“Odmor od istorije” III deo

U političkom i gradjanskom smislu, pravo na izražavanje mišljenja ništavno je (uprkos svim žrtvama koje se za njega podnose i moraju podnositi) ako ne podrazumeva i pravo da se ta mišljenja slobodno udružuju, te na osnovu svojih programa, a u okviru civilizovanih zakona, bore za njihovu primenu. U krajnjoj liniji – za vlast koja će tu primenu garantovati.

Bez političke slobode nema ni gradjanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. Gradjanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajedniči. Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati ni celishodno koristit ako ne postoji politička koja će je gradjanski kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouredjenja.Ovaj recipročan i prožimajući odnos odredjuje i najracionalnije shvatanje nacije i demokratije u povesti, ako ne uvek, danas svakako.
*****
Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koje joj protivreče. Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge. Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije a ne na sve gradjane zemlje.

Ne postoji čak ni gradjanska demokratija jer je to pleonazam. Ako gradjanska i za gradjane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve gradjane morala važiti podjednako.

Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora izmedju nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
*****
Ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zhtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.
*****
Nekoliko puta je srpski narod stavljen u položaj da bira izmedju nacije i demokratije, izmedju unapredjivanja nacionalnih i usavršavanja demokratskih interesa, a da mu nikada nije bilo omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i gradjanske emancipacije i egzistencije.

Nećemo se vraćati u doba u kome je demokratija mirovala, jer je narod bio zauzet borbom za nacionalno oslobodjenje i kada je, možda – ali nikad sasvim sigurno – odustajanje od lične slobode pomagalo da se izvojuje sloboda za sve. Bila je to kolektivna nacionalna sloboda koja nije morala pretpostavljati ličnu i gradjansku, ali je ovu, u prirodnim okolnostima, ne samo podrazumevala već i nalagala kao najviši cilj zajedničkog oslobodjenja.
*****
Reći “Srbija” pa tek potom “demokratija”, znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda i neće vredeti živeti, pa čemu je onda stvarati? Reći “demokratija”, pa tek zatim “Srbija” znači, možda, zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa zašto bismo se onda mi oko nje paštili?

Ali reći Srbija i demokratija, simultano i recipročno, bez kompromisa u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti. Jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo.

Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja da nam demokratija ne odgovara, da je ne trebamo, čak i da ona u ovom času nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati.
*****
Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolje za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.
*****
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore. Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici udju u Skupštinu čiji model nije prilagodjen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.

Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona i stalni nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju.