“Odmor od istorije” II deo

Čovek se na izborima opredeljuje na osnovu svojih očekivanja. Očekivanja da nešto dobijete ne može biti zamenjeno uverenjem da ništa nećete izgubiti. Sigurnost da izgubiti nećete više vredi od rizika u kome, doduše, možete i dobiti ali možete i izgubiti.
*****
Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo.

Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogred ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poredjenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
*****
Jezik je, koliko je to moguće, objektivna, iskrena slika stvarnosti, ili put da se ona na neiskren i pristrasan način zaobidje i prenebregne. Jezik je ili orudje za časno tumačenje realnosti ili alat za njeno nečasno prikrivanje. Istim se jezikom, ali njegovom različitom upotrebom, otkrivamo ili prikrivamo. Sudbina jezika je sudbina tajne diplomatije koja je, prema Lenjinovom obećanju, posle revolucije trebalo da postane javna, a ostala je tajnija nego ikad.

Stvarnost je, na sreću, moćnija od svih promena koje joj ne leže. Ona ih odbacuje kao strano telo. Jedino je pred jezikom nemoćna. Jer jezik je menja, ne dodirujući je. Menja je nezavisno od svega što mu ona nudi. Menja je prema sebi i svojim potrebama.

Odnos izmedju jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, i svrhu tog bavljenja. Da se nešto dobro razume, treba najpre da se ispravno imenuje.
*****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika.
*****
Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i medju sobom sporazumevamo. Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaludjuju, a zatim za delo onesposobljuju. Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo:

da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje;

da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni;

da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise, i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka;

da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti.

Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.
*****
Veliki se cilj, ovoga puta nacija, ponovo istavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navodnoj istorijskoj nužnosti.

Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman, uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan. A pošto on, danas i ovde, nacionalan mora biti da bi bio egzistentan – i to u prvom redu blagodareći Kosovu, dakle, sopstvenoj programskoj grešci – njegovo se prinudno opredeljenje uzima kao dobrovoljno i predlaže da se ono, u interesu nacije, svim silama podrži.