Pitam se šta bi se s našom sintetičkom civilizacijom dogodilo kad bi se na razarajućem vazduhu neke nepojamne istine, neke poranele budućnosti, njeni unutrašnji dekomponujući procesi silovito ubrzali, kad bi se stala raspadati tempom kome su do ništavila potrebni minuti a ne stoleća?
*****
Zapitajmo se, kad čitamo istoriju nečeg što o sebi ništa svojom logikom i svojim jezikom ne može reći, što od naše ne može da se brani, zapitajmo se da li je baš sve tako bilo, da li su stvari uistini izgledale ovako kako ih vidimo, i značile što znače danas, posle nekoliko hiljada, stotina, desetina, pa možda i svega nekoliko godina. Sve dublja neslaganja u istoriografiji i memoarskoj literature Jugoslavije o dogadjajima izmedju 1941. i 1945, pa i kasnije, sve do onoga sto še zbilo skoro juče, i čemu smo očevici, pozivaju nas na sumnju i skromnost u zaključivanju.*****
Jedino u poredjenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
*****
Ne tvrdim da za skojevce i aktiviste subjektivno “ura i oruk-period” izmedju 1944. i 1948. pa sve tamo do kasnih pedesetih, ukoliko u cvatu nije smožden na Golom otoku, nije bio čist i svetao, niti da takav nije sve do danas ostao – premda bi se o psihološkim motivima moglo razgovarati – ja samo tvrdim da za one na kojima se njihova mladalačka i plemenita revolucionarna revnost iživljavala, to doba, takodje subjektivno, ni najmanje nije bilo ni čisto, ni svetlo. Bilo je mračno i prljavo. A iznad svega – teško.
U nekom smislu – zanemarivši, najpre, mladost koja sve stvari po sebi olakšava, a potom i ludost koja ih čini već sasvim lakim – to je doba za “podnosioce nezadrživog Točka istorije” bilo neuporedivo teže od poznijeg perioda “otapanja leda” i nezadržive renesanse gradjanskog, tržišnog i potrošačkog mentaliteta, kojeg ti bivši skojevci podvrgavaju, manje-više, umesnoj moralnoj kritici.
*****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta udje, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj. Tek kada vreme prodje, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda.
*****
Istorija je, dok se dogadja, svest Vrste. (Ne, dabome, u smislu nevega što je namerno, smišljeno, pogotovu pametno, nego nečega što se, ma kakvo da je, barem donekle zna, vidi, ponekad uvidja i prosudjuje.) Kd se dogodi, odlazi u njenu podstvest. Kao pojedinci, mi živimo bez – iako ne i mimo – istorije. Nismo je svesni i kad živi kroz nas. Nismo je svesni, ne prepoznajemo je i kad u njoj neposredno uvestvujemo, kad je – činimo. To je omogućilo Louis XVI da na dan pada Bastille u svoj Dnevnik zabeleži “Rien” (“Ništa”).
*****
Na Zadušnice se groblju ide sa proskuricama i uspomenama, ne sa dokumentima i dokazima, sa kojima se, opet, mora na sud, na kome uspomene slabo vrede ako drugim dokazima nisu potkrepljene, premda su vam na Revolucionarnim sudovima, pa i na našim posle rata, i najjači dokazi vredeli taman koliko – poskurice za umirivanje duhova.
Po uspomene čovek ide da one ne dodju po njega. A one mogu biti samo u njemu. I sve što uspomena nije – ništa nije.
*****
Ako ne uspem sa knjigom “Godine koje su pojeli skakavci”, izgubio nisam ništa, osim vremena i malo samopoštovanja. Vremena nemam pa ga nemam za šta čuvati. Ako mi treba, za samopoštovanje ću morati da se obratim sadašnjici, jer ko ga samo u svojoj prošlosti traži – nema ga.
*****
Čak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego svog zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno – opštom heroikom rata. Jer rat je – po milošti naopako shvaćene istorije i ljudske misije – nešto herojsko, i kad je krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno.
U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i koncentracionom logoru nema ničeg herojskog, i ako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je konceptualno sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje – u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek.
*****
Ako se čovek uspne na drvo da ukrade zabranjenu jabuku, ne može se žaliti ako ga uhvate – jedino ljutiti što je uhvaćen – a kajati se može ako jabuke, kojih je gladan, može naći in a nekom drugom drvetu. Kako njih, barem za mene i moje drugove, na drugom drveću tada nije bilo, morali smo se na ovo zabranjeno uspeti. Ja sam se uspeo, pao, i ništa mi ne fail. (Osim, naravno, one neubrane jabuke, ali je taj gubitak sada više u polju nostalgije.)
*****
Kada je opšti standard u raznovrsnosti, otpor može biti jedino u – jednoobraznosti.
*****
“Dobar odgoj je naša jednina odbrana pred varvarima” – kazao mi je jedan od uglednijih pluskvamperfekata moje revolucionarne mladosti. “Bajoneti su bolji”, odgovorio sam. Onda se nisam odlikovao naročitim čovekoljubljem. A ni nekim odgojem, kao što se vidi.
*****
Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tudjih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija izmedju ideje i njene stvarnosti, drugim rečima u razaranju ideje. Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideje nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takodje, konačne.
No comments:
Post a Comment