igre, bavi se sobom, održavajući mentalnu distancu, ali obilno koristeći partijsku legitimaciju.
*****
Ne menja čovek partiju nego partija čoveka. Da bi čovek menjao partiju, potrebno je da je vodi. (Da se boljševička partija promeni bilo je potrebno biti – Staljin.)
*****
Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrdjuje da se niko večno ne može graditi fantomom, a da to stvarno jednom ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude.
*****
Priroda je puna mimikrije svih načina i oblika. Logički je nemoguće da dar spasonosne simulacije mimoidje jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rodjačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smedju boju kože i krzna. Zauzvrat je obilno razvio sve vidove društvene simulacije. Sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagodjavanja, pa i one što se medju životinjama smatraju – mimikričnim.
*****
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspešnija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.
Niko ne može simulirati ubedjenje, igrati pripadnika nekog pokreta ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vlasti, da postoji, da je moguća, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti maski.
Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika izmedju autohtonije i simulacije ne samo u posledicama po druge već i u visceralnom doživljaju tih posledica, pa se posle perioda duhovnih kriza i nedoumica uspostavlja stanje apsolutne harmonije sa maskom.
*****
Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa, morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo pored kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija propala s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu osobito prija i vikati Ohoho! (Sve dok mu se, najzad, stvarno ne svidi i misije se mane.)
I kada bi najposle došlo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder – i u njima, eventualno, uspeo, nagovorivši kanibale da predju na travu, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno iz viših motiva morao da pojede i svari.
Prihvatam Miloševo objašnjenje ketmanstva kao raširenog tipa prinude mimikrije u tiranijama, ali ne i opravdanje koje je, takodje mimikrtično, skriveno u nekim od njegovih primera i zaključaka i koje očevidno potiče iz vlastite ketmanske biografije.
*****
Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti, kome se inteligencija ili iskustvo nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije ili iskustva nego drugih, takodje legitimnih ali vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor ne samo da je neotudjivo pravo već je i sadržaj aktivne inteligencije.
*****
Većina obraćenika staro, odbačeno mišljenje, čak i kad nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, ispravljivom pukim prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih greh. A greh valja okajati, greh se ispašta. Ispaštanje se, medjutim, ne izvodi uvek samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se zlostavljanje drugih. U istorijskoj projekciji pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume kojih se i danas stidimo.
U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.
“Moralnopolitička podobnost” je novogovorna sintagma koja i ne prikriva pokušaj da se mišljenje s gnoseološkog prevede u etičku ravan, pa tako, jednačini dosledno, nepoželjno uverenje automatski definiše kao nemoralno, a njemu dosledno ponašanje kao asocijalno. Ona je zajedno sa elefantijazisom vladajuće stranke i privilegovanim položajem njenih pripadnika, omogućila suverenu vladavinu mediokriteta.
*****
Pripadnost Partiji postaje obavezna ne za svakog ko deli njenu istinu, već i za svakog ko želi da napreduje. U nju navaljuju karijeristi, arivisti, konformisti, oportunisti svih vrsta i profila. Uočljiva posledica populizma je negativna selekcija u aparatu vlasti i mehanizmu društveno-privredno-kulturnog života, duhovni, idejni, moralni konglomerat, hibridno telo Harpije koje nije prijanjalo uz tradicionalnu organizacionu kožu u koju je ušiveno
Unutar himeričkog tela dolazi do propulzivne diferencijacije. Deo članstva, iako ideoloski nepripremljen, društveno nezreo, moralno nesiguran, postepeno se poistovećuje sa njenim ciljevima, ukoliko se oni još mogu razabrati.
Drugi deo, ideje prihvata kao psihološki alibi za već predužeti čin, da se u unutrašnjem raskolu ne bi izgubilo samopoštovanje, ili učinila omaška koja bi laž kompromitovala.
Treći odlaze sami ili se isključuju. A najveći deo prosto prihvata Pravila igre, bavi se sobom, održavajući mentalnu distancu, ali obilno koristeći partijsku legitimaciju.
*****
Ne menja čovek partiju nego partija čoveka. Da bi čovek menjao partiju, potrebno je da je vodi. (Da se boljševička partija promeni bilo je potrebno biti – Staljin.)
*****
Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrdjuje da se niko večno ne može graditi fantomom, a da to stvarno jednom ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude.
*****
Priroda je puna mimikrije svih načina i oblika. Logički je nemoguće da dar spasonosne simulacije mimoidje jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rodjačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smedju boju kože i krzna. Zauzvrat je obilno razvio sve vidove društvene simulacije. Sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagodjavanja, pa i one što se medju životinjama smatraju – mimikričnim.
*****
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspešnija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava.
Niko ne može simulirati ubedjenje, igrati pripadnika nekog pokreta ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vlasti, da postoji, da je moguća, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti maski.
Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika izmedju autohtonije i simulacije ne samo u posledicama po druge već i u visceralnom doživljaju tih posledica, pa se posle perioda duhovnih kriza i nedoumica uspostavlja stanje apsolutne harmonije sa maskom.
*****
Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa, morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo pored kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija propala s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu osobito prija i vikati Ohoho! (Sve dok mu se, najzad, stvarno ne svidi i misije se mane.)
I kada bi najposle došlo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder – i u njima, eventualno, uspeo, nagovorivši kanibale da predju na travu, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno iz viših motiva morao da pojede i svari.
Prihvatam Miloševo objašnjenje ketmanstva kao raširenog tipa prinude mimikrije u tiranijama, ali ne i opravdanje koje je, takodje mimikrtično, skriveno u nekim od njegovih primera i zaključaka i koje očevidno potiče iz vlastite ketmanske biografije.
*****
Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo razloga ni da ih imaju. Mišljenje koje se ne može promeniti, kome se inteligencija ili iskustvo nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije ili iskustva nego drugih, takodje legitimnih ali vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor ne samo da je neotudjivo pravo već je i sadržaj aktivne inteligencije.
*****
Većina obraćenika staro, odbačeno mišljenje, čak i kad nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, ispravljivom pukim prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih greh. A greh valja okajati, greh se ispašta. Ispaštanje se, medjutim, ne izvodi uvek samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se zlostavljanje drugih. U istorijskoj projekciji pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume kojih se i danas stidimo.
U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.
Saturday, February 24, 2007
“Godine koje su pojeli skakavci-II”-1. deo
Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, II tom; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1989.
Obnova političkog procesa sa svrhom gradjanske rehabilitacije besmislena je. U principu, nju politički krivac može očekivati samo od poretka za koji se borio.
*****
Zatvor je svet paradoksa. Zamislimo da se sa druge strane Sunca, od nas zaklonjena, našom svemirskom stazom kreće planeta dvojnica Zemlje, na kojoj je sve kao ovde, osim što je obrnuto. Takav je svet, projekt u izopačenom ogledalu, i zatvor. To je ovaj naš svet okrenut na glavu.
*****
Naša se smrt dogadja svakog dana, svakog umire po neka uspomena, svakog časa zatire po trag našeg bistvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo.
*****
Ako smo za sve godine nešto naučili, to je da smo na ovom kurvinskom svetu bespomoćni kao ljudi, te da nam ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazimo ili da glavu odmorimo medju zubima prve savršenije forme koja tragom naše krvi podje.
*****
Za revolucionarne ideje zvezdani časovi nisu posle nego pre pobede.
*****
Ratni potres je aprila 1941, iz logičkim voskom zapečaćenog gradjanskog ćupa sa drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredvidjenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni odmagliše na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu. Mediteranski ostade da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zraci dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jedne u drugu krajnost.
*****
Od svega u toj gradjanskoj klasi, kojoj sam po rodjenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u francusku revoluciju i izgubio veru u ubedjenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
*****
Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
*****
Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona moze preziveti dijukalionsku katastrofu a da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost.
*****
Dolazim do jeretičkog uverenja da gradjanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapredjuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.
Nisu nas naučili da branilo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane.
Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve muster ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
*****
Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje ali i sabija ono što kroz nju uspe živo da prodje. To postaje čvršće, stabilnije, otpornije.
*****
Politika i Erotika su nerazlučne. Politika može uspešno da zameni erotiku, a erotika politiku. One su i u dubljem smislu komplementarne. Politički uspeh ima erotske ekvivalencije. Erotski neuspeh političke posledice.
*****
Gradjanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala. Ako on još odredjuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez gradjanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
*****
Uprkos oslanjanja Zironde (SDOJ) na gradjanstvo, a Montanje (SKOJ) na sankilotiju, obe su elitističke po duhu aristokratske. Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetosti.
*****
Pre rata, u ratu, Partija je bila elitistička, karbonarska organizacija, ujedinjena, prema vlastitom mišljenju, progresivnim ciljem čije je ostvarivanje, navodno, pomagala sama priroda istorije, njena “dijalektička nužnost”, konspirativnom tehnikom i tiranoidnom disciplinom ratničko-kaludjerskog Reda, krstaškom misijom, asketizmom Izabranih i borbenim instinktom Progonjenih, ali, iznad svega, visokom svešću o toj izabranosti, naročitosti, izuzetnosti, što je u tako čistom vidu može odnegovati samo malobrojnost ujedinjena “apsolutnom” istinom i “idealnom” svrhom.
Obnova političkog procesa sa svrhom gradjanske rehabilitacije besmislena je. U principu, nju politički krivac može očekivati samo od poretka za koji se borio.
*****
Zatvor je svet paradoksa. Zamislimo da se sa druge strane Sunca, od nas zaklonjena, našom svemirskom stazom kreće planeta dvojnica Zemlje, na kojoj je sve kao ovde, osim što je obrnuto. Takav je svet, projekt u izopačenom ogledalu, i zatvor. To je ovaj naš svet okrenut na glavu.
*****
Naša se smrt dogadja svakog dana, svakog umire po neka uspomena, svakog časa zatire po trag našeg bistvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo.
*****
Ako smo za sve godine nešto naučili, to je da smo na ovom kurvinskom svetu bespomoćni kao ljudi, te da nam ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazimo ili da glavu odmorimo medju zubima prve savršenije forme koja tragom naše krvi podje.
*****
Za revolucionarne ideje zvezdani časovi nisu posle nego pre pobede.
*****
Ratni potres je aprila 1941, iz logičkim voskom zapečaćenog gradjanskog ćupa sa drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredvidjenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni odmagliše na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu. Mediteranski ostade da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zraci dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jedne u drugu krajnost.
*****
Od svega u toj gradjanskoj klasi, kojoj sam po rodjenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u francusku revoluciju i izgubio veru u ubedjenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
*****
Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
*****
Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona moze preziveti dijukalionsku katastrofu a da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost.
*****
Dolazim do jeretičkog uverenja da gradjanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapredjuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.
Nisu nas naučili da branilo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane.
Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve muster ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
*****
Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje ali i sabija ono što kroz nju uspe živo da prodje. To postaje čvršće, stabilnije, otpornije.
*****
Politika i Erotika su nerazlučne. Politika može uspešno da zameni erotiku, a erotika politiku. One su i u dubljem smislu komplementarne. Politički uspeh ima erotske ekvivalencije. Erotski neuspeh političke posledice.
*****
Gradjanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala. Ako on još odredjuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez gradjanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
*****
Uprkos oslanjanja Zironde (SDOJ) na gradjanstvo, a Montanje (SKOJ) na sankilotiju, obe su elitističke po duhu aristokratske. Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetosti.
*****
Pre rata, u ratu, Partija je bila elitistička, karbonarska organizacija, ujedinjena, prema vlastitom mišljenju, progresivnim ciljem čije je ostvarivanje, navodno, pomagala sama priroda istorije, njena “dijalektička nužnost”, konspirativnom tehnikom i tiranoidnom disciplinom ratničko-kaludjerskog Reda, krstaškom misijom, asketizmom Izabranih i borbenim instinktom Progonjenih, ali, iznad svega, visokom svešću o toj izabranosti, naročitosti, izuzetnosti, što je u tako čistom vidu može odnegovati samo malobrojnost ujedinjena “apsolutnom” istinom i “idealnom” svrhom.
Friday, February 23, 2007
“Godine koje su pojeli skakavci-1”-3. deo
Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, I tom; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1987.
Čovek u nevolji nije sklon lepotama života.
*****
Memorija je bitna odlika Uma, koja naše biće drži zajedno, bez koje, u medjuvremenu lišeni autentičnih instinkata životinje – ali ne i njenih najgorih osobina – uopšte ne bismo funkcionisali. Zamislite da uvek sve počinjete iz početka, sve saznajete kao nešto novo, da dementno zaboravljate sve minut pošto se dogodilo, minut pošto se izreklo, pa i ono što ste sami rekli, da se sa sobom svakih pola sata morate upoznavati i da vam svet kad god se probudite izgleda nov i zanimljiv?
*****
Policijska Knjiga života – koja se i Zapisnikom zove – večita je kao i božja.
*****
U državi koja hvali svoju policiju nešto svakako nije u redu.
*****
Uljudnost je velika stvar. Možda i više od dobrote. Od uljudnosti odmah vidite vajdu. Na korist od dobrote mora se čekati. Verujem, da su tigrovi malo uljudniji, bolje bi se hranili.
*****
Mogao sam biti ubijen. Ali nisam mogao biti pobedjen.
*****
Kompromis sa policijom je kao pantljičara, raste i nastavlja se sve dok mu se ne odseče glava, dok se ne odrekne – ako se može, što je retko – onaj prvi od koga je taj strasni parazit ljudske egzistencije počeo da živi, i od koga živi sve do svog poslednjeg segmenta.
*****
Kako je tokom vremena članstvo u Partiji postalo krunskim uslovom karijere na svim područjima života, i kako bez toga najlukrativniji položaji, uprkos pameti, radu i poštenju, nisu mogli biti zauzeti ni u vojsci, ni u politici, ni u policiji, ni u privredi, replike, kopije komunista su se množile.
Kao veštačka tvorevina, kopija je, razume se hazard. Ona može delovati jedino unutar isplaniranog programa. Greška u programu neizbežna je greška u replici. Kao što android ne poseduje emocije, nego ih samo imitira, ni androkomunist nema uverenja nego ih samo fingira. A to se ne uspeva uvek.
*****
Tri dimezije odredjuju prostor. Četvrta pripada vremenu. Ali, i peta postoji. Nepriznata, nekodirana naučno kao dimenzija nego kao jedna od emisija materijalnog sveta, moćnija je od prve dve, jer je kadra da ih menja, da realan prostor pomera izvan njegovih prirodnih mogućnosti, i da od vremena, linearno shvaćenog , ako ne i uobličenog, kad god hoće napravi haos. Ona pripada svetlosti, a paradoksalno se i nepravedno naziva mrakom, tminom, pomrčinom.
*****
Koliko ste brži doznajete tek pred tigrom; koliko časni kad nadjete novac a niko vas ne vidi; koliko razumni kad se od vas zahteva nemoguće; jeste li hrabri tek kad to nije nužno da budete; koliko dobri tek kad treba podneti zlo; i koliko ludi kad stojite na obali reke u kojoj se davi dete, a vi ne znate da plivate.
*****
Ničeg se ne plaši, ni od čeg ne strahuj. Najgore u strahu, sam je – strah. Sve ostalo je lakše.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. Ili obrnuto, svejedno je.
*****
Uživaj u suncu i kad peče. Što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezires.
*****
Oprosti onima za koje veruješ da su te izdali. Najčešće je to bio neko – drugi.
*****
Pamti, ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja – teret.
*****
Tudje su tajne uvek nekako privlačnije za izdavanje od vlastitih. Tudje se tajne uvek pokazuju i manje značajne.
*****
Mala priznanja mogu da zaštite od velikih jedino ako se ne čine.
Jer, malih priznanja nema. Svako priznanje je veliko. Svaki pion je važan u partiji šaha.
Čovek u nevolji nije sklon lepotama života.
*****
Memorija je bitna odlika Uma, koja naše biće drži zajedno, bez koje, u medjuvremenu lišeni autentičnih instinkata životinje – ali ne i njenih najgorih osobina – uopšte ne bismo funkcionisali. Zamislite da uvek sve počinjete iz početka, sve saznajete kao nešto novo, da dementno zaboravljate sve minut pošto se dogodilo, minut pošto se izreklo, pa i ono što ste sami rekli, da se sa sobom svakih pola sata morate upoznavati i da vam svet kad god se probudite izgleda nov i zanimljiv?
*****
Policijska Knjiga života – koja se i Zapisnikom zove – večita je kao i božja.
*****
U državi koja hvali svoju policiju nešto svakako nije u redu.
