“Radjanje Atlantide”-1. deo

Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.

Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasledjujemo. Vreme prodje dok otkrijemo – ako ga otkrijemo – ono što je u nasledjenom modelu uistinu naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo – ako ikada obavimo – isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli …
*****
Sartr je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takodje, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvešne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način …
*****
Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.
*****
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode. Jer smisao i jeste u krugu.
*****
Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predvidjenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti …Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.
*****
Misao kao i sve na svetu ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza ledja. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje …
*****
Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći na Tibetu, ali mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koja u njegovoj beskonačnosti ne postoje …
Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga.
Treba tvoriti –novo.
*****
Sloboda je iščezla. Svi radimo kao androidi, i to je u stvari prava tema “Atlantide”.
*****
Svi naši odnosi sa prirodom su materijalističkog duha i predstavljaju izraz krajnje postvarenosti čovekove. Podignut je jedan neprobojan, nevidljiv, zid izmedju nas i sveta. Mogući su mnogi primeri, zapravo svaki naš odnos, ma koji izabrali sa prirodom i sa svetom, predstavlja naličje pravog odnosa i unakažen odnos, koji je takav zbog naše materijalističke prirode i zbog našeg racionaliziranog duha.

Čak i trivijalne stvari mogu poslužiti kao primer. Čovek koji odlazi u prirodu da se napoji sunca, na radi to zato da bi se sa prirodom spojio i osetio koliko je njen deo, koliko je njen instrument, nego zato da bi bio zdraviji, da bi bio lepši, da bi, eventualno, svojim tenom imao više društvenog uspeha.

Susret sa suncem ovde nije susret ritualni sa nečim što nas oživljava, nadahnjuje, što nas vraća tamo odakle smo došli, nego što pomaže našoj materijalističkoj karijeri u okviru naše materijalne civilizacije. Mi se nikada ne sunčamo nizašta. Mi se uvek sunčamo zato da bismo bili”fit”, da bi na osnovu tog zdravlja mogli postići nešto što je opet samo jedan kamen na tom beskrajnom, besmislenom putu trke kroz zapreke koje nam postavlja materijalistička civilizacija, a prema cilju koji je, takodje, isključivo materijalistički.