Iz stoleća u stoleće inteligencija je sve više dokazivala svoju korisnost i kada je trebalo preživeti kao jedinka ili kao vrsta ili kada je trebalo svoj život učiniti lakšim. Naše zarobljeništvo tako od prinudnog postalo je dobrovoljno. Pa i kada nam se sada gaseći se, tokom istorije vrste, intuicija javi i obasja nas nekim neočekivanim saznanjem do koga inteligencija nije mogla dopreti, upozna sa nekom dubljom istinom iza privida realnosti, mi je se plašimo, mi u nju sumnjamo, mi je proglašavamo animalnom ili demonskom.
*****
Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logički zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i dogadja – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu.
Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.
*****
Metafora o zatvoru u koji nas je stavila inteligencija može se proširiti. Naime, dok kod običnog zatvora čovek, ukoliko duže u njemu oštaje, sve je bliži završetku kazne i izlasku iz zatvora, kod robnije inteligenciji, ukoliko smo duže u tom zatvoru, on postaje sve duži, odnosno vreme do izlaska postaje sve duže dok, u jednom trenutku, on one postane doživotno. Ograničena kazna postaje tako doživotna. Vremenska kazna postaje doživotna,*****
Jasno je da materijalni princip, materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije biće i uzrok njegove propasti. Ti znaci već se sada vide. Ponovo se potvrdjuje stara grčka poslovica da ono što donosi život – ubija.
*****
Ima jako malo ljudi koji žude za stvarnom slobodom savesti i za slobodnim duhom, koji su spremni, da prihvate sve njene mučne posledice, ne samo pitanje izbora nego i posledice pogrešaka svoje vlastite slobode, takvih ljudi ima malo na svetu.
*****
Ideja o životu bez izbora, koji predstavlja suštinu filosofije Dostojevskog , a o kojoj govori i Berdjajev, jeste jedan užasan rezon koji zlo upotrebljava i kojim se zlo koristi.
*****
Stožerna tačka humanizma je razum, a stožerna tačka humanističkog sveta, kakav su humanisti zamislili je, u stvari, vlast razuma. Medjutim, razum je instrument za održavanje i čovekovi prilagodjavanje. Kao takav on ne može imati nikakvih moralnih obaveza. Pobeda i dominacija razuma koju intenzivno zahtevaju racionalisti znači, istovremeno, i pobedu antihumanizma.
Razum, naime, nikoga neće oterati u nabujalu vodu da spasava nepoznato dete. Razum nikada neće sebe žrtvovati da drugima bude bolje. Razum se nikada neće zaposliti oko nekorisnih angažmana oko kojih vreme gubi naše moralno ošećanje. Ali će taj razum ako je dosledan sebi i svojoj ulozi u svetu, svom poreklu u sposobnosti prilagodjavanja, bez strasti uništiti sve što njegovoj prevlasti smeta. Ako je despotija podobna razumu, on će je silom uvesti. On se neće ustezati od zločina ukoliko ga smatra neophodnim za progres i napredak čovečanstva.
*****
Civilizacija je skupni, kolektivni fenomen. To je naročita zajednica načela po kojima živi jedno vreme. To je tip života svih ljudi jednog doba. Nasuprot tome kultura je uvek individualna. Zato ne postoji kultura jednog naroda ili vremena, samo kultura pojedinaca u njemu, samo kultura pojedinih njegovih momenata.
Kultura je naročiti nivo saznanja pojedinaca o sebi i svetu, stepen njihovog prodiranja u duhovnu suštinu tog sveta iza granica civilizacije. Ono što nazivamo kulturom jednog naroda to je kultura njegove manjine, njegove elite, koja je prevazišla granice tekuće civilizacije.
*****
Na glavnim pravcima materijalističkog razvoja pojavljuje se vulkansko tlo, i tako dobijamo situaciju da materijalni progres ne vodi jednom kraju, koji bi mogao garantovati produžetak vrste, naprotiv, da vofi njenom uništenju.
*****
Tek ako bi zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost. Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.
*****
Naše humanističke zablude potiču od rdjavog čitanja nekih “putnih znakova”, odnosno onih znakova koje taj svet ostavlja tokom svog razvoja, koji nam se predstavljaju kao da su sa strane duha, sa strane neprijateljske sveopštoj vlasti materije. To je tačno, ali je taj duh nedelatan, jer je zarobljen materijalnošću. Naš duh je zarobljen iskustvom, fizičkim telom, odnosno ogranočenošću njegove upotrebe, nasledjem, odnosno biološkom programiranošću prirode, neznanjem, neshvatanjem prirode i onoga što od nje nama pripada, onoga od nje što nas sačinjava, i najzad tlačiteljskom organizacijom svake civilizacije, pa i ove naše.
No comments:
Post a Comment