*****
Uljudnost je velika stvar. Možda i više od dobrote. Od uljudnosti odmah vidite vajdu. Na korist od dobrote mora se čekati. Verujem, da su tigrovi malo uljudniji, bolje bi se hranili.
*****
Mogao sam biti ubijen. Ali nisam mogao biti pobedjen.
*****
Kompromis sa policijom je kao pantljičara, raste i nastavlja se sve dok mu se ne odseče glava, dok se ne odrekne – ako se može, što je retko – onaj prvi od koga je taj strasni parazit ljudske egzistencije počeo da živi, i od koga živi sve do svog poslednjeg segmenta.
*****
Kako je tokom vremena članstvo u Partiji postalo krunskim uslovom karijere na svim područjima života, i kako bez toga najlukrativniji položaji, uprkos pameti, radu i poštenju, nisu mogli biti zauzeti ni u vojsci, ni u politici, ni u policiji, ni u privredi, replike, kopije komunista su se množile.
Kao veštačka tvorevina, kopija je, razume se hazard. Ona može delovati jedino unutar isplaniranog programa. Greška u programu neizbežna je greška u replici. Kao što android ne poseduje emocije, nego ih samo imitira, ni androkomunist nema uverenja nego ih samo fingira. A to se ne uspeva uvek.
*****
Tri dimezije odredjuju prostor. Četvrta pripada vremenu. Ali, i peta postoji. Nepriznata, nekodirana naučno kao dimenzija nego kao jedna od emisija materijalnog sveta, moćnija je od prve dve, jer je kadra da ih menja, da realan prostor pomera izvan njegovih prirodnih mogućnosti, i da od vremena, linearno shvaćenog , ako ne i uobličenog, kad god hoće napravi haos. Ona pripada svetlosti, a paradoksalno se i nepravedno naziva mrakom, tminom, pomrčinom.
*****
Koliko ste brži doznajete tek pred tigrom; koliko časni kad nadjete novac a niko vas ne vidi; koliko razumni kad se od vas zahteva nemoguće; jeste li hrabri tek kad to nije nužno da budete; koliko dobri tek kad treba podneti zlo; i koliko ludi kad stojite na obali reke u kojoj se davi dete, a vi ne znate da plivate.
*****
Ničeg se ne plaši, ni od čeg ne strahuj. Najgore u strahu, sam je – strah. Sve ostalo je lakše.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. Ili obrnuto, svejedno je.
*****
Uživaj u suncu i kad peče. Što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezires.
*****
Oprosti onima za koje veruješ da su te izdali. Najčešće je to bio neko – drugi.
*****
Pamti, ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja – teret.
*****
Tudje su tajne uvek nekako privlačnije za izdavanje od vlastitih. Tudje se tajne uvek pokazuju i manje značajne.
*****
Mala priznanja mogu da zaštite od velikih jedino ako se ne čine.
Jer, malih priznanja nema. Svako priznanje je veliko. Svaki pion je važan u partiji šaha.
Thursday, February 22, 2007
“Godine koje su pojeli skakavci-1”-2. deo
Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, I tom; 2. deo; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1987.
Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Negde na dnu ove duboke jame oni se zadržavaju i trunu, ali mi, osim izuzetno i mimo volje, nemamo mogućnosti da do njih dopremo. Možda nas oni čine ovim što jesmo, ali mi to ne znamo pouzdano, niti ćemo ikad saznati.
Samo se neznatan deo memorije ponaša kao vosak, čuvajući otiske života. Ali bez kriterijuma do kojeg nam je stalo: nešto od presudnog značaja zauvek iz sećanja nestaje, nešto bez ikakvog utisnuto je u njega zauvek.
*****
Izmedju pojasa živog peska i voska memorije neodredjena je zona u kojoj se oni prožimaju. Memorija nema ni stisnutost voska, ni žitkost živog peska. Ona je stalno u procesu skupljanja i osipanja, stezanja i rastvaranja. A ono što primi – uvek delimično, nepotpuno, nedovršeno – niti je sasvim sačuvano, niti sasvim izgubljeno.
Sačuvano je jer, ma kako nepotpuno i bez konteksta, tu je; izgubljeno je jer bez tog konteksta i mnogih pojedinosti više ništa ne znači. Kad se memorija, bilo iz kojih razloga, steže, ovakve lutajuće uspomene izbijaju na njenu površinu i mi ne znamo šta bismo s njima; ako se memorija rastvara, one potanjaju u tmine nesećanja, a da to in e primetimo.
*****
Ketmanstvo je, ako sam ga u doslovnom i u prenosnom smislu shvatio, neka vrsta mimikrije. Izgledate tako, a to niste. Običan ste leptir, a izgledate kao otrovan, i nijedna vas ptica ne napada. Imate lažne oči tamo gde vam je nezaštićena guzica. Mašete nečim što na bodlje liči, a perje je. Ukratko – folirate.
U prirodi je razlog za čitavu biološku proceduru – preživljavanje. Ljudskoj prirodi puko preživljavanje nije dovoljno. Biri leptir koji nije pojeden, nije isto što i leptir koji druge jede. Ljudska mimikrija nam postavlja teže zahteve nego zoološka. Ova samo brani život. Naša ne može biti stvarno mimikrijska ako ga ne uzima. Biti ketman medju majmunima nije isto što i biti ketman medju ljudima. Više vrste ištu više.
Ketmanstvo, prema tome, nije pasivno posmatranje tudje gozbe, na kojoj ste preobučeni u gosta, nego povremeno učestvovanje u njoj. (Uvek vas mogu pitati – zašto ne jedete? A suština gosta u tome je da na gozbi učestvuje, ne da tek prisustvuje.)
*****
Bez obzira gde se primate i zašto – zatvor, bolnicu, vojsku, skolu, čak i hotel – recepcioni prostor poseduje htonski smisao, onaj što ga ima ulaz u pakao. On je gradjanski premodifikovan ulaz u pećinu Elevsine kroz koji je Kora vraćena Demetri, ali kroz koji nije sigurno hoćemo li i mi biti vraćeni, i ako hoćemo – u kakvom obliku.
Iznad svakog prijemnog odeljenja, ma kakvu naivnu ili legalnu funkciju obavljalo, čak i onu koja je demonstrativno u našu korist, kao što je to bolničko, nad prostorom u koji stupamo dobrovoljno, moglo bi stajati – “Svaku nadu ostavite vi koji ovamo ulazite!”
*****
Na revolucionarnom sudu vam nikad ništa ne vredi, osim – da sedite medju sudijama, a ne s optuženima.
*****
Nisam još naišao na mit o Stvaranju, u kome je svet načinjen od izlučevina nekog Višeg bića – dok su sve druge procedure izdašno rabljene; nisam naišao ni na mit u kome bismo bili prosto ekskretirani kao izdašni otpadak tvoračkog božanstva, premda smo, očevidno, po svojoj istoriji, a pomalo, bojim se, i prirodi, najpribližniji takvom poreklu.
*****
U načelu, krštenje je svečan obred uspostavljanja svete veze izmedju krštenog i nečeg u čije ime se krsti, i kao takvo, predstavlja ono uvek prijem u neku zajednicu, ma šta ona značila – uverenje, pokret, misiju ili profit.
Postoji krstenje i kao prvo iskustvo. U tom smislu život je tek – niz iskustava, niz krštenja. Vatreno krštenje doživljavate u ratu kad čujete prvi metak koji još nije namenjen vama, drugi put kada vidite tudju smrt, treći kad je licem u lice prvi put nekom nanesete, a poslednji kad se sretnete sa svojom.
Polno vas krsti prostitutka ili prilika i odvažnost. Krste vas i prvi poljubac i prva batina. Prvo poniženje i prvo osećanje nadmoći. Prva neizvesnost. Prva briga. Sve što je – prvo. (str. 146) Ako ste pisac, javno vas krste prvom kritikom vašeg dela. To je na žalost, jedino krštenje koje se ponavlja sve dok živite, sve dok pišete, što je za većinu pisaca isto. Staro krštenje ne važi. Uvek vas ponovo krštavaju. Srećni još možete biti, ako je to – u istoj veri.
*****
Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tudj stomak, ni briga za tudju slobodu nije prava. Čovek je, naravno, sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće, ali ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede, jer nema šta, čemu mu sloboda uopšte služi?
Sloboda kojoj teži neka manjina može biti dublja i presudnija od slobode kojoj teži većina, čije je shvatanje slobode ponekad trivijalno, ali se sloboda kreće vertikalno, a meri horizontalno, a ne obrnuto, kako slobodu mere tiranije.
Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Negde na dnu ove duboke jame oni se zadržavaju i trunu, ali mi, osim izuzetno i mimo volje, nemamo mogućnosti da do njih dopremo. Možda nas oni čine ovim što jesmo, ali mi to ne znamo pouzdano, niti ćemo ikad saznati.
Samo se neznatan deo memorije ponaša kao vosak, čuvajući otiske života. Ali bez kriterijuma do kojeg nam je stalo: nešto od presudnog značaja zauvek iz sećanja nestaje, nešto bez ikakvog utisnuto je u njega zauvek.
*****
Izmedju pojasa živog peska i voska memorije neodredjena je zona u kojoj se oni prožimaju. Memorija nema ni stisnutost voska, ni žitkost živog peska. Ona je stalno u procesu skupljanja i osipanja, stezanja i rastvaranja. A ono što primi – uvek delimično, nepotpuno, nedovršeno – niti je sasvim sačuvano, niti sasvim izgubljeno.
Sačuvano je jer, ma kako nepotpuno i bez konteksta, tu je; izgubljeno je jer bez tog konteksta i mnogih pojedinosti više ništa ne znači. Kad se memorija, bilo iz kojih razloga, steže, ovakve lutajuće uspomene izbijaju na njenu površinu i mi ne znamo šta bismo s njima; ako se memorija rastvara, one potanjaju u tmine nesećanja, a da to in e primetimo.
*****
Ketmanstvo je, ako sam ga u doslovnom i u prenosnom smislu shvatio, neka vrsta mimikrije. Izgledate tako, a to niste. Običan ste leptir, a izgledate kao otrovan, i nijedna vas ptica ne napada. Imate lažne oči tamo gde vam je nezaštićena guzica. Mašete nečim što na bodlje liči, a perje je. Ukratko – folirate.
U prirodi je razlog za čitavu biološku proceduru – preživljavanje. Ljudskoj prirodi puko preživljavanje nije dovoljno. Biri leptir koji nije pojeden, nije isto što i leptir koji druge jede. Ljudska mimikrija nam postavlja teže zahteve nego zoološka. Ova samo brani život. Naša ne može biti stvarno mimikrijska ako ga ne uzima. Biti ketman medju majmunima nije isto što i biti ketman medju ljudima. Više vrste ištu više.
Ketmanstvo, prema tome, nije pasivno posmatranje tudje gozbe, na kojoj ste preobučeni u gosta, nego povremeno učestvovanje u njoj. (Uvek vas mogu pitati – zašto ne jedete? A suština gosta u tome je da na gozbi učestvuje, ne da tek prisustvuje.)
*****
Bez obzira gde se primate i zašto – zatvor, bolnicu, vojsku, skolu, čak i hotel – recepcioni prostor poseduje htonski smisao, onaj što ga ima ulaz u pakao. On je gradjanski premodifikovan ulaz u pećinu Elevsine kroz koji je Kora vraćena Demetri, ali kroz koji nije sigurno hoćemo li i mi biti vraćeni, i ako hoćemo – u kakvom obliku.
Iznad svakog prijemnog odeljenja, ma kakvu naivnu ili legalnu funkciju obavljalo, čak i onu koja je demonstrativno u našu korist, kao što je to bolničko, nad prostorom u koji stupamo dobrovoljno, moglo bi stajati – “Svaku nadu ostavite vi koji ovamo ulazite!”
*****
Na revolucionarnom sudu vam nikad ništa ne vredi, osim – da sedite medju sudijama, a ne s optuženima.
*****
Nisam još naišao na mit o Stvaranju, u kome je svet načinjen od izlučevina nekog Višeg bića – dok su sve druge procedure izdašno rabljene; nisam naišao ni na mit u kome bismo bili prosto ekskretirani kao izdašni otpadak tvoračkog božanstva, premda smo, očevidno, po svojoj istoriji, a pomalo, bojim se, i prirodi, najpribližniji takvom poreklu.
*****
U načelu, krštenje je svečan obred uspostavljanja svete veze izmedju krštenog i nečeg u čije ime se krsti, i kao takvo, predstavlja ono uvek prijem u neku zajednicu, ma šta ona značila – uverenje, pokret, misiju ili profit.
Postoji krstenje i kao prvo iskustvo. U tom smislu život je tek – niz iskustava, niz krštenja. Vatreno krštenje doživljavate u ratu kad čujete prvi metak koji još nije namenjen vama, drugi put kada vidite tudju smrt, treći kad je licem u lice prvi put nekom nanesete, a poslednji kad se sretnete sa svojom.
Polno vas krsti prostitutka ili prilika i odvažnost. Krste vas i prvi poljubac i prva batina. Prvo poniženje i prvo osećanje nadmoći. Prva neizvesnost. Prva briga. Sve što je – prvo. (str. 146) Ako ste pisac, javno vas krste prvom kritikom vašeg dela. To je na žalost, jedino krštenje koje se ponavlja sve dok živite, sve dok pišete, što je za većinu pisaca isto. Staro krštenje ne važi. Uvek vas ponovo krštavaju. Srećni još možete biti, ako je to – u istoj veri.
*****
Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tudj stomak, ni briga za tudju slobodu nije prava. Čovek je, naravno, sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće, ali ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede, jer nema šta, čemu mu sloboda uopšte služi?
Sloboda kojoj teži neka manjina može biti dublja i presudnija od slobode kojoj teži većina, čije je shvatanje slobode ponekad trivijalno, ali se sloboda kreće vertikalno, a meri horizontalno, a ne obrnuto, kako slobodu mere tiranije.
Wednesday, February 21, 2007
“Godine koje su pojeli skakavci-1”-1. deo
Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, I tom; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1987.
Pitam se šta bi se s našom sintetičkom civilizacijom dogodilo kad bi se na razarajućem vazduhu neke nepojamne istine, neke poranele budućnosti, njeni unutrašnji dekomponujući procesi silovito ubrzali, kad bi se stala raspadati tempom kome su do ništavila potrebni minuti a ne stoleća?
*****
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina. Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literature Jugoslavije o dogadjajima izmedju 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga sto še zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
*****
Jedino u poredjenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
*****
Ne tvrdim da za skojevce i aktiviste subjektivno “ura i oruk-period” izmedju 1944. i 1948. pa sve tamo do kasnih pedesetih, ukoliko u cvatu nije smožden na Golom otoku, nije bio čist i svetao, niti da takav nije sve do danas ostao – premda bi se o psihološkim motivima moglo razgovarati – ja samo tvrdim da za one na kojima se njihova mladalačka i plemenita revolucionarna revnost iživljavala, to doba, takodje subjektivno, ni najmanje nije bilo ni čisto, ni svetlo. Bilo je mračno i prljavo. A iznad svega – teško.
U nekom smislu – zanemarivši, najpre, mladost koja sve stvari po sebi olakšava, a potom i ludost koja ih čini već sasvim lakim – to je doba za “podnosioce nezadrživog Točka istorije” bilo neuporedivo teže od poznijeg perioda “otapanja leda” i nezadržive renesanse gradjanskog, tržišnog i potrošačkog mentaliteta, kojeg ti bivši skojevci podvrgavaju, manje-više, umesnoj moralnoj kritici.
*****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta udje, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj. Tek kada vreme prodje, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda.
*****
Istorija je, dok se dogadja, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nevega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uvidja i prosudjuje.) Kd se dogodi, odlazi u njenu podstvest. Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno uvestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louis XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži “Rien” (“Ništa”).
*****
Na Zadušnice se groblju ide sa proskuricama i uspomenama, ne sa dokumentima i dokazima, sa kojima se, opet, mora na sud, na kome uspomene slabo vrede ako drugim dokazima nisu potkrepljene, premda su vam na Revolucionarnim sudovima, pa i na našim posle rata, i najjači dokazi vredeli taman koliko – poskurice za umirivanje duhova.
Po uspomene čovek ide da one ne dodju po njega. A one mogu biti samo u njemu. I sve što uspomena nije – ništa nije.
*****
Ako ne uspem sa knjigom “Godine koje su pojeli skakavci”, izgubio nisam ništa, osim vremena i malo samopoštovanja. Vremena nemam pa ga nemam za šta čuvati. Ako mi treba, za samopoštovanje ću morati da se obratim sadašnjici, jer ko ga samo u svojoj prošlosti traži – nema ga.
*****
Čak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego svog zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno – opštom heroikom rata. Jer rat je – po milošti naopako shvaćene istorije i ljudske misije – nešto herojsko, i kad je krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno.
U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i koncentracionom logoru nema ničeg herojskog, i ako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je konceptualno sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje – u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek.
*****
Ako se čovek uspne na drvo da ukrade zabranjenu jabuku, ne može se žaliti ako ga uhvate – jedino ljutiti što je uhvaćen – a kajati se može ako jabuke, kojih je gladan, može naći in a nekom drugom drvetu. Kako njih, barem za mene i moje drugove, na drugom drveću tada nije bilo, morali smo se na ovo zabranjeno uspeti. Ja sam se uspeo, pao, i ništa mi ne fail. (Osim, naravno, one neubrane jabuke, ali je taj gubitak sada više u polju nostalgije.)
*****
Kada je opšti standard u raznovrsnosti, otpor može biti jedino u – jednoobraznosti.
*****
“Dobar odgoj je naša jednina odbrana pred varvarima” – kazao mi je jedan od uglednijih pluskvamperfekata moje revolucionarne mladosti. “Bajoneti su bolji”, odgovorio sam. Onda se nisam odlikovao naročitim čovekoljubljem. A ni nekim odgojem, kao što se vidi.
*****
Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tudjih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija izmedju ideje i njene stvarnosti, drugim rečima u razaranju ideje. Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideje nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takodje, konačne.
Pitam se šta bi se s našom sintetičkom civilizacijom dogodilo kad bi se na razarajućem vazduhu neke nepojamne istine, neke poranele budućnosti, njeni unutrašnji dekomponujući procesi silovito ubrzali, kad bi se stala raspadati tempom kome su do ništavila potrebni minuti a ne stoleća?
*****
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina. Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literature Jugoslavije o dogadjajima izmedju 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga sto še zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.
*****
Jedino u poredjenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
*****
Ne tvrdim da za skojevce i aktiviste subjektivno “ura i oruk-period” izmedju 1944. i 1948. pa sve tamo do kasnih pedesetih, ukoliko u cvatu nije smožden na Golom otoku, nije bio čist i svetao, niti da takav nije sve do danas ostao – premda bi se o psihološkim motivima moglo razgovarati – ja samo tvrdim da za one na kojima se njihova mladalačka i plemenita revolucionarna revnost iživljavala, to doba, takodje subjektivno, ni najmanje nije bilo ni čisto, ni svetlo. Bilo je mračno i prljavo. A iznad svega – teško.
U nekom smislu – zanemarivši, najpre, mladost koja sve stvari po sebi olakšava, a potom i ludost koja ih čini već sasvim lakim – to je doba za “podnosioce nezadrživog Točka istorije” bilo neuporedivo teže od poznijeg perioda “otapanja leda” i nezadržive renesanse gradjanskog, tržišnog i potrošačkog mentaliteta, kojeg ti bivši skojevci podvrgavaju, manje-više, umesnoj moralnoj kritici.
*****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta udje, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj. Tek kada vreme prodje, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda.
*****
Istorija je, dok se dogadja, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nevega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uvidja i prosudjuje.) Kd se dogodi, odlazi u njenu podstvest. Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno uvestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louis XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži “Rien” (“Ništa”).
*****
Na Zadušnice se groblju ide sa proskuricama i uspomenama, ne sa dokumentima i dokazima, sa kojima se, opet, mora na sud, na kome uspomene slabo vrede ako drugim dokazima nisu potkrepljene, premda su vam na Revolucionarnim sudovima, pa i na našim posle rata, i najjači dokazi vredeli taman koliko – poskurice za umirivanje duhova.
Po uspomene čovek ide da one ne dodju po njega. A one mogu biti samo u njemu. I sve što uspomena nije – ništa nije.
*****
Ako ne uspem sa knjigom “Godine koje su pojeli skakavci”, izgubio nisam ništa, osim vremena i malo samopoštovanja. Vremena nemam pa ga nemam za šta čuvati. Ako mi treba, za samopoštovanje ću morati da se obratim sadašnjici, jer ko ga samo u svojoj prošlosti traži – nema ga.
*****
Čak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego svog zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno – opštom heroikom rata. Jer rat je – po milošti naopako shvaćene istorije i ljudske misije – nešto herojsko, i kad je krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno.
U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i koncentracionom logoru nema ničeg herojskog, i ako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je konceptualno sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje – u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek.
*****
Ako se čovek uspne na drvo da ukrade zabranjenu jabuku, ne može se žaliti ako ga uhvate – jedino ljutiti što je uhvaćen – a kajati se može ako jabuke, kojih je gladan, može naći in a nekom drugom drvetu. Kako njih, barem za mene i moje drugove, na drugom drveću tada nije bilo, morali smo se na ovo zabranjeno uspeti. Ja sam se uspeo, pao, i ništa mi ne fail. (Osim, naravno, one neubrane jabuke, ali je taj gubitak sada više u polju nostalgije.)
*****
Kada je opšti standard u raznovrsnosti, otpor može biti jedino u – jednoobraznosti.
*****
“Dobar odgoj je naša jednina odbrana pred varvarima” – kazao mi je jedan od uglednijih pluskvamperfekata moje revolucionarne mladosti. “Bajoneti su bolji”, odgovorio sam. Onda se nisam odlikovao naročitim čovekoljubljem. A ni nekim odgojem, kao što se vidi.
*****
Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tudjih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija izmedju ideje i njene stvarnosti, drugim rečima u razaranju ideje. Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideje nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takodje, konačne.
Tuesday, February 20, 2007
“U traganju za Zlatnim runom”-3. deo
Neke ideje iz knjige “U traganju za Zlatnim runom”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1997. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Nakon izvesne odbojnosti koju sam osećao i osećam prema strukturalizmu kao metodu, naravno, sa kojim sam upoznat u prvom redu njegovom primenom u literature, a naročito s obzirom na odbojnost koju sam imao prema primeni strukturalizma na moje tekstove, u antropološkim studijama Levi-Strosa nalazim primenu strukturalizma koja bi mogla možda biti uzeta u obzir, ukoliko se, naravno, njegovo zadržavanje na strukturama oslobodi te mrtve sheme i ako se pod njim bude podrazumevalo i nešto drugo. Teoriji Levi-Strosa i po njegovoj osnovnoj ideji “da je ljudski duh determinisan” s čime bih se ja složio, i “da su sve kulture medjusobno jednake”, s čime bih se složio u onoj meri u kojoj se to odnosi na mit i njegovo poreklo, i da svako društvo “samo parcijalno realizuje izvestan broj mogućih logičkih kombinacija”, s čime bih se složio samo ako te logičke kombinacije pokrivaju jednu ontološku suštinu.
Ako bih uzeo njegovo tumačenje mita koji pokušava da razreši date protivrečnosti, odnosno protivrečnosti već postojeće harmonije koju ona ne može da shvati kao harmoniju bez rešavanja takvih protivrečnosti, onda bih ja Levi-Strosovo stanovište prinio, ali samo onda ako se ono shvati kao logički model jedne stvarnosti do koje mi ne dopiremo bez posredstva tog logičkog modela.
Dakle stvar se ne zadržava u umu i stvar nije problem umskih antinomija: stvaran je problem u tome što one odražavaju antinomije koje postoje duboko u stvarnosti, u realnosti, naravno – u realnosti koja je viša, a ne onoj realnosti koju predstavlja empirija.
*****
Osnovna ideja u “Zlatnom runu” jeste odbacivanje mitologije kao svojevoljne igre ljudske mašte, dakle obavezivanje mitologije na neka ograničenja ljudskog duha koja su svuda ista, ili na neke sposobnosti ljudskog duha koje su suštinski svuda iste, i na neke obaveze koje on ima svojom konstrukcijom u odnosu na konstrukciju sveta.
Ako to prevedem na plan sadržine, oslobodim se strukturalističke terminologije i ograničenja koja su vezana za, odnosno uslova koji su vezani isključivo za um koji posmatra svet, onda dobijam u stvari taj svet i mitove kao slike suštine toga sveta. Dakle, odbacujući strukturalizam, ja i pomoću njega dolazim do svih onih ideja o mitu do kojih sam dolazio ili sopstvenim razmišljanjem ili čije sam potvrde nalazio kod Junga, Kasirera, Kerenjija ili starih romantičara mita.
*****
Principijelno mislim da nepostojanje svedočanstva o mitu još nije dovoljan dokaz da on u nekoj formi nije postojao. Od trenutka kada se u dešifrovanim mikenskim tekstovima pominju božanstva, ta se božanstva ne mogu javljati kao samostalna imena bez priče o njima, dakle bez mitova koji prate njihovo postojanje, pa prema tome i bez one duhovne suštine koju oni sobom nose.
*****
Kada danas ne bismo raspolagali istorijskim znanjima, direktnim znanjima i tekstovima koji nam ukazuju na verovanje u Boga u vreme ikonoborstva, mi u likovnim predstavama te vere teško da bismo neke dokaze mogli da nadjemo.
Pošto je zabranjeno bilo slikati svece, pošto je zabranjeno bilo slikati Svetu Porodicu, pošto su sve religiozne predstave smatrane nepodobnim za slikanje, iako je vera ostala jaka, čak i čvršća nego kod ortodoksije koja je dozvoljavala likovne predstave Boga, odnosno božanskih tajni i božanskih predstavnika na zemlji, slikarskih svedočanstava u toj veri nema. Ali, da li zbog toga smemo zaključiti da vere nema?
*****
Ako se mit suštinski protumači na taj način da je Dionis ne samo neprijatelj Apolonu nego i njegova druga priroda, njegovo naličje, upravo ono što se dogadja u kentauromahiji ili u gigantomahiji, onda opisujemo zajedno sa mitom i večnu bitku izmedju racionalnog i onog što je iracionalno u ljudskom biću i u ljudskoj istoriji.
Od te bitke racionalnog i iracionalnog ne može da se otme ni sam mit o Apolonu, a pošto su Apolon i Dionis bili dugo vremena u mitu razdruženi i suprotstavljeni, oni postaju zapravo jedno, i time se potpuno poklapaju sa suštinskom mitskom, a i vanmitskom stvarnošću.
*****
Dok su Grci oblikovali mit od elemenata svoje stvarne istorije, Rimljani su od elemenata tudjinskih mitova izgradili sopstvenu istoriju.
Nakon izvesne odbojnosti koju sam osećao i osećam prema strukturalizmu kao metodu, naravno, sa kojim sam upoznat u prvom redu njegovom primenom u literature, a naročito s obzirom na odbojnost koju sam imao prema primeni strukturalizma na moje tekstove, u antropološkim studijama Levi-Strosa nalazim primenu strukturalizma koja bi mogla možda biti uzeta u obzir, ukoliko se, naravno, njegovo zadržavanje na strukturama oslobodi te mrtve sheme i ako se pod njim bude podrazumevalo i nešto drugo. Teoriji Levi-Strosa i po njegovoj osnovnoj ideji “da je ljudski duh determinisan” s čime bih se ja složio, i “da su sve kulture medjusobno jednake”, s čime bih se složio u onoj meri u kojoj se to odnosi na mit i njegovo poreklo, i da svako društvo “samo parcijalno realizuje izvestan broj mogućih logičkih kombinacija”, s čime bih se složio samo ako te logičke kombinacije pokrivaju jednu ontološku suštinu.
Ako bih uzeo njegovo tumačenje mita koji pokušava da razreši date protivrečnosti, odnosno protivrečnosti već postojeće harmonije koju ona ne može da shvati kao harmoniju bez rešavanja takvih protivrečnosti, onda bih ja Levi-Strosovo stanovište prinio, ali samo onda ako se ono shvati kao logički model jedne stvarnosti do koje mi ne dopiremo bez posredstva tog logičkog modela.
Dakle stvar se ne zadržava u umu i stvar nije problem umskih antinomija: stvaran je problem u tome što one odražavaju antinomije koje postoje duboko u stvarnosti, u realnosti, naravno – u realnosti koja je viša, a ne onoj realnosti koju predstavlja empirija.
*****
Osnovna ideja u “Zlatnom runu” jeste odbacivanje mitologije kao svojevoljne igre ljudske mašte, dakle obavezivanje mitologije na neka ograničenja ljudskog duha koja su svuda ista, ili na neke sposobnosti ljudskog duha koje su suštinski svuda iste, i na neke obaveze koje on ima svojom konstrukcijom u odnosu na konstrukciju sveta.
Ako to prevedem na plan sadržine, oslobodim se strukturalističke terminologije i ograničenja koja su vezana za, odnosno uslova koji su vezani isključivo za um koji posmatra svet, onda dobijam u stvari taj svet i mitove kao slike suštine toga sveta. Dakle, odbacujući strukturalizam, ja i pomoću njega dolazim do svih onih ideja o mitu do kojih sam dolazio ili sopstvenim razmišljanjem ili čije sam potvrde nalazio kod Junga, Kasirera, Kerenjija ili starih romantičara mita.
*****
Principijelno mislim da nepostojanje svedočanstva o mitu još nije dovoljan dokaz da on u nekoj formi nije postojao. Od trenutka kada se u dešifrovanim mikenskim tekstovima pominju božanstva, ta se božanstva ne mogu javljati kao samostalna imena bez priče o njima, dakle bez mitova koji prate njihovo postojanje, pa prema tome i bez one duhovne suštine koju oni sobom nose.
*****
Kada danas ne bismo raspolagali istorijskim znanjima, direktnim znanjima i tekstovima koji nam ukazuju na verovanje u Boga u vreme ikonoborstva, mi u likovnim predstavama te vere teško da bismo neke dokaze mogli da nadjemo.
Pošto je zabranjeno bilo slikati svece, pošto je zabranjeno bilo slikati Svetu Porodicu, pošto su sve religiozne predstave smatrane nepodobnim za slikanje, iako je vera ostala jaka, čak i čvršća nego kod ortodoksije koja je dozvoljavala likovne predstave Boga, odnosno božanskih tajni i božanskih predstavnika na zemlji, slikarskih svedočanstava u toj veri nema. Ali, da li zbog toga smemo zaključiti da vere nema?
*****
Ako se mit suštinski protumači na taj način da je Dionis ne samo neprijatelj Apolonu nego i njegova druga priroda, njegovo naličje, upravo ono što se dogadja u kentauromahiji ili u gigantomahiji, onda opisujemo zajedno sa mitom i večnu bitku izmedju racionalnog i onog što je iracionalno u ljudskom biću i u ljudskoj istoriji.
Od te bitke racionalnog i iracionalnog ne može da se otme ni sam mit o Apolonu, a pošto su Apolon i Dionis bili dugo vremena u mitu razdruženi i suprotstavljeni, oni postaju zapravo jedno, i time se potpuno poklapaju sa suštinskom mitskom, a i vanmitskom stvarnošću.
*****
Dok su Grci oblikovali mit od elemenata svoje stvarne istorije, Rimljani su od elemenata tudjinskih mitova izgradili sopstvenu istoriju.
Monday, February 19, 2007
“U traganju za Zlatnim runom”-2. deo
Neke ideje iz knjige “U traganju za Zlatnim runom”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1997. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Ja u “Zlatnom runu” ponovo uspostavljam tu moć mita i nad istorijom i nad čovekovom sudbinom.
*****
Protagora je ustanovio da je čovek mera svih stvari i suština univerzuma, i na taj način ustoličio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je koštala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti. Otkad je on ustanovio čoveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropološkoj problematici i redukovali na tumačenja koja su često bila isključivo psihološka u smislu mita i svega onoga što je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruža, prirodi koja nas snabdeva uslovima za život.
Pitam se, medjutim, istovremeno i zbog čega se misli da je mitsko mišljenje ravnodušno prema problemu dobra i zla. Sokrat je u svom naporu da nadje metod kojim se ljudskoj duši može pokazati šta je dobro a šta zlo, čini se prvi naslutio da je mit paradigmatičan i da može imati važnu vaspitnu ulogu.
*****
Bez obzira na radikalno negativan stav hrišćanstva prema paganstvu, zanimljivo je stanovište svetog Avgustina. U njegovom shvatanju krije se priznanje da u suštini mitova, bez obzira na mišljenje o njihovoj paganskoj iskvarenosti, leži ona suštinska praistina sveta i njegove sudbine.
*****
Tokom XVIII stoleća dominiraju dva pravca koja i do danas važe: jedan prosvetiteljski, koji teži demitologizaciji, i jedan romantičarski, koji je usmeren ka remitologizaciji društva i kulture. Nije nimalo čudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Volter i Didro, a isto tako nije čudno da remitologizaciji društva teži jedan Herder i jedan Šeling.
