“Hodočašće”

Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zadješ.
*****
Čovek koji gradi kuće ili ih poseduje ne može imati svoj rat. Za njega su svi ratovi tudji.
*****
Posed kao i ma koja živa stvar na ovom svetu, kao ljubav, na primer, ljubav ili slava, moć ili sposobnost, porok ili vrlina, mora da se hrani, raste, plodi i razmnožava ako želi da traje.
*****
Osećanje posedovanja neuništivo je i trajaće koliko i čovek, a srce, um, karakter, vrline i mane, uspomene, dobra i kuće najzad, sve je to samo jedno veliko imanje pod hipotekom smrti, imanje koje životom svojim uvećavamo ili rasturamo.
*****
Bitiše li umetnost ili je zabluda, opsena, varka, ima li ili nema arhitekture, znači li i jedna prokleta stvar na ovom prkletom svetu ono što mislimo da znači?
*****
Kakvog smisla ima sabirati ako, što je u jednom kolenu sabrano, nema mogućnosti da se u sledećim kolenima umnožava? I da što je u tim kolenima sabrano u onim narednim umnoženo ne bude? A tako biva i sa svim drugim stvarima na svetu. Što budućnosti nema, ne može ni prošlost imati.
*****
Kao što u postupcima ljudi nisu važne pobude nego posledice, tako nas na gradjevinama ne zanimaju ograničenja što im nametnuta behu namenom ili oskudicom u sredstvima, gradji, uzorima i mašti, već one, gradjevine same. Veličina nikad u graditeljstvu nije presudna, pa je kakva minijaturna kitajska pagoda, samo ako je besprekorno modelovana, za kriterijum svakog doba bila lepša od neskladno sazidanih carskih dvoraca.

I patuljak poseduje, u skromnijim razmerama, sve što i normalno izrastao čovek. Vrednost kuća dakle nije u njihovim dimenzijama, pa najčešće ni u gradji, već u proporcijama i izraženim odlikama, naravno u njihovoj ličnosti, u personalitetu, u onome što nazivamo Dušom.
*****
Gradovi su dušu dali za gradjanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas gradjanskih domova. A onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gospodskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugome iza ledja, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i u nedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške zatrovanog voća.