“Godine koje su pojeli skakavci-II”-1. deo

Neke ideje iz knjige “Godine koje su pojeli skakavci”, II tom; Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1989.

Obnova političkog procesa sa svrhom gradjanske rehabilitacije besmislena je. U principu, nju politički krivac može očekivati samo od poretka za koji se borio.
*****
Zatvor je svet paradoksa. Zamislimo da se sa druge strane Sunca, od nas zaklonjena, našom svemirskom stazom kreće planeta dvojnica Zemlje, na kojoj je sve kao ovde, osim što je obrnuto. Takav je svet, projekt u izopačenom ogledalu, i zatvor. To je ovaj naš svet okrenut na glavu.
*****
Naša se smrt dogadja svakog dana, svakog umire po neka uspomena, svakog časa zatire po trag našeg bistvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo.
*****
Ako smo za sve godine nešto naučili, to je da smo na ovom kurvinskom svetu bespomoćni kao ljudi, te da nam ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazimo ili da glavu odmorimo medju zubima prve savršenije forme koja tragom naše krvi podje.
*****
Za revolucionarne ideje zvezdani časovi nisu posle nego pre pobede.
*****
Ratni potres je aprila 1941, iz logičkim voskom zapečaćenog gradjanskog ćupa sa drevnim protejskim duhovima, istisnuo zapušač, i sve se najednom, do tada srećno ukočeno, pokrenulo u nepredvidjenim smerovima i sa nepredvidljivom svrhom. Iz Pandorinog kovčežića prošlosti trezveni i dosadni nordijski demoni odmagliše na Zapad da tamošnjem ludilu kroje kapu. Mediteranski ostade da se stara za domaće pomračenosti. Besomučni epinikion igrao se od Dunava do Egeja. Svet je izgledao poremećeno, ispreturano, kao da negde duboko, iza mutnog sjaja Mlečnog puta, zraci dalekometni vaseljenski magnet koji neprestano menja položaj i naše pameti odvlači iz jedne u drugu krajnost.
*****
Od svega u toj gradjanskoj klasi, kojoj sam po rodjenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u francusku revoluciju i izgubio veru u ubedjenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
*****
Sentenca da ništa ne pada samo od sebe, čak ni plod sa drveta, nije tačna. Plod ume i sam da otpadne. Potrebno je samo da istruli.
*****
Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona moze preziveti dijukalionsku katastrofu a da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost.
*****
Dolazim do jeretičkog uverenja da gradjanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapredjuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branilo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati. Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane.

Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve muster ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
*****
Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje ali i sabija ono što kroz nju uspe živo da prodje. To postaje čvršće, stabilnije, otpornije.
*****
Politika i Erotika su nerazlučne. Politika može uspešno da zameni erotiku, a erotika politiku. One su i u dubljem smislu komplementarne. Politički uspeh ima erotske ekvivalencije. Erotski neuspeh političke posledice.
*****
Gradjanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala. Ako on još odredjuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez gradjanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
*****
Uprkos oslanjanja Zironde (SDOJ) na gradjanstvo, a Montanje (SKOJ) na sankilotiju, obe su elitističke po duhu aristokratske. Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetosti.
*****
Pre rata, u ratu, Partija je bila elitistička, karbonarska organizacija, ujedinjena, prema vlastitom mišljenju, progresivnim ciljem čije je ostvarivanje, navodno, pomagala sama priroda istorije, njena “dijalektička nužnost”, konspirativnom tehnikom i tiranoidnom disciplinom ratničko-kaludjerskog Reda, krstaškom misijom, asketizmom Izabranih i borbenim instinktom Progonjenih, ali, iznad svega, visokom svešću o toj izabranosti, naročitosti, izuzetnosti, što je u tako čistom vidu može odnegovati samo malobrojnost ujedinjena “apsolutnom” istinom i “idealnom” svrhom.