Ono što ja činim (u “Zlatnom runu”) u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina.
*****
Nalazim da ono što su činili Lafito i Fontenel, uporedjivanje grčkih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem pažnje na njihovu medjusobnu sličnost i povezanost, dakle na istu suštinu, da je to zapravo nastavak onoga što je započeo Herodot.
*****
Na stranu mišljenje D. Srejovića o mitu kao paradigmi poezije i o umetničkom saznanju kao najvišem saznanju, što je diskutabilno, ono što mene privlači Herderovom, odnosno Šelingovom u prvom redu, razrešenjima jeste uvidjanje da se u mitu ne razrešavaju “samo najveći filosofski problemi već i poslednje tajne života”. Dakle mit nije mišljenje o životu, mit je u stvari življenje u slikama izraženo.
*****
Krojcer kaže da je “u osnovi mita sadržana najviša mudrost”. Medjutim, najviša mudrost nije isto što i suština života. Najviša mudrost je nešto što tu suštinu može do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitološki prikaže, ali to nije izraz te suštine, njen prvi i puni izraz, to nije sama suština življenja, to je razmišljanje o suštini življenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greške, odnosno može se pogrešno misliti, pogrešno shvatiti.
*****
J. Geres-ovo mišljenje se najviše približava mom shvatanju da mit koji dolazi iz prošlosti nas obaveštava o našoj sasvim odredjenoj i neizbežnoj budućnosti.
*****
Ja sam mit shvatio kao jednu misaonu – recimo sad misaonu, a zapravo je ona ontološka – konstrukciju, koja je sastavljena iz tri nivoa i gde se ovaj poetski nivo nalazi u sredini, povezujući niži, odnosno istorijski, i viši, odnosno ontološki nivo.
*****
Ja mislim da je za mene od presudne važnosti definicija kolektivne svesti, ali ne ovakva kakvu je dao Dirkem, kao “skup verovanja” i osećanja zajedničkih prosečnom članu jednog društva”, nego kao jedna gotovo genetička svest koja traje vertikalno kroz linearno vreme i povezuje nas sa našim stvarnim korenima, pa prema tome i sa stvarnim istinama.
Samo u tom smislu ja tu rasnu memoriju, koju bih mogao izjednačiti sa koektivnom svešću, odnosno – tačnije – kolektivnom podsvešću, mogu da primim kao jedan deo onoga shvatanja mitologije, odnosno mitova, koje primenjujem u “Zlatnom runu”.
*****
Za mene je “večno juče” mita, vreme u kome se mit jednom obavio; medjutim njegovo je i vreme “večno danas”, jer se on i danas obavlja, a ono je takodje i potencijalno “večno sutra”, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.
U protivnom, našli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo nečim što se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.
*****
Ako podjemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono što je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema ničega što jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, idući linearnom evolucijom čoveka, moramo naići na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti čoveka kao nešto što je bilo svesno, realno, i s čim je on bio potpuno suočen kao s realnošću, svesnom realnošću svog života.
Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se poveremno javlja slikama koje nas iznenadjuju i logikom koja nas plaši. Medjutim ukoliko, posmatrajući razvoj vrste, u podsvesti možemo naći elemente koji nužno nisu bili u svesti, onda dolazimo do jedne druge pretpostavke da je prva svesnost već bila stvorena paralelno sa podsvešću. To znači da su u prvobitnoj podsvesti postojale slike koje nikad nisu bile u svesti.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
Ja u “Zlatnom runu” ponovo uspostavljam tu moć mita i nad istorijom i nad čovekovom sudbinom.
*****
Protagora je ustanovio da je čovek mera svih stvari i suština univerzuma, i na taj način ustoličio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je koštala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti. Otkad je on ustanovio čoveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropološkoj problematici i redukovali na tumačenja koja su često bila isključivo psihološka u smislu mita i svega onoga što je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruža, prirodi koja nas snabdeva uslovima za život.
Pitam se, medjutim, istovremeno i zbog čega se misli da je mitsko mišljenje ravnodušno prema problemu dobra i zla. Sokrat je u svom naporu da nadje metod kojim se ljudskoj duši može pokazati šta je dobro a šta zlo, čini se prvi naslutio da je mit paradigmatičan i da može imati važnu vaspitnu ulogu.
*****
Bez obzira na radikalno negativan stav hrišćanstva prema paganstvu, zanimljivo je stanovište svetog Avgustina. U njegovom shvatanju krije se priznanje da u suštini mitova, bez obzira na mišljenje o njihovoj paganskoj iskvarenosti, leži ona suštinska praistina sveta i njegove sudbine.
*****
Tokom XVIII stoleća dominiraju dva pravca koja i do danas važe: jedan prosvetiteljski, koji teži demitologizaciji, i jedan romantičarski, koji je usmeren ka remitologizaciji društva i kulture. Nije nimalo čudno da su zapravo prvi predstavnici ovog prvobitnog mitomahijskog pravca enciklopedisti Volter i Didro, a isto tako nije čudno da remitologizaciji društva teži jedan Herder i jedan Šeling.
Ono što ja činim (u “Zlatnom runu”) u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokušaj da se društvena istorija i društvena budućnost čoveka, objasne njegovom najdubljom prošlošću, gde je skrivena njegova pokretačka istina.
*****
Nalazim da ono što su činili Lafito i Fontenel, uporedjivanje grčkih mitova sa mitovima zaostalih zajednica i skretanjem pažnje na njihovu medjusobnu sličnost i povezanost, dakle na istu suštinu, da je to zapravo nastavak onoga što je započeo Herodot.
*****
Na stranu mišljenje D. Srejovića o mitu kao paradigmi poezije i o umetničkom saznanju kao najvišem saznanju, što je diskutabilno, ono što mene privlači Herderovom, odnosno Šelingovom u prvom redu, razrešenjima jeste uvidjanje da se u mitu ne razrešavaju “samo najveći filosofski problemi već i poslednje tajne života”. Dakle mit nije mišljenje o životu, mit je u stvari življenje u slikama izraženo.
*****
Krojcer kaže da je “u osnovi mita sadržana najviša mudrost”. Medjutim, najviša mudrost nije isto što i suština života. Najviša mudrost je nešto što tu suštinu može do izvesne mere da shvati i da je prema tome mitološki prikaže, ali to nije izraz te suštine, njen prvi i puni izraz, to nije sama suština življenja, to je razmišljanje o suštini življenja, u kojem se mogu, naravno, napraviti i greške, odnosno može se pogrešno misliti, pogrešno shvatiti.
*****
J. Geres-ovo mišljenje se najviše približava mom shvatanju da mit koji dolazi iz prošlosti nas obaveštava o našoj sasvim odredjenoj i neizbežnoj budućnosti.
*****
Ja sam mit shvatio kao jednu misaonu – recimo sad misaonu, a zapravo je ona ontološka – konstrukciju, koja je sastavljena iz tri nivoa i gde se ovaj poetski nivo nalazi u sredini, povezujući niži, odnosno istorijski, i viši, odnosno ontološki nivo.
*****
Ja mislim da je za mene od presudne važnosti definicija kolektivne svesti, ali ne ovakva kakvu je dao Dirkem, kao “skup verovanja” i osećanja zajedničkih prosečnom članu jednog društva”, nego kao jedna gotovo genetička svest koja traje vertikalno kroz linearno vreme i povezuje nas sa našim stvarnim korenima, pa prema tome i sa stvarnim istinama.
Samo u tom smislu ja tu rasnu memoriju, koju bih mogao izjednačiti sa koektivnom svešću, odnosno – tačnije – kolektivnom podsvešću, mogu da primim kao jedan deo onoga shvatanja mitologije, odnosno mitova, koje primenjujem u “Zlatnom runu”.
*****
Za mene je “večno juče” mita, vreme u kome se mit jednom obavio; medjutim njegovo je i vreme “večno danas”, jer se on i danas obavlja, a ono je takodje i potencijalno “večno sutra”, jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost.
U protivnom, našli bismo se u situaciji da jedan mit koji je bezvremen istovremeno proglasimo nečim što se nalazi potpuno izvan vremena, pa dakle i iznad postojanja. Jedino definicijom bezvremenosti kao svevremenosti obuhvatamo i mit i vreme u istu kategoriju.
*****
Ako podjemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono što je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema ničega što jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, idući linearnom evolucijom čoveka, moramo naići na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti čoveka kao nešto što je bilo svesno, realno, i s čim je on bio potpuno suočen kao s realnošću, svesnom realnošću svog života.
Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se poveremno javlja slikama koje nas iznenadjuju i logikom koja nas plaši. Medjutim ukoliko, posmatrajući razvoj vrste, u podsvesti možemo naći elemente koji nužno nisu bili u svesti, onda dolazimo do jedne druge pretpostavke da je prva svesnost već bila stvorena paralelno sa podsvešću. To znači da su u prvobitnoj podsvesti postojale slike koje nikad nisu bile u svesti.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
Sunday, February 18, 2007
“U traganju za Zlatnim runom”-1. deo
Neke ideje iz knjige “U traganju za Zlatnim runom”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1997. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Izgon Adama iz raja ima paralelu u Argonautici. Adam, budući izgnan iz raja, izgnat je u stvari iz duhovnosti i bačen u jedan prividan, materijalni zivot koji je sav trud, sav muka, bez ikakvog smisla, dok je njegov život u raju, paralelan sa životom heroja i bogova u Argu, bio ono savršenstvo kome reinkarnacijama treba da se teži. Dakle u tome je simbolika Argonautike.
*****
“Načertanije” mi služi u “Zlatnom runu” da podvrgnem kritici imperijalne aspiracije Srbije, ali sa gledišta jednog racionalnog simeonskog duha, ne dirajući pri tom u epsku tog “Načertanija” i u mit koji je sa njim povezan. Naime, kritika mora biti data isključivo sa gledišta jednog dubljeg načertanija, jednog dubljeg trgovačkog, ekonomskog osvanja, čije su pristalice uvek bili Simeoni, nasuprot onome što su zvali bombaškim načinom ili udaranjem u trublje i talambase, a što su i pokazali povodom predaje gradova 1867. godine.
*****
Kanibalizam se javlja iz dva razloga: kao nužnost u trenutku kada bez upotreba, odnosno zloupotrebe, ljudskog mesa može da se umre, i iz ritualnih, obrednih razloga, kao neka vrsta odbrane od htonskih božanstava ili iz potrebe da ta htonska božanstva umilostive.
*****
Pravi bankrot je onaj što se ujutru ne brije i sa prozora gleda u daljinu. Onaj kome ni do čega više nije. Koji je pustio dušu da mu u čekinje dugova zaraste.
*****
Nešto postaje savršeno samo onda kad ne žudi ni za čim, odnosno kada je žudnja, kada je ambicija, kada je potreba za promenom potpuno nestala.
*****
Forma sama za sebe, ne može imati nikakve zahteve koji su van zahteva sadržine.
*****
Svaka boja na vlasti malo u praksi izbledi, pa i crvena. Suočene sa realnošću, radikalske ideje, tako sjajne u opoziciji, izbledeće podosta kad ih s vlasti valja primenjivati.
*****
Treba uvek gledati na program stranaka, a ne na ideje – u stvari, čak pre na ljude nego i na program, jer program uvek zavisi od ljudi, a ne ljudi od programa.
*****
Simeon Njegovan (iz “Zlatnog runa”) je nazivao radikale gladnom strankom, zato što su godinama proganjani i bili bez položaja, i zbog toga je znao da se oni, kad dodju na vlast moraju najpre nahraniti, i da će njihov radikalizam oslabiti s punim stomakom.
*****
Samoupravljanje je samo forma diktature jedne partije.
*****
Grčki pakao (u njihovim mitovima) deluje zaista mrtvo i hladno, i muke se uglavnom sastoje od toga što se ne živi, što se ne može komunicirati sa svetom, pa čovek stiče utisak da je jedna od najgadnijih osobina grčkog shvatanja pakla žapravo dosada. Vatra tu ne igra ulogu kakvu igra u hrisćanstvu, u kome ona simboliše pakao.
*****
Racionalističko tumačenje mita, odnosno njegova racionalizacija kako u nauci tako i u umetnosti, plodonosno je, jer u njemu otkriva protoistorijske ljudske sadržaje i izvesne važeće etičke norme. No radikalna racionalizacija isključuje iz mita metafizički momenat, čak i kada prepoznaje njegove religiozne, ritualne, sadržaje.
Tako mitovi dobijajući na istorijskoj ubedljivosti, gube u onome što je u njima duhovno. Uništava se njihova dvopolnost, divinstvo i antropoidnost u istoj ravni, za račun jedne niže stvarnosti.
*****
Mit je bezvremen isključivo u odnosu na hronološko, linearno vreme koje predstavlja kostur naše ljudske istorije. U samom mitu, medjutim, odvija se jedno vreme koje je kao i svako vreme linearno, on predstavlja plod spoja izvesnih uzroka kojima slede izvesne posledice, ali slede uvek iza uzroka. Jer da nije tako, da to linearno vreme u tumačenju i dogadjanju mita ne postoji, moglo bi se slobodno predpostaviti da je Tantal najpre stavljen u položaj da ne može dohvatiti vodu i ugasiti žedj, dohvatiti voće i utoliti glad, a da je tek potom uvredio i ponizio bogove, nudeći im za jelo svog sina Pelopa.
*****
Noemis (u “Zlatnom runu”) najpre ima neka unutrašnja upozorenja da u Trakiji ne sme okusiti ništa od plodova zemlje. On zna da se na izvesnim mestima ne sme jesti, inače čovek ostaje večno za njih vezan. U čemu je ovde paradoks?
Paradoks je u tome što s jedne strane ne sme jesti da bi čovek bio slobodan da ode, a jesti se opet mora da bi se živelo i da bi se moglo otići. Ako sada izraz “Trakija” zamenimo stvarnim značenjem, dakle izrazima “život”, odnosno “pakao”, iz svega toga proizilazi paradoks koji se nalazi u osnovi i svakog apsurda. Da je bekstvo moguće samo nejelom, dakle neuzimanjem plodova dotičnog opstanka, odnosno smrću. Jer se ovde nejedenje, dakle neuzimanje plodova opstanka, odnosno života, uzima kao alegorijsko značenje samoubistva, odnosno smrti, a to je jedini način da se čovek spase pakla, odnosno života.
Izgon Adama iz raja ima paralelu u Argonautici. Adam, budući izgnan iz raja, izgnat je u stvari iz duhovnosti i bačen u jedan prividan, materijalni zivot koji je sav trud, sav muka, bez ikakvog smisla, dok je njegov život u raju, paralelan sa životom heroja i bogova u Argu, bio ono savršenstvo kome reinkarnacijama treba da se teži. Dakle u tome je simbolika Argonautike.
*****
“Načertanije” mi služi u “Zlatnom runu” da podvrgnem kritici imperijalne aspiracije Srbije, ali sa gledišta jednog racionalnog simeonskog duha, ne dirajući pri tom u epsku tog “Načertanija” i u mit koji je sa njim povezan. Naime, kritika mora biti data isključivo sa gledišta jednog dubljeg načertanija, jednog dubljeg trgovačkog, ekonomskog osvanja, čije su pristalice uvek bili Simeoni, nasuprot onome što su zvali bombaškim načinom ili udaranjem u trublje i talambase, a što su i pokazali povodom predaje gradova 1867. godine.
*****
Kanibalizam se javlja iz dva razloga: kao nužnost u trenutku kada bez upotreba, odnosno zloupotrebe, ljudskog mesa može da se umre, i iz ritualnih, obrednih razloga, kao neka vrsta odbrane od htonskih božanstava ili iz potrebe da ta htonska božanstva umilostive.
*****
Pravi bankrot je onaj što se ujutru ne brije i sa prozora gleda u daljinu. Onaj kome ni do čega više nije. Koji je pustio dušu da mu u čekinje dugova zaraste.
*****
Nešto postaje savršeno samo onda kad ne žudi ni za čim, odnosno kada je žudnja, kada je ambicija, kada je potreba za promenom potpuno nestala.
*****
Forma sama za sebe, ne može imati nikakve zahteve koji su van zahteva sadržine.
*****
Svaka boja na vlasti malo u praksi izbledi, pa i crvena. Suočene sa realnošću, radikalske ideje, tako sjajne u opoziciji, izbledeće podosta kad ih s vlasti valja primenjivati.
*****
Treba uvek gledati na program stranaka, a ne na ideje – u stvari, čak pre na ljude nego i na program, jer program uvek zavisi od ljudi, a ne ljudi od programa.
