“Radjanje Atlantide”-5. deo

Neke ideje iz knjige “Radjanje Atlantide”, Borislav Pekić, BIGZ, Beograd,1996. Skinula sa magnetofonskih traka i priredila Ljiljana Pekić.

Osećaj stalnosti je svakako jedna od naših najtemeljnijih al ii najkorisnijih zabluda. Ona počiva na osećanju da smo trajni iako u medjuvremenu za smrt znamo. Ona se zatim širi na polje našeg svakodnevnog iskustva gde mislimo da je sve zauvek i oduvek.
Ponekad znamo da sve to nije tako, ali od tog saznanja nikad ne pravimo upotrebu. Osećaj stalnosti je, naime, toliko koristan da ga ne smemo stavljati na prevelika iskušenja. Osećaj stalnosti je na neki način najviši oblik osećaja sigurnosti, pa čak i kad se radi o zatvoreniku ili o robu.
*****
Civilizacije propadaju kad počnu gubiti osećaj stalnosti. Naša ga je počela gubiti pedesetih godina ovog veka. Neko bi rekao da još uvek imamo vremena, ali ne smemo zaboraviti da vreme vilinskog konjica i vreme čoveka nije jedno, da vreme jednog veka i drugog veka nije isto. Ono za šta je krapinskom čoveku možda trebao čitav život, mi obavljamo za jedan sat.
*****
Po svojoj prirodi inteligencija ne teži slobodi, ona teži logičkom redu u kome slobode slučaja i impulsa nemaju mesto Zato je po svojoj prirodi – uz isključenje humanog faktora – ona uistinu komjuterska.
*****
Inteligencija je realizacija jednog logičkog sistema. U njenoj strukturi leži logički sistem obrazovan na empirijskom a potom i spekulativnom iskustvu Vrste.

Medjutim empirija je takodje jedan logički sistem, bez obzira na to jesmo li bili kadri da ga upoznamo u njegovom stvarnom funkcionisanju, bez obzira na to da li nam se on iskazuje, našoj inteligenciji iskazuje, kao savršeno logički, premda bi morao, u principu, zbog toga što je inteligencija na takvoj empiriji i rodjena odnosno odnegovana.

Logika tog sistema je preneta u logiku inteligencije i tako smo dobili relativno jedinstven način gledanja na svet.
*****
Istorija mi se čini veoma sličnom, ponavljanja u istoriji vema slična. Kao da se naša istorija ne odigrava prvi put, več kao i snimanja filma više puta, jer nikada ne uspevamo da je odigramo onako kao što je ona u mitu, dakle kao što je ona u scenariju zamišljena. Da li je bar igramo bolje ili nikad nećemo do tog zamišljenog idealnog ponavljanja doći?