*****
Simeon Njegovan (iz “Zlatnog runa”) je nazivao radikale gladnom strankom, zato što su godinama proganjani i bili bez položaja, i zbog toga je znao da se oni, kad dodju na vlast moraju najpre nahraniti, i da će njihov radikalizam oslabiti s punim stomakom.
*****
Samoupravljanje je samo forma diktature jedne partije.
*****
Grčki pakao (u njihovim mitovima) deluje zaista mrtvo i hladno, i muke se uglavnom sastoje od toga što se ne živi, što se ne može komunicirati sa svetom, pa čovek stiče utisak da je jedna od najgadnijih osobina grčkog shvatanja pakla žapravo dosada. Vatra tu ne igra ulogu kakvu igra u hrisćanstvu, u kome ona simboliše pakao.
*****
Racionalističko tumačenje mita, odnosno njegova racionalizacija kako u nauci tako i u umetnosti, plodonosno je, jer u njemu otkriva protoistorijske ljudske sadržaje i izvesne važeće etičke norme. No radikalna racionalizacija isključuje iz mita metafizički momenat, čak i kada prepoznaje njegove religiozne, ritualne, sadržaje.
Tako mitovi dobijajući na istorijskoj ubedljivosti, gube u onome što je u njima duhovno. Uništava se njihova dvopolnost, divinstvo i antropoidnost u istoj ravni, za račun jedne niže stvarnosti.
*****
Mit je bezvremen isključivo u odnosu na hronološko, linearno vreme koje predstavlja kostur naše ljudske istorije. U samom mitu, medjutim, odvija se jedno vreme koje je kao i svako vreme linearno, on predstavlja plod spoja izvesnih uzroka kojima slede izvesne posledice, ali slede uvek iza uzroka. Jer da nije tako, da to linearno vreme u tumačenju i dogadjanju mita ne postoji, moglo bi se slobodno predpostaviti da je Tantal najpre stavljen u položaj da ne može dohvatiti vodu i ugasiti žedj, dohvatiti voće i utoliti glad, a da je tek potom uvredio i ponizio bogove, nudeći im za jelo svog sina Pelopa.
*****
Noemis (u “Zlatnom runu”) najpre ima neka unutrašnja upozorenja da u Trakiji ne sme okusiti ništa od plodova zemlje. On zna da se na izvesnim mestima ne sme jesti, inače čovek ostaje večno za njih vezan. U čemu je ovde paradoks?
Paradoks je u tome što s jedne strane ne sme jesti da bi čovek bio slobodan da ode, a jesti se opet mora da bi se živelo i da bi se moglo otići. Ako sada izraz “Trakija” zamenimo stvarnim značenjem, dakle izrazima “život”, odnosno “pakao”, iz svega toga proizilazi paradoks koji se nalazi u osnovi i svakog apsurda. Da je bekstvo moguće samo nejelom, dakle neuzimanjem plodova dotičnog opstanka, odnosno smrću. Jer se ovde nejedenje, dakle neuzimanje plodova opstanka, odnosno života, uzima kao alegorijsko značenje samoubistva, odnosno smrti, a to je jedini način da se čovek spase pakla, odnosno života.
Thursday, February 15, 2007
“Radjanje Atlantide”-5. deo
Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Osećaj stalnosti je svakako jedna od naših najtemeljnijih al ii najkorisnijih zabluda. Ona počiva na osećanju da smo trajni iako u medjuvremenu za smrt znamo. Ona se zatim širi na polje našeg svakodnevnog iskustva gde mislimo da je sve zauvek i oduvek.
Ponekad znamo da sve to nije tako, ali od tog saznanja nikad ne pravimo upotrebu. Osećaj stalnosti je, naime, toliko koristan da ga ne smemo stavljati na prevelika iskušenja. Osećaj stalnosti je na neki način najviši oblik osećaja sigurnosti, pa čak i kad se radi o zatvoreniku ili o robu.
*****
Civilizacije propadaju kad počnu gubiti osećaj stalnosti. Naša ga je počela gubiti pedesetih godina ovog veka. Neko bi rekao da još uvek imamo vremena, ali ne smemo zaboraviti da vreme vilinskog konjica i vreme čoveka nije jedno, da vreme jednog veka i drugog veka nije isto. Ono za šta je krapinskom čoveku možda trebao čitav život, mi obavljamo za jedan sat.
*****
Po svojoj prirodi inteligencija ne teži slobodi, ona teži logičkom redu u kome slobode slučaja i impulsa nemaju mesto Zato je po svojoj prirodi – uz isključenje humanog faktora – ona uistinu komjuterska.
*****
Inteligencija je realizacija jednog logičkog sistema. U njenoj strukturi leži logički sistem obrazovan na empirijskom a potom i spekulativnom iskustvu Vrste.
Medjutim empirija je takodje jedan logički sistem, bez obzira na to jesmo li bili kadri da ga upoznamo u njegovom stvarnom funkcionisanju, bez obzira na to da li nam se on iskazuje, našoj inteligenciji iskazuje, kao savršeno logički, premda bi morao, u principu, zbog toga što je inteligencija na takvoj empiriji i rodjena odnosno odnegovana.
Logika tog sistema je preneta u logiku inteligencije i tako smo dobili relativno jedinstven način gledanja na svet.
*****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji vema slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, več kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
Osećaj stalnosti je svakako jedna od naših najtemeljnijih al ii najkorisnijih zabluda. Ona počiva na osećanju da smo trajni iako u medjuvremenu za smrt znamo. Ona se zatim širi na polje našeg svakodnevnog iskustva gde mislimo da je sve zauvek i oduvek.
Ponekad znamo da sve to nije tako, ali od tog saznanja nikad ne pravimo upotrebu. Osećaj stalnosti je, naime, toliko koristan da ga ne smemo stavljati na prevelika iskušenja. Osećaj stalnosti je na neki način najviši oblik osećaja sigurnosti, pa čak i kad se radi o zatvoreniku ili o robu.
*****
Civilizacije propadaju kad počnu gubiti osećaj stalnosti. Naša ga je počela gubiti pedesetih godina ovog veka. Neko bi rekao da još uvek imamo vremena, ali ne smemo zaboraviti da vreme vilinskog konjica i vreme čoveka nije jedno, da vreme jednog veka i drugog veka nije isto. Ono za šta je krapinskom čoveku možda trebao čitav život, mi obavljamo za jedan sat.
*****
Po svojoj prirodi inteligencija ne teži slobodi, ona teži logičkom redu u kome slobode slučaja i impulsa nemaju mesto Zato je po svojoj prirodi – uz isključenje humanog faktora – ona uistinu komjuterska.
*****
Inteligencija je realizacija jednog logičkog sistema. U njenoj strukturi leži logički sistem obrazovan na empirijskom a potom i spekulativnom iskustvu Vrste.
Medjutim empirija je takodje jedan logički sistem, bez obzira na to jesmo li bili kadri da ga upoznamo u njegovom stvarnom funkcionisanju, bez obzira na to da li nam se on iskazuje, našoj inteligenciji iskazuje, kao savršeno logički, premda bi morao, u principu, zbog toga što je inteligencija na takvoj empiriji i rodjena odnosno odnegovana.
Logika tog sistema je preneta u logiku inteligencije i tako smo dobili relativno jedinstven način gledanja na svet.
*****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji vema slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, več kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?
Wednesday, February 14, 2007
“Radjanje Atlantide”-4. deo
Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nadje, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija.
Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno.
Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznaja, ključ našeg bića, ključ sveta nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dodjemo.
*****
Ma koliko je tačno da emocija predstavlja stimulans, ona istovremeno, vrlo često, u procesu mišljenja predstavlja ne samo ometajući nego i degradirajući faktor.
*****
Svodjenje, redukovanje čoveka na predvidljive veze izmedju uzroka i posledica uvek je bila odlika kako tehnikratske inteligencije tako i racionalnog humanizma, it u je ležala tragedija koju je Berdjajev objašnjavao, a Dostojevski naslućivao, govoreći o svim onim ljudskim porecima u kojima se, za račun navodnog dobra, uništava ljudska sloboda.
*****
Poličari doktrinarnog tipa, pošto su, u jednoj ideji, koju su uzeli kao polaznu tačku svojih političkih akcija, našli sve suštinske odgovore na, opet, suštinska globalna pitanja sveta u kome žive, onda su u pristupu praktičnom radu počeli da zamišljaju kako te ideje odgovaraju svim ljudskim situacijama i mogu sve ljudske situacije da pokriju svojim odgovorima.
Jedna ideja kao što je marksizam pokušala je da sama sobom, iz svog uskog ekonomskog ugla, da odgovor na sva, uključujući i duhovna, pitanja čovečanstva, pitanja sreće čovekove, cilja i smisla zivota i uspevala je kad god je tom idejom zadojila čoveka, da umesto sreće, umesto progresa, umesto dobre organizacije društva dovede ovo do potpunog haosa i do duhovne degradacije.
*****
Doktrinari političkog tipa duboko veruju u svoju ideju koja im se učinila tako skladnom kad su o njoj razmišljali dok je nisu počeli privoditi u delo. Onog momenta kad je ta ideja počela da se suočava sa faktima empirije, njene sve manjkavosti došle su do izražaja. Ali političari tada ne menjaju tu ideju, oni menjaju empiriju, odnosno pokušavaju da promene empiriju.
*****
Zatomljenje emocija dovodi do njihovog gubitka, pa i do njihovog potpunog uništenja. Ako čovek od malena uči da je izražavanje emocija nešto nedostojno razumnog bića, jer se razumno biće i prepoznaje po tome što je u stanju da kontroliše svoje instikte i svoja osećanja, pa i kasnije, ako u medjuvremenu ne eksplodira i čak i onda kada mu je potrebno da ih izrazi, više ih ne ume izražavati i ne samo to nego ih, verovatno, više i nema. Više nema šta da izražava.
*****
Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo. Budućnost je skrivena u prošlosti samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja i takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.
*****
Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinaca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste? Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, no svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi, u stvari, prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je, u stvari, žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe. To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.
*****
Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obogotvorene prirode dobili, i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi, poučena našim iskustvom, krenula sasvim suprotnim pravce.
*****
Svi konstruktivni, fundamentalni, noseći elementi naše civilizacije i na planu ideja i na planu prakse su tudji čoveku, ako je u istini i biološki i spiritualno živ, te zato pripadaju jednoj mrtvoj, veštačkoj, animiranoj civilizaciji, jednom humanitetu koji samo imitira čovečanstvo, jednom skupu mašina oblikovanom po ljudskom liku, jednoj animiranoj civilizaciji.
*****
Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.
Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijenost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijenost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.
Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji. Paradoksalno je, medjutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nadje, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija.
Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno.
Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznaja, ključ našeg bića, ključ sveta nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dodjemo.
*****
Ma koliko je tačno da emocija predstavlja stimulans, ona istovremeno, vrlo često, u procesu mišljenja predstavlja ne samo ometajući nego i degradirajući faktor.
*****
Svodjenje, redukovanje čoveka na predvidljive veze izmedju uzroka i posledica uvek je bila odlika kako tehnikratske inteligencije tako i racionalnog humanizma, it u je ležala tragedija koju je Berdjajev objašnjavao, a Dostojevski naslućivao, govoreći o svim onim ljudskim porecima u kojima se, za račun navodnog dobra, uništava ljudska sloboda.
*****
Poličari doktrinarnog tipa, pošto su, u jednoj ideji, koju su uzeli kao polaznu tačku svojih političkih akcija, našli sve suštinske odgovore na, opet, suštinska globalna pitanja sveta u kome žive, onda su u pristupu praktičnom radu počeli da zamišljaju kako te ideje odgovaraju svim ljudskim situacijama i mogu sve ljudske situacije da pokriju svojim odgovorima.
Jedna ideja kao što je marksizam pokušala je da sama sobom, iz svog uskog ekonomskog ugla, da odgovor na sva, uključujući i duhovna, pitanja čovečanstva, pitanja sreće čovekove, cilja i smisla zivota i uspevala je kad god je tom idejom zadojila čoveka, da umesto sreće, umesto progresa, umesto dobre organizacije društva dovede ovo do potpunog haosa i do duhovne degradacije.
*****
Doktrinari političkog tipa duboko veruju u svoju ideju koja im se učinila tako skladnom kad su o njoj razmišljali dok je nisu počeli privoditi u delo. Onog momenta kad je ta ideja počela da se suočava sa faktima empirije, njene sve manjkavosti došle su do izražaja. Ali političari tada ne menjaju tu ideju, oni menjaju empiriju, odnosno pokušavaju da promene empiriju.
*****
Zatomljenje emocija dovodi do njihovog gubitka, pa i do njihovog potpunog uništenja. Ako čovek od malena uči da je izražavanje emocija nešto nedostojno razumnog bića, jer se razumno biće i prepoznaje po tome što je u stanju da kontroliše svoje instikte i svoja osećanja, pa i kasnije, ako u medjuvremenu ne eksplodira i čak i onda kada mu je potrebno da ih izrazi, više ih ne ume izražavati i ne samo to nego ih, verovatno, više i nema. Više nema šta da izražava.
*****
Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo. Budućnost je skrivena u prošlosti samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja i takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.
*****
Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinaca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste? Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, no svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi, u stvari, prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je, u stvari, žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe. To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.
*****
Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obogotvorene prirode dobili, i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi, poučena našim iskustvom, krenula sasvim suprotnim pravce.
*****
Svi konstruktivni, fundamentalni, noseći elementi naše civilizacije i na planu ideja i na planu prakse su tudji čoveku, ako je u istini i biološki i spiritualno živ, te zato pripadaju jednoj mrtvoj, veštačkoj, animiranoj civilizaciji, jednom humanitetu koji samo imitira čovečanstvo, jednom skupu mašina oblikovanom po ljudskom liku, jednoj animiranoj civilizaciji.
*****
Svaki ozbiljniji pokušaj razumevanja istorije ili antropoloških istraživanja morao bi početi od pretpostavke da živimo najpre u neprirodnom, a zatim u provizornom svetu, i da ništa od onoga što možemo videti oko sebe kao delo ljudskih ruku osim nešto drevnih izuzetaka nije starije od nekoliko hiljada godina, a većina ljudi nikad ne upozna ništa što je starije od sto.
Tek kada spoznamo, priznamo i prihvatimo i našu artificijenost i našu provizornost možemo početi tragati za njenim uzrocima i razlozima koji su, zapravo, i sadržina same istorije i njenih uzroka. Načelno uzevši artificijenost i provizornost mogu se uzeti kao konstantne vrednosti u ljudskoj jednačini, ali možda se može poći i drugim putem.
Razmišljanja radi može se pretpostaviti jedna istorija koja ne bi imala obe ove konstante ili bi bila lišena bar jedne od njih. Prvi se slučaj može samo pretpostaviti, ali teško zamisliti, teško objasniti iz čega bi se onda istorija uopšte sastojala. Istorija koja se ne menja, istorija koja ne postoji. Paradoksalno je, medjutim, da se pojam artificijelnosti tada iz nje još teže isključuje, jer ono što se ne menja, artificijelno je po sebi.
Tuesday, February 13, 2007
“Radjanje Atlantide”-3. deo
Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Iz stoleća u stoleće inteligencija je sve više dokazivala svoju korisnost i kada je trebalo preživeti kao jedinka ili kao vrsta ili kada je trebalo svoj život učiniti lakšim. Naše zarobljeništvo tako od prinudnog postalo je dobrovoljno. Pa i kada nam se sada gaseći se, tokom istorije vrste, intuicija javi i obasja nas nekim neočekivanim saznanjem do koga inteligencija nije mogla dopreti, upozna sa nekom dubljom istinom iza privida realnosti, mi je se plašimo, mi u nju sumnjamo, mi je proglašavamo animalnom ili demonskom.
*****
Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logički zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i dogadja – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu.
Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.
*****
Metafora o zatvoru u koji nas je stavila inteligencija može se proširiti. Naime, dok kod običnog zatvora čovek, ukoliko duže u njemu oštaje, sve je bliži završetku kazne i izlasku iz zatvora, kod robnije inteligenciji, ukoliko smo duže u tom zatvoru, on postaje sve duži, odnosno vreme do izlaska postaje sve duže dok, u jednom trenutku, on one postane doživotno. Ograničena kazna postaje tako doživotna. Vremenska kazna postaje doživotna,
*****
Jasno je da materijalni princip, materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije biće i uzrok njegove propasti. Ti znaci već se sada vide. Ponovo se potvrdjuje stara grčka poslovica da ono što donosi život – ubija.
*****
Ima jako malo ljudi koji žude za stvarnom slobodom savesti i za slobodnim duhom, koji su spremni, da prihvate sve njene mučne posledice, ne samo pitanje izbora nego i posledice pogrešaka svoje vlastite slobode, takvih ljudi ima malo na svetu.
*****
Ideja o životu bez izbora, koji predstavlja suštinu filosofije Dostojevskog , a o kojoj govori i Berdjajev, jeste jedan užasan rezon koji zlo upotrebljava i kojim se zlo koristi.
*****
Stožerna tačka humanizma je razum, a stožerna tačka humanističkog sveta, kakav su humanisti zamislili je, u stvari, vlast razuma. Medjutim, razum je instrument za održavanje i čovekovi prilagodjavanje. Kao takav on ne može imati nikakvih moralnih obaveza. Pobeda i dominacija razuma koju intenzivno zahtevaju racionalisti znači, istovremeno, i pobedu antihumanizma.
Razum, naime, nikoga neće oterati u nabujalu vodu da spasava nepoznato dete. Razum nikada neće sebe žrtvovati da drugima bude bolje. Razum se nikada neće zaposliti oko nekorisnih angažmana oko kojih vreme gubi naše moralno ošećanje. Ali će taj razum ako je dosledan sebi i svojoj ulozi u svetu, svom poreklu u sposobnosti prilagodjavanja, bez strasti uništiti sve što njegovoj prevlasti smeta. Ako je despotija podobna razumu, on će je silom uvesti. On se neće ustezati od zločina ukoliko ga smatra neophodnim za progres i napredak čovečanstva.
*****
Civilizacija je skupni, kolektivni fenomen. To je naročita zajednica načela po kojima živi jedno vreme. To je tip života svih ljudi jednog doba. Nasuprot tome kultura je uvek individualna. Zato ne postoji kultura jednog naroda ili vremena, samo kultura pojedinaca u njemu, samo kultura pojedinih njegovih momenata.
Kultura je naročiti nivo saznanja pojedinaca o sebi i svetu, stepen njihovog prodiranja u duhovnu suštinu tog sveta iza granica civilizacije. Ono što nazivamo kulturom jednog naroda to je kultura njegove manjine, njegove elite, koja je prevazišla granice tekuće civilizacije.
*****
Na glavnim pravcima materijalističkog razvoja pojavljuje se vulkansko tlo, i tako dobijamo situaciju da materijalni progres ne vodi jednom kraju, koji bi mogao garantovati produžetak vrste, naprotiv, da vofi njenom uništenju.
*****
Tek ako bi zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost. Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.
*****
Naše humanističke zablude potiču od rdjavog čitanja nekih “putnih znakova”, odnosno onih znakova koje taj svet ostavlja tokom svog razvoja, koji nam se predstavljaju kao da su sa strane duha, sa strane neprijateljske sveopštoj vlasti materije. To je tačno, ali je taj duh nedelatan, jer je zarobljen materijalnošću. Naš duh je zarobljen iskustvom, fizičkim telom, odnosno ogranočenošću njegove upotrebe, nasledjem, odnosno biološkom programiranošću prirode, neznanjem, neshvatanjem prirode i onoga što od nje nama pripada, onoga od nje što nas sačinjava, i najzad tlačiteljskom organizacijom svake civilizacije, pa i ove naše.
Iz stoleća u stoleće inteligencija je sve više dokazivala svoju korisnost i kada je trebalo preživeti kao jedinka ili kao vrsta ili kada je trebalo svoj život učiniti lakšim. Naše zarobljeništvo tako od prinudnog postalo je dobrovoljno. Pa i kada nam se sada gaseći se, tokom istorije vrste, intuicija javi i obasja nas nekim neočekivanim saznanjem do koga inteligencija nije mogla dopreti, upozna sa nekom dubljom istinom iza privida realnosti, mi je se plašimo, mi u nju sumnjamo, mi je proglašavamo animalnom ili demonskom.
*****
Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logički zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i dogadja – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu.
Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.
*****
Metafora o zatvoru u koji nas je stavila inteligencija može se proširiti. Naime, dok kod običnog zatvora čovek, ukoliko duže u njemu oštaje, sve je bliži završetku kazne i izlasku iz zatvora, kod robnije inteligenciji, ukoliko smo duže u tom zatvoru, on postaje sve duži, odnosno vreme do izlaska postaje sve duže dok, u jednom trenutku, on one postane doživotno. Ograničena kazna postaje tako doživotna. Vremenska kazna postaje doživotna,
*****
Jasno je da materijalni princip, materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije biće i uzrok njegove propasti. Ti znaci već se sada vide. Ponovo se potvrdjuje stara grčka poslovica da ono što donosi život – ubija.
*****
Ima jako malo ljudi koji žude za stvarnom slobodom savesti i za slobodnim duhom, koji su spremni, da prihvate sve njene mučne posledice, ne samo pitanje izbora nego i posledice pogrešaka svoje vlastite slobode, takvih ljudi ima malo na svetu.
*****
Ideja o životu bez izbora, koji predstavlja suštinu filosofije Dostojevskog , a o kojoj govori i Berdjajev, jeste jedan užasan rezon koji zlo upotrebljava i kojim se zlo koristi.
*****
Stožerna tačka humanizma je razum, a stožerna tačka humanističkog sveta, kakav su humanisti zamislili je, u stvari, vlast razuma. Medjutim, razum je instrument za održavanje i čovekovi prilagodjavanje. Kao takav on ne može imati nikakvih moralnih obaveza. Pobeda i dominacija razuma koju intenzivno zahtevaju racionalisti znači, istovremeno, i pobedu antihumanizma.
Razum, naime, nikoga neće oterati u nabujalu vodu da spasava nepoznato dete. Razum nikada neće sebe žrtvovati da drugima bude bolje. Razum se nikada neće zaposliti oko nekorisnih angažmana oko kojih vreme gubi naše moralno ošećanje. Ali će taj razum ako je dosledan sebi i svojoj ulozi u svetu, svom poreklu u sposobnosti prilagodjavanja, bez strasti uništiti sve što njegovoj prevlasti smeta. Ako je despotija podobna razumu, on će je silom uvesti. On se neće ustezati od zločina ukoliko ga smatra neophodnim za progres i napredak čovečanstva.
*****
Civilizacija je skupni, kolektivni fenomen. To je naročita zajednica načela po kojima živi jedno vreme. To je tip života svih ljudi jednog doba. Nasuprot tome kultura je uvek individualna. Zato ne postoji kultura jednog naroda ili vremena, samo kultura pojedinaca u njemu, samo kultura pojedinih njegovih momenata.
Kultura je naročiti nivo saznanja pojedinaca o sebi i svetu, stepen njihovog prodiranja u duhovnu suštinu tog sveta iza granica civilizacije. Ono što nazivamo kulturom jednog naroda to je kultura njegove manjine, njegove elite, koja je prevazišla granice tekuće civilizacije.
*****
Na glavnim pravcima materijalističkog razvoja pojavljuje se vulkansko tlo, i tako dobijamo situaciju da materijalni progres ne vodi jednom kraju, koji bi mogao garantovati produžetak vrste, naprotiv, da vofi njenom uništenju.
*****
Tek ako bi zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost. Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.
*****
Naše humanističke zablude potiču od rdjavog čitanja nekih “putnih znakova”, odnosno onih znakova koje taj svet ostavlja tokom svog razvoja, koji nam se predstavljaju kao da su sa strane duha, sa strane neprijateljske sveopštoj vlasti materije. To je tačno, ali je taj duh nedelatan, jer je zarobljen materijalnošću. Naš duh je zarobljen iskustvom, fizičkim telom, odnosno ogranočenošću njegove upotrebe, nasledjem, odnosno biološkom programiranošću prirode, neznanjem, neshvatanjem prirode i onoga što od nje nama pripada, onoga od nje što nas sačinjava, i najzad tlačiteljskom organizacijom svake civilizacije, pa i ove naše.
Monday, February 12, 2007
“Radjanje Atlantide”-2. deo
Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost. Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona?
Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
*****
Mi smo uspeli, za jedan vek da postanemo jedino stvarno opasno biće ove planete. U tome smislu i u tome svetlu naše svekoliko intenzivno bavljenja politoikom, ideologijom, ekonomijom, pitanjem kako ćemo biti najsrećniji na ovoj Zemlji, kako ćemo imati najviše političke slobode, kako će se Pravda najviše udeliti, kako će se postići jednakost, kako će se rešiti problem gladi, kako će se rešiti problem obrazovanja, šta ćemo ostaviti svojoj deci, sva sistemska standardna pitanja ove civilizacije počinju da liče na situaciju u kojoj bi čovek koji pada sa pedesetog sprata razmisljao o tome šta će raditi kad bude stigao na zemlju.
*****
Za poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva.
S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.
Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravgila igre jednog starog, preživelog i na smrt osudjenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
*****
Tragedija ljudskog duha je amnezija vrste. Prvorodni greh tako simbolično i duboko izražen u priči o izgubljenom raju, prvorodni greh koji se, zaprvo, sastojao u tome što je čovek sa drveta života ubrao plod, odnosno izabrao materijalističku verziju svoje budućnosti, koja se završila njegovim umiranjem, odnosno simbolično opet uvodjenjem smrti vrste u čitavu sudbinu čovečanstva, taj prvorodni greh nije samo početak propasti ovog čovečanstva, odnosno njegov nagoveštaj, odnosno njegova sudbina, koja neminovno postaje onog trenutka kada se taj plod ubere, kada se ta verzija budućnosti izabere, nego je to i sećanje na prošlo čovečanstvo koje je proživelo isti put, izabralo istu budućnost i završilo na isti način neminovno i katastrofalno.
U sadašnjem ponavljanju istorije mi smo kao vrsta doživeli, nakon tog prvobitnog greha, totalnu amneziju. Mi smo zaboravili da nam je prethodilo jedno čovečanstvo koje imalo svoj početak, svoju slobodu, svoj izbor i svoj katastrofalni kraj. To čovečanstvo možda je, takodje, zaboravilo dam u je prethodilo jedno ranije čovečanstvo koje je imalo isti tragičan put.
*****
Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi. Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo.
To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajuci katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
*****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom. Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individual sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršentvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
*****
Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku. Kroz mikrokosmos shvaćen ljudski, shvaćen duhovno, stiže se najpre u makrokosmos. Daleko pre nego putem bilo kakvog interstelarnog broad.
*****
Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog .
*****
Koliko u našim životima ima uspešne simulacije? Koliko je ono što radimo izraz našeg bića, a koliko imitacija pod uticajem okolnosti, jedno prazno kretanje, jedna prazna funkcija, koja nikuda ne vodi i niotkuda ne dolazi. Šta je to onda što nas navodi na to besmisleno kretanje, na sve te besmislene aktivnosti koje ništa ne znače osim što troše naše dano i ograničeno vreme?
Da li jet a isprazna mobilnost, to simuliranje pravog života izraz naše nade da se negde u nekom segmentu njegovom, negde u polju tih suludih aktivnosti nalazi slučaj koji će nas uputiti u tajna znanja, u neke dublje istine, u nešto što je izvan ovih realnosti? Da li to kretanje voljno ili prinudno, da li se kroz njega očekuje neka istina?
Da li nešto u nama tu istinu naslućuje? Zašto mi sve to radimo? Priznati suverenost racija, dominaciju inteligencije, jedino svet trodimenzionalnog Euklidovog uma znači, zapravo, zauvek priznati svoje zarobljeništvo u jednom zatvoru čiji zidovi, ukoliko u njemu duže ostajemo, postaje sve deblji i odakle je izlazak sve manje moguć.
Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost. Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona?
Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
*****
Mi smo uspeli, za jedan vek da postanemo jedino stvarno opasno biće ove planete. U tome smislu i u tome svetlu naše svekoliko intenzivno bavljenja politoikom, ideologijom, ekonomijom, pitanjem kako ćemo biti najsrećniji na ovoj Zemlji, kako ćemo imati najviše političke slobode, kako će se Pravda najviše udeliti, kako će se postići jednakost, kako će se rešiti problem gladi, kako će se rešiti problem obrazovanja, šta ćemo ostaviti svojoj deci, sva sistemska standardna pitanja ove civilizacije počinju da liče na situaciju u kojoj bi čovek koji pada sa pedesetog sprata razmisljao o tome šta će raditi kad bude stigao na zemlju.
*****
Za poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva.
S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.
Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravgila igre jednog starog, preživelog i na smrt osudjenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
*****
Tragedija ljudskog duha je amnezija vrste. Prvorodni greh tako simbolično i duboko izražen u priči o izgubljenom raju, prvorodni greh koji se, zaprvo, sastojao u tome što je čovek sa drveta života ubrao plod, odnosno izabrao materijalističku verziju svoje budućnosti, koja se završila njegovim umiranjem, odnosno simbolično opet uvodjenjem smrti vrste u čitavu sudbinu čovečanstva, taj prvorodni greh nije samo početak propasti ovog čovečanstva, odnosno njegov nagoveštaj, odnosno njegova sudbina, koja neminovno postaje onog trenutka kada se taj plod ubere, kada se ta verzija budućnosti izabere, nego je to i sećanje na prošlo čovečanstvo koje je proživelo isti put, izabralo istu budućnost i završilo na isti način neminovno i katastrofalno.
U sadašnjem ponavljanju istorije mi smo kao vrsta doživeli, nakon tog prvobitnog greha, totalnu amneziju. Mi smo zaboravili da nam je prethodilo jedno čovečanstvo koje imalo svoj početak, svoju slobodu, svoj izbor i svoj katastrofalni kraj. To čovečanstvo možda je, takodje, zaboravilo dam u je prethodilo jedno ranije čovečanstvo koje je imalo isti tragičan put.
*****
Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi. Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo.
To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajuci katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
*****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom. Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individual sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršentvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
*****
Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku. Kroz mikrokosmos shvaćen ljudski, shvaćen duhovno, stiže se najpre u makrokosmos. Daleko pre nego putem bilo kakvog interstelarnog broad.
*****
Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog .
*****
Koliko u našim životima ima uspešne simulacije? Koliko je ono što radimo izraz našeg bića, a koliko imitacija pod uticajem okolnosti, jedno prazno kretanje, jedna prazna funkcija, koja nikuda ne vodi i niotkuda ne dolazi. Šta je to onda što nas navodi na to besmisleno kretanje, na sve te besmislene aktivnosti koje ništa ne znače osim što troše naše dano i ograničeno vreme?
Da li jet a isprazna mobilnost, to simuliranje pravog života izraz naše nade da se negde u nekom segmentu njegovom, negde u polju tih suludih aktivnosti nalazi slučaj koji će nas uputiti u tajna znanja, u neke dublje istine, u nešto što je izvan ovih realnosti? Da li to kretanje voljno ili prinudno, da li se kroz njega očekuje neka istina?
Da li nešto u nama tu istinu naslućuje? Zašto mi sve to radimo? Priznati suverenost racija, dominaciju inteligencije, jedino svet trodimenzionalnog Euklidovog uma znači, zapravo, zauvek priznati svoje zarobljeništvo u jednom zatvoru čiji zidovi, ukoliko u njemu duže ostajemo, postaje sve deblji i odakle je izlazak sve manje moguć.
Sunday, February 11, 2007
“Radjanje Atlantide”-1. deo
Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.
Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasledjujemo. Vreme prodje dok otkrijemo – ako ga otkrijemo – ono što je u nasledjenom modelu uistinu naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli …
*****
Sartr je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takodje, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvešne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način …
*****
Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.
*****
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode. Jer smisao i jeste u krugu.
*****
Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predvidjenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti …Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.
*****
Misao kao i sve na svetu ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza ledja. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje …
*****
Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći na Tibetu, ali mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koja u njegovoj beskonačnosti ne postoje …
Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga.
Treba tvoriti –novo.
*****
Sloboda je iščezla. Svi radimo kao androidi, i to je u stvari prava tema “Atlantide”.
*****
Svi naši odnosi sa prirodom su materijalističkog duha i predstavljaju izraz krajnje postvarenosti čovekove. Podignut je jedan neprobojan, nevidljiv, zid izmedju nas i sveta. Mogući su mnogi primeri, zapravo svaki naš odnos, ma koji izabrali sa prirodom i sa svetom, predstavlja naličje pravog odnosa i unakažen odnos, koji je takav zbog naše materijalističke prirode i zbog našeg racionaliziranog duha.
Čak i trivijalne stvari mogu poslužiti kao primer. Čovek koji odlazi u prirodu da se napoji sunca, na radi to zato da bi se sa prirodom spojio i osetio koliko je njen deo, koliko je njen instrument, nego zato da bi bio zdraviji, da bi bio lepši, da bi, eventualno, svojim tenom imao više društvenog uspeha.
Susret sa suncem ovde nije susret ritualni sa nečim što nas oživljava, nadahnjuje, što nas vraća tamo odakle smo došli, nego što pomaže našoj materijalističkoj karijeri u okviru naše materijalne civilizacije. Mi se nikada ne sunčamo nizašta. Mi se uvek sunčamo zato da bismo bili”fit”, da bi na osnovu tog zdravlja mogli postići nešto što je opet samo jedan kamen na tom beskrajnom, besmislenom putu trke kroz zapreke koje nam postavlja materijalistička civilizacija, a prema cilju koji je, takodje, isključivo materijalistički.
Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasledjujemo. Vreme prodje dok otkrijemo – ako ga otkrijemo – ono što je u nasledjenom modelu uistinu naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli …
*****
Sartr je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takodje, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvešne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način …
*****
Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.
*****
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode. Jer smisao i jeste u krugu.
*****
Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predvidjenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti …Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.
*****
Misao kao i sve na svetu ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza ledja. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje …
*****
Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći na Tibetu, ali mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koja u njegovoj beskonačnosti ne postoje …
Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga.
Treba tvoriti –novo.
*****
Sloboda je iščezla. Svi radimo kao androidi, i to je u stvari prava tema “Atlantide”.
*****
Svi naši odnosi sa prirodom su materijalističkog duha i predstavljaju izraz krajnje postvarenosti čovekove. Podignut je jedan neprobojan, nevidljiv, zid izmedju nas i sveta. Mogući su mnogi primeri, zapravo svaki naš odnos, ma koji izabrali sa prirodom i sa svetom, predstavlja naličje pravog odnosa i unakažen odnos, koji je takav zbog naše materijalističke prirode i zbog našeg racionaliziranog duha.
Čak i trivijalne stvari mogu poslužiti kao primer. Čovek koji odlazi u prirodu da se napoji sunca, na radi to zato da bi se sa prirodom spojio i osetio koliko je njen deo, koliko je njen instrument, nego zato da bi bio zdraviji, da bi bio lepši, da bi, eventualno, svojim tenom imao više društvenog uspeha.
Susret sa suncem ovde nije susret ritualni sa nečim što nas oživljava, nadahnjuje, što nas vraća tamo odakle smo došli, nego što pomaže našoj materijalističkoj karijeri u okviru naše materijalne civilizacije. Mi se nikada ne sunčamo nizašta. Mi se uvek sunčamo zato da bismo bili”fit”, da bi na osnovu tog zdravlja mogli postići nešto što je opet samo jedan kamen na tom beskrajnom, besmislenom putu trke kroz zapreke koje nam postavlja materijalistička civilizacija, a prema cilju koji je, takodje, isključivo materijalistički.
Saturday, February 10, 2007
“Graditelji”
Potrošeno vreme nikada više neće biti pronadjeno. Umesto njega, ispod crne zgure koju uminula zbivanja kao truo ćilim prostiru po dnu sećanja, ispod sasušenog humusa dana biće, kao s neispitanog arheološkog nalazišta – kakvog duhovnog Hisarlika – iskopana skeletna utvara prošlosti, medj grubim videlima nepoverljive sadašnjice rasuće se i razmrviti trošne mošti bez boje, bez sjaja i bez namene doli da nas privole na bogobojazno priznavanje sopstvene prolaznosti, a u onom redjem i srećnijem slučaju na mirenje sa tim nestalnim ustrojstvom bitka.
Za uzvrat, ako budemo radini i žilavo odani neblagodarnom zanatu kopača vremena, možda ćemo izmedju dva njegova susedna sloja, kao izmedju dva slepljena listića zlatne vene, pronaći svoje mesto u nekom opštijem razmeštaju i upoznati sudbinu čijom smo previšnjom voljom tamo dospeli.
*****
Svačija je memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.
*****
Onaj smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, i trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena.
Sve i kada bi hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pri tom od neke njene druge, takodje punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan), taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv; da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.
*****
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri i za svakog čoveka, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on.
*****
Kada pisci odlažući pero posle blagoslovene reči “Finis”, “Završetak” ili “Kraj” (ne znam da li mi je ijedna druga tesnije za srce prirasla), zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedenih najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urodjena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
*****
Smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.
*****
Rat – kakav, koji, čiji, nije važno – briše dela graditelja, kao što mokra krpa uklanja sa table privremene, kredom utrte znake, te prkosne simbole graditeljske utakmice sa Bogom i njegovom bezdušnom gradjevinom – prirodom.
*****
Moje ubedjenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifonske muzike, neizbežno su me uputile na simfonijski oblik koji sam dao pojedinim svojim knjigama.
*****
Svet knjiga ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i maste.
*****
Nadam se da će jednom književnost moći da se oslobodi tog usedeličkog stida i da postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njregovom menjanju.
*****
Dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.
*****
Dve trećine Beograda bi trebalo da su partizani postreljali prilikom ulaska u grad. Svi su radili za Nemce. Svi do jednog. Pekare bi mogli da optuže da su ih hranili, tramvajdžije jer su ih vozili, mogli bi da pozovu na odgovornost sve trgovce što su im prodavali robu, itd, itd.
*****
Idealna predstava Revolucije je savršeno bezlična, kao predstava Boga uz pomoć čistih pojmova. Istorijska predstava Revolucije ima u sebi više karaktera. To je ikona, ljudoliki prevod jedne čiste ideje, ali se pred njom može klanjati sa više osećanja da se to čini pred nečim stvarnim, ne pred himerom. Lična predstava Revolucije, medjutim, toliko je lična da se svojim važenjem samo za jednu osobu uspinje opet do savršene bezličnosti, baš svojim nevaženjem za sve druge. Spojene ove dve komponente daju janusovski dvoličnu predstavu, kojoj baš dvoličnost daje pravi život. U protivrečnostima dva lica revolucije, dobija ona, za graditelja, za umetnika, svoje pravo lice.
*****
Ljudi koji pišu pisma u času kada se njihova pisma čitaju, već su mrtvi, u svakom slučaju sasvim su drukčiji nego što su bili dok su ih pisali, dakle, opet na svoj način mrtvi. Ako se čuvaju i sredjuju po datumima i imenima pošiljaoca, izgledalo bi kao da se pravi neka vrsta kolumbarijuma, kamenog golubarnika, sa poredjanim urnama dragih pokojnika ili sa njihovim iscerenim lobanjama.
*****
Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovodja, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
*****
Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
Za uzvrat, ako budemo radini i žilavo odani neblagodarnom zanatu kopača vremena, možda ćemo izmedju dva njegova susedna sloja, kao izmedju dva slepljena listića zlatne vene, pronaći svoje mesto u nekom opštijem razmeštaju i upoznati sudbinu čijom smo previšnjom voljom tamo dospeli.
*****
Svačija je memorija, a umetnička doslednije od drugih, samo izložba reprodukcija, počesto tek odlivak iz treće ruke, jedna izopačena, okrnjena i oronula retrospektiva pradavnih radova, kojoj sastavljač, taj samozvani kustos prošlosti, suverenom pristrasnošću izbora i tumačenja daje oblik, smer i svrhu.
*****
Onaj smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, i trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena.
Sve i kada bi hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pri tom od neke njene druge, takodje punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan), taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv; da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.
*****
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri i za svakog čoveka, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on.
*****
Kada pisci odlažući pero posle blagoslovene reči “Finis”, “Završetak” ili “Kraj” (ne znam da li mi je ijedna druga tesnije za srce prirasla), zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedenih najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urodjena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
*****
Smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.
*****
Rat – kakav, koji, čiji, nije važno – briše dela graditelja, kao što mokra krpa uklanja sa table privremene, kredom utrte znake, te prkosne simbole graditeljske utakmice sa Bogom i njegovom bezdušnom gradjevinom – prirodom.
*****
Moje ubedjenje da je proza konstruisana na kontrapunktalnim principima polifonske muzike, neizbežno su me uputile na simfonijski oblik koji sam dao pojedinim svojim knjigama.
*****
Svet knjiga ipak je samo svet sablasti, astralni svemir u kome moja najličnija osećanja imaju manje-više uverljiv privid ljudi od krvi, mesa i maste.
*****
Nadam se da će jednom književnost moći da se oslobodi tog usedeličkog stida i da postane isto tako bezobzirna u osećanju sveta kao što je to njena sestra bliznakinja Politika u njregovom menjanju.
*****
Dela prestaju da budu naša u trenutku kada ih počinimo, a mi opet stičemo onaj deo nevinosti koji smo u njih utrošili.
*****
Dve trećine Beograda bi trebalo da su partizani postreljali prilikom ulaska u grad. Svi su radili za Nemce. Svi do jednog. Pekare bi mogli da optuže da su ih hranili, tramvajdžije jer su ih vozili, mogli bi da pozovu na odgovornost sve trgovce što su im prodavali robu, itd, itd.
*****
Idealna predstava Revolucije je savršeno bezlična, kao predstava Boga uz pomoć čistih pojmova. Istorijska predstava Revolucije ima u sebi više karaktera. To je ikona, ljudoliki prevod jedne čiste ideje, ali se pred njom može klanjati sa više osećanja da se to čini pred nečim stvarnim, ne pred himerom. Lična predstava Revolucije, medjutim, toliko je lična da se svojim važenjem samo za jednu osobu uspinje opet do savršene bezličnosti, baš svojim nevaženjem za sve druge. Spojene ove dve komponente daju janusovski dvoličnu predstavu, kojoj baš dvoličnost daje pravi život. U protivrečnostima dva lica revolucije, dobija ona, za graditelja, za umetnika, svoje pravo lice.
*****
Ljudi koji pišu pisma u času kada se njihova pisma čitaju, već su mrtvi, u svakom slučaju sasvim su drukčiji nego što su bili dok su ih pisali, dakle, opet na svoj način mrtvi. Ako se čuvaju i sredjuju po datumima i imenima pošiljaoca, izgledalo bi kao da se pravi neka vrsta kolumbarijuma, kamenog golubarnika, sa poredjanim urnama dragih pokojnika ili sa njihovim iscerenim lobanjama.
*****
Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovodja, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
*****
Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
Friday, February 09, 2007
“Hodočašće”
Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zadješ.
*****
Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tudji.
*****
Posed kao i ma koja živa stvar na ovom svetu, kao ljubav, na primer, ljubav ili slava, moć ili sposobnost, porok ili vrlina, mora da se hrani, raste, plodi i razmnožava ako želi da traje.
*****
Osećanje posedovanja neuništivo je i trajaće koliko i čovek, a srce, um, karakter, vrline i mane, uspomene, dobra i kuće najzad, sve je to samo jedno veliko imanje pod hipotekom smrti, imanje koje životom svojim uvećavamo ili rasturamo.
*****
Bitiše li umetnost ili je zabluda, opsena, varka, ima li ili nema arhitekture, znači li i jedna prokleta stvar na ovom prkletom svetu ono što mislimo da znači?
*****
Kakvog smisla ima sabirati ako, što je u jednom kolenu sabrano, nema mogućnosti da se u sledećim kolenima umnožava? I da što je u tim kolenima sabrano u onim narednim umnoženo ne bude? A tako biva i sa svim drugim stvarima na svetu. Što budućnosti nema, ne može ni prošlost imati.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na gradjevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, gradji, uzorima i mašti, već one, gradjevine same. Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.
I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u gradji, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
*****
Gradovi su dušu dali za gradjanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas gradjanskih domova. A onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gospodskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugome iza ledja, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i u nedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške zatrovanog voća.
*****
Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tudji.
*****
Posed kao i ma koja živa stvar na ovom svetu, kao ljubav, na primer, ljubav ili slava, moć ili sposobnost, porok ili vrlina, mora da se hrani, raste, plodi i razmnožava ako želi da traje.
*****
Osećanje posedovanja neuništivo je i trajaće koliko i čovek, a srce, um, karakter, vrline i mane, uspomene, dobra i kuće najzad, sve je to samo jedno veliko imanje pod hipotekom smrti, imanje koje životom svojim uvećavamo ili rasturamo.
*****
Bitiše li umetnost ili je zabluda, opsena, varka, ima li ili nema arhitekture, znači li i jedna prokleta stvar na ovom prkletom svetu ono što mislimo da znači?
*****
Kakvog smisla ima sabirati ako, što je u jednom kolenu sabrano, nema mogućnosti da se u sledećim kolenima umnožava? I da što je u tim kolenima sabrano u onim narednim umnoženo ne bude? A tako biva i sa svim drugim stvarima na svetu. Što budućnosti nema, ne može ni prošlost imati.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na gradjevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, gradji, uzorima i mašti, već one, gradjevine same. Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.
I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u gradji, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
*****
Gradovi su dušu dali za gradjanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas gradjanskih domova. A onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gospodskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugome iza ledja, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i u nedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške zatrovanog voća.
Tuesday, February 06, 2007
“Odmor od istorije” VII deo
Veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone na koje se svi možemo, s jednakim pravima, osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.
*****
Najkobniji sistem mera, je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlašćene društvene pozicije. Sve javne fukcije, od važnosti za državu, u rukama su članova partije. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd, samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni gradjani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.
*****
U unutrašnjem, gradjanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, izmedju racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitogt, lične i književne savesti, gradjanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana, ratu izmedju stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu izmedju uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.
*****
Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali.
*****
Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjajmo pri tome samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi.
*****
Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere.
*****
Ne plašimo se da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapredjuje naše poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zaslužio promenom mišljenja, i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao Pavle.
*****
Ne reprodukujmo gore od sebe. Oni će nas podupirati ali i obeščastiti svako naše delo.
*****
Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tudje patnje. Nikad nikakav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva.
*****
Znajmo da smo jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, al ii gradjani, kome taj narod nešto duguje. U prvom redu slobodu, pravdu i pravo na ličnu sreću zbog koje smo se u zajednicu udružili.
*****
Nečiji smo potomci ali ćemo bit ii nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti.
*****
Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, gradjani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urodjenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tudjih života.
Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo.
*****
Udružili smo se u zajednicu da nam bude bolje, a ne gore; udružili smo se da ostvarimo svoje pravo na ličnu sreću, blagostanje, sigurnost i slobodu, pre svega slobodu od straha.
*****
Demokratija jeste i biće ubedljiva gradjanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.
*****
Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koja ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.
*****
Kada se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte na sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu.
*****
Emocije i strasti ne moraju biti mana po sebi. Zar je mana strasno prizivati razum? Zar je mana s viškom osećanja, strasnički dakle, zahtevati pravdu? Zar je porok strasno žudeti za slobodom?
*****
Civilizovan razgovor ne predstavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojim on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre. Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih.
Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnijeg političkog razgovora – nalaženju kompromisa. Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi, koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto orudje obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.
*****
Niko ne debatuje pravo jednog lista na vlastiti komentar, pa ma bio i krajnje pristrasan; u pitanju je nepristrasno izveštavanje. To je pitanje profesionalne časti jedne od najuticajnijih profesija svakog modernog društva. Najpre mi saopštite istinu, gospodo, a onda koliko god hoćete povodom nje lažite!
*****
Demokratija je nešto što ne uključuje, u principu, nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.
*****
Ono što mislim da pisci ne smeju da dozvole, nikada, ni pod kakvim okolnostima, jeste da njihova dela budu u službi politike. Ono što oni pišu, osim žurnalistike, osim onog što je čista politika, to ne bi smeli da stave u službu politike. To je uvek rdjavo. Medjutim, kao gradjani, isti smo kao i drugi ljudi, imamo iste obaveze da se borimo za nešto kao gradjani.
*****
Najkobniji sistem mera, je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlašćene društvene pozicije. Sve javne fukcije, od važnosti za državu, u rukama su članova partije. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd, samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni gradjani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.
*****
U unutrašnjem, gradjanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, izmedju racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitogt, lične i književne savesti, gradjanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana, ratu izmedju stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu izmedju uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.
*****
Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali.
*****
Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjajmo pri tome samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi.
*****
Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere.
*****
Ne plašimo se da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapredjuje naše poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zaslužio promenom mišljenja, i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao Pavle.
*****
Ne reprodukujmo gore od sebe. Oni će nas podupirati ali i obeščastiti svako naše delo.
*****
Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tudje patnje. Nikad nikakav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva.
*****
Znajmo da smo jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, al ii gradjani, kome taj narod nešto duguje. U prvom redu slobodu, pravdu i pravo na ličnu sreću zbog koje smo se u zajednicu udružili.
*****
Nečiji smo potomci ali ćemo bit ii nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti.
*****
Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, gradjani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urodjenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tudjih života.
Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo.
*****
Udružili smo se u zajednicu da nam bude bolje, a ne gore; udružili smo se da ostvarimo svoje pravo na ličnu sreću, blagostanje, sigurnost i slobodu, pre svega slobodu od straha.
*****
Demokratija jeste i biće ubedljiva gradjanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.
*****
Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koja ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.
*****
Kada se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte na sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu.
*****
Emocije i strasti ne moraju biti mana po sebi. Zar je mana strasno prizivati razum? Zar je mana s viškom osećanja, strasnički dakle, zahtevati pravdu? Zar je porok strasno žudeti za slobodom?
*****
Civilizovan razgovor ne predstavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojim on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre. Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih.
Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnijeg političkog razgovora – nalaženju kompromisa. Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi, koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto orudje obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.
*****
Niko ne debatuje pravo jednog lista na vlastiti komentar, pa ma bio i krajnje pristrasan; u pitanju je nepristrasno izveštavanje. To je pitanje profesionalne časti jedne od najuticajnijih profesija svakog modernog društva. Najpre mi saopštite istinu, gospodo, a onda koliko god hoćete povodom nje lažite!
*****
Demokratija je nešto što ne uključuje, u principu, nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.
*****
Ono što mislim da pisci ne smeju da dozvole, nikada, ni pod kakvim okolnostima, jeste da njihova dela budu u službi politike. Ono što oni pišu, osim žurnalistike, osim onog što je čista politika, to ne bi smeli da stave u službu politike. To je uvek rdjavo. Medjutim, kao gradjani, isti smo kao i drugi ljudi, imamo iste obaveze da se borimo za nešto kao gradjani.
Monday, February 05, 2007
“Odmor od istorije” VI deo
Ako se jedna nesreća ne može dogoditi po Zakonu verovatnoće, dogodiće se po nekom drugom. Ali će se dogoditi.
*****
Ekološka Zelena Svest i Savest javlja se kao neophodan partner i korektiv naše nezasite gladi za tehnološkim progresom i našeg robovanja trajnim zabludama privremenih ideologija. Nijedna politika ne može biti više uistini humana bez zelene boje u sebi, boje Prirode i boje Obnove. Nijedna moć ne može uistini ostati moćna bez jasne svesti da se ono čime se vlada mora i štititi, ako se bolji razlog nema, upravo zato da bi se imalo čime slabo vladati.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrdja, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Božanske prerogative Moći obuhvataju, s vremena na vreme, i odluke o životu i smrti drugih ljudi. (Ma koliko izgledalo čudno i nekako neslično našem egocentrizmu, jednom od izvora besnila, ponekad je jednostavnije žrtvovati sebe nego žrtvu naturati drugima.) I ako čovek na vlasti ima savesti, ovakvo macabre-računovodstvo mora da vrši.
*****
Ne morati uništiti ičiji život, ponekad može značiti i ne moći spasti ničiji. Odbijanje da se preuzme moralna odgovornost, takodje, može postati čin koji će neko platiti životom.
*****
Proizvoditi ili umreti, formula je – danas.
Sutra će biti: proizvesti i umreti.
Prekosutra neće biti ništa.
*****
Reklama nije polje pogodno za moralne egzibicije. Njena su sredstva dobra ako postižu programirani cilj, rdjava ako ga ne dostižu. Jedino “moralno” merilo je uspeh. “Marke” u reklamama kao i ljudi imaju personalnost, karakter, dubinu, integritet. Hleb “Hovis” sugeriše da je topliji od vaše majke, jedna stolica milanskog dizajnera vrlo lako može imati više stila od žene koju želite. Ali, zajedno s personalitetom, ide i karakter, pa se nećemo buniti ako vino koje pijemo ima više karaktera od nas.
Kad jednom ovo očovečenje mrtvih proizvoda i stvari primite, kad se izjednačite sa svim onim što vam se prodaje, dalji korak u pravcu prosvećene reklamokratije je prirodan, i njega Oglas negde krije.
Nikakve druge potrebe, uključujući kulturne i kultne, duhovne i moralne, ne odredjuju svet i njegovu svest do potrošačke, pri čemu je očigledno, svejedno da li se kao apsolutna neophodnost javlja hleb bez koga se umire, ili uspavljujuće droge koje ubijaju.
*****
Kad se više ne budemo razlikovali po proizvodima koje koristimo i dobrima što ih konsumiramo, prirodno je da će nestati i sve ostale razlike medju nama. Jer, ko upotrebljava istu zubnu pastu, istu mast za cipele, puši isti “Marlboro”, jede iste konzerve, gleda iste filmove, čita iste knjige, i iznad svega sluša istu reklamu, ko se isto odeva, češlja, na isti način živi, jednostavno mora, kad-tad, početi isto i misliti.
*****
Sve ono što se danas po svetu sa ljudima čini ne mogu shvatiti drukčije – inače bi nas smatrao azilom za umobolne ili koncentracionim logorom neke onostrane umnije civilizacije – nego kao ljudski trapav, ali u osnovi čestit, eksperiment da postanemo bolji.
U svetlu takve nade, i pod uslovom da to ne budem ja, pristao bih da se raspinjemo na krstove, umlaćujemo batovima i stvaralački ujedinjujemo sa raznim otrovima, samo ne razumem zašto smo onda potpisivali kojekakve konvencije o zaštiti čoveka, zašto smo neprijateljima Progresa ponudili davljeničke slamke moralnopravnih prigovora, kad smo sasvim udobno mogli nastaviti da se usavršavamo medjusobnim kinjenjem bez ikakvih ograničenja, kako su radili naši pametni preci (uključujući majmune, koji, kad se biju imaju u vidu ženku i hranu, a ne recipročno oblikovanje).
*****
I dok se svi oko nas trude da iz svoje mašte, tradicije i čovečnosti iscede bar neke mučiteljske novitete, dok, bežeći od zaostalosti, ostali kontinenti insistiraju na izvesnom rafinmanu svojih tortura, Evropa svoje genije troši na životinjama, a na nas primenjuje krapinske metode i poslovicu, po kojoj je iz raja izašla jedino – batine.
Osećam se nekako poniženim. Evropska nauka u koju sam toliko verovao, da sam, zbog napretka Vrste, pristao da mi tromi mozak zameni komjuter, slabo telo – automatskim aparatima, a nesigurnu Slobodnu volju – pouzdanim Programom, ta me je evropska Nauka izneverila. Svojim Standardnim minimumom postavila me je čak i ispod jednog majmuna.
Zavidim majmunu. Ma kako dam u je na onom željeznom krstu, zna da mu se pridaje neka važnost.
A kakvu meni važnost može pridati batina što se, u par minuta, može proizvesti od noge bilo kog kancelarijskog stola?
*****
Ekološka Zelena Svest i Savest javlja se kao neophodan partner i korektiv naše nezasite gladi za tehnološkim progresom i našeg robovanja trajnim zabludama privremenih ideologija. Nijedna politika ne može biti više uistini humana bez zelene boje u sebi, boje Prirode i boje Obnove. Nijedna moć ne može uistini ostati moćna bez jasne svesti da se ono čime se vlada mora i štititi, ako se bolji razlog nema, upravo zato da bi se imalo čime slabo vladati.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrdja, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Božanske prerogative Moći obuhvataju, s vremena na vreme, i odluke o životu i smrti drugih ljudi. (Ma koliko izgledalo čudno i nekako neslično našem egocentrizmu, jednom od izvora besnila, ponekad je jednostavnije žrtvovati sebe nego žrtvu naturati drugima.) I ako čovek na vlasti ima savesti, ovakvo macabre-računovodstvo mora da vrši.
*****
Ne morati uništiti ičiji život, ponekad može značiti i ne moći spasti ničiji. Odbijanje da se preuzme moralna odgovornost, takodje, može postati čin koji će neko platiti životom.
*****
Proizvoditi ili umreti, formula je – danas.
Sutra će biti: proizvesti i umreti.
Prekosutra neće biti ništa.
*****
Reklama nije polje pogodno za moralne egzibicije. Njena su sredstva dobra ako postižu programirani cilj, rdjava ako ga ne dostižu. Jedino “moralno” merilo je uspeh. “Marke” u reklamama kao i ljudi imaju personalnost, karakter, dubinu, integritet. Hleb “Hovis” sugeriše da je topliji od vaše majke, jedna stolica milanskog dizajnera vrlo lako može imati više stila od žene koju želite. Ali, zajedno s personalitetom, ide i karakter, pa se nećemo buniti ako vino koje pijemo ima više karaktera od nas.
Kad jednom ovo očovečenje mrtvih proizvoda i stvari primite, kad se izjednačite sa svim onim što vam se prodaje, dalji korak u pravcu prosvećene reklamokratije je prirodan, i njega Oglas negde krije.
Nikakve druge potrebe, uključujući kulturne i kultne, duhovne i moralne, ne odredjuju svet i njegovu svest do potrošačke, pri čemu je očigledno, svejedno da li se kao apsolutna neophodnost javlja hleb bez koga se umire, ili uspavljujuće droge koje ubijaju.
*****
Kad se više ne budemo razlikovali po proizvodima koje koristimo i dobrima što ih konsumiramo, prirodno je da će nestati i sve ostale razlike medju nama. Jer, ko upotrebljava istu zubnu pastu, istu mast za cipele, puši isti “Marlboro”, jede iste konzerve, gleda iste filmove, čita iste knjige, i iznad svega sluša istu reklamu, ko se isto odeva, češlja, na isti način živi, jednostavno mora, kad-tad, početi isto i misliti.
*****
Sve ono što se danas po svetu sa ljudima čini ne mogu shvatiti drukčije – inače bi nas smatrao azilom za umobolne ili koncentracionim logorom neke onostrane umnije civilizacije – nego kao ljudski trapav, ali u osnovi čestit, eksperiment da postanemo bolji.
U svetlu takve nade, i pod uslovom da to ne budem ja, pristao bih da se raspinjemo na krstove, umlaćujemo batovima i stvaralački ujedinjujemo sa raznim otrovima, samo ne razumem zašto smo onda potpisivali kojekakve konvencije o zaštiti čoveka, zašto smo neprijateljima Progresa ponudili davljeničke slamke moralnopravnih prigovora, kad smo sasvim udobno mogli nastaviti da se usavršavamo medjusobnim kinjenjem bez ikakvih ograničenja, kako su radili naši pametni preci (uključujući majmune, koji, kad se biju imaju u vidu ženku i hranu, a ne recipročno oblikovanje).
*****
I dok se svi oko nas trude da iz svoje mašte, tradicije i čovečnosti iscede bar neke mučiteljske novitete, dok, bežeći od zaostalosti, ostali kontinenti insistiraju na izvesnom rafinmanu svojih tortura, Evropa svoje genije troši na životinjama, a na nas primenjuje krapinske metode i poslovicu, po kojoj je iz raja izašla jedino – batine.
Osećam se nekako poniženim. Evropska nauka u koju sam toliko verovao, da sam, zbog napretka Vrste, pristao da mi tromi mozak zameni komjuter, slabo telo – automatskim aparatima, a nesigurnu Slobodnu volju – pouzdanim Programom, ta me je evropska Nauka izneverila. Svojim Standardnim minimumom postavila me je čak i ispod jednog majmuna.
Zavidim majmunu. Ma kako dam u je na onom željeznom krstu, zna da mu se pridaje neka važnost.
A kakvu meni važnost može pridati batina što se, u par minuta, može proizvesti od noge bilo kog kancelarijskog stola?
Sunday, February 04, 2007
“Odmor od istorije” V deo
U socijalističkoj slobodi, pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume. One su, sposobnosti recimo, ponekad dobro došle, ako postoje, a ponekad i nisu. (Sposobnost u društvu zasnovanom na nesposobnostima nije vrlina.) Ali obavezne nisu nikad.
*****
Ako vas ikad budu upoznali s vanpartijcem koji je, posle prestanka dosadne potrebe da pred svetom igramo normalnu zajednicu, igrao bilo koju ulogu u funkcionisanju zemlje, republike, okruga, grada, kvarta, ulice, bilo čega, odmah mu uzmite ime. Ako se usteže, nagovorite gad a vam ga poveri, jer sad, možda, za to nije raspoložen. Trebaće istoriji ovog naroda kao izuzetak, bez koga ni u pravilo da su sve komunisti držali, da komunisti sve drže, i da sve misle držati, ne bi niko poverovao.
*****
Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost, i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni. Kako opasnosti po državu ne mogu biti bezlične, jer se ne bi razumele, ne bi u svesti podanika željene posledice proizvele, moraju one imati svoje žive, reljefne protagoniste. Svoje djavole i njihove učenike. Svoje Velike i Male sotone. Budući da su spoljni van domašaja, ostaju domaći, njihovi unutrašnji sledbenici (narodni neprijatelji).
*****
Trajni odgovor na našu nacionalnu muku sa Kosovom, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun. Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući. Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, s početka, ne isključujem i neke druge oblike dodira “ljudi dobre volje”. Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.
*****
Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od “vladavine većine”, ravnopravna možda i s “vladavinom prava i pravde”. Bez kompromisa nema države, nema odnosa medju ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, medjutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tudjim izmire do mere obostrane koristi.
Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tudjim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života.
*****
Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima g. Ljube Davidovića, koji je kazao da srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima, već u mudrim rešenjima.
*****
Mitologija je kodirana duša jednog naroda, i nema nacije bez svoje mitologije. Ali se živi na njoj, nego od nje. Ona je arhetipska osnova od koje polazimo da bi svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan, u jednom od onih vekova, te ih učinili boljim, upotrebljivijim, savremenijim.
Demokratija podrazumeva moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoljublje ima svoje podrazumevajuće mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i gradjanskim institucijama, bez kojih nam ni ono, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo. Da bi čovek bio prirodan rodoljub, nije dovoljno samo svoju zemlju i svoj narod da voli. Lepo je ako njime može i da se ponosi i da za to ima prave razloge.
*****
Nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo – a naročito da bih timje stekao neke koristi, što se iz moje biografije vidi, razume se, i nisam uspeo – nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije.
*****
Ako vas ikad budu upoznali s vanpartijcem koji je, posle prestanka dosadne potrebe da pred svetom igramo normalnu zajednicu, igrao bilo koju ulogu u funkcionisanju zemlje, republike, okruga, grada, kvarta, ulice, bilo čega, odmah mu uzmite ime. Ako se usteže, nagovorite gad a vam ga poveri, jer sad, možda, za to nije raspoložen. Trebaće istoriji ovog naroda kao izuzetak, bez koga ni u pravilo da su sve komunisti držali, da komunisti sve drže, i da sve misle držati, ne bi niko poverovao.
*****
Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost, i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni. Kako opasnosti po državu ne mogu biti bezlične, jer se ne bi razumele, ne bi u svesti podanika željene posledice proizvele, moraju one imati svoje žive, reljefne protagoniste. Svoje djavole i njihove učenike. Svoje Velike i Male sotone. Budući da su spoljni van domašaja, ostaju domaći, njihovi unutrašnji sledbenici (narodni neprijatelji).
*****
Trajni odgovor na našu nacionalnu muku sa Kosovom, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun. Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući. Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, s početka, ne isključujem i neke druge oblike dodira “ljudi dobre volje”. Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.
*****
Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od “vladavine većine”, ravnopravna možda i s “vladavinom prava i pravde”. Bez kompromisa nema države, nema odnosa medju ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, medjutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tudjim izmire do mere obostrane koristi.
Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tudjim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života.
*****
Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima g. Ljube Davidovića, koji je kazao da srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima, već u mudrim rešenjima.
*****
Mitologija je kodirana duša jednog naroda, i nema nacije bez svoje mitologije. Ali se živi na njoj, nego od nje. Ona je arhetipska osnova od koje polazimo da bi svoje nove vrednosti, vrednosti primerene ovom veku, ovom danu, doveli u vezu sa starim vrednostima na koje smo gordi, ali koje su važile za onaj dan, u jednom od onih vekova, te ih učinili boljim, upotrebljivijim, savremenijim.
Demokratija podrazumeva moderni evropski sistem vrednosti u kome rodoljublje ima svoje podrazumevajuće mesto, zajedno sa svim drugim demokratskim i gradjanskim institucijama, bez kojih nam ni ono, ma kako veliko i iskreno, ne bi mnogo vredelo. Da bi čovek bio prirodan rodoljub, nije dovoljno samo svoju zemlju i svoj narod da voli. Lepo je ako njime može i da se ponosi i da za to ima prave razloge.
*****
Nisam bio antikomunista zato što mi je to bilo prosto milo – a naročito da bih timje stekao neke koristi, što se iz moje biografije vidi, razume se, i nisam uspeo – nego zato što se duboko i iskreno nisam slagao s načelima i praksom te ideologije.